Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Društvo

Ko je Vladimir Putin? Život, poreklo, osobine i rad ruskog predsednika Vladimira Putina

 

Ko je Vladimir Putin? Život, poreklo, osobine i rad ruskog predsednika Vladimira Putina

Odakle dolazi i ko je Vladimir Putin, poreklo, rani život, lične osobine, rad i stil ruskog predsednika Vladimira Putina

 

 

Kada je jednom toplog julskog dana 2003 godine Vladimir Putin kretao za London, on je jasno znao da u tom momentu stvara istoriju. Od vremena kada je 1874 godine, kraljica Viktorija imala prijem za Aleksandra Drugog (Ruskog imperatora-prim red) u Vindzorskom zamku, ni jedan od ruskih lidera nije bio počašćen pozivom da dodje u državnu posetu – što je najviša počast koju Britanija može da ukaže nekoj državi.

Ko je Vladimir Putin Život, poreklo, osobine i rad ruskog predsednika Vladimira PutinaPrethodnik Putina, car Aleksandar Drugi, svojevremeno je doputovao u Vindzor sa svitom od 70 članova, uključujući četiri degustatora, za zvaničnu delegaciju Putina bilo je najavljeno samo deset članova, a zaista ga je pratilo oko 150 ljudi, uključujući i grupu za bezbednost (radi sprečavanja mogućeg napada čečenskih odreda smrti, pošto u Londonu živi mnogo Čečena) i medicinsku ekipu (ukoliko telohranitelji ne uspeju da u potpunosti izvrše svoju dužnost). Tada nije bilo degustatora, ali, zbog osiguranja bezbednosti predsednika i moguće opasnosti od Čečena, kuhinje Bakingemske palate i Gildhola, kao i njihov personal, bili su podvrgnuti najozbiljnijoj kontroli.

Dok je car zahtevao serviranje dvadeset dva jela, uključujući sedam deserata, i uspeo sve da proba, Putin je u potpunosti bio zadovoljan jednostavnijim jelovnikom, koji je predlagao: ohlađenu dinju, jastoga „termidor“, grudi patke iz Norfoka, voćni krem brule i, na kraju, ohlađenu votku kao digestiv. Da bi se ruski lider osećao kao dobrodošao gost, nije se štedelo. Za takvu priliku iznajmljen je portret Nikolaja Drugog, zajedno s njegovim rođakom, kraljem Džordžom V, i divna kolor fotografija Lava Tolstoja, obučenog u njegovu omiljenu seljačku odeću – „rubašku“ i duboke čizme.

Dogodio se samo jedan propust.

Od prvog pogleda na počasno mesto, glomaznu stolicu sličnu prestolu, koja je bila njemu namenjena, Putin je shvatio da mu, s njegovom visinom, noge neće dosezati do poda. „Bilo je vidljivo kako mu je neprijatno“ − priča Sergej Kolušev, šef Ruskog ekonomskog foruma u Londonu.

„Video sam mračan predosećaj u njegovim očima dok je prilazio tronu. No, on se vrlo brzo prilagodio i, kada su razgovori počeli, na njemu se ništa nije videlo, bez obzira na to šta je mislio ili osećao. Putin se brzo adaptirao, čime je zadivio mnoge prisutne. U stvari, on je na tom tronu ostavljao utisak kao da se nalazi u svojoj kući!“

Putinova visina od 165 centimetara, svega pet centimetara više od Mahatme Gandija, već je bila tema razmatranja u bezobzirnoj britanskoj štampi za vreme parade konjičke garde. Pored britanske kraljice, visoke 160 centimetara, Vladimir Putin izgledao je odlično. Jedino, kada je orkestar odsvirao rusku himnu, Putina je major Grenadirsko gardijskog puka, Martin Dejvid, pozvao da izvrši smotru počasne jedinice. „Major Dejvid, sa svojom medveđom šubarom − napisao je dopisnik Tajmsa − nadvisio ga je kao moskovska višespratnica neku daču“.

Još u detinjstvu su se nad njim iživljavali zbog niskog rasta, no, on je našao način da to reši treniranjem džudoa. Priča se da je, kada je odrastao, taj problem rešavao kao Tom Kruz i Silvio Berluskoni, koristeći obuću sa povišenom potpeticom. Kao i Nikola Sarkozi, uostalom, koji, po pričama, koristi podmetače u cipelama, koji ga čine višim sedam santimetara.

DAKLE, KO JE TAJ ČOVEK koji spava u kraljevskom krevetu ?

Među političarima, on predstavlja model tvrdoće, sa kojim ne mogu, ni u mašti, da se uporede ni Buš, ni Širak, ni Bler, ni bilo ko od njihovih prethodnika.

U toku predsedničkog mandata, omiljeni Putinov zapadni političar bio je samouvereno razmetljivi Italijan, Silvio Berluskoni.

Putinove oči i dalje privlače pažnju. Irena Pič, supruga jednog nemačkog bankara, prijateljica Ljudmile Putin od devedesetih godina, šalila se da njegove oči podsećaju „na par gladnih grabljivica, skrivenih u zasedi“, i tvrdila da je Ljudmila u šali nazivala svog muža „energetskim vampirom“. Vladove oči su istinske ubice“ – spominje Alister Kempbel „ledeno plave boje, sposobne da se u jednom treptaju iz nežne mekoće preobrate u tvrd orah“ .

Putinovi učitelji jednoglasno potvrđuju da je on upijao znanje zadivljujuće velikom brzinom.

Retki su oni koji ga stvarno znaju.

Za porodicu je – onaj koji voli; za protivnike – brz na jeziku i opasan; za njegove religiozne prijatelje – pobožni hrišćanin; za ruski narod (tačnije, za 73%, po nekim procenama) on je spasitelj – čovek koji im je vratio nacionalni ponos. Pri svemu tome, čak i najodaniji građani imaju zamerke: „Ja osećam prema njemu simpatiju, ali sada je u njoj i nešto gorčine“, rekao je jedan Putinov glasač na prošlim izborima, „on nije popravio položaj ruskih građana koliko bi mogao. Aljaska, na primer, deli svoje bogatstvo sa građanstvom – svaki državljanin dobija po hiljadu dolara mesečno od zarade ostvarene korišćenjem prirodnih resursa. Rusi nemaju takve privilegije.“

Vladimir Putin je, pre svega, ruski patriota. Mada izjavljuje da veruje u demokratiju, teško ga je nazvati demokratom. Boris Jeljcin se javno zauzeo za njega: „Kao Putinov kum, mogu da kažem da je demokratija u njegovim rukama bezbedna“, rekao je on, ali je to izjava koja izaziva sumnju, imajući u vidu da se i sam Jeljcin, za vreme svoje vladavine, iz spasitelja demokratije pretvorio u autokratskog despota. Politički protivnici za Putina govore da je i on pošao tim putem. Putin sa njima ne raspravlja. On smatra da posle Gandijeve smrti „nema s kim da se razgovara“ – još jedna od Putinovih usputnih opaski koja se kasnije navodila kao pokvarena ploča.

Najbliže je istini da Vladimir Putin više veruje u „suverenu demokratiju“, ili u „upravljanu demokratiju“ nego u njenu zapadnu varijantu. Po njegovom viđenju, demokratijom se upravlja kroz racionalni hijerarhijski sistem, koji on naziva „vertikala vlasti“. Drugim rečima, vlast polazi sa vrha, iz predsedničkog kabineta u Kremlju, i kreće se na dole, prema činovnicima raznih nivoa, uključujući i silovike (bezbednjaci, vojnici i obaveštajci, koji su ušli u državni birokratski aparat zahvaljujući vezama), i tek zatim dolazi do građana.

Putin nije čovek koji će se saginjati pred međunarodnim političkim normama: on je postao premijer, a zatim aktuelni predsednik Rusije, čak ne ističući svoju kandidaturu. Njegovi pogledi na demokratiju svakako ga ne čine omiljenim. Kažu da je jednom prilikom rekao: „Ja sam za izbore, dok glasaju za mene“. Putin, takođe, izjavljuje da podržava koncept pravne države – za razliku od bivšeg SSSR, države kojom je upravljala partija, koju naziva „diktaturom zakona“. Podrazumeva se da stepen demokratskih sloboda u tom slučaju zavisi od toga ko donosi zakone. „Putinizam“ čak cveta zbog toga što su uobičajeni nosioci opozicije, na primer, ruska inteligencija koja se protivila komunistima, u današnje vreme izgubili svoju snagu. Neki smatraju da je Putin isuviše blizak toj javnoj grupi da bi strahovao od bilo kakvog stvarnog otpora.

Prema rečima milijardera i naftnog magnata Gordona Getija, Putin je „najopasniji čovek na svetu“ i, stvarno, on u rukama ima adute koji predstavljaju pretnju za sve svetske države. „On bi sutra mogao da uništi Kinu“, napominje jedan od njegovih bližih saradnika. „Ako Rusija zaustavi isporuku nafte i gasa, većina kineskih dimnjaka će prestati da se dimi. Isto se odnosi i na Indiju. A kakvu bi hladnoću osetili Italija, Nemačka, Francuska i Britanija, ako to uradi Zapadnoj Evropi? U takvom slučaju bi se ozbiljno uzdrmala i krhka američka ekonomija, zato što Amerika ne može da snabdeva te zemlje naftom i gasom – njenih rezervi nema dovoljno ni za sopstvene potrebe. Eto zbog čega je on najopasniji čovek na svetu. Razlika između njega i njegovih prethodnika jeste u tome što Putin nema potrebu za nuklearnim naoružanjem. On bi mogao da baci svet na kolena bez ispaljenog metka ili granate“.

Šta bi ga moglo navesti da koristi to energetsko oružje? „On bi to uradio samo ukoliko zaključi da Rusiju ugrožava neka spoljna sila.

On vrlo pažljivo posmatra širenje NATO, koji se sve više približava ruskim granicama. Teško da bi se saglasio sa stupanjem Ukrajine u NATO – Ukrajina je za Rusiju kao Kuba za Ameriku i, ako bi se to dogodilo, reakcija bi bila vrlo žestoka.“

Međutim, navodnu sposobnost da se „svet baci na kolena“ ne treba mešati sa željom da se to uradi, tvrdi blizak Putinov prijatelj. „On je realista. On zna kakvu moć ima na svom položaju, i za njega je Rusija na prvom, drugom i trećem mestu. To ga i čini potencijalno opasnim.

Kako je rekao sam Putin u svom obraćanju naciji, objavljenom u listu ‘Izvestija’ 25. februara 2000. godine: ‘Onaj ko nas vređa, čini to na sopstveni rizik’.“

„Njegov politički idol je Katarina Velika ( iz Lužickih Srba u Nemačkoj –prim red) i on upravlja državom po njenim principima: on ne trpi kompromise“, nastavlja njegov prijatelj. I, kako je ona postupala sa svojim ljubavnicima, tako je i Putin spreman da koristi biznismene i zatim ih se rešava: „Sve to on radi sa strastvenom željom da raščisti nered, koji je ostao posle Jeljcina i obnovi političku moć Rusije“.

I stvarno, mnogo toga je trebalo raščišćavati. Jedan od osnovnih Putinovih ciljeva postali su oligarsi, ruski finansijski magna ti koji su se basnoslovno obogatili kada im je Jeljcin prodao vrednu državnu imovinu po veoma niskim cenama na ozloglašenim aukcijama „zajmovi za deonice“. Putin je proanalizirao naftnu, gasnu i metaluršku industriju i brzo shvatio da mnogi oligarsi dobijaju iz njih ogromne prihode. Postavio je sebi cilj – učiniti njihov život nepodnošljivim. Njegova javna mantra bila je (a i sada je): „Treba da se deli!

S kim?

Sa državom!“

Roman Abramovič jedan je od malobrojnih oligarha prema kojima se Putin blagonaklono odnosi. Abramovič nije mogao da preuzme svih 13 paketa akcija „Sibnjefta“ državnoj kompaniji „Gazprom“, septembra 2003.godine – bar nije mogao da ih stavi u svoj džep. Putin je ubedio Abramoviča, koji je vlasnik četiri jahte i fudbalskog kluba „Čelzi“, da je 13 milijardi nepristojno visoka cena za izlazak iz kompanije koja je već prevazišla sva pohlepna očekivanja, učinivši basnoslovno bogatim i njega i njegovog bivšeg partnera Berezovskog, za nepunu deceniju od momenta njenog preuzimanja. Shvatajući da, mada u rukama možda ima milijarde, Putin ima zatvore, Abramovič nije izdržao pritisak predsednika i predao je državi veliki deo novca dobijenog od „Gazproma“.

DRUGO VAŽNO SVOJSTVO Putinove ličnosti je njegova sumnjičavost.

Putin nikome ne veruje.

Moguće je da se tome naučio u KGB, ali, koreni se verovatno kriju dublje. Njegova učiteljica, Vera Dmitrijevna Gurevič, rekla je da on, još kao dečak, „nikada nije opraštao onima koji su ga izdali“. On je prema svakome veoma sumnjičav, verovatno ne iz čista mira; na kraju krajeva, on savršeno dobro zna da su zavere protiv njega sazrevale duboko u zidinama Kremlja i Državne Dume, koja je smenila Vrhovni Savet 1994. godine u svojstvu ruskog parlamenta. S vremena na vreme, i kod nekih njegovih ministara pojavljivali su se planovi za njegovo svrgavanje sa vlasti. On se ne oslanja slepo na FSB, naslednika KGB za unutrašnju bezbednost Rusije, za dobijanje informacija o toj problematici. Organizacija takve vrste nije u potpunosti zaštićena od infiltracije protivnika, a podrazumeva se da nije uvek u stanju da pronikne u više nivoe vlasti.

Jedno od mojih najzanimljivijih otkrića bilo je to da Putinu grupa biznismena i podozrivih političara, koji sami sebe nazivaju ljudima VVP, redovno dostavlja izveštaje, zasnovane na svojim utiscima i ispitivanjima. Nije poznato da li i koliko on prihvata te privatne savete ozbiljno, ali se sa nekima od njih dobro poznaje.

JEDNA OD NAJNEVEROVATNIJIH izjava VVP ljudi jeste da su upravo oni planirali i izveli „Operaciju Jukos“, u kojoj je uhapšen tadašnji naftni magnat Mihail Hodorkovski. Hodorkovski je bio jedan od malobrojnih koji su se odvažili da se usprotive čvrstoj Putinovoj odluci, donesenoj posle stupanja na predsedničku dužnost:

Još jedna zanimljiva crta Putinovog karaktera jeste način na koji se on odnosi prema onim političarima za koje sumnja da kuju zaveru protiv njega. On ne odstranjuje te muškarce i žene, već se, naprotiv, ponaša prema poznatoj frazi iz filma Kum II: „Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže“.

Putinovu sposobnost ubeđivanja ni u kom slučaju ne treba potcenjivati.

Nikada nije zaboravljao svoje skromno porodično poreklo, i nikada nije ni pokušao da sakrije prošlost svoje porodice.

Naravno, u svojoj prvoj autobiografiji „U prvom licu“, on se trudio da istakne da je odrastao u atmosferi ljubavi. Vladimira Vladimiroviča Putina, koga su u porodici zvali Vovka ili Volođa, podizali su majka Marija Ivanovna Putina i otac Vladimir Spiridonovič Putin, u užasnim uslovima, u kakvim je živela većina ruskog naroda u vreme trke u naoružavanju, pedesetih godina prošlog veka. Mnogi nastavljaju da žive tako i sada, bez obzira na nedavno otpočeti prosperitet države. Rodio se u Snjegirjevskom porodilištu grada Sankt Peterburga, 7. oktobra 1952. godine, kada je njegovoj majci bila 41. godina. On je njeno jedino dete koje je ostalo u životu.

Izgubivši svoja prva dva sina – jedan je umro ubrzo po rođenju, a drugi od difterije, tokom zloglasne opsade Lenjingrada u kojoj je nestalo više od miliona stanovnika – Marija Ivanovna se veoma trudila oko svog malog Volođe. Brinući za njegovo zdravlje, ona ga nije poslala u dečji vrtić, kako je činila većina zaposlenih majki.

Umesto toga, potražila je posao bliže stanu, kako bi u vreme ručka stizala da nahrani dete, koje se samo igralo kod kuće. Putin je pošao u školu sa gotovo osam godina. Ta sklonost prema samoći, razvijena u detinjstvu, oformila je njegov nezavisan i samostalan karakter.

U PUTINOVOM RANOM detinjstvu porodica je živela u jednoj sobi, bez svog kupatila i tople vode, sa zajedničkim sanitarnim čvorom i kuhinjom, u komunalki, društvenom stanu zgrade broj 12 na Baskovom prolazu, svega jednu kratku vožnju tramvajem od Nevskog prospekta u istorijskom središtu carske prestonice Rusije. Putinov otac, Vladimir Spiridonovič, u ranim godinama njegovog detinjstva radio je kao predradnik u Jegorovskoj fabrici vagona. Uveče je zabavljao svoju ženu i malog sina svirkom na pohabanoj harmonici. Bio je odličan muzičar, tako da se komšije nikada nisu žalile zbog buke. Marija je, svakako, skoro uvek bila umorna od stalnog dopunskog rada. Radila je kao kućepaziteljka, preuzimala robu u pekari, a radila je i kao tehničar u laboratoriji. Protiv muževljeve volje, tajno je krstila sina u pravoslavnoj Preobraženskoj crkvi.

Putin i danas na lančiću oko vrata nosi svoj mali aluminijumski krstić, dobijen na krštenju. Vladimir Spiridonovič, njegov otac, ubeđeni ateista, zažmurio je na krštenje, a Marija je učinila sve da ono ostane tajno.

DEDA VLADIMIRA PUTINA, Spiridon Ivanovič Putin, uspeo je teškim radom, izučivši kuvarski zanat u svom rodnom gradu Sankt Peterburgu, kako se tada zvao Lenjingrad, do preimenovanja u Petrograd 1914. godine. Bio je talentovani kuvar i, već pre dvadesete godine života, kuvao je za aristokratiju u „Astoriji“, hotelu sa pet zvezdica, na Isakijevskom trgu u carskoj prestonici. Njegovi stalni gosti bili su rođaci carske porodice Romanovih, kao i po zlu slavni monah Grigorij Raspućin. Priča se da je Spiridon u „Astoriji“ dobijao bogatu platu od 100 zlatnih rubalja mesečno. Oženio je devojku sa sela, Olgu Ivanovnu, sa kojom je između 1907. i 1915. godine imao tri sina, Alekseja, Mihaila i Vladimira Spiridonoviča (rođenog 23. februara 1911) i kćerku Anu.

Kada je boljševička revolucija 1917. godine svrgla Privremenu vladu, (koja je upravljala državom umesto cara koji se odrekao prestola), a pripadnici vladajuće klase bežali iz države ili su bili zatvarani ili ubijani, svet Putinovih se srušio. Nije više bilo aristokrata kojima je trebalo servirati kavijar ili guščiju paštetu; u stvari, u prestonici s promenjenim imenom u Petrograd, pošto je Peterburg za vreme Prvog svetskog rata zvučalo previše nemački, ostalo je vrlo malo bilo kakve hrane. Građanski rat je doneo opšti haos na celom prostranstvu ogromne imperije, a Spiridon je prevezao porodicu u kuću rođaka, u selo Pominovo u Tverskoj oblasti. Putin voli da priča svima koji hoće da slušaju o tome kako ta kuća još uvek postoji, i kako njegovi rođaci i dalje tamo idu na odmor.

Prema legendi, mnogo godina kasnije, Vladimir Spiridonovič je posadio sina na kolena i u njihovoj mračnoj sobi na Baskovom prolazu ispričao mu Spiridonovu prošlost. Dečak se više sažalio pri pomisli na poniženja koja su trpeli njegovi baba i deda nego nad tim što su gladovali. Ali, kao i mnoštvo drugih podataka iz života porodice Putin, ti podaci su nepouzdani: „Moj deda nije govorio o svojoj prošlosti“, priča on. „Moji roditelji su, takođe, retko govorili o prošlosti. Ljudi tada uopšte nisu govorili o prošlom. Moji roditelji mi nisu nikada pričali o sebi, posebno otac. Bio je ćutljiv čovek.“ Posle Prvog svetskog rata Spiridon je dobio posao u mestu Gorki, u Podmoskovlju, gde je živela Lenjinova porodica. Radio je u Lenjinovoj vikendici, a zatim, posle smrti vođe revolucije, januara 1924. godine, nastavio da radi kod njegove udovice, Nadežde Krupske. Tri dana posle Lenjinove smrti, Petrograd je preimenovan u Lenjingrad. Olga je htela da se tamo vrate, ali Spiridon je znao da boljševička vlast smatra da je budućnost takvih radnika, kao što je on, u novoj prestonici Moskvi.

Bio je u pravu. Ubrzo su njegova kulinarska umeća bila potrebna novoj komunističkij eliti. Staljin je osetio simpatije prema njemu i Spiridon je bio raspoređen u jednu od njegovih kuća za odmor.

Moguće je da ga je ne samo kulinarska veština, nego i vernost Staljinu dovela do lukrativnog posla u odmaralištu moskovskog Gradskog komiteta „Iljičevskij“. Pošto je bio glavni kuvar, dobio je dvosoban stan, što je u to vreme bilo nepojmljivo za čoveka njegove prošlosti. Olga je mogla da gaji voće, povrće i cveće u njihovoj sopstvenoj bašti, što je bila retka privilegija. Malo je ljudi iz Staljinovog okruženja ostalo u životu, no Spiridon je i u tome uspeo. Sećanja Putina na dedu uglavnom su vezana za vremena kada je sa roditeljima putovao na raspust u Iljinsko.

Strastveni pušač, ali antialkoholičar, Spiridon je umro 1965. godine u 86. godini, uživajući u penziji samo šest godina. Sahranjen je na groblju u Iljinskom. Sačuvavši zdrav duh i razum i na kraju života, uživao je u odlascima na pecanje s unukom, čak i kada nije uspevao da mu prenese svoju mudrost. Olga je živela 90 godina. Putin spominje da je najviše saznao o svojoj porodici iz „odlomaka razgovora“ roditelja, kada su im u sobu na Baskovom prolazu dolazili u goste rođaci. To su bili jedinstveni slučajevi kada su se ponašali opušteno i otvoreno govorili o sebi. To je bilo sasvim razumljivo, jer je prošlost za njih bila pravo emocionalno minsko polje.

VLADIMIR SPIRIDONOVIČ PUTIN sreo je Mariju Ivanovnu Šelomovu u Pominovu, u kome je proveo detinjstvo. Ona se rodila u susednom selu Zarečju, 17. oktobra 1911. godine. Zaljubili su se jedno u drugo u ranoj mladosti. Oboje su imali po 17 godina kada su se 1928. godine venčali. Kada je reporter, pokušavajući da sazna nešto kompromitujuće o Putinu, upitao šta je bio razlog što su se tako rano vezali brakom, Putin je, vidno iznerviran, odgovorio: „Zašto treba da postoji neki razlog? Glavni razlog je ljubav, ali, osim toga, otac je očekivao poziv u vojsku. Moguće da im je trebala potvrda vernosti među njima.“

Četiri godine kasnije, posle početka kolektivizacije, preselili su se u Lenjingrad. Marija je neko vreme čistila ulice, dok kasnije nije prešla u fabriku, istovremeno kada su Vladimira Spiridonoviča pozvali na službu u tek organizovani podmornički divizion Sovjetske vojno-pomorske flote. Tokom jedne godine, po okončanju njegove službe, kod Putinovih su se rodila dva sina. Prvi, Oleg, umro je nekoliko meseci posle rođenja. Marija je brzo ponovo zatrudnela i oboje su bili van sebe od sreće kada je rodila zdravog dečkića koga su nazvali Viktor. Putinovi su živeli u stanu u Peterhofu, gradu u kome se nalazi legendarni Letnji dvorac, kada je 22. juna 1941. godine Hitler otpočeo operaciju „Barbarosa“, usmerenu na uništenje Sovjetskog Saveza.

Lenjingrad je bio jedan od primarnih ciljeva Vermahta. Petar Veliki izgradio je taj grad na blatnim obalama Neve; Hitler je naredio svojoj vojsci da ga razruši.

Kasnije, u zimu 1942. godine, Vladimir Spiridonovič je bio ozbiljno ranjen nemačkom granatom, u obe noge. Umro bi od gubitka krvi da ga u previjalištu nije prepoznao bivši sused, koji ga je na leđima, po zamrznutoj Nevi, odneo u Lenjingrad u bolnicu. Marija ga je posećivala svakog dana. Videvši njeno teško stanje, tajno je ostavljao za nju svoje bolničko sledovanje hrane, dok medicinske sestre nisu primetile njegov spori oporavak i, shvativši šta je u pitanju, zabranili joj da posećuje muža. Jednom je na ulici pala u nesvest od gladi, te su je svrs-
tali uz trupove mrtvih, spremnih za sahranu. Zahvaljujući tome što je neko čuo njeno stenjanje, spašen joj je život.

Ta zadivljujuća žena ostala je u Lenjingradu za sve vreme trajanja opsade. Kada je nemačka armija potisnuta, Putinovi su u fragmentima počeli ponovo da formiraju svoj život, naselivši se u jednoj sobi fabričkog komunalnog stana na Baskovom prolazu. Osam godina kasnije, kada im se rodio treći sin, budući predsednik, oboje su već imali po četrdeset godina.

AKO SE SHVATI šta je Marija preživela za vreme rata, njena želja da zaštiti svog malenog Volođu savršeno je razumljiva. Tek 1. septembra 1960. godine ona ga je poslala u Školu br. 193, preko puta njihove zgrade. On i sada čuva fotografiju snimljenu tog dana, na kojoj čvrsto drži saksiju sa cvećem za učiteljicu. To novo iskustvo za njega je bilo šokantno. Izdvajao se od grupe ne samo zbog toga što je bio malen i slabačak, nego i zato što je, nenaviknut na druženje sa vršnjacima, kasno dolazio i rano odlazio iz škole. Školski drugovi su zaključili da izbegava njihovo društvo i proglasili ga za snoba. Stalno su ga proganjali, ali se Volođa branio kako je znao i umeo. „On se tukao svim srcem“, priča jedan njegov bivši školski drug, „grebao je, grizao,
čupao za kosu i cičao. To nisu bile najprijatnije scene“.

Ležeći u postelji i gledajući oguljeni plafon u njihovoj sobi, mladi Volođa je žarko želeo da obezbedi svojim roditeljima bolji život.

Svaki dan je gledao s kakvom teškoćom se njegova majka penje u njihovu sobu na poslednjem spratu oronule žute petospratnice. Za Rusiju su to bila sudbonosna vremena. Na mestu prvog sekretara KPSS Staljina je zamenio težak, mada su za njega često govorili „čovečan“ politički komesar Nikita Hruščov. On je uzdrmao svet kritikom svoga prethodnika u „tajnom“ referatu, koji je ipak procureo u javnost, na Dvadesetom kongresu partije, februara 1956. godine. Hruščov je podelio oblasne komitete na agrarne i industrijske. Kasnije je takva podela na nela državi veliku štetu. Očekivalo se da se sa Hruščovim sovjetski sistem može reformisati u demokratskiji oblik socijalizma, mada se ispostavilo da je veći deo Hruščovljevih aktivnosti usmerenih na poboljšanje života običnih sovjetskih građana bio neefikasan.

Volođa je bio dovoljno pronicljiv da izvuče pouke iz bednog okruženja u kom je živeo. Putinovi su delili kuhinju, u kojoj nije bilo ničeg osim sudopere i štednjaka na gas, sa starim jevrejskim krojačem, njegovom ženom i odraslom kćerkom, usedelicom po imenu Hava.

„Rasti u dvorištu bilo je skoro kao živeti u džungli“, kaže Putin.

„To je praktično jedno te isto. Pa, da!“ Jedna od omiljenih zabava bandi, kako kaže, bilo je ganjanje pacova štapovima po kamenom stepeništu. Uživao je u tome dok nije došao do zanimljivog otkrića: ako priteraš pacova u ćošak, on se okrene prema tebi i napada, a napada vrlo agresivno. Pacov se zatrčava na neprijatelja, bez obzira na to što i sam pokušava da pobegne. Tu taktiku, bez sumnje, pamti i danas, kada se bori sa svojim protivnicima u džudou.

Vladimir Spiridovič je savetovao sinu da počne da se bavi boksom. No, posle slomljenog nosa u prvoj borbi, karijera na ringu se brzo i ne naročito dostojno završila. Njegov život je mogao da krene nizbrdicom, ali tada je Vera Dmitrijevna Gurevič, koja mu je bila nastavnica od petog do osmog razreda, tj. od jedanaeste do četrnaeste godine, primetila dramatičnu promenu u njegovom ponašanju. Aprila 1964. godine izrazio je želju da uči nemački, koji je učio kao dopunski predmet posle časova s Gurevičevom, koja je iznenada otkrila njegovo zadivljujuće pamćenje. Ona je u njemu otkrila učenika jake volje, energičnog, ljubaznog, čak ljupkog, sa sklonošću prema jezicima, istoriji i književnosti.

U jesen 1965. godine Volođa se učlanio u sportski klub „Trud“, koji je bio deo Dobrovoljnog sportskog društva Ruske Republike, u kome je za treniranje trebalo imati dobre ocene. Upravo tu je potpao pod uticaj Anatolija Semjonoviča Rahlina, suseda Putinovih, i specijaliste veštine samodbrane poznate kao sambo. Taj vid sporta, kombinacija rvanja i džiu-džice, izuzetno se dopao trinaestogodišnjem dečaku. Rahlin ga je naučio tome da se umom može pobediti čak i jači neprijatelj.

Pod Rahlinovim rukovodstvom Putin je postao fanatik samba, a potom i džudoa.

Danas, objašnjavajući kako su ga borilačke veštine izmenile, Putin kaže da džudo nije samo sport nego čitava filozofija: „Sport nas uči da shvatamo odnose među ljudima i uvažavamo svoje partnere. On nas takođe uči da na prvi pogled slabiji protivnik može ne samo da se odupre tvom napadu, nego i da te pobedi. Sama snaga ne može da utiče na rezultat takmičenja. Poenta je u sposobnosti mišljenja i korišćenju pravilnih stavova. To je vrlo važno. Još je veoma važno imati jak karakter i silnu želju za pobedom“. Izuzetno zahvalan Rahlinu, i sada se ponekad sretne sa njim kada posećuje rodni grad. Putin, a mnogi bi rekli i cela Rusija, imaju na čemu da budu zahvalni Anatoliju Rahlinu. Majstor borilačkih veština još uvek živi nedaleko od Baskovog prolaza i, kada ga zamole, pokazuje ljubopitljivima stan u kome su Putinovi živeli u sobi sa oguljenim plafonom.

Sam Putin nikada nije poželeo da poseti rodni rejon,ni sobu sa oguljenim plafonom.

Do momenta kada će taj energični Rus neočekivano stupiti na svetsku scenu, ostalo je dosta vremena.

 

Nastavak sledi …

Odlomci iz knjige K Hačinsa i A. Korobko “Putin” – pripremila Milka Kresoja (copyright za teritoriju ex Jugoslavije)

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter