Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Šta se desilo 5 oktobra ili pucanj u ikonu 

Stvarno, šta se desilo 5 oktobra i zašto su očekivanja gradjana i demokratske Srbije izneverena tim datumom.

 

Bio sma tamo 5 oktobra nakon svega

Ništa nije tako kako izgleda, zar ne? Ništa nije daleko od sličnosti i podudarnosti kao ono što verujemo, pa ono u šta nas ubedjuju da verujemo i ono šta nam se dešava. Tako se nekome stvarno desio 5 oktobar 2000 godine, nekoga ubedjuju da se i desio a nekome se nikada nije desio 5 oktobar 2000 godine i ono što neki nazivaju demokratska revolucija u Srbiji ili spontano ničim izazvano dogadjanje naroda.

Meni se nije desio 5 oktobar. Negde se sećam da sam učestvovao u tome, post festum, kada se sve završilo a mi izašli kao dokoni turisti da razgledamo cirkus koji je gostovao u našem gradu. Malo sam pod uticajem medija počeo da verujem da se nešto zaista i desilo tog dana, nešto dobro i obećavajuće, ali moj život je ostao isti, pa moram zaključiti rezignirano, meni se nije desio 5 oktobar.

A šta se stvarno desilo 5 oktobra 2000 godine u Srbiji nema smisla obrazlagati ako nisi bio na licu mesta, ako nisi bio zaverenik i revolucionar, ako nisi bio u timu ljudi koji su išli tamo da menjaju svet. Ispostavilo se da su mnogi političari tog 5 oktobra izmenili svoj ali ne i moj svet. On je ostao nekako isti i dalje se kotrlja. Mediji su nešto drugačiji, političari su mahom isti, moj život je isti, a priča o 5-om oktobru je različita.

Šta se desilo 5 oktobra - pucanj u ikonu. Demokratska revolucija partokrata i stranačkih despota scena iz filma Kum

U svakom slučaju je priča o 5-om oktobru za mene zaboravljena još davne 2002 godine. Tada sam naime dolazeći kolima na aerodrom Beograd prisustvovao sceni kada su ispred mene jedan crni blindirani džip i dva crna mračna audija naglo uletele na ulaz beogradskog aerodroma. Iz tih vozila, pred mnome živim i svesnim, izadjoše pokojni Zoran Djindjić, Čeda Jovanović i Goran Svilanović, lideri tog pominjanog 5 oktobra i poznati političari demokrate, obučeni u crne rolke, majice i odela, sa crnim naočarima.

Sekunda je prošla izmedju misli koji su ovo mafijaši i svesnosti da su to naši vodeći i vodeći političari – revolucionari  5 oktobra. Tog trenutka su iz moje glave izbrisane sve poruke 5 oktobra i samo je preostalo nemo pitanje šta se desilo 5 oktobra 2000 godine u Beogradu. Htedoh da izadjem iz kola i da kažem momcima da se malo drugačije dizajniraju, jer to nije stil posle 5 oktobra, to je stil devedesetih,  ali nisam imao hrabrosti da beknem pored mračnih telohranitelja koji su ih okruživali. Srećom, to su im rekli u Stejt Departmentu kada su išli u posetu Americi, gde su ih ljubazni domaćini upozorili da liče pomalo na balkansku verziju italijanskih mafijaša. Posle toga su se malo upristojili, ali moj tadašnji utisak o tome kako naši političari zapravo žele da izgledaju, doveli su me do shvatanja da je 5 oktobar dan kao i drugi. Taj uvid i ta vidovitost se nekako desilo spontano i to me je kasnije umirilo u životu da se u stvari ništa nije desilo posebno u zemlji Srbiji.

Bila je to samo nazovi demokratska revolucija partokrata i stranačkih despota a u stvari promena glavnih političkih snaga u zemlji. I ničeg više.

 

Pucanj u ikonu

Zašto uopšte ovo pišem, sada nakon toliko godina? Prošlo je toliko 5 oktobara a ja nisam to uopšte pomenuo.  

Neko će pomisliti da vredjam lik i delo pokojnog premijera Zorana Djindjića, koji je po pisanju evropskih i svakakvih kvazi medija bio ono svetlo u tunelu, ali kojeg su nazovi nedemokratske snage političkog podzemlja uklonile, da ne bi Srbiju izveo tamo gde ona želi i treba da bude. Ne, ne vredjam pokojnog Zorana Djindjića, imao sam priliku da ga davno pre oktobarskih promena upoznam, i imam svoje mišljenje, koje nije ni negativno a ni pozitivno, ni zlurado a ni romantično. Pokojni Djindjić je bio zoon politikon – politička životinja, kako su to još Grci zapisali, čovek posvećen politici kao smislu života. Njemu je politika bio posao a posao politika, ni više a ni manje. I mislio je da se politika vodi kao biznis, u zemlji gde je svaki krupan biznis pokriven politikom. Samo što je to opasan posao u našim krajevima, glave lete, ljudi se hapse, tuku i pljuju. Trebao je znati jedno, policajac puca u bilo koga po naredjenju, puca i u ikonu.

Tada 5 oktobra policiji je bilo naredjeno da oružjem srede situaciju, da povuku obarač. Jedan poziv sa vrha je to promenio. Jedan poziv. Jedan čovek. Jedna naredba. I odluka da mediji slave 5 oktobar, da se u istoriji srpske politike nadje datum koji će da slavi promenu odela i naočara. A ljudi koji povlače oroz ostaće isti, baš kao i moj život. I ponovo će potegnuti oroz i poslati pucanj u ikonu ako treba, uradili su to nekoliko puta nakon 5 oktobra, učiniće opet.

Pišem ovo i stoga što je vreme pokazalo da su elitni odredi političara i partiojskih despota 5 oktobra svi nosili što crvena, što crna odela, što šarena odela, ali su im svima bile duše crne i da su im naočare to uspešno skrivale od naroda. Ima neke analogije u tome da slepi ljudi, mafijaši i političari nose crne naočare, dok se mi svi ostali teturamo kroz život obnevideli od sjajnih i šarenih slika novog života.Jer dok gledamo šareno ne vidimo crnu na njihovim licima, i onoga koji poteže oružje.

Tako da je 5 oktobar nekome početak Oktobar festa i napijanja pivom u Minhenu a nekome opijanje srpskom šljivovicom i kafanskim lamentom šta je moglo biti da je bilo tog 5 oktobra 2000 godine u Beogradu.

Ništa se nije desilo 5 oktobra, verujte mi. Bio sam tamo. Još uvek sam tamo. Gledam svakodnevno gansterske filmove.

 

Š. V.

Top 10 gansterskih filmova svih vremena

httpv://www.youtube.com/watch?v=rYyAvdLq8fQ

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: