Jedan dosadan dan u Londonu ili uzbudljiv život u Srbiji
Kroz priču Kako sam postao dosadan autor Lazar Džamić nam objašnjava kako izgleda život u Londonu a kako u Srbiji
Kako sam postao dosadan
Posebno sa prijateljima koji putuju i čitaju šta se dešava u svetu: njihov hibridni kozerski arsenal u isto vreme crpi iz vratolomnog tematskog i anegdotskog rudnika domaćih dešavanja i glavnih zbivanja u svetu. Prvo mi je strano zbog odsutnosti, drugo mi ubija svaku konverzacionu prednost.
Sve to dovodi do svojevrsnog narativnog deficita, osećaja lične konverzacione inferiornosti i impotencije. Rezultat je to da oni pričaju, ja ćutim, slušam i pitam.
Ja nemam tračeve, jer je u Beogradu blizina eliti mnogo veća nego u Londonu. Već i površni uzorak ljudi sa kojima ćeretamo tokom samo nekoliko dana je ili sam deo, ili ima pristup centrima dešavanja: u politici, biznisu, umetnosti, novinarstvu, akademiji, diplomatiji… Beogradski ekvivalenti Paksmana, Sema Mendeza, Martina Ejmisa, Džonatana Ajva i drugih su samo jedan telefonski poziv udaljeni jedan od drugog. Mnogima se putevi stalno sudaraju po dorćolskim žurkama i kafeima.
Ja nemam viceve, ili bar ne ono što se pod time podrazumeva kod nas. Nema Muje i Hase, nema Cigana, nema ‘pedera’, nema ležernog, nesvesnog rasizma sa kojim smo odrasli i sa kojim i dalje živimo. Ja mogu da ponudim samo ‘1-lajnere’ nekih ovdašnjih komičara, lišenih političke satire Indeksovaca i svedenih na nivo obične komične dosetke. Mali fićfirićki doprinos lakoj konverzaciji, i to je to; ‘ženske’ šale, bez jaja…
Čitava stvar je komplikovana i jakom energetskom zadrškom sa moje strane, iz raznih razloga.
Jedna od stvari koju mi je engleska sredjeklasna pristojnost ubila je navika da sopstvene teze akcentiram takodje ležernim psovkama, tim automatskim verbalnim lupanjima u sto i skatološkim prenemaganjima koja poente mojih srpskih prijatelja ukucavaju u konverzaciju s neumoljivom neizbežnošću i dramatikom.
Druga je naučena, i tipično engleska, redukovana sklonost ka apsolutnim stavovima, neostrašćena realizacija emotivne zrelosti da u većini argumenata uvek postoji više uglova gledanja, više strana koje treba razmotriti sa podjednakom pažnjom i, kada god je moguće, naći kompromis izmedju njih. Moje teze su mlake jer se trude da budu balansirane, da odvalcuju elegantno i bez konflikta do nekog rešenja, kao suprotnost blještavim kometnim tragovima argumenata mojih sagovornika.
Treći razlog za energetski deficit je što me malo ko pita kako se živi u Londonu. Kada me i pitaju, nema o mnogo čemu da se priča: dosadno na najbolji mogući način. Mirno. Ravno. Uredjeno.
Medjutim, nekada neko insistira. I onda pričamo o tome da je u Londonu policajac prva osoba kojoj trčiš ako ti treba pomoć, da je politika izopštena iz biznisa, da se od politike retko šta može lično zaraditi, da je marketing nauka…
Priča o životu u Londonu iz našeg ugla ima elemente fantastike, što onda dodatno hrani razočaranje mojih sagovornika srpskom stvarnošću i tera me da umanjujem, kvalifikujem, izbegavam elaboriranje da ne bi ispalo kako pljujem na naš način života koji je za moje prijatelje ili svestan izbor ili sudbina. Bežim kao djavo od krsta od optužbe da popujem, da sam kao i oni koji su posle mnogo čekanja konačno ušli u autobus i sada se podsmevaju onima napolju; da sam se pokondirio. I tako, opet, udjem u narativnu anemiju…
Dolazak u Srbiju je za domaćeg emigranta sklonog romansiranju i pripovedanju, koji umire od želje da deli priče, mučenje. Jer sa jedne strane stoji istorijska, anegdotska narativna gromada Srbije takve kakva jeste, u neprestanom igrokazu svojih mitova koji su samo jalova akcija i nimalo transformacije, dok sa druge strane stoji naša dijasporična tematska mutavost i ekspresivne kočnice civilizacije.
Emigracija nas je možda učinila srećnijima i bogatijima, ali, u mom slučaju, i pomalo dosadnijima.
Lazar Džamić
Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.
Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.