Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Amir i Hasan – Lovci na zmajeve

 

 

Amir i Hasan – Lovci na zmajeve

Da li ste Amir ili Hasan, mada smo svi lovci na zmajeve života i sreće

 

Amir i Hasan - Lovci na zmajeve i knjiga Lovac na zmajeveZavršetak je još jednog radnog dana. Prilika da se uhvate poslednji zraci jesenjeg sunca pre nego što nastupi noć. Vreme je takvo da je dolazak novog godišnjeg doba – zime, malo usporen prijatnom temperaturom, utešnom nakon nekoliko dana kiše i sivila. Bilo je sumorno da se već slutiila hladnoća i stopiranje živosti koja je neporeciva s proleća i leti.

Čuju se zvona sa obližnje crkve. U vazduhu čudna opijenost neizrecivim strahopoštovanjem prema sili koja je iznad svih nas. Ljudi u društvu dece ili prijatelja šetaju velikim parkom okolo božjeg hrama koji još uvek mami zelenilom drveća i trave, iako je sve više žutila i boja. Da li će ostatak jeseni koja će brzinski da preraste u zimu biti tako lep kao ovaj dan?

Otvaram knjigu željna čitanja dok polako svi ljudi oko mene postaju samo senke na koje više ne obraćam pažnju. Njihov žagor ostaje da odzvanja u dalekim hodnicima mojih misli. Oni nisu bitni. Pred mojim očima razvija se jedna slika života i njegovih junaka, sitnih u moru drugih, ali drugačijim jer je sudbina za njih ispisala priču tako vrednu pomena. Sećanja. Besmrtnosti.

Ne mogu a da se ne zapitam – postoji li nečiji život koji na već neki način nije potresan i težak? Zar je baš svačiji put od rođenja do smrti protkan velom patnje i bola? Čak i onih koji uživaju materijalnu sigurnost, da ne kažemo, udobnost? Možda je karma tih ljudi bogatija emotivnom siromašnošću? Ogrorčenošću? Razočarenjem? Kajanjem? Oni koji imaju malo, sa malo se brzo i zadovolje, srećni su jer uprošćavaju svoj život jednostavnim stvarima oko kojih je potreban možda fizički trud i muka, ali psihički su dosta smireniji, ne opterećuju se nečim od čega zavisi da li će noći provoditi u nesanici ili zebnji. Ne duguju nikome toliko da im to može doneti nespokoj, grižu savest. Jedini dug imaju prema svojim porodicama, a to lako rešavaju. Zašto komplikovati? A ostali, malobrojniji, čiji svaki dan može da bude ispunjen nekim dešavanjima, akcijama, zakomplikuju svoju svakodnevnicu tako da moraju da budu neprestano aktivni mišlju i savešću. S problemima koji potresaju najpre njih same, a onda i okruženje kojem pripadaju. Da li treba zavideti imućnim ljudima? Da li treba kuditi sudbinu što svima nije olakšala egzistenciju, svima dala podjednako? Puno? Zar se opšte treba opterećivati tim stavovima? Može se biti srećan i sa malo. Koga ja zavaravam? – odzvanja tiho u meni. Toga više nema. Kada se kaže malo, uvek se prvo pomisli na – ništa. Ipak, verujem da nije tako. Želim da utešim sebe da je za sreću zaista potrebno tek toliko da se ima razlog za osmeh, iskren osmeh duše. Osmeh kada se i oči smeju, a ne samo usta. Ima li išta lepšeg od toga? Da brojim takve osmehe srca koje sam u skorašnje vreme zapažala na licima znanaca i neznanaca, da li bi broj bio dvocifren?

Biti srećan – zar to nije pokušao da dokaže Hasan iz knjige Lovac na zmajeve? On je bio srećan, a bio je sluga. Bio je zadovoljan onim što ima i nije se žalio da mu je loše, makar ga zbog statusa i ponižavali. Koji? Oni čija se malodušnost merila ličnim paklom koji su širili kao kugu na sve s kim se sretnu. Da, pakao postoji, on nije izmišljen. Možda ništa nije izmišljeno, izuzev toga da se raj ipak pronalazi na nebu, negde gore, u oblacima, nakon smrti. Do tada vlada pakao i čistilište. Poneka radost samo da snage da se sve izdrži, savlada, preživi.

Predstavljen u senci drugih, Hasan je bio ideal nečega čega treba da je više, ali nije, i na žalost, kratko traje. Takvi odlaze u raj brže. Jer su pomireni sa svojim nametnutim usudom i okolnostima. Bore se jedino za pravdu i poštenje. Čast i vernost. Iskrenost i čovekoljublje. Takvi ljudi su istinski prijatelji, najpre sami sebi, a onda i onima koje vole.

Knedla stoji u grlu, srce udara jako. Zašto mu je određeno da doživi sve te muke i teškoće? Zar nije moglo barem malo biti milosti za njega? Zar je iskušavanje moralo neprestano da traje? Zar su takve ličnosti stalno na ispitu? Nepokolebljivi ratnici na granici anđela i demona, ali sa jasno ucrtanim putem kojim se kreću – Ide se ka Bogu, toj nedodirljivoj auri dobra koja se ne da videti ali se oseća, stalno se sreće, a mi joj najčešće pribegavamo samo onda kada nam je toliko teško da jedini spas slutimo u molitvi, koju, porazno, shvatamo da ni ne znamo, jer nam do tada nije ni trebala, a onda se molimo samo očajem i panikom, jer je cena velika ako izgubimo, nešto ili nekoga.. Tada postajemo pravi vernici, dušom, srcem, mislima, telom. Svakim atomom svoga bića. Tada shvatamo koliko smo mali i nemoćni pred tim nečim koje smo možda i negirali.

Ponovo se čuju zvona na crkvi. Podižem pogled sa knjige na ljude kojih samo na trenutak postajem svesna. Niko se ne krsti, niko ne obraća pažnju na taj zvuk toliko drugačiji od svih tonova koji se proizvode. Setila sam se da nikada ne mogu da se naprave dva ista zvona, i da svako zvono proizvodi samo svoj zvuk, svako je posebno, i svako jedinstveno. Jedini instrument koji ne može da se klonira, odnosno, da postoji drugi koje će zvučiti potpuno isto kao prvi. Fascinatno. To je već prvi znak božanskog koji treba da nas iole obuzme, naročito u odnosu sa drugim ljudima. Budimo ljudi do kraja, čak i kada je rat.

Rat.. Oluja koja donosi isto, nesreću, haos; često se javlja, nekad dugo traje. Ali, zašto donosi još veća stradanja od obične smrti? Zar mučenje mora biti veće? Srećom, Hasan je imao lepu smrt u odnosu na život koji ga je šibao. Rat je bio blag prema njemu. Nije ga puno mučio. Smrt je došla brzo, u treptaju oka, kao i rodjenje od majke koja ga nije uzela ni u naručje. Možda je taj njen postupak unapred odredio putanju njegovog života? Da ga je bar na kratko privila na svoje grudi, da li bi ga i život poštedeo bar malo? Ali, on nije patio. Uspevao je da nadvlada i to stanje svesti. Ona se javljala, no bila je potisnuta opraštanjem, pitomošću, milosrdnošću. To je toliko prosvetiteljski da bi se svako zamislio nad svojim emocijama, reakcijama, mislima. Postideo bi se svako zbog niskosti svog bića koje se javlja više ili manje, češće ili redje. Najteže je biti čovek. U njegovoj sudbini možda se naslućuje stradanje koje prati lik Isusa Hrista, odnosno, svakog božjeg izaslanika koji je poslat među ljude da okaje njihove grehe svojim požrtvovanjem celog sebe. Veroispovesti je mnogo, i svaka je za poštovanje, ali  ipak, svi smo mi ljudi bez obzira na razlike u jeziku, boji kože, kulturi, i samo je jedno nebo nad svima nama.

Celu priču Lovac na zmajeve priča osoba koja je na nivou velike većine. Neko, za koga se ne bi ni znalo da nije imao ličnosti oko sebe kao što je Hasan, ili Baba, ili Rahim Kan. A ipak se probio, dokazao da je i on vredan pomena, da ono kroz šta je on prolazio ima neku pouku, neko iskustvo, neki nauk. Biće ispunjeno sebičnošću, kukavičlukom, izdajstvom, porugom, i lažima, nađe oprost za svoje grehe jer ih postane svestan, plati cenu za to, i probudi u sebi ono što mu opravdava dalji život. Bila sam i ljuta i zgrožena, puna osude i prezira prema Amiru, da bi se došlo do kraja i shvatila sam – pokaj se, prihvati sebe takvim kakav si, ali poželi da se promeniš, da osvetliš umrljan obraz niskošću i nepromišljenošću, oprosti sebi, priznaj da si grešio, nauči gde si grešio, i tada kreće mir. Spokoj. San, koji je bežao od tebe jer su ga aveti učinjenog progonili.

Psiholozi smatraju da sebe vidimo u drugima, i da ono što kod njih zapažamo, što nam smeta, što nas nervira, što ne volimo, zapravo postoji u nama samima, da i mi to posedujemo, samo to ne priznajemo sebi. Da li ono što sam osećala prema Amiru ima veze sa tim? U nekim segmentima? U nekim detaljima? Te zato je ipak on bliži nego Hasan. Hasan je ideal, poštuje se ali se oseća daljina u vezi sa njim. Poistovetićemo se sa takvim likovima ali ne toliko kao sa Amirom. Amir je ipak učestalija postavka ličnosti, te zato i jeste glavni junak, zato možda ipak prelazi dosta teži put nego što je to bilo pretpostavljano. Što više grešimo, više patimo, ali je osećaj oprosta slađi. Jer smo dali svoj maksimum za njega.

Zatvaram korice knjige. Dan se približio potpunom kraju. Park obliva svetlo lampiona, a crkva se ukrasila noćnim osvetljenjem. Tako je lepa. Crkve su uvek lepe. I danju i noću. Čini se da nikad ne spava, da nikad ne prestaje da prenosi uvek istu poruku – Bog je svuda oko nas, u Tebi i oko Tebe. Bog – Dobro. Ono je postojano i onda kada se misli da ga više nema, da je izumrlo, da se povuklo. Predalo. Ne. Ono uvek vodi svoju bitku i pobediće. Doćiće ipak do svačijeg srca, kad tad, i onda će izbor biti samo na nama. Da li će nas obasjati i u potpunoj tami pružiti spas jer smo ga odmah prihvatili ili ćemo poslednjim snagama koračati ka toj sićušnoj tačkici svetla svesni da je bila tu od početka…

Posvećeno svim ljudima, ženama i deci stradalim u ratu..

Ostavite komentar

Ostavite komentar