Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Grofovska vremena – prikaz knjige kako rade domaći političari kroz istoriju

 

 

Knjiga Grofovska vremena – prikaz kako rade domaći političari kroz istoriju

Istoriograf Radovan Kalabić je napisao sjajno istorijsko delo Grofovska vremena o tome kako radi i posluje srpska elita. Korupcija, evropejstvo, Tajna konvencija

 

Predstavljamo jedan sjajan članak i prikaz knjige Grofovska vremena koja iako se bavi istorijom 19 veka u Srbiji, kao da je pisana danas, odslikavajući jedan isti model ponašanja srpskih političara koji već 150 godina obitava na ovim prostorima. Tekst je prenet sa sajta Nova Srpska Politička Misao i vredi ga pročitati, da bi shvatili društvo u kome živite i odredili svoje mesto u njemu.

 

Inostrane sinekure i srpski „velikani“

Prikaz knjige: Grofovska vremena, autor Radovan Kalabić, Beograd 2009.

 

Od običnih zloupotreba do prodaje otadžbine

 

Grofovska vremena knjiga Radova Kalabić i srpski političar Čedomilj MijatovićIako smo skloni da stvari posmatramo crno-belo, i da kontrast našem, u patriotskom i moralnom pogledu mračnom dobu tražimo u prošlosti, treba da budemo svesni toga da naši preci nisu bili sveci. Isti oni ljudi koji su se junačkim delima proslavili tokom ustaničkih bojeva 1804–15. godine, koji su bili radi da se žrtvuju za svoj narod dok su postavljani temelji savremene Srbije, uporedo, a pogotovo pošto je kakva-takva autonomija izvojevana, jagmili su se za imovinu i vlast. I bili su spremni da mnogo toga ružnog učine radi lične koristi. Ipak, u nečemu su bili – naravno, zbog drugačijih okolnosti, a ne zato što su po prirodi bili bolji –superiorni u odnosu na svoje unuke, koji su trasirali put kojim naše društvo danas ide. U doba dok se Srbija oslobađala turske vlasti, patriotizam naših poglavara bio je bespogovoran! Verovatno, i stoga što je bio potkrepljen ličnim interesom. „Jer šta su oni bez Srbije – niko i ništa; kneževi i knežići turski“ – kako reče naš nedavno preminuli književnik Danko Popović.[1]

Međutim, od druge polovine 19. veka do danas okolnosti i sa njima skopčan sistem vrednosti bitno su se promenili. Pripadnici naše političke i generalno društvene elite, ako su spremni da žrtvuju interese svog naroda radi sopstvenog ćara, i te kako mogu da budu neko i nešto bez Srbije i srpstva. Za usluge učinjene vladama drugih država i tamošnjim kompanijama mogu da budu nagrađeni, u duhu vremena, raznoraznim titulama i sinekurama. Nekadašnja turska provincija izašla je na evropsku pozornicu, i to je dobro; to je ono zašta su se naši preci borili. No, problem je bio, i do današnjeg dana ostao, kako se to desilo. Umesto da je neizbežan i za nas koristan proces svekolike evropeizacije tako usmeren da budu stvorene što pogodnije osnove za razvoj naroda i države, samoživi i neretko za društvenoproduktivno delanje nesposobni, prečesto i bez ikakve državotvorne vizije, naši lideri su ga nevešto vodili. Verovatno su bili zaokupljeni idejom lične „evropeizacije“; i to ne tako što bi se, u duhu džentlmenskom ideala, svestrano uzdigli, već kako bi što više stekli materijalnog blaga, odnosno u pogledu spoljnog sjaja postali nalik onima kojima su se divili.

Prilike se neizbežno menjaju i stvaraju šanse za one koji umeju da im se prilagode. Nažalost, naša tzv. elita, ma koliko da su joj usta puna priča o reformama i progresu, uglavnom nastoji da od promena lično profitira, pa tek ukoliko za to ostane prostora, da nešto učini i za svoj narod i državu. Uslovi i ljudi pogodni da proces naše modernizacije poprimi obeležja koja i danas ima, i da nam naš veliki prijatelj dr Rodolf Ardžibal Rajs već nakon Prvog svetskog rata sa mnogo razloga poruči „Srbi čuvajte se sebe“, stekli su se tokom druge polovine 19. veka. Tim okolnostima i ljudima posvećena je izuzetna knjiga Radovana Kalabića Grofovska vremena. Njen glavni junak je Čedomilj Mijatović, jedan od vodećih političara tog doba i poverenik kralja Milana Obrenovića. Kroz pripovedanje o njemu, autor je osvetlio čitav niz i danas aktuelnih nedostataka našeg političkog života i na sažet, promišljen i precizan način predstavio njihovu genezu.

Od 21. do 19. veka, i nazad

Radovan Kalabić, magistar književnosti i istoriograf, poznat je našoj stručnoj i široj javnosti po brojnim naučnim radovima, značajnim knjigama, kao i publicističkim tekstovima. Kvantitativno o njegovom stvaralačkom opusu govori to da je do sada objavio više od sto naučnih i stručnih radova i devet knjiga. O kvalitetu njegovog dela možemo da zaključimo već po tome da su mnoge Kalabićeve knjige do sada doživele više izdanja, da su neke od njih štampane u izuzetno velikim tiražima i da ih je i pored toga teško naći u knjižarama. Odnosno, o kvalitetu onoga što je Kalabić napisao govori to da su njegove knjige i naučni radovi dobili pozitivne ocene stručne javnosti i čitalačke publike.

Što se istorijskih i geopolitičkih tema tiče, u fokusu Kalabićevog interesovanja su Ravnogorski pokret i zbivanja na našem prostoru u vreme Drugog svetskog rata, ali i srpska emigracija i spoljnopolitička kretanja u istočnoj Evropi tokom 20. i početkom 21. veka. Sveobuhvatno poznavanje spoljnopolitičkih stremljenja velikih sila, pogotovo sagledanih kroz prizmu našeg negativnog istorijskog iskustva, kao i relevantnih društvenih procesa karakterističnih za anglosaksonske i generalno druge razvijene zemlje, odnosno snalaženja naših ljudi u tamošnjem miljeu, Kalabića su podstakli da obrati pažnju na važne fenomene koji se teško uoče kada se ne posmatraju iz perspektive koja pokriva veća razdoblja i šire prostorne dimenzije. Primera radi, pisci koji se bave našim 19. vekom, po pravilu, ne uviđaju već tada postojeću političku ulogu „nevladinog sektora“, dok Kalabić nju jasno prepoznaje. Ono što zna o sadašnjosti ukazuje mu na to šta da analizira u prošlosti. Međutim, to čini bez olakog uopštavanja i prenošenja aktuelnih stavova i odnosa u prošlost, već na osnovu suverenog poznavanja činjenica bitnih za doba kojim se bavi.

U tom duhu sklopivši mozaik od relevantnih, ma koliko ponaosob poznatih činjenica, Kalabić nam u knjizi Grofovska vremena, umnogome, u novom svetlu predstavlja ne samo život Čedomilja Mijatovića, već i delovanje pojedinih „narodnih dobrotvora“ i „uglednih“ političara; pokušaje da se nametne reforma Srpske pravoslavne crkve; umešno ali i trapavo postupanje naše diplomatije; propagandu protiv Srbije posle majskog prevrata, tj. prvu medijsku satanizaciju naše zemlje; istinski odnos prema pravnoj državi od strane naših samozvanih demokrata i „Evropejaca“; stav prema ocu genocida (sultanu Abdul Hamidu, koji je započeo sa politikom istrebljivanja Jermena) srpskih nekritičkih poklonika evropskih vrednosti; ulogu Rusije, Austrije i Britanije u Istočnoj krizi, i generalno njihov stav prema našem narodu; korene antiruskog opredeljenja britanskog javnog mnjenja; bogaćenje političara na račun naroda, ali i njihovu lakomislenost koja ih je i pored toga neretko, pre ili kasnije, dovodila do bede; uzroke srpsko-bugarskog rata; karakter i delo kralja Milana i njegovog sina kralja Aleksandra Obrenovića; pokušaj da jedan sin engleske kraljice Viktorije bude doveden na naš presto, fantazmagoričnu ideju o slovensko-anglosaksonskoj federaciji sa prestonicom u Vašingtonu, itd.

Dok čitamo Kalabićevu knjigu, susrešćemo se i sa mnogim drugim pitanjima koja su i danas deo naše političke zbilje. Otuda, obogaćeni istorijskim saznanjem bićemo u stanju potpunije da rezonujemo o sukobu interesa političara i državnih službenika, simbiozi inostranih obaveštajnih službi i njihovih nacionalnih korporacija u Srbiji, pravljenju skupštinskih većina i razbijanju opozicije, angažovanju bivših srpskih političara od strane inostranog biznisa kome su prethodno učinili usluge, funkcionisanju skupštinskih odbora radi zataškavanja a ne otkrivanja istine, potkupljivanju naših političara pa i onih koji se nalaze na samom čelu države, nameštanju tendera, i još mnogo čemu drugom. Svim fenomenima koje smo pomenuli u ovom prikazu ne možemo da se pozabavimo. No, osvrnućemo se na nekoliko pitanja, uglavnom geopolitičke i moralne prirode, kroz koja ćemo osvetliti poneki detalj iz političkog dela Čedomilja Mijatovića.

Tajna konvencija

Da krenemo od Tajne konvencije. Uostalom, zahvaljujući njoj je i knjiga o kojoj govorimo dobila ime. Čedomilja Mijatovića je za potpis na „zloglasnoj Tajnoj konvenciji sa Austrougarskom iz 1881. habzburški car Franjo Josif nagradio prvim redom Ordena gvozdene krune, sa naslednom grofovskom titulom i penzijom!“[2]. „Na osnovu te konvencije, Srbija je odustala od svake agitacije u Bosni i Hercegovini i stavlja se potpuno pod nadzor Habzburške monarhije, jer se obavezala da ne zaključuje nijedan međunarodni sporazum suprotan interesima Beča.“[3] Tu konvenciju, kojom je Srbija, pošto je malo pre toga stekla punu nezavisnost, faktički ponovo postala vazalna država, kralj Milan je zaključio iza leđa ne samo naroda, već i većine ministara. Zauzvrat, na nacionalnom planu dobijena su, pre svega, „neizvesna obećanja o budućem širenju Srbije ka jugu“.[4]

Srbija je morala da se odrekne ideje o ujedinjenju sa Srbima u BiH i Crnoj Gori i vođenju samostalne spoljne i unutrašnje politike, a za to gotovo da ništa nije dobila. Zato je deo njene političke elite lično bio izdašno nagrađen. Konkretno, „dva su čoveka imala najviše lične koristi od Tajne konvencije. To su knez Milan Obrenović i Čedomilj Mijatović. Prvi je od Beča dobio podršku i ohrabrenje da nastavi svoju neograničenu autokratsku vladavinu, kao što je primio i garancije za priznanje naslednog kraljevskog naslova“.[5] Drugi je bio nagrađen već pomenutom naslednom titulom, ordenom i penzijom.

Kalabić realno sagledava teške okolnosti u kojima se Srbija našla u vreme i nakon Berlinskog kongresa, kada su se njeni interesi sukobili sa ruskim po pitanju stvaranja velike bugarske države (koja je Rusiji geopolitički bila korisna zbog približavanja Bosforu i Dardanelima). I navodi da je, neformalno, čak iz ruskog pregovaračkog tima, od strane onih koji su bili posebno naklonjeni Srbima, našim političarima poručeno da se sporazumeju sa Bečom. Jer, izolovana Rusija nije mogla da pomogne Srbiji i da je to tada htela, tj. da nije došlo do udaljavanja Beograda i Petrograda. No, jedna stvar je bilo iznalaženje modela vivendi sa Austrougarskom kako bi po cenu izvesnih ustupaka bila izvučena i neka korist za Srbiju, a druga je odricanje od vitalnih nacionalnih interesa radi ličnog ćara kralja Milana i nekoliko njegovih poverenika.

Svakome je moralo da bude jasno da Beč Srbiji ne ostavlja prostor ni za ograničeno realizovanje suštinskih nacionalnih težnji. Već u vreme održavanja Berlinskog kongresa formulisan je „habzburški geopolitički pristup Srbiji, koji se sastojao iz tri načela i tri ograničenja za Beograd: ni pogled preko Drine, ni pedalj južno od Mitrovice, ni milimetar zajedničke granice sa Crnom Gorom“.[6] Mala Srbija, faktički svedena na protektorat Austrougarske, trebalo je da bude okružena državama nad kojima je Beč takođe planirao da uspostavi pokroviteljstvo (Rumunija, Crna Gora, Bugarska), i Albanijom koju je u slučaju daljeg urušavanja Turske želeo da stvori (i da joj pripoji Kosovo i Metohiju). Srbiji je određeno da bude pastorče u planiranoj habzburškoj porodici naroda, a deo srpske političke elite je to krotko prihvatao radi sopstvenog računa. Poređenje sa našom današnjom situacijom, hteli mi to ili ne, samo se nameće!

Srbi – balkanski Rusi?

U vezi sa kulminacijom Istočne krize 1875–1878. godine, Kalabić se bavi i korenima anglosaksonske politike prema srpskom narodu. A simbolički je zanimljivo da je iste godine kada je zaključena Tajna konvencija potpisan i trgovinski ugovor i konzularna konvencija između Srbije i SAD. Vlada koju je predvodio nacionalno opredeljeni liberal Jovan Ristić, koja je prethodila onoj u kojoj je Mijatović bio ministar spoljnih poslova, u nastojanju da za Srbiju obezbedi što povoljnije trgovinske uslove, dve godine je pregovarala sa američkom stranom. Nova vlada ni po tom pitanju nije „cepidlačila“, pa je na prečac okončala pregovore 1881. godine. Iste godine umro je Bendžamin Dizraeli, uticajni britanski konzervativni političar i dvostruki premijer. „Rodonačelnik one engleske spoljnopolitičke strategije prema tzv. Istočnom pitanju, koja je za svoj primarni i najvažniji cilj i zadatak odredila suzbijanje ruskog interesa na Balkanu. U svojoj spoljnopolitičkoj akciji Englezi se oslanjaju na Turke i na Albance, a protiv nezavisnosti pravoslavnih balkanskih naroda: Srba, Grka, Bugara, Rumuna…“.[7]

London, vitalno zainteresovan za opstanak svoje kolonijalne imperije, po svaku cenu pokušavao je da Rusiju drži dalje od Carigrada, odnosno tesnaca koji razdvaja Aziju od Evrope, i time od Sredozemlja. Godine 1869. godine otvoren je Suecki kanal, koji je ubrzo postao žila kucavica Britanske pomorske imperije. Rusija koja bi dobila uporišta u Sredozemnom moru, mogla je i sa te strane posredno da ugrozi Indiju (presecanjem njene najkraće veze sa Engleskom), kao što je to već pretila da učini i neposredno, sve dubljim prodorom u Srednjoj Aziji i približavanjem himalajskim međama indijskog potkontinenta. Britanci su se plašili da na osnovu verske i istorijske bliskosti, ma kakav stav zauzimale njihove elite, postoji latentna „opasnost“ da i oni pravoslavni balkanski narodi koji to tada nisu bili postanu saveznici Rusije. Stoga, i kada je London sa njihovim državama načelno imao korektne odnose, prikriveno je nastojao da one mnogo ne ojačaju, odnosno da imaju protivtežu u narodima koji nisu pravoslavne vere. Otuda su u vezi sa suzbijanjem ruskog uticaja na Balkanu i dovođenjem Srba na skromno mesto koje im je određeno London i Beč sarađivali. Zajednički su nastupali prema Srbiji: „Beč –direktno, otvoreno i grubo. London – pritvorno, podmuklo i bizarno“.[8]

Iz Londona je lansirana „ona nakaradna predrasuda o Srbima, kao ruskim konjovodcima do toplih mora“,[9] koja je za nas kobna i danas. Ne treba mnogo govoriti o tome da to nije istina. Ako ne iz drugog razloga, usled svog velikog ega i sklonosti ka inatu, Srbi su samosvojan narod i nikada nisu bili nečiji konjovodci. Međutim, pragmatični London nije želeo da reskira. Rezonovao je da je sigurnije preventivno delovati tako da se osiguraju svoji interesi, bez obzira na to šta je istina i kakve konsekvence od toga ima neki mali balkanski narod, nego dopustiti da se stvari otrgnu. Uostalom, da budemo realni, u spoljnoj politici to je i normalno. Tu nema milosti. Englezima ne treba zameriti što su se prema nama ponašali, i to dalje čine, bez mnogo skrupula. Treba da zamerimo onim našim sunarodnicima, pre svega javnim delatnicima, koji sebe, iz nekih razloga, stavljaju u funkciju tuđih interesa, a protiv svoje zemlje.

Tako je postupio Čedomilj Mijatović. On je (a tada je živeo u Londonu) aktivno učestvovao u satanizaciji Srbije koja je pokrenuta u britanskim medijima posle ubistva Aleksandra Obrenović i Drage Mašin. „Radeći u potpunosti sa zvaničnim engleskim stavovima Mijatović je iz senke vukao sve konce i predvodio najžešću kampanju protiv novih vlasti u Srbiji, isturajući u prvi plan čas ovo, čas ono lice kao glasnogovornika. Čas Engleze i Engleskinje, čas Srbe“.[10] Po svemu sudeći, pod lažnim imenom, objavio je i jedan od najgorih propagandnih pamfleta ikada napisanih protiv Srbije i njene prestonice, čiji je naslov: „Beograd, beli grad smrti“.[11] Britanija, koja još nije usvojila stav da veća opasnost za njenu globalnu moć preti od ojačale Nemačke nego od Rusije, besna zbog očekivanog otopljavanja odnosa na relaciji Beograd–Petrograd, posle dolaska na vlast radikala, nastojala je da što više obrlati Srbiju kako u svom, tako i u svetskom javnom mnjenju. I da tako suzi manevarski prostor za delovanje novih vlasti.

Kalabić ubedljivo objašnjava i razloge što je baš ta sila prednjačila u antisrpskoj histeriji, koji se kod nas često previđaju. U doba kada je Rusija jačala svoje pozicije na Pacifiku i generalno Dalekom istoku (Mandžurija, Koreja, severno kinsko primorje), Britanija je želela da joj stvori probleme na Balkanu. Lakomisleni kralj Aleksandar Obrenović bio je spreman da se okrene Londonu i protivno volji Beča i Petrograda uđe u sukob sa Turskom, koji je Engleska, do tada sklona Istambulu, odjednom počela da podstiče. Time je htela da Rusiju uvuče u sukob na Balkanu i oslabi njene pozicije prema Japanu (koji je opet gurala u rat protiv Rusije). A ako diverzija i ne bi uspela, tj. ako se Rusija ne bi okrenula prema evropskom jugoistoku, pa bi Srbija ostala sama u sukobu sa Turskom i skupo platila cenu nepromišljene politike, za London to i ne bi bilo od nekog značaja. Srbi su, kao i svaki drugi mali narod, za njega samo moneta za potkusurivanje u velikoj geopolitičkoj igri.

Strano zlato, globalne zavere i srpska narav

Austrougarska je izvukla Srbiju iz nezgodne situacije u koju je dospela zbog Milanovog napada na Bugarsku 1885. godine. Beč je Srbiju podstakao da taj rat započne i potom je pomogao svom klijentu, kralju Milanu, kada je doživeo neuspeh. No, posle Berlinskog kongresa nije bio spreman da toleriše ugrožavanje Turske. Habzburški dvor je bio svestan onoga što je još 1815. godine jedan savetnik predočio knezu Meternihu: „Kraj turske monarhije mogla bi austrijska monarhija nadživeti samo kratko vreme“.[12] Stoga, bez obzira na sve javno lamentiranje nad sudbinom Aleksandra Obrenovića, Beč i nije previše žalio zbog promene vlasti u Beogradu, tj. ubistva kralja koji je, onda kada je to odgovaralo Londonu, mogao da izazove balkanski rat koji je Austrougarska želela bar da odloži.

Austrijski interesi u Srbiji su se i pre početka 20. veka sukobili sa zapadnoevropskim centrima ekonomske i političke moći, koji i u naše vreme, donekle izmešteni na nove pozicije, imaju važnu ulogu u globalnim kretanjima. U pitanju je bio, doduše posredni, sukob sa moćnom poslovnom dinastijom Rotšild, koja je već tokom 19. veka stekla ogroman uticaj u Velikoj Britaniji i Francuskoj. Jedan preduzimljivi francuski inženjer, koji je radio za Rotšilde, od njih se odvojio i uz pomoć austrijskih vladajućih krugova počeo da gradi poslovnu imperiju u Austrougarskoj. Beč je smatrao da mu se politički isplati da podrži iskusnog bivšeg saradnika Rotšilda, katolika konzervativnih ubeđenja, Pola Ežena Bontua, da stvori kompaniju koja bi pokrivala strateški transportni sektor. Ona je na teritorijama pod direktnom ili posrednom kontrolom Habzburgovaca trebalo da vodi najveće investicione poduhvate druge polovine 19. veka, tj. da gradi železnice i potom učestvuje u njihovom upravljanju. Naravno, Beč je imao velik uticaj na poslovanje kompanije, pa je preko nje očekivao da dodatno učvrsti svoje pozicije na Balkanu.

„Pošto su politika i ekonomija blisko povezane, a često i u neraskidivom zagrljaju“ – Kalaj, austrougarski visoki zvaničnik, još je u Beču – „u razgovorima o Tajnoj konvenciji, otvorio i pitanje izgradnje železnice u Srbiji“.[13] Srpskoj strani nije odmah direktno rečeno da posao treba da dobije Generalna unija (Bontuova kompanija), ali joj je predočeno da posao nikako ne sme da bude poveren ruskom kapitalu. Na osnovu Kalabićeve knjige vidimo da je tako i bilo, odnosno na koji način su duhovni očevi mnogih naših današnjih političara manipulisali sa koncesijama, iz političkih razloga diskvalifikovali najbolje ponude, odnosno zaobilazeći mišljenje stručnih odbora, posao izgradnje železnice poverili štićeniku Beča. Vidimo i kako su nekada bili potkupljivani političari, pa tako bolje možemo da shvatimo i kako se to radi danas. Na kraju krajeva, sve ono što se dešavalo u vezi sa izgradnjom železnice kroz Srbiju na neki način je predstavljalo kamen međaš u našoj novijoj istoriji.

Evo šta je o tome rekao naš veliki pravnik i istoriograf Slobodan Jovanović, koga s mnogo osnova Radovan Kalbić često citira: „Bontuova koncesija dovela je prvi put našu zemlju u vezu s velikim zapadnoevropskim kapitalom. Taj kapital prosuo je među naše političare sume koje su po našim ondašnjim pojmovima bile ogromne, ali koje za velike pariske i bečke banke, zainteresovane u ovoj koncesiji, nisu značile tako mnogo. Kvarenje naših političkih naravi počelo je odmah pod uticajem stranog zlata.“[14] Bontu je ubrzo propao,[15] a drugi inostrani investitori su se uključili u izgradnju naše prve, i to sa evropskog stanovišta magistralne, pruge. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su došle druge strane korporacije, ali principi na kojima se značajni poslovi obavljaju sa srpskim političarima tada su definisani i, izgleda, do naših dana ostali nepromenjeni. Što se Mijatovića tiče, on je kasnije uložio dosta truda kako bi pokušao da opovrgne da je bio korumpiran (u prilog čemu govori i sačuvan spisak potkupljenih srpskih političara, koji je potekao iz najbližeg Bontuovog okruženja).[16] Međutim, teško je poverovati da je, u vreme kada se našim političarima delilo zlato, ministar spoljnih poslova i ujedno finansija, poznat kao hedonista, uistinu ostao čist.

„Evropejski“ srpski zulumćari

Do sada smo se bavili geopolitičkim i geoekonomskim temama i na njihovom fonu korupcijom i drugim manama našeg političkog života. Međutim, kao što sam na početku prikaza istakao, Kalabićeva knjiga, po obimu ne preterano velika, ali u pogledu značaja izuzetna, bavi se još mnogim važnim problemima. Njenim budućim čitaocima bi pogotovo skrenuo pažnju na to da u punom obimu sagledaju sklonost naših tzv. Evropejaca da dok su im usta puna liberalnih priča i demokratskih načela, postupaju autoritarno i protivpravno. I to često tako da toliko daleko ne bi otišli ni naši velikaši iz prethodne epohe; oni koji su se ponašali kao turske paše i begovi. Tek primera radi, kako bi dovela SPC pod svoju kontrolu, odnosno obračunala se sa crkvenim proruskim vođstvom, „evropejska“ vlada, u kojoj je sedeo i Mijatović, smenila je srpskog mitropolita i sve episkope! Srpska crkva je godinu dana bila obezglavljena. „Država je formirala tzv. Izborni sabor, bez ijednog episkopa i sa svetovnjacima kao većinom (9:7), koje je sama odredila. Tako je tek u martu 1883. država izabrala novog mitropolita, Srbina iz Ugarske i profesora bogoslovije, Teodosija Mraovića“.[17]

Navedeno, kao i štošta drugo o čemu piše Kalabić, podseća nas da liberalno-demokratska načela i prozapadna orijentacija – po stranu sada to da ništa nije vredno zanemarivanja nacionalnih interesa, jer ako država treba da služi tuđim centrima moći, čemu onda ona? – nisu nikakav garant da „prosvećeni“ političari neće postupati despotski i bahato, odnosno da će se rukovoditi pravom i poštovati elementarni dignitet građana. Kao ni da će vladajuće strukture, dok navodno sprovode reforme po uzoru na zapadnoevropske zemlje, učiniti išta dobro ikome drugom do sebi i svojim mentorima. Odricanje od autentične nacionalne politike, pod izgovorom da je to u funkciji bržeg napretka i boljeg života građana, po pravilu je praćeno raznoraznim zloupotrebama a ne uspešnom modernizacijom. Onome kome na jedan način nije stalo do zemlje i naroda malo je verovatno da su oni bitni na drugi način! Naši političari kojima je najbitnije da postanu strani velikodostojnici i uživaoci inostranih sinekura, tu nema dileme, rade na tome da sebi i svojim porodicama obezbede „grofovska vremena“, a za narod ih baš briga!

Da na kraju kažem još koju reč o Kalabićevoj knjizi, koja je, kao što sam već rekao a vi iz izloženog mogli da vidite, pre posvećena našim manama nego Čedomilju Mijatoviću. Čini mi se da je on – „lakom na pare, vlast i (po)čast“[18] – od autora izabran kako bi se metastaze naše prošlosti i političke zbilje bolje uočile na konkretnim primerima. Uostalom, sam grof Čedomilj Mijatović kao da je sebi odredio takvu sudbinu, pokušavajući da „svoj dugački, uslužni i manipulatorski politički rep neopaženo provuče za sobom, iskradajući se kroz izlazna vrata memoarskih opsena“.[19] Njegovo delo teško da može da promakne pažljivim i objektivnim posmatračima naše prošlosti, ali Mijatović, i u tom pogledu lakomislen, svojim pristrasnim uspomenama kao da ih je dodatno pozvao da se detaljno pozabave njegovim likom i delom. A prošle godine su na srpskom jeziku, u izdanju RTS-a, objavljene njegove – Uspomene balkanskog diplomate. Da Mijatović ne prevari neupućene u našu prošlost, pogotovo u vremenima kada se udvorištvo prema strancima i izdaja zemlje relativizuju kako bi se opravdali sadašnji moćnici koji tako postupaju, postarao se, na sreću, Radovan Kalabić.

O tome koliko je knjiga Grofovska vremena sadržajna i koliko se važnim pitanjima za sudbinu našeg naroda bavi, već mnogo govori to što sam toliko o njoj napisao, a još nisam predstavio sve što je u njoj bitno. Dalju analizu prepuštam njenim čitaocima, a sada samo još hoću da istaknem da je knjiga napisana nadahnuto i u jezičkom pogledu iskristalisano. Kalabićev stil je privlačan i jasan, a misli koncizne i precizne. Nemalo je knjiga koje pročitamo a ne shvatimo najbolje šta je autor želeo da kaže, dok kada završimo s čitanjem Kalabićeve knjige, stičemo utisak da razumemo i ono što on nije napisao, a želeo je da nam poruči.

Ukratko, knjiga Grofovska vremena predstavlja prijatno i zanimljivo štivo, koje spajanjem činjenica i svežim pogledom na materiju kojom se bavi širi vidike i onima kojima je istorija Srbije druge polovine 19. i početka 20. veka dobro poznata. Tim pre, ona obogaćuje saznanja onih koji se tim razdobljem generalno nisu mnogo bavili. A sve nas navodi da razmislimo u kakvoj zemlji živimo i šta nam prošlost sugeriše u vezi sa tim kuda ide srpski brod! Konačno, i sam Radovan Kalabić je kao moto svoje knjige izabrao reči nekadašnjeg predsednika SAD Harija Trumana: „Jedino novo na ovom svetu je istorija koju ne znamo“. U skladu sa tim, važno je da o njoj nešto više saznamo kako bismo bili sposobniji da se nosimo sa onim što će postati naša povest. Dobro je da se upoznamo sa istorijom – kako je to na kraju svoje knjige rekao Kalabić – „koju živimo sada. Koja nas tek čeka“.[20] U protivnom, nemamo osnova čak ni da se nadamo da i dalje nećemo prolaziti „ko bos po trnju“.

 

Dragomir Anđelković

Izvor: Tekst preuzet sa sajta Nova Srpska Politička Misao

. . .

Napomene uz tekst:

[1] U vezi sa služenjem domaćim i stranim gospodarima, izborom između dva zla, kvarenjem političkih naravi i žrtvovanjem za zemlju i narod, iskrenom težnjom ka modernizaciji zemlje i po cenu sopstvene vlasti, ali i podsvesnom opiranju onome što je neminovno – iskazanim u romansiranoj formi koja ne zasenjuje istinu – videti: Danko Popović, Konak u Kragujevcu, Književne novine, Beograd 1988.

[2] Radovan Kalabić, Grofovska vremena, Beograd 2009, str 11.

[3] Dušan T. Bataković (priredio), Nova istorija srpskog naroda, Naš dom, Beograd 2002.

[4] Isto.

[5] Radovan Kalabić, Grofovska vremena, Beograd, 2009., str 41.

[6] Isto, str. 26-27.

[7] Isto, str. 48.

[8] Isto, str. 49.

[9] Isto, str 52.

[10] Isto, str. 130–131.

[11] Isto, str. 138.

[12] A. J. P. Tejlor, Habzburška monarhija 1809–1918, Znanje, Zagreb 1990, str. 47.

[13] Radovan Kalabić, Grofovska vremena, Beograd, 2009, str 55.

[14] Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knjiga druga, BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ, Beograd 1990, str. 119.

[15] Bontu je uporno tvrdio da je njegova kompanija bankrotirala zbog podmetačina od strane Rotšilda i njihovih saveznika, a ne nesavesnog poslovanja. Takav stav je imao i poznati francuski pisac Emil Zola, koji je događajima u vezi sa padom Generalne unije posvetio roman Srebro. On je, po svemu sudeći osnovano, smatrao da „Rotšildi ne praštaju onima koji se od njih odvoje, te da je zatvor najveća milost za one koji se drznu da im nakon odvajanja konkurišu kao ravnopravni rivali. Pa makar iza njih, kao iza Bontua, stajao čitav upravni aparat jedne velike monarhije, poput Austrougarske, te francuski monarhistički krugovi i, najzad, kapital proteranih katoličkih kongregacija“. (Radovan Kalabić, Grofovska vremena, Beograd 2009, str. 67–68.)

[16] U vezi sa tim videti: Radovan Kalabić, Grofovska vremena, Beograd 2009, str. 62–63.

[17] Isto, str. 82.

[18] Isto, str. 131.

[19] Isto. str. 181

[20] Isto, str. 182.

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter