Пост – убица потрошачког друштва
Пост је убица потрошачког друштва, чувар здравог разума и спас породице
Да ли те излуђује што деца псују, вичу улицом кроз ноћ и што се избадају ножевима по основним школама? Да ли се осећаш немоћно?
Скоро сви грађани Србије ће на већину ових питања одговорити потврдно. Што су се квалитет живота и срећа људи драстично срозали у последњих неколико деценија је природна и неизбежна последица потрошачког друштва које нас стешњава у шкрипац. Овакво стање човека је глобални феномен, у коме се Србија издваја као један посебан пример. Посебан пример, зато што је на нас потрошачка култура наступила насилно и нагло.
После ратова деветесетих година, које је све Србија изгубила (иако у Хрватском и Босанском рату није званично учествовала, Србија је изгубила много народа и финансијских средстава), земља је остала у једном несрећном економском положају, са практично опустошеним народним трезором и обезглављеном индустријом, неспособном да било какав капитал произведе. Да би земља опстала, државници су одлучили да се задуже свуда где се задужити могло, улажући део средстава у обнову земље а део у свој џеп, пропорционално саможивости онога на власти. Са државним кредитом, у Србију је дошао и индивидуални кредит, задужење сваког грађанина понаособ.
Кредит је једно од најјачих оружја потрошачког друштва, које човека ставља у одређени ропски однос са банком. Познато је да је кредит прво постао распрострањен у Америци, одакле се проширио целим светом, упоредо са ширењем америчке потрошачке културе, која досад невиђеном брзином постаје и глобална култура. Јасно постаје да је кредит одличан слуга богаћењу богатих, а даљем осиромашењу сиромашних, до те мере да целе државе упадају у дужничко ропство моћнијима. Сиромашнима, гладним живота какав виде на телевизији, у америчким серијама и филмовима, у рекламним паузама се нуди лак приступ новцу којим могу да купе све што желе, уз “малу” каматну стопу. Сиромах тада не види себе како годинама отплаћује и робује свом фрижидеру, аутомобилу и стану, већ само замишља како ће му ови предмети учинити живот лакшим, бољим и лепшим. Ефикасност кредитног система моћници су прво испробали на америчком народу, који је толико дуго под влашћу система да сећање на неки живот изван ропства уопште више ни не постоји и никакве помисли на промену ни нема, осим у ретким појединцима које је Бог даровао трезвеним претцима и родитељима.
Управо из америчког искуства ми Срби треба да извучемо поуке и да упозоримо сами себе на страшну опасност која прети, пре свега нашим наследницима. Док ми и даље имамо сећање на времена када се размишљало и причало о још нечему осим о новцу, кредиту и преживљавању, на наше деде и очеве који су страдали за правду у светским ратовима, који нису размишљали да ли ће их одбрана правде и свога рода коштати новог фрижидера, на времена када Србин није слепо прихватао све што му новине кажу, на времена када су новине радиле да би писале истину а не да би угојиле партијски буџет, наша деца и унуци ту привилегију сећања неће имати. Ако погледамо амерички пример, јасно ће нам бити да ће већ за генерацију-две људи у Србији имати уске, усмерене погледе на свет који ће, контролисани из центара моћи, служити богаћењу већ богатих моћника, били они домаћи или инострани. То уско мишљење ће бити толико силовито пројектовано да ће се сваки одступ од њега сматрати за издају домовине и сваки ће “издајник” бити уз аплауз и одобравање испраћен у неки српски Гвантанамо Беј или Забелу. Ко има очи да види, видеће да од оваквог стања нисмо далеко.
Са једне стране, имамо среће да је наш пад тако убрзан, јер управо наша генерација је у стању да истовремено увиди и место на коме смо били и оно ка коме падом срљамо. Са друге стране, управо ми и имамо највећу одговорност, не само према својим потомцима, већ и према претцима. На нама се ломи судбина и ми сами морамо одлучити којим ћемо путем повести српски род. Уколико не делујемо сада, друге прилике неће бити.
Али како се борити, када је сила која нам прети тако велика, када та сила изједа цео свет, комад по комад, и када они који су под влашћу те силе више не виде добро од зла? Како један појединац може да се избори сам против свих?
Одговор треба потражити у сржи и самом извору несреће, а то смо ми сами. Јер за америчку пропаст душе не кривимо спољашњи фактор, нити данашње поколење, већ њихове претке који су живели као да вековне норме на којима почива људско друштво не важе, као да су они, одбацивши узде које су њихови претци муком везивали ради боље будућности измислили нешто ново и ослобађајуће. Живели су амерички претци као да су они паметнији од претходних нараштаја, у својој новој држави измишљајући и нова правила и поредак. Живели су раскалашно, узимавши све што им живот пружа, на крају стављајући себе испред и изнад свих других. Живели су, једном речју, необуздано. Њихова необузданост хранила је све већу потребу за материјалним добрима, а успех државе омогућио да се, по нестанку и недостатку тих добара у самој земљи, окрену ка отимању добара других земаља. Међу првима на удару отимача нашли смо се ми, Срби, чији су претци управо антитеза овог саможивог материјалистичног постојања. Иронично је да смо ми, као такви, са оваквом лакоћом прихватили наметнути систем који храни нашу пропаст.
Извор све несреће данашњег Србина лежи у необузданости. Жеља за непотребним се врло лако увлачи у човека, човек је склон том паду, али је у данашње време болест глобалног друштва толико силовито навалила на нас да се ми морамо силовито и бранити, јер у супротном ћемо својом издајом осудити децу будућности да и они буду осуђени као издајници.
Још једном, на нашу срећу, ми Срби имамо где и гледати да видимо лек за необузданост: у наше претке и у нашу Православну Цркву. Гледајмо у наше деде, који су били скромни и који нису желели више од онога што имају и што им је потребно. Гледајмо у наше деде, које није било срамота што не возе нов ауто и, што је најважније од свега, који нису гледали да пошто-пото својој деци обезбеде материјалну сигурност, већ су на много вишу лествицу стављали поштење, рад и људскост.
Православна Црква има за необузданост прави, сигуран и делотворан лек, а то је пост. Прави пост се не односи само на врсту хране коју једемо, како то многи мисле. Пост се односи такође и на количину – једемо мање, увиђајући да су нам потребе мање од оних на које смо навикли. Прави пост је обуздавање жеља, злих мисли, ружних речи, а пост на храну је само припомоћ при успостављању и држању духовног поста. Пост је, уствари, највећи непријатељ потрошачког друштва.
Постоје четири вишедневна поста у години, а пост средом и петком је ту да нас непрестано одржава у будном стању и да нас чува од болести. Уколико не верујете да пост чува и спашава, прочитајте о Николи Тесли, који је јако мало јео и спавао, који је ради поста престао да пуши, пије и женскари. Погледајте свог омиљеног великог Србина, био то војвода Живојин Мишић, свети Кнез Лазар или свети Сава и видећете да су и они постили, бранећи и себе и државу.
Пост је убица потрошачког друштва, чувар здравог разума и спас породице. Пости за спас Србије.“
Марко Спасеновић