Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Potraga za duhovnom istinom i religija kao stremljenje istini

 

Potraga za duhovnom istinom i religija koja stremi istini

Kuda nas vodi potraga za duhovnom istinom. Da li se religija pravilno shvata

 

Potraga

 

Potraga za duhovnom istinom i religija kao stremljenje istini  i Oldouz Haksli Aldous HuxleyZašto mi izučavamo religiju? Zbog celog niza razloga, ali najozbiljniji od njih je samo jedan: mi želimo da nađemo nešto dublje, od onog što nas okružuje svakodnevno, tako nestalne i nepostojane, koja iščezava bez traga, ne ostavljajući u našoj duši sreću – rečju, naći drugu, pravu stvarnost. Dotaći se nje – to je stremljenje svake religije.

Želim da vam govorim o tome, kako to dostiže Pravoslavlje, na koji način se ovde otkriva duhovna stvarnost.

Potraga za realnošću – to je opasno zanimanje. Vama je, verovatno neophodno da slušate o mladim ljudima, koji su bukvalno izgoreli u potrazi za njom, i u tome ili poginuli, ili stekli žalosno postojanje, sahranivši svoje intelektualne i duševne sposobnosti.

Pomenuću starog druga, još iz davnih vremena mojih sopstvenih potraga: tada, pre 25 godina, Oldouz Haksli (Aldous Huxhley – „Vrli novi svet“) je otkrio nekakvu „duhovnost“ u narkotiku LSD i povukao mnoge za sobom.

Moj drug, tipični tragatelj religiozne istine – moguće bi ga bilo sresti u sluašonici, kakva je ova – rekao mi je jednom prilikom: „Šta god bi nam govorili o narkoticima ja se slažem: bolje oni, bolje sve, što je ugodno, samo ne naš uobičajeni američki život, to jest, duhovna smrt.“

Ja se nisam saglasio; već tada sam počeo da primećujem dva smera duhovnog života. Jedan vodi gore, izdiže nas nad svakodnevicom, drugi – dole, ka najprisutnijoj, duhovnoj, jednako kao i fizičkoj, smrti. Moj drug je pošao svojim putem, i do tridesetih se pretvorio u klasičnu ruševinu: njegov razum se pomutio, o potragama stvarnosti nije moglo ni da se pomisli.

Slične primere je lako naći među onima, koji se bave ekstrasenzornim ili „van-telesnim“ eksperimetnima, koji su preživeli bliski susret sa NLO-om, i slično; masovno samoubistvo 1980. godine u Džonstaunu – još jedna podsećanje o opasnostima religiozne potrage. U našoj Pravoslavnoj literaturi za 2000 godina pisano je ne malo slučajeva za pouku takve vrste.

Navešću vam primer iz života Prepodobnog Nikite Kijevo-Pečerskog, koji je živeo u Rusiji skoro hiljadu godina pre nas: „povučen revnošću, Prepodobni Niktia je molio igumana da ga blagoslovi na podvig zatvorništva.

Iguman – tada je to bio prepodobni Nikon – zabranio mu je, govoreći: „Sine moj! Nije korisno tebi, mladome, da budeš u samoći. Bolje je živeti sa braćom; služeći im, nećeš pogubiti nagrade svoje. Sam znaš, kako je Isakije bio obmanut od demona u zatvorništvu; poginuo bi, da ga posebna blagodat Božija, molitvama Prepodobnih Otaca naših Antonija i Teodosija, nije spasila.“

Nikita je odgovorio: „Ja se nikako neću (obmanuti) nečim sličnim, već želim da hrabro stanem protiv demonskih zamki, i da molim Čovekoljubca Boga, da bi i meni On darovao dar čudotvorstva, kao Isakiju čudotvorcu, koji do sada čini mnoga čudesa“.

Iguman je opet rekao: „Tvoja želja je viša od tvojih sila; čuvaj se, da uznevši se, ne padneš. Naprotiv tome, ja tu zapovedam da služiš bratiji, i dobićeš venac od Boga za tvoju poslušnost.“

Nikita, povučen najsilnijom revnošću prema zatvorničkom životu, nikako nije hteo da obrati pažnju na ono, što mu je govorio iguman. Ispunio je zamišljeno: zatvorio je sebe u zatvor i prebivao u njemu, moleći se i nigde ne izlazeći. Nakon određenog vremena, u vreme molitve, čuo je glas, koji se molio zajedno sa njim, i osetio neobični miris. Ohrabrivši se, rekao je sebi: da nije Anđeo, ne bi se molio zajedno sa mnom, i ne bi osećao miris Svetoga Duha. Zatim je Nikita počeo da se prilježno moli, govoreći: „Gospode! Javi mi se Sam, da Te vidim.“

Tada mu je došao glas: „Ti si mlad! Neću ti se javiti, da uznevši se, ne bi pao.“

Zatvornik je sa suzama odgovorio: „Gospode! Ja se nikako neću obmanuti, jer me je iguman naučio da obraćam pažnju na demonske prelesti i činiću sve, što mi budeš rekao.“

Tada je dušepogubna zmija, dobijajući vlast nad njim, rekla: „Nemoguće je čoveku, koji se nalazi u telu da me vidi, ali evo! Šaljem anđela svoga, da bi prebivao sa tobom: ti ispunjavaj njegovu volju.“

Tim rečima je izašao pred zatvornika demon u obliku anđela. Nikita je pao pred njegove noge, klanjajući mu se kao anđelu. Demon je rekao: „Odsada se više nemoj moliti, već čitaj knjige, kroz šta ćeš stupiti u neprestanu besedu sa Bogom i dobićeš sposobnost da daješ dušekorisne reči onima koji ti budu dolazili, a ja ću neprestano moliti Tvorca svih za tvoje spasenje“.

Zatvornik, poverujući tim rečima, obmanuo se još više: prestao je da se moli, zanimao se čitanjem, video je demona kako se neprestano moli, i radovao se što se anđeo moli za njega. Potom je počeo da mnogo govori sa onima koji su mu dolazili iz Pisma i da prorokuje slično Palestinskom zatvorniku.

O njemu je krenula slava među hrišćanima u svetu i pri dvoru velikog kneza. Naravno, nije prorokovao, već je govorio posetiocima, budući obaveštavan prisutnim demonom, gde se nalazi ukradeno, gde se šta dogodilo u udaljenom mestu. Tako je obavestio velikog kneza Izjaslava o ubistvu Novgorodskog kneza Gleba i savetovao da pošalje u Novgorod na presto svog sina. Ovo je bilo dovoljno za mirjane, (hrišćane u svetu) da zatvornika proglase prorokom. Primećeno je da mirjani, i sami monasi, koji nemaju duhovno rasuđivanje, skoro uvek biavju fascinirani obmanjivačima, licemerima i onima koji se nalaze u demonskoj prelesti, priznaju ih za Svete i blagodatne.

Niko nije mogao da se sravni sa Nikitom u poznavanju Starog Zaveta; ali on nije trpeo Novi Zavet, nikada svoje besede nije pozajmljivao iz Jevanđelja i Apostolskih Poslanica, nije dozvoljavao, da neko od njegovih posetilaca, napomene bilo šta iz Novog Zaveta. Po toj čudnoj strani njegovog učenja oci Kijevo-Pečerske lavre su shvatili, da je on obmnut demonom. Tada je u manastiru bilo mnogo svetih inoka, ukrašenih blagodatnim darovima. Oni su svojim molitvama odagnali demona od nikite; Nikite ja prestao da ga vidi.

Oci su izveli Nikitu iz zatvora i pitali ga, da im kaže nešto iz Starog Zaveta. Pokazalo se, da je on zaboravio čak da čita od utiska, koji je proizvela demonska prelest i jedva su ga, sa velikim trudom, ponovo naučili čitanju. Molitvama Svetih Otaca priveden sebi, poznao je i ispovedio svoj greh, oplakao ga gorkim suzama, dostigavši visoku meru Svetosti i dara čudotvorstva, smirenim životom među bratijom. Nakon toga je Nikita, bio hirotonisan za episkopa Novgorodskog.“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov „Prinosi savremenom monaštvu“).

Ovaj događaj izaziva pitanje: kako izbeći zablude i zamke na putu religiozne potrage? Odgovor je jedan: onaj koji je krenuo na put, sluduje ga ne radi ovih ili onih osećanja, koja su u stanju da nas obmanu, već samo radi istine. To pitanje se pojavljuje pred svakim, koji ozbiljno izučava religiju, a odgovor na njega – jeste pitanje života i smrti.

Našu Pravoslavnu veru, nasuprot zapadnim veroispovedanjima, često nazivaju „mističnom“; duhovna stvarnost koja se u njoj dostiže, zamenuje se natprirodnim pojavama, koji izlaze van svakog okvira logike i iskustva.

Nije neophodno da se obraćamo drevnim izvorima za primere: pred našim očima je protekao život, pun mistike, savremenog Čudotvorca, Arhiepiskopa Jovana (Maksimovića) Šangajskog, koji je u San Francisku držao katedru sasvim nedaleko odavde, a koji se upokojio tek pre 15 godina.

Vladiku Jovana Šangajskog su videli u nezemaljskoj svetlosti, videli su ga u vazduhu u vreme molitve; on je posedovao darove proziranja (vidovitosti) i isceljenja… Ali samo po sebi, to još malo znači: učitelji lažnih čudesa lako čine to isto. Kako da znamo, da je njemu bila otkrivena istina?

 

Izvor: Kada se Bog otkriva ljudskom srcu? – Blaženi Serafim Rouz

 

 

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar