Вила у гори

Када би пред вама била вила, митско биће, у гори…

 

 

ЧУДЕСАН ЦВЕТ

 

Вила у гори

Некада давно, кад расла је гора

И топлина сунца по чистоме небу,

Од звериња благих, збиром предатора,

Носећи дах пучини, галебу,

 

 

Дошла је вила у људскоме облику,

Одевена свилом лепршавог ткања.

Спустивши ногу на сличност и разлику

Обухвати гору што постаде мања

 

 

Пред величанством ока које је гледа,

И осмехом белим на красноме лицу.

Занесена не дише због нијансе меда

Распуштене косе. Откачињу наруквицу

 

 

Прсти попут витких играча балета.

Гора се потресе, да задржи покуша

Тај предмет од пада јер била би штета

Да сломи се део што имаше душа

 

 

На руху од злата творевине видне.

Али гле чуда! Наруквице неста!

За тренутак стаде од магије провидне

И огрну се велом који носи невеста,

 

 

Па залепрша птица лепша но све друге,

Те сусрете уздах разнежене горе.

Закликта на дугме поврх сјајне дуге

И полете у правцу тамо где је море.

 

 

Насмеја се вила детињим несташлуком

Направивши покрет око своје осе.

Разлеже се гора најмилијим звуком

Понесеног гласа лепотице босе.

 

 

А све то посматраше издвојен незнанац,

Залутао, изгубљен, вођен шестим чулом.

Вукао га Тајни исплетени ланац

Ка дивоти прекривеној ланом и велуром.

 

 

Сусрете га поглед радосне играчице

И у трену стаде од изненађења.

Обузе је бојазан са инстиктом мајчице

Ако би јој дете довели до отуђења.

 

 

Отео се узвик због тог разоткривања,

А он покретом руке хтеде да јој каже

Да не жели бити део таквог скривања

И да би му дружење од свег било драже.

 

 

Али она, уплашена, не дозволи речи

И од страха претвори га у чудесан цвет.

Сада младић зачарани својим соком лечи

Сваког ко убере тај прекинут свет.