Da l’ sam znala?

Jedna ljubavna priča

Sređivati uspomene prethodnog života u fijokama memorije, nije jednostavno!

Popunjavala sam kockice, ispunjene tobom, nepopunjene smislom.

Odjednom, jedan mali braon notes,

veo preko skrivenih istina,

tajne jedne i jedine noći,

istine o jednom bitnom danu.

U to vreme, znala sam, krila sam i od sebe, da li nisam htela da znam?

Ali, u dubini duše, znala sam,

nisam znala sve, ne sigurno, prethodnog dana sam predosećala, ali, u dnu duše znala sam,

znala sam da će biti važan taj petak,

dan, kad si se pojavio u mom životu.

Moj život, moj čudni život, sa mojim plavo-roze ranama, moje trnje bez ruža, moje palme,

moj crveni kamen, moje maslinke koje vode ljubav ispod izmaštane masline…

Moj život sa mojim žabama kao prijateljicama, onim istinitim, iskrenim, pravim, živim žabama;

da, kao što kažem: moje žabe, moje najbliže, najiskrenije i jedine prijateljice, i moja plavetnila, ne sva plava od ranjene azurne obale…

Moje salate u obliku šargarepe,

moji šeširi bez slame,

moje skulpture od reči, sa tri noge i četiri guske, dve žabe, tri babe, i jeftine mašte na kilograme!

Moji ljubavnici, ne ljubavnici, bili su moji samo u njihovim glavama, moje rane za lečenje i…

i ništa više

i, i , i … i sve moje druge djakonije. 

Mislim, da je to bilo jednog petka uveče,

uveče kasno;

da petak!

Došao si sportskim autom;

ti nisi bio sportista …šapnuo si mi na uvo,

brzo si počeo da mi šapućeš na uvo, vrlo brzo, nakon samo tri minuta, ali, ti voliš brzinu.

Ipak… istezanje u sobi, i tvoja gimnastika, nije mi bilo loše, dopalo mi se…

tvoj sport u sobi, i sve ostalo, bilo je baš po mom ukusu.

I još malo bih uzela od tih tvojih đakonija, za doručak,

ali, ti si otišao, uzeo si more, kao što bi uzeo i mene.

Pobegao si, valjda, jahtom, oko šest sati… rano si otišao,

nisam nikada saznala, zašto si otišao, ali znam da mi se nije dopalo što si otišao tako rano, tako brzo, ali, zapiši samo to, ostalo je bilo perfektno,

premalo, ali, bilo je savršenog mirisa,

ukratko, perfektno.

Večerali smo kuskus, nedaleko od marine,

ne na tvojoj jahti;

tvoje jahte sam gledala na laptopu…na slikama, sećaš se?     

Galerija slika u restoranu na laptopu, smešno, smejali smo se! 

Volela sam erotično-senzualne forme koje si fotografisao,

ili sam ih sanjala?

I mislila sam da… ne, ja ne mislim da to ima veze sa slikama jahte… tu nešto grešim… ali ja, često, znam da grešim, s tobom sam pogrešila jednom, znam,

dva dana ranije, kupila sam komplet boja sivih perli, još je živ.

Možeš li verovati, da je još živ taj komplet?

Na jednom džepu je izvezen leptir; oduvek su mu bila glupa ta krila,

crvena bluza, prvi put u životu da ja kupim nešto crveno.

Bila je previše, previše, previše uz telo, ti si to voleo, sećam se,

nisi prestajao da gledaš bradavice mojih grudi, i kasnije, te noći, ti ćeš mi šapnuti na uho: „volim tvoje grudi, a još više tvoje bradavice“… i smešeći se, dodao si: „obe“!

Ja sam ti odgovorila: „Sva sreća što imam dve, i njih dve zajedno nisu ni jedna“.

Zamisli, kada bih imala jednu… čak ni limun nije ravan mojim grudima…

da, ali, koji sok!

Da, ali su sočnije od limuna .

Ti si dodao šarmantne, zagonetne reči i izreke, koje ću kasnije razumeti.

Voleo si me takvu, kakva sam, rekao si da si me takvu sanjao, da nisi verovao da sam istinita.

Da, već postojim; mislio si da ćeš me ti iz svojih snova izvajati,

ili sam to ja izmaštala?

A, da li, možda, čujemo to što želimo čuti?

Igrao si se bradavicama, mojim malim limunovima, za koje si kasnije, u pola noći, rekao: „hajde da ih zovemo klemantine“…? Pristala, rekoh da je svejedno, ako tu nisam zaspala.

Sada, možda, nije sve tačno, jer je ipak prošlo vreme između te noći i ovih reči.

Od tada, skoro cele noći, šaputao si i nalazio male erotične izreke, i tako lepo, tako tiho ih izgovarao, vajlda sam zaspala… bar malo, sećam se, ljuljao si me rečima.

Sećam se, kao da sam bila na nekoj ljuljaški… da li je krevet bio pun vode?

Ali, ima kratkih noći, i ima zora sa tužnim ukusom gorke kafe;

malo sam ti bila ljuta… priznajem, čak i… da, ljuta kao crvena paprika, to je prava reč!

Ali, ti ne znaš šta je crvena ljuta paprika iz sela moje bake, u stvari, više nisu ni one, u mome selu, ljute, sve se poremetilo… sve, znam.

Nisam htela mnogo toga, ništa naročito, samo doručak sa tobom;

neka druga bi zahtevala prsten na ruci, treća, putovanje brodom,

četvrta, neki vredan kamenčić.

Ja bih se zadovoljila poljupcem sa ukusom kafe, i medom na kiflicama,

i sa mnogo, mnogo, mnogo mrvica u krevetu,

Nisam više ljuta, čak i da ti ne krijem, pisala sam brzo, da se ne bih nervirala, to me je smirilo.

Pronašla sam večeras mali, braon notes, u njemu piše,

ja mislim da si rekao: „Tvoje bradavice su kao što sam ih zamišljao za vreme puta“.

Zamisli, da hiljadu kilometara razmišljaš o mojim bradavicama,

to me je začudilo.

Poverovala sam ti, i zapisala u notes …

I volela sam da slušam, kako mi šapućeš na uvo.                      

Volela sam da slušam tvoj tihi smeh na mom stomaku,

volela sam tvoje ruke „šetalice“, nežne i sramežljivo-snalažljive.

Sve sam volela i sve zapisala.

Mislim da ti nikada nisam priznala i napisala, da ne treba da ti priznam, ne sada; 

volela sam te, i znala sam,

ne sećaš se, ali mislim da sam imala i one crvene gaćice, za koje nisi našao vreme da ih pogledaš, u tami;

trebalo bi da voliš crveno, osetila sam to, ili sam, možda, i to nesvesno znala.

Sve je bilo novo na meni, toga dana,

sve, sem mene; znala sam, ti nisi;

ja sam znala,

znala sam da ćeš biti važna osoba u mom životu,

osećala sam, znala sam,

važan i poseban, znala sam,

znala sam, bila sam ubeđena.

Na prve zvuke tvog glasa,

na tvoje „ja dolazim“,

na prvi pogled,

znala sam,

na prvo milovanje, znala sam,

znala sam i rekla sebi: „On će biti važan za tebe, i to dugo“, dodala sam u notes

„zabeleži svoj dan kamenčićima“, napisala sam, i samo ja znam, zašto.

Svako beleži svoje dane raznim podsetnikom, ja kamenom.

Znala sam, rekla sam sebi,

znala, i ćutala, i beležila.

Znala sam, al’ vraga, ćutala.

Nisam htela da ti priznam, i zašto bih?

Da ometam tvoj život?

Zašto?

S kojim pravom?

Znala sam, imala sam iskreno osećanje, vredne emocije prema tebi, znala sam.

Izgradili bismo nas dvoje nešto od njih, možda dom za naše oluje;

savršeno, znala sam.

Tvoja osećanja su bila nesigurna, znala sam, i nije ti trebalo to, ne baš ja;

ne neko kao ja, ne tada,

tada, ja sam znala,

savršeno sam znala;

žene znaju, osećaju, ali, jedna prava žena ćuti!

Želela te, krila sam, znala sam.

Nekad sam silno mogla da te poželim,

krila sam, znala sam,

znala sam mnogo toga:

i fatalne

te daljine,

znala, i slutila,

znala sam da prećutim toliko reči između nas,

znala sam,

znala da postoji

toliko toga protiv mene, protiv nas, znala sam,

znala, znala, znala,

znala sam;

i ja…

i vreme,

i moje oluje i vetrovi života koji su me odneli dalje,

ali, nisam znala,

ignorisala sam, no, nisam znala, ili, nisam htela da znam, da će sve biti neoštećeno, nedirnuto;

sve baš sve,

posle sveg ovog vremena,

posle svih ovih godina i svih mojih oluja.

Da li je vreme zaboravilo da nagrize osećanja?

Neuništiva su najveća osećanja, kažu stari profesori-filozofi,

i u jednoj fijocisvoga pamćenja, i u jednom kutku svoga srca, znala sam,

ti se još uvek šetaš, još uvek postojiš, još uvek živiš, još uvek dišeš.

U sebi čujem tvoj smeh, vidim tvoj osmeh;

prosula sam kamenčiće na razne puteve,

vajala male reči od njih sećajući te se;

mislia sam da ćeš ih čitati, da ćeš …sanjala sam,

čuvala notes, tvoj notes, dugo, dugo, predugo.

Napisala sam u njega svašta, i lepo, i ljuto, i ružno, i svašta, i tačkice,

i lepe rečenice;

u njega sam nabacala malo reči i mnogo više tačkica, ali sam znala šta se iza njih krilo:

bio si tamo i ti, nacrtan kao kamen na zgužvanom papiru,

na jednom listu nacrtala sam ti veliki nos, i našvrljala reči u pokretu, u krugu:

sutra

Sutra, sutra, sutra,

sutra ili preksutra,

obema rukama

okitiću jedan veliki,

veliki i mekani kamen,

dragim kamenčićima,

i izvajaću svoj spomenik,

spomenik životu;

jednoga dana,

od mojih sutra,

ili,

svojh ruku,

s tobom,  ili bez tebe.

Znala sam, znala sam, znala sam.

pisalo je u notesu dosta gluposti, mislila sam…

a, pri dnu jedne stranice dodala sam, kao da želim da objasnim svoju neobjašnjivu utopiju,

dodala sam jednu skicu, skoro savršenu;

skoro savršenu, da nije bila promašena i kafom polivena, sada bih znala, šta sam htela da naslikam.

Sećam se, nešto kao jedna skulptura, nominovana sudbini. Zamisli, našla sam bezvezno ime: „PI ZOV“.

Jednu preveliku, ogromnu skulpturu

od knjiga,

od betona i mekog kamenja.                           

Podigla bih je prema zvezdama,

osvetlila bih listove,

listove, listove, listove,

i,

bilo gde da si, ti ćeš videti svetlo,

i,

ako se izgubiš,

moći ćes da me nađeš;

ja ću biti…. među knjigama, uz postolje skulpture,

ili, na nekoj strani knjige,

na strani jedne jedine knjige, možda?

Ali, sve će biti vajane u mekanom kamenu, mekanom, kakav volim,

i na jednoj strani;

veo na jednu sakrivenu istinu o jednom P…kamenu.

P. S. Izgubila sam mnogo stvari, i koje vrede i koje ne vrede, mnoge uspomene zaboravljene su iz mog prethodnogživota,

ali, još uvek čuvamsivikomplet, crvene gaćice i bluzicu… u spašenom koferu od mojih napuštenih bitaka (prestala sam da se borim), ne volim

nijedan rat.

I, da li znaš da su mi pantalone, sada, male?

Znala sam, ugojila sam se!

Telo sebi daje slobodu;

prodavačica mi je rekla da uzmem veći broj,

bluzica je taman;

bradavice mojih grudi su uvek na istom mestu,

i verujem da čekaju, i bradavice i ja, tu jednu tvoju reč;

znaš ti, one čarobne koje samo ti znaš …i koje su, baš, po mom ukusu,

ni suviše, ni premalo, baš kao…

Eh, jutros, pred ogledalom, izgledala sam lepo, i sa kojim kilogramom viška;

dugo je, kako se nisam pogledala iznutra,

i dugo je kako nisam sebi priznala da sam te volela toliko,

da sam počela da verujem da se i moje srce pretvorilo u kamen.

P. S. 2. Reči, bačene za sećanje na jednu malu-veliku priču,

nepriznatu priču mog života.

Dragi čitaoče, treba li, sada, da je napišem, i da je njemu priznam?

Sada, kada se on, posle toliko godina, setio mene…

Pozvao me je i samo rekao: „Dolazim“!

Kao da se ništa nije desilo, kao da je juče bio petak; da lи je bio petak?

I ništa se nije desilo…

Nisam volela drugog, ni toliko nisam živela, životarila sam.

Da li sam čekala?

Pisala, čekajući, da!

Da li sam to znala? Ma, znala sam i te kako, svi sve sami znamo!

Treba da ga pitam, da li, stvarno, dolazi u subotu?

Mogao bi on doći i u petak!

Šta ti mislis, dragi čitaoče,

šta bi ti na mom mestu?

Sada je priča tvoja, reši ti, šta ću ja da uradim…

i… to što tebi nije, možda, jasno, to je samo moje, to se ne daje.

Da li je trebalo i to da ti dam?

A, šta je on, u sledećoj priči ćeš, možda, znati!

Ako je uradio nešto, nešto što je vredelo, bilo šta… vreme ne ošteti!

Tako se rađaju reči: on, blok notes braon, vreme, i ti, dragi čitaoče, i ja.

A, ja … ja sam znala sve, i da ću da napišem ove reči, kada one budu u meni sazrele.

Da, reči su u dnu nas…i jednoga dana ožive na belom papiru.

Ali, na moje čudo, reči su oživele, baš, kada je on rešio da se u mom životu pojavi ponovo. Ma, znala sam i to.

Šta se, sada, pravim važna?

Sve mi znamo, ili se to desi kada, stvarno, zaželimo jako.

Eto, dodala sam ti red, dva, dragi moj čitaoče.

Ja tebe volim više no bilo koga, i više od … eh. Ne, moram nešto malo sebe da sačuvam. 

Znaš li ti… ?

P. S. 3. Pamtiš li ti svoje uspomene predhodnog života?