Šume i pošumljavanje Srbije za budućnost nacije

Mogu li šume ponovo spasiti  Srbiju. Pošumljavanje Srbije je siguran put u budućnost

 

Nezaposlenost, svakodnevni otkazi, neprekidan rast cena, skupoća i učestalo nametanje novih taksa i poskupljenja, to je slika našeg života koja suviše dugo traje. Dokle ćemo izdržati i kako spasiti socijalni mir? To je esencijano pitanje opstanka našeg društva.

Sve protekle vlade, počev od Milke Planinc ( u čije vreme nije bilo u radnjama kafe i žileta) pa do ove sadašnje, nastojale su da pronađu izlaz iz ove bezvezne situacije, ali rezultata nema, niti ima nade da će biti šta bolje u vremenu koje je pred nama. Da li postoji izlaz? Da li postoji rešenje da se oslobodimo ove more i neimaštine? Moj odgovor je je da postoji. jednostavan izlaz, samo treba razuma i volje da se primeni ono što su radili drugi koji su bili pametniji od nas.

Uzmimo kao primer Izrael. Tamo su od pustinje napravili plodnu zemlju, a mi smo smo od plodne zemlje načinili pustinju..

Sa jedne strane imamo hiljade hektara plodne a neobrađene zemlje a sa druge masu nezaposlenih ljudi koji ništa ne rade i ne preduzimaju ništa da sami nešto učine za sebe.

Koliko vremena treba da prođe da konačno shvatimo da je naš jedini izlaz povratak zemlji, povratak na selo.

Kao prvo treba saditi šume. Pošumljavanje zemlje treba da bude masovna dugotrajna akcija,a ne pojedinačna kratkotrajna incijativa.

Mi imamo ogromne površine zemljišta pogodnog za sadnju šuma, i masovnim pošumljavanjem u dogledno vreme mogu se dobiti ogromne količine drvne mase za kojom će uvek biti velika potražnja. Na taj način je moguće ostvariti veliku materijalnu dobit.

Pored toga šume zadržavaju vodu od atmosferskih padavina (jake kiše, naglo topljenje snega) i tako sprečavaju bujice, eroziju tla i smanjuju štetu od mogućih polava.

Erozije tla su čest uzrok nakupljanja taloga u veštačkim jezerima nastalim podizanjem brana, i tako u toku određenog vremena znatno smanjuju njihov kapacitet.

Pošumljavanjem je moguće je sprečiti aktiviranje klizišta i tako sprečiti moguće štete koje nekad mogu biti vrlo velike

Šume uspešno zadržavaju vodu u zemljištu i tako pomažu zadržavanje zaliha vode, a time i boljem snadbevanjem pitke vode u toku sušnih perioda .

Kada se govori o pošumljavanju, tu je potrebno voditi računa o mogućim šumskim požarima, dejstvu raznih štetočina (gubar, na primer), i u tom smislu treba ostvariti punu saradnju sa stručnim ustanovama u našoj zemlji koje nam mogu dati potrebne savete u vezi izbora vrsta drveća koje u određenom kraju i određenim uslovima treba saditi.

U cilju pribavljanja materijalnih srestava kod sadnju šuma moguće je angažovati i strani kapital, ali samo tako da se zemljište uz određenu naknadu da u ograničen vrememenski zakup a nikako da se zemljište prodaje strancima.

Dalje, treba postaviti pitanje zašto se radno sposobni ne vraćaju u sela, već obratno, pa čak i oni koji su ostali u selima žele da idu u gradove? Odgovor je jednostavan. Društvo ništa ne radi da bi se olakšalo život ljudima na selu, a u gradovima (pogotovo onim većim) lakše je doći do lekara, dobiti bilo kakvu socijalnu pomoć i ostvariti neke druge privilegije.

Zadrugarstvo kao koristan vid udruživanja ljudi koji se bavepoljoprivredom i stočarstvom na selu potpuno je zapostavljeno iako se dobro zna da su se “kibuci” u Izraelu pokazali kao vrlo koristan I efikasan sistem radnog udruživanja. Nažalost, do sada kod nas niko nije predložio sličan sistem samoincijativnog radnog udruživanja koji bi bio sličan “kibucima”. Zbog čega država ne potstiče nezaposlene da ce vraćaju u prazne kuće u opustelim selima i tamo svojim radom zarade svoj komad hleba? Zar je bolje ostaviti neobrađenu plodnu zemlju i čekati na posao u fabrikama koje treba da sagrade stranci i u kojima će za mizernu nadnicu morati naporno da rade, i da nikad ne budu sigurni da jednog dana neće iznenada dobiti otkaz?

Branko Mićić