Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Čovek

Horizont nade i jedan običan dan

 

Horizont nade i jedan običan dan

Horizont nade – misao carica, misao najmoćnija pretkinja i najzanosnija naslednica

 

Horizont nadePre nekoliko dana dok sam pripremala večeru za svoju porodicu, i premetala stotine misli bezuspešno tražeći osećaj mira, bar malo mira, tražeći okrepljenje od svakodnevnih briga, slušala sam, onako usput, ragovor koji je dopirao sa televizijskog ekrana. U jednom trenutku čula sam dve reči: horizont nade. Samo dve reči i  u mojoj glavi počela je da raste i buja jedna slika, misao krilata i snažna. Ta misao postajala je svake sekunde sve veća i sve više važna, i dala je smisao danu koji ne želim da se obruši na moja ramena kao odron na putu od nevremena. Misao koja ispunjava prazninu kada sumnje i tuge zbog mnogih nepravdi koje prepoznajem  u mom malom-velikom svetu i u onom svetu koji me okružuje a koji zovemo realnost, počnu da se šunjaju u duši.  Misao tako zrela, a tako mlada! Da, zaista, tako zrela, a tako mlada!

Horizont nade – misao koja je zagrlila sva moja najlepša osećanja. Zagrlila kao majka svoje čedo, tako nesebično, tako toplo i nežno. Horizont nade –  misao kraljica i carica. Misao najmoćnija pretkinja i najzanosnija naslednica. Horizont nade – ona slika u koju su uprte oči svih ljudi koji iskreno i predano veruju dobrotom svoga srca i snagom svoga duha da je život najveći dar koji nam je podaren i da je vreme koje imamo ovde na Zemlji najveća zaostavština koju ćemo ikada imati.

Horizont nade – misao carica, misao najmoćnija pretkinja i najzanosnija naslednica odagnala je lakoćom raskoši jesenjeg sjaja sve strepnje, zbunjenost i usamljenost usred buke i haosa užurbanog grada, užurbanog života u kojem su ljudi zatrpani događajima predodređeni da idu putem pada. Ta carica što stoluje u našim srcima od pamtiveka jednim dahom oduvala je  sav umor od ljutnje i neraspoloženja,  i lepotom prolećnog zasada proklijala u radost i čudo novog života, novog ozarenja, novog očovečenja. Jer svaka jesen zna da je sestra proleća čeka i uvek dočeka. Proleće, ta divna sestra jeseni,  carica i gospodarica svetlosti i novih nada pružila je ruku jeseni i zaplesale su na treutak jedan ples kroz dve reči tako obične, a tako začuđujuće isceljujuće.

Horizont nade – i sav život što klija i što se širi u beskonačnost iz ovih reči zastrli su našu večeru ojačanom verom u bolje sutra i današnjim mirom što je jedna žena, supruga i hraniteljica svojim srcem i ljubavlju iznedrila u traganju za smislom jednog običnog dana. Ta žena je shvatila da želi da se širi u svim bojama života, i da bez obzira na sva iskušenja, klonuća, nepoverenja i stradanja postoji u srcima svih dobrih ljudi večno živa klica, najmoćnija pretkinja i najzanosnija naslednica, obgrljena i ujedinjena kao Sveto Trojstvo u božanski preplet:  Vera, Ljubav i Nada; večno živa klica i naših duša krepilica.  Danas je ova poslednja, Nada,  raširila svoja krila ka horizontu, uznela svoje sestre, Veru i Ljubav, na vetru što nosi iznad oblaka, posetila jednu porodičnu večeru i jednu ženu,  i podsetila me da životom vlada večna harmonija i da Gospod sve u nama prožima.  

Da, bile su to samo dve reči: horizont nade. Oslušnite pažljivo i sebe i druge šta imaju vam reći,  možda i vi nađete svoje svetlosno utočište,  i prepoznate iskonsku snagu i moć iskonski krilatih reči.

.

Bora Dugić – Običan balkanski dan

 

Aleksandra Kosmajac

 

1 komentar

Ostavite komentar