Slučaj Vladika Artemije i SPC – mučenik ili grešnik, pravda i greh, oproštaj i praštanje

SPC i slučaj raskola vladike Artemija koji se sa delom monaha i monahinja odvojio od crkve i stvorio svoju crkvu. Ko kome treba da oprosti?

 

„Ni krv mučeništva ne može izbrisati taj greh raskola“ – Sveti Kiprijan Kartaginski

 

Slučaj episkop i Vladika Artemije i SPC – mučenik ili grešnik, pravda i greh, osuda i praštanjeDa li je vladika Artemije u pravu ili ne?

U Srbiji vlada medju vernicima konfuzija oko lika i dela vladike Artemija. S jedne strane su oni koji ga osudjuju i smatraju jeretikom, s druge strane su oni koji mu veruju i koji smatraju da je vladika Artemije mučenik novog doba, borac za Kosovo i čistotu vere, koji je iz političkih i diplomatskih razloga uklonjen iz svoje eparhije i aktivnog crkvenog života od strane licemernih episkopa.

Običan vernik postavlja sebi pitanje da li je vladika Artemije u pravu, jer većinu stvari zbog kojih se sukobljavao sa drugim episkopima i Sinodom, možemo smatrati da idu u njegovu korist. Njegovi stavovi su naizgled principijelni i u kanonskom duhu. Mada, možemo slobodno reći njegovo lično osudjujuće ponašanje prema braći episkopima i revnosna tvrdoglavost u neposlušanju patrijarha i Sinoda mu ne idu u prilog.

Da li je vladika Artemije pravednik koji je stradao istine i Hrista radi ili pak jeretik koji je upao u prelast?

Sa naše strane sagledavajući stvari, bez pretenzija da dajemo konačan duhovni sud, jer i ne znamo sve detalje, vladika Artemije je generalno u pravu u skoro većini stvari, osim u suštini. Kako stvari stoje on je episkop pravednik koji ide u pakao zbog svojeglavosti. Njegov greh je kako kaže Sveti Kiprijan Kartaginski toliki da ga čak ni mučeništvo i krv ne mogu sprati, jer on se odvojio od Crkve.

.

Zašto je kriv vladika Artemije

Prosečan vernik će se zbuniti i postaviti logično pitanje: „Ako je vladika Artemije u svemu u pravu, i ako Crkva i drugi episkopi donose loše odluke i nisu ponekad u skladu sa crkvenim kanonima i zakonima, nisu pravedni po Jevandjelju i predanju, kako to da je on grešan a oni ispravni?“

I još će s pravom vernik postaviti pitanje: „U predanju i Poslanicama apostola je zapisano da ko se odvoji od zakona Božijih, da se odluči (odvoji) od Crkve“, pa ako su većina episkopa u nekanonskom ponašanju, a vladaju Crkvom, takva Crkva ne može biti dobra, ne drži se slova Zakona. Onda je u redu ići sa vladikom Artemijom i pohadjati njegove službe koje pak nisu priznate od Srpske Pravoslavne Crkve“.

Čak i da je sve to tako crno belo, a ipak nije, vladika Artemije nije mučenik nego grešnik. Njegova pravda je postala njegov greh. On se odvojio od Crkve i odvojio se od Hrista, odvojio se od punoće jedinstva i života crkvenog života. Njegova služba nema blagoslov patrijarha a ni same Crkve. A u Crkvi se ne radi ništa bez blagoslova, jer samo uz blagoslov duhovnika može sići blagodat. U crkvi je jasna duhovna hijerarhija jer je to osnovni zakon Božiji. Bez blagoslova nadležnog duhovnika, nema ničega duhovno vrednog, nema blagodeti, nema spasenja. To je razlog zašto su sve otpadničke i raskolničke pravoslavne crkve nestajale i nestaće, kao što je to političkom silom novoformirana Crnogorska crkva, jer u njoj ne prebiva blagodat Svetog Duha, u njoj nema punoće liturgijskog jedinstva, njom ne vlada vladika Isus Hrist. U takvim crkvama se odigrava i obavlja liturgija i službe, ali u njoj Gospod Isus Hrist ne boravi, jer nije dao blagoslov da ona postoji. To su duhovno prazne crkve i pusti obredi bez Duha Svetoga.

Ovo sve deluje malo komplikovano i apsurdno, mnogi će pomisliti i nelogično i licemerno, jer ako je nešto istinito i pravedno, onda je to apsolutno, i to ne može nikako voditi grehu. Medjutim, da bi to objasnili, moramo pravoslavnu crkvu posmatrati u vremenu, ne samo u prostoru, moramo je posmatrati kao duhovni a ne kao politički entitet, i moramo znati šta je Crkva. Takodje, moramo shvatiti da ljudi u Crkvi nisu niti oslobodjeni greha, niti savršena bića, niti vavek ustaljen karakter i misao. Svi se menjaju, menja se i Crkva, svi greše namerno ili  nenamerno ali istina Svetog Duha u njoj ostaje večita. I blagoslov koji nad njom lebdi i u njoj boravi.

Blagoslov vladike Boga koji je apostolsku crkvu stvorio zbog nesavršenih ljudi, koju ti isti nesavršeni ljudi vode i njom upravljaju, i u kojoj nesavršeni i poneki savršen čovek boravi. A od nesavršenih ljudi se ne može očekivati savršen rezultat i ponašanje, jer žive u nesavršenom svetu punom iskušenja. Vladika Artemije to nije u potpunosti razumeo.

Sada ćemo da objasnimo u čemu je greh Vladike Artemija u odnosu na Gospoda i samu Crkvu.

.

U čemu je greh vladike Artemija

Prvo, Crkvu apostolsku, odnosno SPC i sve ostale pravoslavne crkve vodi sam Gospod Isus Hrist, on je glava Crkve, on je Put, Istina i Život koji se kroz crkvu objavljuje. Ljudi koji su u crkvi i oko crkve, rekosmo da nisu savršeni, oni su u stalnoj borbi da postanu savršeni. Oni se uzdižu i padaju, počev od vernika, djakona do vladike i patrijarha. Niko od njih nije bezgrešan. Gospod stražari nad svima njima i nama, kao blagi otac i blago i trpeljivo gleda na naše grehe, padove, prelasti i umišljanja. A toga, priznaćete, ima puno. I oduvek je toga bilo. Bilo je jeresi koje su zavladale crkvom i vladale pola veka, pa se ipak crkva toga spasila. Toga greha nisu poštedjeni ni episkopi. Gospod Isus Hrist kao glava crkve sve to gleda, prašta i kažnjava, ali ne na despotski način, već kroz naizgled neprimetne stvari koje se tek kroz decenije ili vekove kasnije sagledavaju.

U svim tim vekovima i tumbanjima, apostolska Crkva je opstala, iako je u crkvi bilo raznih episkopa i raznih patrijarha, bilo je modernista, zilota, reformista, unijanista, novotara, ali sve je njih istorija prebrisala i zaboravila a jedina Sveta Apostolska Crkva postoji i dan danas, i pamti samo one svete i uzvišene ljude koji su Crkvi davali nadahnuće i dobar primer. Uzeću za tu tvrdnju jedan bliskiji i nama razumniji primer: sveti Justin Ćelijski i sveti Nikolaj Velimirović. Sveti Justin Ćelijski je bio oštar i prema Evropi i prema nedostojnim članovima Srpske Pravoslavne Crkve, zbog toga je bio i skrajnut u crkvenoj hijerarhiji, ali je on na kraju postao svetitelj i njegova duhovna pouka je pobedila i ljude i vreme. Iako je video mnogo greha u samoj SPC nije mu padalo na pamet da se odvaja od Crkve, tela Hristovog.

Sličan slučaj je i sa vladikom Nikolajom, koji je doduše dostigao vladičinski čin, ali uz mnogo muke, spoticanja i ljubomore unutar samih crkvenih krugova SPC. I on je video šta sve ne valja u SPC i izabrao je da ono što ne valja u samoj crkvi ispravlja u samom narodu kroz bogomoljački pokret, kroz širenje vere i pravednog života, iako ni sama SPC nije uvek blagonaklono gledala na bogomoljce. Ni sveti Vladika Nikolaj se nije odvajao od svoje Crkve.

A vladika Artemije se odvaja od svoje Crkve, nespreman da oprosti i istrpi grehe svoje sabraće episkopa. On u dubini duše ne shvata da je Srpska Pravoslavna Crkva odraz srpskog naroda, kakav je narod takva je i crkva i obratno, kakva je crkva takav će biti i narod. Koliko se narod potrudi da bude bogobojažljiviji, to će mu bolji episkopi i patrijarsi biti na čelu, i koliko se same vladike potrude oko naroda, toliko će im i narod biti bolji. To se zove sabornost, svi smo jedno i u Jednom, svi smo pozvani da sami sebe i druge spasavamo. Episkop Artemije je pozvan da spasava svoju braću episkope, molitvom a ne porugom, zajedništvom a ne raskolom.

Svi koji znaju vladiku Artemija i koji su mu bliski govore o njemu sa pohvalom. Njegova istinitoljubivost i poštenje, požrtvovanost i upornost u borbi za verske i narodne ciljeve su za svaku pohvalu. Medjutim, njegova preterana revnost i tvrda principijelnost u stvarima koje nisu do njega samog i Božijih zakona,  već su greh i trun u oku drugih, odvlače ga u greh. Samo pravednici i proroci Božiji kojima je Gospod direktno dao vlast i silu, kao što je to dao prororku Mojsiju ili Iliji, mogu da daju sebi pravo da sude i da kažnjavaju. Episkop Artemije nema silu Svetog Duha od Boga datog da to radi, iako mu je kao episkopu i nasledniku apostola na zemlji data duhovna vlast nad vernicima. Data mu je duhovna vlast ali nije mu data duhovna sila, nije ju je zaslužio. Jer da jeste, pomerao bi planine.

Tvrdoglavost i upornost sa kojom vladika Artemije istrajava sa svojim ciljevima i naporima je herojska, vredna divljenja i ponosa. Ali ponos prethodi padu, a episkop Artemije je zbog ponosa pravednika pao u bezdan, jer kako kaže poslovica put u pakao je popločan dobrim namerama. Osudio je svoju Srpsku Pravoslavnu Crkvu, osnovao je svoju sopstvenu crkvu nakon dve hiljade godina postojanja  jedne i jedine svete apostolske crkve pravoslavne i Gospod će ga zbog toga osuditi. Jer Gospod mu nije dao silu i snagu koju daje pravednicima, prorocima pa i mučenicima da sprovede volju Božiju, već vladika Artemije sprovodi svoju volju.

I sada imamo apsurdnu situaciju da najpravedniji episkop od svih, vladika Artemije, postaje najveći grešnik od svih, nosilac greha koji se ni krvlju ne može oprati pred gnevom Božijim, jer je udario na Crkvu Hristovu, ne shvatajući jednu jednostavnu istinu: sveštenici i episkopi prolaze, Crkva traje. Proći će i biti zaboravljeni svi oni protiv kojih se on bori sada a proći će i on. Proći će novotarije i reforme u crkvi, proći će unijati, proći će nove službe i liturgije, proći će nova crkvena arhitektura, moderne vladike sklone dodvoravanju estradi i politici, proći će ekumenisti, proći će savremeni dogmatičari, proći će jeres. Iza svih sadašnjih grešnika episkopa i sveštenika će i posle svega ostati istinita Crkva Hristova a iza vladike Artemija će ostati raskol i greh.

.

Vladika Artemije i svetitelji, vernici i raskolnici

Srpska Pravoslavna Crkva nisu samo episkopi, sveštenici, monasi, djakoni, vernici. Mi živi telom smo samo deo celokupne crkve koja obitava na Nebu. Srpska Pravoslavna Crkva su Sveti Sava, Sveti Simeon, Sveti car Lazar, Sveti car Dušan, Sveta Petka, Sveti vladika Nikolaj, Sveti Avakum, Sveta Anastasija, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Gavrilo, Sveta Jelisaveta, Sveti Petar Cetinski, Sveti Milutin i mnogi drugi. Da li je Sveti Sava prešao iz Srpske Pravoslavne Crkve na nebu u Istinsku Srpsku Pravoslavnu Crkvu vladike Artemija na zemlji?

Srpska Pravoslavna Crkva su i živi a sveti monasi Svete Gore, monasi i monahinje iz srpskih manastira, blagodatni sveštenoslužitelji srpskih crkava, pravedni mirjani, od kojih mnogi imaju prozorljivije duhovne oči i veće pravo da sude i osudjuju nemoral i greh u krilu Crkve od vladike Artemija. Neki ćute, neki razobličavaju, ali niko crkvu ne napušta.

Da li je to licemerje?

Ne, i apsolutno ne. Ko ne razume hrišćansko učenje u srži, o djavolu i grehu, pokajanju i iskupljenju, ne može da razume ni ovu tvrdnju. Sva priča, napori i dela bilo kog vladike su prazno slovo i prazna dela pred molitvom i podvigom pravoslavnog starca, ave koji se moli u svojoj keliji. Njegova molba i molitva koju Bog usvoji su mnogo jača sila od deset hiljada bezbožnika koji kidišu na crkvu. Te svete osobe, duboko skrivene u krilu crkve, svete monahinje i monasi, oni molitvom čuvaju Srpsku Pravoslavnu Crkvu i isteruju greh na videlo. Njihova molitva poziva grešne na pokajanje a ne na raskol. Njihova molitva angažuje Gospoda, a bez Boga se ne može ništa činiti. S kim je Bog, on je nepobediv. Vladika Artemije je na to zaboravio, on borbu vodi sam, bez ibzira na pristalice koje ga okružuju.

Zaboravio je vladika Artemije da se Crkva može menjati samo unutar same Crkve, kada svojim autoritetom i životom svedočite to za šta se zalažete. To rade svi oni Bogom nadahnuti sveštenici, monahinje, monasi i vernici, koji svojim primerom i ljubavlju ispravljaju, popravljaju, upozoravaju. Pravoslavlje je religija ljubavi, trpljenja i blagosti. To je sila Svetoga Duha koja crkvu održava.

Gnev i ljutnja, osudjivanje i gorko prozivanje koju sebi dozvoljavaju otpali od crkve a povedeni njima i vernici raskolnici, zadojeni poluistinama, pa čak i da su isprovocirani i stvarnim gresima, nisu pravoslavlje, ne slave Boga i svoju Crkvu, nego prizivaju djavola, podele, sukobe. Gospod nam s razlogom šalje ponekad takva iskušenja da se ne gnevimo nego da se smirujemo, da ne mrzimo nego da volimo, da ne osudjujemo, nego da opraštamo.

.

Pokajanje i oproštaj vladike Artemija

Čudni su putevi Gospodnji, zaista. I iskušenja kojima smo svi mi izloženi. Vladika Artemije je izložen iskušenju nepravde koja ga je svuda pratila i izazivala, i Gospod ga je stalno pozivao da bude blag prema grehu drugih, da u svom duhu ojača trpeljivost i blagost, jer sam Bog je blagost a ne gnev, ali vladika Artemije se obuzeo pravedničkim gnevom i rešio da ide sam, da se odvoji od Crkve.

To mu je greh koji ni krvlju ne može sprati. I odličan je primer kako prefinjen i lukav način satana koristi da sablazni čoveka, episkopa, pravednika, i da ga ubaci u svoju mrežu i duhovni pad. Mnogo manje prefinjeni načini satanske prevare su ubedjivanje drugih episkopa da rade na ekumenskom udruživanju, na instrumentalizaciji politike za interese crkve, na približavanju centrima svetske moći, na modernizaciji drevne crkve da bi bila prihvatljivija svetu, jer sve su to jednostavne obmane, nadahnute sitnim strastima slavoljublja, romantičnog egoizma i želje za vlašću. Slabost vladike Artemija je gordost, a ona se najteže iskorenjuje iz karaktera.

Kada bi Gospod Bog pogledao vladiku Artemija i uklonio opsenu sa njegove duše da je on istiniti prorok i tumač istinite Crkve, pa da se vladika Artemije pokaje svestan svog greha osudjivanja i netrpeljivosti, pa da na kolenima ode kod Patrijarha Srpskog i zamoli za oproštaj. Da suzama izmoli oproštaj za svoja sagrešenja prema Crkvi Hristovoj. Da sve svoje pristalice koje ga u crkvenom raskolu prate, zamoli za oproštaj što ih je poveo pogrešnim putem. Da u smirenoumlju potraži oproštaj od velikog vladike Gospoda Isusa Hrista što je njegovu Crkvu napao i svoju crkvu stvorio bez blagoslova sa neba. Verujem da bi mu sami blagi Bog oprostio vodjen rečima Sina Božijeg Isusa Hrista: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu.“

A crkvena istorija bi zabeležila da je nekada živeo vladika Artemije koji je pao u greh raskola ali je svojim pokajanjem i svojom žrtvom odricanje sebe i sopstvenih strasti i misli, dosegao svetlost Istine, oprostio grehe sabraći, i osnažio crkvu svojim primerom pokajanja i prašatanja. To njegovo vraćanje u krilo Srpske Pravoslavne Crkve ne bi bila pobeda drugih episkopa, niti uniženje episkopa Artemija, to bi bila pobeda ideje pravoslavlja i praštanja. Tada bi vladika Artemije zaslužio venac mučeništva, jer je svoj nepobedivi karakter trpljenjem pobedio. Jer kako kaže ruska poslovica: „Za lečenje karaktera nema doktora.“ Osim Gospoda.

Oprosti vladiko Artemije svima pa i sebi.

„Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše.“

 

Š.V. (Ime autora poznato Redakciji)