Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Vrli Novi Svet – Oldos Haksli i njegove ideje kao novi svetski poredak danas

 

 

Kako je zamišljen Novi Vrli Svet ili svetski poredak 

Da li je Novi svetski poredak predvidjen još 1932 godine u knjizi Oldosa Hakslija Vrli novi svet

 

To je tajna sreće i vrline – voleti ono što mora da se radi. To je svrha celokupne obrade: navesti ljude da vole svoju neizbežnu društvenu sudbinu.“  (Vrli novi svet – Oldos Haksli)

 

Vrli Novi Svet - Oldos Hoksli i njegove ideje kao novi svetski poredak danasPoznata naučno fantastična knjiga Vrli novi svet (Brave new World) koju je napisao engleski pisac Oldos Haksli postaje sve aktuelnija u savremenom svetu. Mnogi primeri iz njegove knjige su počeli da se ostvaruju, počev od genetskog inžinjeringa, surogat majki i kontrole radjanja, školskih metoda, kontrole svesti putem medija i lekova, kreiranju životnih stilova od strane korporacija, globalne laži, stvaranje kasti upravljača i podanika, i tako redom.

Prenosimo jedan od početnih prizora iz njegove knjige Vrli novi svet u kome se vaspitavaju bebe i objašnjenje iz kog razloga. Svaka slučajnost sa uticajem televizije na ljude i na sistem rada savremenih korporacija u ovom primeru je  s l u č a j n a.

Kako se bebe uslovljavaju i zašto je bitan saobraćaj a ne priroda

Sestre se ukočiše u stavu mirno kad direktor uđe.

„Namestite knjige“, reče on kratko.

Sestre bez reči poslušaše naređenje. Između vaza s ružama pojaviše se knjige—red kvarto-tabaka dečjih slikovnica zavodljivo otvorenih na stranama gde je bila naslikana šarenim bojama neka životinja, ptica ili riba.

„A sad donesite decu.“

One žurno iziđoše iz sobe i vratiše se kroz minut-dva, svaka je gurala po jedna kolica na četiri sprata, ograđena žičanom mrežom i natovarena osmomesečnim bebama koje su sve bile potpuno jednake (jedna ista grupa Bokanovski, očigledno) i sve (pošto je njihova kasta bila Delta) odevene u sivomaslinasto.

„Stavite ih na pod.“

Decu istovariše.

„Sad ih okrenite da vide cveće i knjige.“

Okrenute, bebe smesta ućutaše, a onda počeše da puze prema površinama jarkih boja, prema tim šarenim i vedrim oblicima koji su ih gledali s belih stranica. Dok su se primicale, iz trenutnog zamračenja iza jednog oblaka, pojavi se sunce. Ruže planuše kao da ih je iznenadna strast odjednom osvetlila iznutra; sjajne stranice slikovnica kao da ispuni neko novo i duboko značenje. Iz redova beba koje su puzale začu se uzbuđeno pijukanje, gugutanje i cvrkut zadovoljstva.

Direktor protrlja ruke. „Odlično!“ reče. „Ovo je kao poručeno.“

Najokretniji puzavci već behu stigli na cilj. Ručice su se nesigurno pružale, doticale, grabile, krunile listiće preobraženih ruža, gužvale ilustrovane stranice slikovnica. Direktor sačeka da se sve bebe zanesu u svoj radosni posao. Onda reče: „Pazite dobro“ i, podigavši ruku, dade signal.

Glavna negovateljica, koja je stajala pored razvodne table na suprotnom kraju sale, pritisnu jednu polužicu.

Začu se žestoka eksplozija. Poče da zavija sirena, sve prodornije i prodornije. Ludo zazvoniše zvona na uzbunu.

Deca se trgoše, zavrištaše; lica su im bila izobličena od straha.

„A sada“, zaurla direktor (buka je bila zagušena), „sada im ovo tuvimo u glavu putem blagog električnog udara.“

On ponovo mahnu rukom, a glavna negovateljica pritisnu drugu polužicu. Vrištanje beba najednom dobi novi ton. U oštrim grčevitim kricima koje sad počeše da ispuštaju bilo je nečeg očajničkog, gotovo sumanutog. Mala tela su im se grčila i kočila; udovi se cimali kao da ih povlače nevidljive žice.

„Možemo da pustimo struju u ceo taj pojas poda“, dreknu direktor objašnjavajući. „No, dosta je i ovoliko“, i on dade znak bolničarki.

Eksplozije umuknuše, zvona prestadoše da zvone, urlik sirena zamuče, ton po ton. Tela koja su se kočila i trzala opustiše se, a malopređašnja piska i cik malih manijaka naraste još jednom u normalnu dreku običnog užasa.

„Sad im ponovo ponudite cveće i knjige.“

Negovateljice poslušaše; ali čim im se ruže prinesoše, čim im pogled pade na vedre slike cica-mica, vau-vau i u šumici zeke, bebe se prestrašeno povukoše; dreka najednom postade glasnija.

„Posmatrajte“, trijumfovao je direktor, „posmatrajte.“

Knjige i prodorna buke, cveće i električni udari—ovi parovi su u detinjoj svesti već bili povezani; a posle dve stotine ponovljenih lekcija, istih ili sličnih, biće neraskidivo spojeni. Što čovek sjedini, priroda je nemoćna da rastavi.

„Rašće sa ‘instinktivnom’—kako su to psiholozi nekad zvali—mržnjom prema knjigama i cveću. S neizmenljivo uslovljenim refleksima. Celog će života biti bezbedni od knjiga i botanike.“ Direktor se okrete sestrama. „Odnesite ih.“

One natovariše na kolica decu u sivomaslinastim pelenama, koja su i dalje plakala, i odvezoše ih; za njima ostade miris prokislog mleka i tišina, više nego dobrodošla.

Jedan student podiže dva prsta; on je sasvim lepo shvatao zašto se nižim kastama ne sem dopustiti da vreme koje pripada Zajednici traće na knjige i da bi uvek postojala opasnost da pročitaju nešto što bi im nepoželjno moglo poremetiti neke reflekse, ali ipak… pa eto, nije mogao da shvati zašto cveće. Zašto nastojati na tome da se Deltama psihološki onemogući da vole cveće?

D. C. strpljivo objasni stvar. To što se deca teraju da vrište čim vide ružu, ima svoje razloge u višoj privrednoj politici. Ne tako davno (pre jednog veka ili tako nešto), Game, Delte, čak i Epsiloni, bili su obrađivani tako da zavole cveće—cveće posebno, a prirodu uopšte. Svrha koja se time želela postići je bila: navesti ih da idu u prirodu kad god im se pruži prilika i tako ih nagnati da koriste saobraćajne usluge.

„A zar ih nisu koristili?“ upita student.

„I te kako“, odgovori D. C. „Ali ništa sem toga.“

Jaglike i pejzaži, istače on, imaju jedan veliki nedostatak: besplatni su. Ljubav prema prirodi ne daje posla nijednoj fabrici. Stoga je bilo rešeno da se ljubav prema prirodi ukine, makar u najnižim kastama, ali da se zadrži tendencija ka korišćenju saobraćajnih usluga. Jer, naravno, bilo je neophodno potrebno da oni i dalje odlaze u prirodnu, makar je i mrzeli. Problem je, dakle, bio u tome da se iznađe povod za korišćenje saobraćajnih usluga koji bi bio ekonomski zdraviji od gole ljubavi prema jaglikama i pejzažima. I pronađen je.

„Obrađujemo mase da mrze prirodu“, zaključi direktor. „Ali paralelno s tim, obrađujemo ih da vole sve sportove pod vedrim nebom. U isto vreme, udesili smo da bavljenje svakim od tih sportova povlači upotrebu komplikovanih sprava. I tako sad oni postaju potrošači kako industrijske robe, tako i saobraćajnih usluga. Otuda ovi električni udari.“

„Sad mi je jasno“, reče student i ućuta, van sebe od divljenja.

Izvor: Odlomak iz knjige Vrli novi svet – Oldos Haksli

1 komentar

  • Ja obozavam ovu knjigu, i drago mi je da jos neko prepoznaje ono sto je receno u ovom tekstu. Zapravo, nase drustvo mi lici na mesavinu Vrlog novog sveta i 1984: prvo reportaza o nekoj americkoj starleti, a onda vest o tome kako nasa drzava ima novog neprijatelja i treba da idemo u rat. Nevazne informacije plasiraju sve u sesnaest, a vazne skrivaju.
    A svi citiraju samo ovaj odlomak. Realan je i poucan, ali i toliko potresan da cu ja poceti da se plasim knjiga kao Delte. (sala mala)

Ostavite komentar