Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Ateista i pravoslavni učitelj. Dijalog izmedju vere i nevere u Boga

 

Ateista i pravoslavni učitelj – starac. Dijalog izmedju vere i nevere u Boga

Kada ateista traži dokaz Boga pravoslavni učitelj mu ga pruža kroz dijalog o veri i neveri ljudi

 

 

Moje srce ima samo ulaze, izlaza nema. Ko jednom u njega udje, ostaje tu zauvek, i ja se za njega molim“

Ava Epifanije Teodoropulos

 

 

Dijalog koji su vodili ateista i pravoslavni učitelj i duhovnik ava Epifanije

 

Ateista i pravoslavni učitelj. Dijalog izmedju vere i nevere u Boga  Ava Epifanios TeodoropulosJednog jutra, sveti Starac Epifanije Teodoropulos (1930-1989) beše u razgovoru sa dva – tri posetioca u svom domu. Jedan od njih je bio ideološki ateista i komunista. U jednom trenutku, neko sa strane ulazi, i obaveštava ih da je Atina preplavljena fotografijama Mao Ce Tunga, sa natpisom „Slava velikom Maou“. Bio je to dan kada je kineski diktator umro.

Starac Epifanije: Tako stvari stoje, čedo moje. Ateisti ne postoje. Idolopoklonici postoje, oni koji spuštaju Hrista sa Njegovog prestola a na njegovo mesto postavljaju svoje idole. Mi govorimo: „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu.“ Oni govore: „Slava velikom Maou“. Biraš i prihvataš.

Ateista: I vi takođe birate vašu drogu (lek za smisao života), starče. Jedina što ga vi zovete Hristos, drugi ga zovu Alah treći Buda, itd itd …

Starac: Hristos, čedo moje, nije lek. Hristos je Tvorac čitavog univerzuma. Onaj koji s premudrošću upravlja svime, od mnoštva beskonačnih galaksija, sve do najsitnijih čestica mikrokosmosa. Onaj koji daje život svima nama. Onaj koji te je doveo u ovaj svet i podario ti toliko slobode, da zaista možeš da sumnjaš u Njega, pa čak i da ga negiraš.

Ateista: Starče, vaše je pravo da veruje u sve te stvari. Ali to ne znači da su istinite. Imate li dokaze?

Starac Epifanije: Tebi je sve ovo samo bajka, zar ne?

Ateista: Naravno.

Starac Epifanije: Dokaz imaš? Možeš li mi dokazati da je ono što ja verujem lažno?

Ateista: .. ?

Starac Epifanije: Ne odgovaraš, jer ni ti za ateizam nemaš dokaz. Znači, i ti veruješ da su sve to bajke. Dok ja govorim o veri kada pričam o Bogu, ti i ako odbijaš moju veru, u suštini veruješ u svoje bezverje, jer ne možeš da je potkrepiš dokazima. Međutim, moram da ti kažem da moja vera nije nešto „iz vedra neba“, postoje neki natprirodni dogadjaji, na kojima je zasnovana.

Ateista: Trenutak samo! Kad već govorite o veri, šta biste rekli muslimanima ili budistima, na primer? Jer i oni govore o veri. I oni takođe imaju visoke moralne standarde. Zašto je vaše verovanje bolje nego njihovo?

Starac Epifanije: Ovim tvojim pitanjem se postavlja kriterijum istine? Istina može biti samo jedna. Ne postoji više istina. Jer ko u stvari poseduje istinu? To je važno pitanje. Tako da nije stvar bolje ili gore vere! Stvar je samo istinite vere!

Slažem se, da i druga verovanja imaju moralna učenja. S tim što naravno, hrišćanska etika neuporedivo nadilazi sve. Ali, mi ne verujemo u Hrista, zbog Njegovih moralnih učenja. Niti zbog „Volite jedni druge“, niti zbog Njegovih propovedi o miru i pravdi, slobodi i jednakosti. Verujemo u Hrista, jer je njegovo prisustvo na zemlji bilo u pratnji natprirodnih događaja. Što je znači da je On Bog.

Ateista: Vidite, i ja priznajem da je Hrist bio važan filozof i veliki revolucionar, ali nemojmo da ga sada pravimo i Bogom …

Starac Epifanije: Ah, čedo moje! Svi veliki nevernici u istoriji su se sapleli na tome pitanju. Ta riblja kost im se zaglavila u grlu i nikako nisu mogli da je progutaju. A bilo je upravo to: da je Hristos i Bog.

Mnogi od njih su bili spremni da kažu Gospodu: „Ne govori nikome da si Ti Bog koji se ovaplotio; Reci samo da si običan čovek, i mi ćemo biti više nego spremni da te obogotvorimo. Zašto želiš da si ovaploćeni Bog, a ne oboženi čovek? Mi smo spremni da te obogotvorimo, da te proglasimo kao najvećeg među ljudima, najsvetijeg, najmoralnijeg, najplemenitijeg, nenadmašnim, jednim i jedinim, bez presedana … Zar ti sve to nije dovoljno?

Kolovođa odricatelja Ernest Renan govori kao gromovnik ovo o Hristu: „Za desetine hiljada godina, svet će se uzdizati kroz tebe“ i „Ti si kamen temeljac čovečanstva, da ako bi neko izbacio ime tvoje iz ovoga sveta, bilo bi jednako njegovom temeljnom urušavanju“, “vekovi proglašavaju da se među sinovima čovečijim, nikada nije rodio neko ko te prevazilazi„.

Ali, ovo je mesto gde se Renan i njegovi istomišljenici zaustavljaju. Njihova već naredna fraza je: „Ali Bog, ti nisi!“

A oni nesrećnici ne mogu da vide da sve ovo stvara neopisivu tragediju u njihovoj duši! Njihova dilema je neizbežno nemilosrdana: Ili je Hristos ovaploćeni Bog, u kom slučaju, On je zaista, tek tada, najviše etička, najsvetija i najplemenitija ličnost čovečanstva, ili, On nije ovaploćeni Bog, u kom slučaju, nije moguće da bude bilo šta od svega ovoga. Naprotiv, ako Hristos nije Bog, onda govorimo o najstrašnijem, najužasnijem i najgnusnijem biću u istoriji čovečanstva.

Ateista: Šta to rekoste?

Starac Epifanije: Upravo ono što si čuo! Teška reč, ali apsolutno tačna. I reći ću ti zašto.

Šta su govorili za sebe, kakvo su mišljenje imali o sebi zaista veliki ljudi čovečanstva?

Od svih ljudi najmudriji, Sokrat, je izjavio da „Jedno znam: da ništa ne znam“.

Svi važni ljudi u Starom i Novom Zavetu, od Avrama i Mojsija, do Jovana Krstitelja i apostola Pavla, sebe karakterišu kao „zemlja i pepeo“, „nesrećnike“, „monstrume“, itd ….

Stav Isusa Hrista, naprotiv, je sasvim paradoksalno drugačiji! Kažem paradoksalno drugačiji, jer bi bilo prirodno i logično da i on ima sličan stav. On u stvari, kao daleko superiorniji i onaj koji prevazilazi sve druge,  trebalo bi da ima još niže i skromnije mišljenje o sebi. Etički savršeniji od bilo kog drugog, On bi trebalo da prevaziđe u samoprekoru i poniznosti, sve i svakoga od trenutka Stvaranja sveta pa do kraja svih vekova.

Ali, dešava se upravo suprotno!

Pre svega, On izjavljuje da je bezgrešan: “Koji me od vas kori za grijeh?“ (Jovan, 8, 46). „Jer dolazi knez ovoga svijeta, i u meni nema ništa.“ (Jovan, 14,30)

Izgovara takođe veoma visoke ideje o Sebi: „Ja sam svetlost svetu“ (Jovan, 8, 12); „Ja sam put i istina i život“ (Jovan, 14: 6)

Ali pored ovoga On postavlja zahteve za apsolutnu posvećenost Njegovoj ličnosti. Zadire čak i u najsvetije ljudske odnose i kaže: „Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i koji ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan „. (Matej, 10,37). “ Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od majke njezine i snahu od svekrve njezine“ (Matej, 10, 35). Traži stradalnički život i mučeničku smrt od Svojih učenika: “ jer će vas oni predati sudovima, i po zbornicama svojim biće vas. I pred vlastelu i careve vodiće vas mene radi… A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće djeca na roditelje i pobiće ih… I svi će mrziti na vas imena mojega radi… ali koji pretrpi do kraja, on će se spasti … I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo… A ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem mojim … koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.“ (Matej, 10, 17 pa nadalje).

I sada ja vas pitam: Da li se iko ikada usudio da traži od ljudi, ljubav prema sebi, veću nego prema njihovom sopstvenom životu? Da li se iko ikada usudio da proglasi svoju apsolutnu bezgrešnost? Da li se iko ikada usudio da izgovori reči: „Ja sam istina“? (Jovan, 14, 6) Niko i nikada! Samo neko kao Bog mogao je da to uradi. Da li možeš da zamisliš da onaj vaš Marks izgovara takve stvari? Gledali bi ga kao ludaka i niko ne bi bio spreman da ga prati!

Sada, samo razmisli, koliko miliona ljudi je žrtvovalo sve Hrista radi, čak i sam život, verujući u istinitost Njegovih reči o sebi! Da su mu izjave o sebi bile lažne, Isus bi bio najgnusniji lik u istoriji, odvodeći tolike ljude na takvu ogromnu žrtvu! Koji bi čovek – bez obzira koliko veliki, koliko važan, koliko da je mudar – bio dostojan takve ogromne ljubavi i žrtve? Ko? Niko! Niko, osim ako bi bio Bog!

Drugim rečima: Svaki običan čovek koji bi tražio takvu žrtvu od svojih sledbenika bi bio najodvratnija osoba u istoriji. Hristos, međutim, to je i zahtevao, i postigao je to. Ipak i uprkos tome, od strane onih koji su i sami negirali Njegovo božanstvo, bio je proglašen za najplemenitiji i najsvetiji lik u istoriji. Dakle, ili su nelogični oni koji se protive kada su proglasi najodvratniju osobu kao „najsvetiju“, ili, da bi se izbegla bilo kakva nelogičnost, a da racionalizuju koegzistenciju Hristovog zahteva i Njegove svetosti, oni moraju da prihvate da Hristos ostaje najplemenitije i najsvetije biće u čovečanstvu, ali samo pod uslovom da je i Bog! U suprotnom, kao što smo rekli, bio bi, ne najsvetije, nego najstrašnije biće u istoriji, iz razloga najveće žrtve svih vekova, a u ime jedne laži! Dakle, božanstvo Hristovo dokazuju Njegovi protivnici, na osnovu same karakterizacije Njegove ličnosti!

Ateista: Ono što ste upravo rekli je zaista veoma impresivno, ali to nije ništa drugo nego spekulacija. Da li imate neke istorijske činjenice koje bi potvrdile Njegovo Božanstvo?

Starac Epifanije: Rekao sam ti na početku, da su dokazi Njegovog Božanstva natprirodni događaji koji su se desili dok je bio ovde na zemlji. Hristos nije samo propovedao malo pre navedene istine; On je potvrđivao Svoje izjave sa mnogobrojnim čudesima. Činio je da slepi progledaju i bogalji da hodaju; Nahranio je pet hiljada ljudi i višestruki broj žena i dece sa samo dve ribe i pet hlebova; komandovao je prirodim stihijama i one su slušale; vaskrsavao je mrtve, među kojima je bio i Lazar, četiri dana posle smrti. Ali, najveće od svih čuda je Njegovo Vaskrsenje.

Cela građevina hrišćanstva stoji na događaju Vaskrsenja. To ne kažem ja. To Apostol Pavle govori: „Ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša“ (1.Korinćanima, 15, 17). Ako Hristos nije vaskrsao, onda se sve ruši. Ali Hristos jeste vaskrsao, što znači da je Gospodar života i smrti – znači  da je Bog.

Ateista: Vi ste videli sve to? Kako možete verovati?

Starac Epifanije: Ne, ja nisam video ništa od toga, ali drugi jesu: Apostoli. Oni su zatim posvedočili drugima, i zaista „potpisali“ to svedočenje svojom krvlju. I kao što svi smatraju, svedočanstvo životom je najviši oblik svedočenja.

Dovedi mi i ti nekog, ko će mi reći da je Marks umro i vaskrsao, i da je spreman da žrtvuje svoj život kao svedočanstvo i ja ću kao častan čovek, da mu poverujem.

Ateista: Reći ću vam. Hiljade komunista su bili mučeni i umrli su za svoju ideologiju. Zašto ne prihvatate i komunizam?

Starac Epifanije:  Pa rekao si i sam. Komunisti su dali život za svoju ideologiju. Nisu umrli za činjenice. U ideologiju se vrlo lako uvuče obmana. Ono što objašnjava zašto je toliko komunista umrlo za svoju ideologiju je to da je karakteristika ljudske duše da se žrtvuje za nešto što veruje. Međutim to nas ne primorava da prihvatimo tu ideologiju kao ispravnu.

Jedna je stvar da se umre za ideje, a druga da se umre za činjenice. Apostoli nisu dali živote za nekakve ideje. Niti zbog „Volite jedni druge“, ili bilo kog moralnog učenje hrišćanstva. Apostoli su dali živote za svedočenje natprirodnih događaja (činjenica). A kada kažemo ‘događaja’, mislimo na ono što je primljeno od strane naših fizičkih čula, i shvaćeno kroz njih.

Apostoli su pretrpeli mučeništva za „što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše“ (1.Jovan, 1)

Sa osnovom u jednoj predivnoj Paskalovoj misli, kažemo da se jedna od sledeće tri stvari dogodila Apostolima: ili su prevareni, ili su nas prevarili, ili su nam rekli istinu.

Uzmimo prvi slučaj. Nije moguće da su obmanuti, jer sve što su izvestili, nisu čuli od strane nekog drugog. Oni sami su očevidci svih događaja. Osim toga, niko od njih nije bio maštovitog karaktera, niti su imali ikakvu psihološku predispoziciju da prihvate događaj Vaskrsenja. Naprotiv – oni su bili strašno nepoverljivi. Jevanđelja veoma  tačno otkrivaju njihove duhovne dispozicije: apostoli isprva nisu verovali u uveravanja nekih ljudi da su Hrista zapravo videli, vaskrsnulog.

I još nešto. Kakvi su bili apostoli, pre nego što ih je Hristos pozvao? Jesu li oni možda bili ambiciozni političari ili vizionari filozofskih i socijalnih sistema, i bili u čežnji da osvoje čovečanstvo i tako zadovolje svoje fantazije?

Uopšte ne. Bili su nepismeni ribari. Jedina stvar koja ih je interesovala je da uhvate par riba da nahrane svoje porodice. Zato, čak i posle Raspeća Gospodnjeg, i uprkos svemu što su čuli i videli, vraćaju se u svoje ribarske brodove i svojim mrežama. Drugim rečima, nije bilo ni traga od predispozicije u ovim ljudima za stvari koje su trebalo da slede. Tek posle Pedesetnice (silazak Svetog Duha na apostole nakon 50 dana od raspeća Hrista), „kada su dobili snagu odozgo“, postali su učitelji vaseljene.

Drugi slučaj: Možda su nas apostol prevarili? Možda su nas slagali? Ali, zašto bi nas varali? Šta bi oni dobili laganjem? Možda novac? Status? Slavu?

Da neko kaže laž, mora očekivati neku vrstu koristi. Apostoli pak, propovedajući Hrista – Hrista Raspetoga i Vaskrsloga – obezbedili su sebi samo: teškoće, muku, prebijanja, kamenovanja, brodolome, glad, žeđ, golotinju, napade od razbojnika, bičevanja, zatvaranja u zatvore i na kraju, smrt. I sve to, za jednu laž? Potpuno je van pameti čak i pomisliti.

Prema tome, apostoli nisu bili ni prevareni, niti su nas obmanuli. Ostaje nam samo treći izbor: da su nam rekli istinu.

Treba takođe naglasiti još nešto ovde: jevanđelisti su jedini koji beleže istinite istorijske događaje. Oni opisuju događaje, i samo događaje. Ne pribegavaju bilo kakvim ličnim sudovima. Ne hvale nikoga, i oni ne kritikuju nikoga. Oni se ne trude da preuveličaju jedan događaj, a da eliminišu ili potcene drugi. Pustili su da događaji govore sami za sebe.

Ateista: Zar je nemoguće da je u slučaju Hrista, to bio samo incident prividne smrti? Pre neki dan, novine su pisale o nekome u Indiji koga su sahranili i tri dana kasnije su ga ekshumirali i on još uvek bio živ.

Starac Epifanije: Ah čedo moje! Setih se opet reči blaženog Avgustina: „O rode neverni, niste zapravo nevernici; zaista, vi ste najviše naivni od svih. Prihvatate najneverovatnije stvari, najiracionalnije i najkontradiktornije, kako bi negirali čudo!“

Ne, čedo moje. To nije bio slučaj prividne smrti sa Hristom. Pre svega, imamo svedočenje rimskog kapetana, koji je uverio Pilata da je Hristova smrt bila izvesna. Zatim, Jevanđelje nas obaveštava da se Gospod, istog dana Njegovog Vaskrsenja, video i razgovarao sa dvojicom svojih učenika, na putu prema Emausu, koji je više od deset kilometara od Jerusalima.

Možeš li da zamisliš kako bi izgledao neko ko bi mogao proći kroz sve muke koje je Hristos prošao, i još tri dana posle njegove „prividne smrti“?! Ako ništa drugo, morao bi da se hrani pilećom supom četrdeset dana, kako bi mogao da otvori oči, a kamoli da hoda i govori kao da se ništa nije dogodilo!

Što se tiče Indusa, dovedi ga ovde da ga istučemo kamdžijom – znaš li šta je kamdžija? To je bič, sa više krajeva koji imaju po olovni komad ili komad slomljene kosti ili oštre nokte vezane na svakom kraju. Dovedi ga, znači, ovde, tako da ga možemo išibati, onda da mu stavimo krunu od trnja na glavu, raspnemo ga, damo mu žuči i sirće da pije, a onda mu probodemo kopljem rebro, stavimo ga u grob, a onda, ako se vrati iz mrtvih, onda možemo razgovarati.

Ateista: Ali problem sa tim tvrdnjama je da sva svedočenja na koja se pozivate dolaze od Hristovih učenika. Postoji li svedočanstvo o Njemu, koje ne dolazi iz kruga Njegovih učenika? Da li postoje istoričari, na primer, koji mogu da potvrde Hristovo Vaskrsenje? Ako ih ima, onda ću i ja poverovati.

Starac Epifanije: Nesrećo! Ne znaš šta tražiš! Ako je i bilo takvih istoričara koji su bili očevidci Hristovog vaskrsenja, oni bi poverovali u Njegovo Vaskrsenje i zabeležili bi ga kao vernici, u kom slučaju bi opet ti odbacio njihovo svedočenje, baš kao što odbacuješ Petrovo svedočenje, Jovanovo, itd. Kako je moguće, da je neko zaista svedok  čuda Vaskrsenja i da u isto vreme nije postao hrišćanin? Tražiš nam ‘‘pečenu jarebicu, na voštanom ražnju, još i da peva’’!

E, ne može!

3 komentara

  • Ако је за Вас религија отров, изволите па се не трујте. Ко Вас тера на то? И може ли неко да Вас натера?

    Пре свега, религија и вера нису једно исто. Религија је друштвени феномен, уткан у човека, заснован у потреби да човек објасни оно што му је необјашњиво; онда рационализује и персонификује небојашњиве феномене. Вера је, пак, лично откривење Бога.

    Кад кажемо лично, Иво, мислимо да то свако појединачно доживи, да би био призван у заједницу. То Вам је као љубав: не можете да објасните, а сви знамо како је кад искусиш. Не могу да те натерају да некога (нешто) волиш, као што не могу да те натерају да не волиш оно што волиш.

    Према томе, то што Ви називате отровом је наша љубав. Ви волите (не волите) нешто, а ми волимо друго. Ми, који верујемо, жалимо што Ви не осећате лепоту те љубави, али Вас не осуђујемо. А Ви нас мрзите и подсмевате се. Па сад, кад то упоредите, реците чија је љубав лепша?

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280