Feljton Josip Broz Tito i kult ličnosti: Mi smo Titovi, Tito je naš .. 8

Tito je stvaralac nove religije, oličenje liderstva i mudrosti. Heroj u ratu, graditelj u miru

Priredio: Velibor Mihić

Mi smo Titovi – Tito je naš!

☼ TITO – SUNCE NAD PLANETOM!  Ili: Kako smo VOLELI Tita i stvarali Titov kult ličnosti

IZNIKAO IZ NARODA!…

Srce naroda kad progovori, uvek kaže, sve!

„Dovoljna je, samo, jedna reč: Tito!

Ona obuhvata, u sebi, sve: i ljubav za slobodom, i mržnju na neprijatelja, i vedar osmeh, i mračan izraz. Ona govori o prošlosti koju gazimo, ona zbori o budućnosti kojoj stremimo, ona svedoči o borbi koju vodimo.

Tito!

To ime uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute. Ono jača slabe, diže poklekle, od smrtnih stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne.

Gde god se srećemo s lepotom, snagom i veličinom, danas, tu je ispisano ime Tita.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Mladost ga izgovara, vedro, i ono otkriva njen polet; starost ga naglašava, ozbiljno, i ono ispoljava njenu trezvenost.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

O Titu zbore devojačke popevke, junački deseterac i star i moderan stih. O njemu govori priprosta reč naroda i razvijena misao učenih: Naš!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Iznikao iz naroda, izrastao u borbi, postao je vrhovan izraz narodne borbe, njen najpopularniji, najrečitiji živ simbol. U njemu su se objedinili snaga tradicije, stremljenje sadašnjosti i lepota budućnosti; moć i veličina istorije!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Srce naroda, kad progovori, uvek kaže, sve!“

(1961)

NIKAKVE PRAZNE DEKLARACIJE!… I TAKO DALJE, I TAKO DALJE!…

Sveta Lukić:

Škola praktične mudrosti

„Moja generacija nije neposredno učestvovala u Narodnooslobodilačkom ratu i oružanoj revoluciji. Ali, neke smo posledice morali da snosimo i, u isti mah, neke plodove, mogli smo da uživamo. Došli smo, dakle, u dvojakom smislu na gotovo. Još dečaci i devojčice, malo smo sve oko sebe gledali sopstvenim očima, malo više slušali i upijali dramatične priče o njemu i svakojaki nahvatani strahovi, ubrzo su bili zatrpani, romantičnim naletom prvih dana slobode. Posle 1948, tačnije, početkom pedesetih godina, na novoj prekretnoj tački jugoslovenske društvene i kulturne revolucije, ukazala se toj mojoj – ipak mirnodopskoj, redovno školovanoj – generaciji izuzetna prilika koju je ona, tad na ulasku u zrelost, smatrala s pravom i svojom prilikom: da najbolju školu koja je dotle nedostajala, životnu školu dijalektike, Titovu školu praktične mudrosti, izuči na delu, u jednom od njenih zenita, doprinoseći, ponešto, i sama sudbonosnoj borbi Jugoslavije protiv dogmatizma, a za otvoren horizont na kom se krči sopstven put.

U Titovoj školi koja se sve više razgranjavala i bogatila, mogla je, moja generacija, svakodnevno da uči, nastupajući samoinicijativno, popravljajući i usavršavajući ono što je ostvareno i postignuto. Koje su odlike te jedinstvene škole mišljenja i delanja? Kakve pouke se u njoj radom stiču? Mnoge i značajne, a među njima i ove:

– kritičnost je valjana jedino ako ide zajedno sa samokritičnošću;

– nema poricanja nečeg bez potvrđivanja nečeg drugog, novog;

– ali to potvrđivanje i utvrđivanje podrazumeva da se uspostavi kontinuitet;

– kontinuiet, pak, ne znači da se automatski preuzimaju stare vrednosti;

– stvaralački zaključci se ne izvlače, tek, onda kad su svi dokazi na gomili, mehaničkom indukcijom;

– odluke za akciju, rađaju se i preskokom, prekršajem, rizikom, voljom, istrajnošću;

– istorijska praksa im daje za pravo, osnažuje ih, osporava ili koriguje;

– sva pitanja i odgovori za autentično praktično iskustvo, predstavljaju vidove svetskih, opštih i univerzalnih pitanja i odgovora… i tako dalje, i tako dalje… A što je veoma izraženo kod Tita – nikakve prazne deklaracije, odsustvo retorike, isključivanje sveg što je prigodno i kićeno. O književnosti i umetnosti – retko izjašnjavanje, bez normativnih i programskih reči. Ostaje primer, ličan Titov primer i, neprekidno, pred očima, društveno i kulturno uzdizanje, preobražaj Jugoslavije od 1941. i 1945. do danas. Ali, baš, zato je stvaralačka obaveza, obaveza naše stvaralačke slobode ogromna, baš, kao i Titova šansa koja se ukazala mojoj generaciji i ne prestaje da se ukazuje svim generacijama današnjih jugoslovenskih stvaralaca.“

KAO OSNIVAČ RELIGIJE!… OTKAKO JE SVETA!…

Desanka Maksimović:

„Narod je išao za njim kao za osnivačima religije…“

„Žao mi je našeg Tita kako ga sad žale u krajevima gde je uz narod ratovao, gde mu je poklonjena ljubav i vera. Ni o jednom vojskovođi i državniku, nijednom velikom čoveku, otkako je sveta, nije toliko pesama ispevano kao o drugu Titu. Opevao je i narod i niz naših pesnika njegovu dobrotu, hrabrost i mudrost. Osobito su pesme ispevane u narodu nežne, pune ljubavi i divljenja. A niko bolje od naroda ne može da oseti vrednost nekog čoveka i nekog podviga. Narod je za njim, u vreme naše borbe za oslobođenje, pošao listom kao što se u drevna vremena išlo za osnivačima religija. Pored naroda i pesnika, deca i omladina osećaju sad najiskreniji, najdublji bol – kud ćeš veće slave i većeg priznanja!“

NJEGOVA SVETLOST!…

Miroslav Mika Antić:

Mudrost bratstva i jedinstva!… Tito – četiri zlatna slova!

„Tito je napravljen od svetlosti!…

Postoje ljudi načinjeni od svetlosti. Oni su tu, među nama, dišu i misle, a, ipak, sjedinjuju u sebi i prošlost, i sadašnjost, i budućnost… Teško je imati dostojanstveniju reč, teško je naći muškiju, bolju i humaniju reč, u ovom stoleću, u jeziku bilo kog naroda ove kugle zemaljske, nego što su ta četiri jednostavna i zlatna slova: Tito.

Tito je mudrost bratstva i lepota jedinstva.“

HEROJ U RATU, GRADITELJ U MIRU!…

Ivan V. Lalić:

“Budućnost je, tu, samo je treba prepoznati i izdvojiti” – rekao je pesnik kao nepogrešiv tumač vremena…

„A to vreme, obeležio je Tito – “heroj u ratu, graditelj u miru”, kako to kaže svima nama poznata spontano sročena parola koja – prepoznajemo, to, u ovom trenutku – ima jednostavnu veličinu antičkih epitafa. Heroj u velikom ratu što je počeo kad je čovek svesno zaželeo da postane ono što Marks naziva celovitim čovekom. Graditelj u jednom ugroženom miru, s jasnom vizijom jedne pravednije, ljudskije organizovane planete.

U istom kontekstu, prvi heroj naše revolucije, heroj beskompromisnog otpora svim pretnjama koje bi mogle da ugroze naš put, Titov put, i prvi graditelj našeg samoupravnog socijalizma. Ali i graditelj, arhitekt naše revolucije i heroj izgradnje jednog društvenog sistema koji zrači u razmerama što se već određuju meridijanima i paralelama. Reč je, međutim, o budućnosti. Tito je jedna suma naše istorije, bitna dimenzija naše sadašnjosti, ali i naša budućnost koju je zasejao putokazima, uverljivim i nedvosmislenim. Evo jednog od tih putokaza u vremenu, po kojima se krećemo – reči upućene nama, piscima pre skoro trideset pet godina: “Književnost treba da ima punu slobodu razvijanja”. Graditi budućnost naše socijalističke zajednice znači, dakle, istrajati na jednom istorijskom putu što ga je Tito zamislio i trasirao po meri oslobođenog čoveka.

Tito: istorija, sadašnjost, budućnost. A znamo da budućnost ne umire. Zato mi u ovom trenutku naviru na usne stihovi drugog jednog pesnika, našeg druga, Jure Kaštelana: “U ovoj zemlji živi čovjek, i drug, i vođa, Josip Broz Tito.”

KAD ISKAZI POJEDINCA BIVAJU ISKAZI MNOŠTVA!…

Aleksandar Tišma:

„Tito nije bio čovek stilskih obrta, nego čovek činjenica…“

„…Njegovi iskazi nisu iznenađivali, ni zadivljavali kao što je slučaj s formulacijama oratora. Naprotiv, imali ste utisak da su ti iskazi već poznati, viđeni, čuti. Ali to je uvek bio samo prvi utisak. Kasnije, kad biste se nad tim iskazima zamislili, shvatili biste da oni zato izgledaju i zvuče tako poznato, čak, obično jer se oslanjaju na činjenice koje ste svesno ili nesvesno već doživeli. Na taj način ti iskazi pojedinca, bivali su iskazi mnoštva, i mnoštvo ih je, upravo, zato usvajalo kao svoje sopstvene.“

OD BLATA BI GA PRAVIO!…

Miodrag Petrović Čkalja:

Nema za struju!…

„Danas je da Bog sačuva! Nisam čovek koji pati, znam da je moje vreme prošlo i da sam ja bivši komičar, ali to što su ovi ‘ozbiljni’ napravili, prava je tragedija! Hiljadu puta, milijardu puta, bilo je bolje pre nego što su sadašnji došli na vlast. Ma ja bih Tita od blata pravio! Onda sam mogao da plaćam struju, pa i da izađem, a od kako dođose ovi – ništa.

Na godišnji odmor nisam išao od 1986.

Kako ću dočekati zimu kad nema struje i ne mogu da se ogrejem!?

Sve mislim da je neću dočekati i da ću pre tog da umrem…“

Nastaviće se …