Sai Baba i hrišćanstvo. Slažu li se Pravoslavlje i duhovnost Dalekog istoka
Mogu li se spojiti Sai Baba i hrišćanstvo, pravoslavlje i istočnjačke sekte, ili ne? Kakva sila leži iza Sai Babe. Ispovest iz knjige Staklene oči Indije
Sai Baba, Đavo ili bog?
Davno je to bilo (šezdesetih godina). Baš u vreme kada su ljudi, u Beogradu više nego u varošici u kojoj sam ja stasala, već uveliko bili okrenuti nekim drugim bogovima, a ne Živom i Jedinom Bogu.
Odlazila sam redovno kod svojih za sve značajnije praznike da ih zajedno proslavimo. Da, baš tako – slavili smo ih. Sada vidim da je to mnogo više bilo poštovanje srbskih običaja i čuvanje tradicije, nego pravo i suštinsko poznavanje svoje pravoslavne vere.
Ništa nisam znala o dogmatima Pravoslavne Crkve. Nije bilo nikoga da me uputi u dogmate moje vere i da mi kaže da dogmat predstavlja dragoceno nasleđe Crkve i da kroz te odredbe spoznajemo šta Hrišćanstvo suštinski jeste.
Nisam stekla naviku čitanja Svetog Pisma. Ono bi mi kazalo kako se živi jevanđelski i onda bi za mene postojao samo jedan Put.
Prvo sam zaboravila da je „dobar hleb hrana za telo, a reč Božja hrana za dušu“, pa sam onda posegnula za surogatima.
Kada isteramo iz svoga srca Živoga Boga, neko drugi zaposedne naše srce. Taj „neko drugi“ je zloduh, demon. Jer, ne može se istovremeno služiti i Bogu i mamonu.
Da me je neko tada poučio, sve bi bilo drugačije.
Ali, meni je jednog dana došla u posetu poznanica koja se upravo vratila sa puta po Indiji. Išla je na poklonjenje Sai Babi. Provela je izvesno vreme u njegovom ašramu i sa zanosom mi je pričala o njemu. To je bilo 1990. godine. Ta devojka je u međuvremenu više puta bila u Indiji. Pada u sve dublju zanos. Na radnom mestu drži slike Sai Babe. Rekla mi je da u Beogradu postoji Sai Babin centar, koji je registrovan u Zagrebu i vodi ga Vesna Krmpotić. Ispričala mi je da se sastaju jednom nedeljno i u čemu se sastoje aktivnosti. Tako je to počelo. Krenula sam na Put mudrosti. Da proučavam Vedantu. Vedanta znači znanje. To su zapisi i zbir mnogih znanja o fizici, metafizici, psihologiji, gnosticizmu, astronomiji, astrologiji, medicini i drugim naukama.
Dok Gospod Isus Hristos zasniva sve na veri, Indija zasniva sve na znanju. Tobože na duhovnim znanjima.
Dok je Isusova reč nepromenljiva istina, u indijskom učenju sve je relativno – istina i laž, dobro i zlo, svetlost i tama…
U šta veruju pristalice Sai Babe? U to da je Sai Baba avatar (mesija, spasilac). Da će se u toj ulozi inkarnirati tri puta. Ovo mu je druga inkarnacija. Prethodna je bila u liku Širdi Babe. Kada se treći put inkarnira kao avatar, onda će ga ceo svet prihvatiti kao boga.
Godine tih događanja, kako Sai Baba predviđa, sam zaboravila, a svu literaturu sam izbacila iz kuće.
Sai Baba uči sledbenike da su sve religije iste, sve su u pravu. Ne samo da se tolerišu sve religije, nego se i usvajaju. Religije su samo latice jednog cveta. Lotosov cvet je simbol Sai Babe. Svaka od svetskih religija predstavlja jednu laticu cveta. Pet glavnih religija, pet latica. Tvrde da su ga do sada prihvatile sve religije, osim islama. Oni će ga, navodno, poslednji prihvatiti.
To, naravno, vrlo lukavo i neosetno vodi ka ekumenizmu. Jedna svetska religija za sve! Jedan opšti bog za sve! Ustvari – jedan čovek, koji je lažni bog. U ovom slučaju Sai Baba (pošto on nije jedini „pretendent“ na ovaj položaj). To je cilj antihrista, koji će doći i koga će ljudi prihvatiti kao boga. Na obredima se, pored pesama na sanskritu tzv. „bađana“, pevaju i neke pesme o Hristovom rođenju, kao i himna Svetom Savi! To tek da se mi zavaramo kako i dalje služimo našem, hrišćanskom Bogu. A što je najstrašnije od svega – da se naše pravoslavne svetinje uvedu u pagansko društvo i da se na taj način oskrnave, a mi padnemo u teški greh.
U svojoj mračnoj zabludi, donosila sam pravoslavne ikonice od svoje kuće i stavljala ih u društvo paganskih idola. Kadila sam ih sve zajedno tamjanom. Neka mi Gospod oprosti i Sveti Mučenik Varlaam, koga su hteli da primoraju da okadi idole tako što su mu na dlan stavili oganj i tamjan, nadajući se da neće izdržati bol i da će baciti tamjan na idole i tako ih okaditi. No, Sv. Varlaam držaše oganj na dlanu sve dok mu prsti i ruka ne izgoreše i otpadoše, a on dušu predade Bogu (19. novembar).
Posle pevanja „bađana“, meditacije, nzgovaranja mantre, proučavanja Vedante, služio se „vibuti“ (zmijski prašak). Od tog praha se čovek sve više i sam pretvara u prah, saginje se ka zemlji, dok kao zmija svojim stomakom i grudima ne počne da gmiže po prašini. Valjda se zato i zove zmijski prašak: pričešće demonsko. Za razliku od Svetog Pričešća, koje čoveka sve više uzdiže ka nebesima, dok ga na kraju ne privede Carstvu Nebeskom.
Sastajali smo se u početku nedeljom popodne, a kasnije četvrtkom, u prostoriji mesne zajednice „Đuro Salaj“. Prostorija je uzimana u zakup. Novac smo između sebe skupljali i tako plaćali zakup. Ponekad smo se sastajali u domu nekog od članova. Kod mene se nismo nikada sastajali. Kasnije sam čula da im je jedna imućna članica ustupila svoju vilu na korišćenje na neodređeno vreme. Čula sam i to da su se registrovali u Beogradu, i imaju zvanično dopuštenje za rad.
Ja sam nekoliko meseci odlazila na te sastanke. Ne redovno.
U Indiju nisam putovala.
Vesna Krmpotić je čitala i tumačila „Baghavad Gitu“ i ostale delove ogromne „Mahabharate“.
„Baghavad Gita“ (Božanska pesma) je, ipak, samo krasno delo ljudske misli i dragocenost literarna, a nikako hleb života poput jevanđelja Hristovog.
Ali, indijska filosofija i poezija očarale su, začarale i zavele mnoge.
U šta se još veruje u Sai Baba društvu? Naravno, u reinkarnaciju (karmu). To je verovanje da se jedna duša javlja u bezbrojnim telima i živi večno u ovom večnom svetu. Cilj je Nirvana. Ništavilo. Besvesno ništa. Nebiće. Neživot. To se postiže kroz teški asketizam i samomučenje. Lavirint, mračni, bez izlaza. Kakav užas! Kakvo beznađe u poređenju sa hrišćanskom istinom da je ovaj svet ograničen vremenom i prostorom tj. da je postao i da će prestati i da duše odlaze u život večni, u Carstvo Nebesko, ili u večnu smrt, carstvo tame.
Iskreno priznajem da mi je posle tih susreta duša ostajala prazna. Samo sam se osećala sve zbunjenije.
Sva ta silna trojstva i trijade… Višnu, Brama i Šiva… Što Višnu tvrdi, Brama u to sumnja, a Šiva odriče. Tri boga bez istovetnog duha. Nesveta triada večno u zavadi.
Nasuprot Svetoj Trojici Hrišćanskoj – Jednom Bogu u Tri Lica. Trojici jedinosušnoj, nerazdelnoj i životvornoj.
Nisam mogla da se unesem ni u mantranje ni u pevanje „bađana“, jer nisam ništa razumela.
Šta me je onda zadržavalo? Dobrotvorni rad, tzv. „seva“. Svaki član je prema pravilima trebao da provede određeno vreme u dobrotvornom radu. Posećivali smo bolesnike i nezbrinutu decu. Nosili hranu i odeću. Ja sam se nekoliko nedelja brinula o mladiću koji je bio dijabetičar, slep i živeo je sam. Pomagala sam mu u nabavci, ponekad spremila nešto u kući, obavila neki posao u gradu. Odvela sam ga u bolnicu i posećivala ga danima, noseći mu hranu za dijabetičare.
Šta me je još privuklo? Mnogo se govorilo o ljubavi.
Kada sam ih ja napustila i iskreno rekla da sam to učinila jer sam shvatila da je moje mesto samo u pravoslavlju i nigde više, onda sam se uverila da tu nema ni tolerancije, a kamo li ljubavi. Sada znam i zašto. Dok čovek ne zavoli Gospoda svim srcem i svom dušom, on nije u stanju istinski da voli ljude, jer nema razumevanja, opraštanja, požrtvovanja i dobrote.
Eto gde sam ja kao zabludela ovčica tražila spasenje! Na širokom putu za pakao! Zaboravila sam Hriste, Bože naš, da si Ti Put, da si Ti Pastir Dobri. Ali, Ti Gospode, nisi zaboravio svoju voljenu ovčicu. Nisi dozvolio da se izgubi već si je priveo svome stadu.
Jednoga dana zabludela ovčica je opet došla da peva „bađan“ na sanskritu, i da izgovara mantru OM, uopšte ne znajući šta izgovara. Bez smisla, kao mađiju, više kao zvuk nego kao reč. Ali, Milostivi Gospod mi je „zatvorio usta“. Kao da sam zanemela. Jednostavno nisam mogla ni da otvorim usta, ni da pevam, ni da govorim. Desilo se pravo čudo.
Gospod me je posetio, i izbavio, milošću Svojom.
Tada sam prvi put u životu bila potpuno svesna Božjeg blagoslova. Tu sreću i radost u srcu i taj trepet u duši rečima ne mogu iskazati. To se samo opitno može spoznati. Nastupilo je otrežnjenje. Sledio je povratak u toplo i sigurno krilo Majke Crkve.
Moja ispovest ne bi bila potpuna, niti bi kome korisno poslužila, ako ne kažem kakve sve pogubne posledice donosi čak i ovako kratak boravak u društvu jeretika.
Ja sam se jako promenila, i duševno i telesno. Telesno sam se osećala sve gore i sve bolesnije. Jako sam slabila i vidno propadala. Ljudi kažu, „duša mi je bila u nosu“. Nekako sam i sama videla kao da mi je na licu pečat smrti. Iako su mi govorili da mantrom i meditacijom postajem zdravija.
Sada znam da je to bila posledica greha. Jer, posledica greha je smrt.
U duši sam bila uznemirena, uplašena. Sa ljudima više nisam imala dobru komunikaciju. Naročito sa najbližima.
Cilj demona jeste da razori ličnost i porodicu.
Rekla sam već, da u tom paganskom društvu nisam ostala dugo. Nisam svemu tome ni prilazila celim svojim bićem. Nisam ujedinila um, volju i osećanja. Prihvatala sam sve ponajviše umom.
Sada vidim da je baš to opasno. Da sam produžila, došlo bi do „rascepa“ ličnosti. To je ludilo od koga se neminovno razboljevaju oni koji nastavljaju da idu putem demonskih učenja Istoka.
Onda, služenje mamonu a ne Bogu, neminovno dovodi do gordosti. A gordost je otac svih grehova. Gordost pretvara čovekove vrline u mane i poroke. Osnova svih ovih učenja je da je čovek – bog! Još Lucifer (arhetip gordosti) je rekao: „Biću jednak sa Najvišim. I čovek u svojoj gordosti hoće isto.
Po njima, čovek je spasitelj! Otuda toliki avatari i mesije, koji nude nove i nove „božanske istine“ a ne spasavaju nikoga.
A istina je da čovek, uz pomoć Božju, može da postane sličan Bogu, jer je i stvoren po Njegovom podobiju. Zatim, sledbenik istočnjačkih sekti kroz praktikovanje.meditacije i ponavljanje mantre, neizostavno pada u prelest. Bez pomoći Duha Svetoga ne ume da razlikuje da li su duhovna iskustva koja doživljava od Boga ili od demona. A to se na kraju plaća najvišom cenom – gubi se duša.
Pri obredu idolatrije – klanjaju kipu ili slici, sa prinošenjem na žrtvu kamfora, tamjana, slatkiša i sl. – tu je obavezno i slika pokojnika prethodne inkarnacije avatara (u ovom slučaju Širdi Babe), koja znači opštenje sa duhom pokojnika. Nije potrebno naglašavati koliko je to za dušu pogubno i da vremenom dovodi do duševnog rastrojstva.[1]
Pošto dušu ne napajamo sa izvora „vode žive“, mi postajemo „slepi kod očiju“. Ne raspoznajemo više šta je dobro“, a šta zlo. Zlo se nadovezuje jedno na drugo kao karika na kariku, dok nas demon lancima ne priveže za sebe. Od verovanja u reinkarnaciju (karmu), astrologiju, iscelitelje, bioenergetičare, regresoterapiju, razne vradžbine, mind control tehnike, i sl. neosetno, malo po malo, potpuno se okrećemo Zlu. To je put jeresi. Samo to. Put u sigurnu propast duše.
A spas je vera u jednoga Gospoda Boga, Spasitelja, Otkupitelja i Iscelitelja. Povratak Majci Crkvi. Jer Gospod Isus Hristos jeste Glava Crkve, a mi kršteni vernici smo telo Crkve. Tu se Duhom Svetim ostvaruje sabornost i jedinstvo. Gu se kroz molitvu, iskreno, duboko i bolno pokajanje, ispovest i pričešće isceljuje duša i telo, i blagodaću Božijom nalazi put spasenja. Slava Bogu!
Sofija V.
Priredila Janja Todorović
NAPOMENE:
Npr. jedna starija žena iz Sai Baba – centra po ceo dan provodi u „razgovoru“ sa Sai Babom pišući pitanja i odgovore u svesku. Ona je potpuno uverena da je u prošlom životu bila velika Babina ljubav i sada mu se potpuno predala. Iako je siromašna, više puta je boravila u ašramu kod Sai Babe. Neki su postali samozvani iscelitelji, radiestezisti, proroci i sl.
Vesna Krmpotić piše automatski (uz pomoć Sai-Babinu – tj. po diktatu demona) stihove pod nazivom „Stotinu i osam“. Ispisaće ukupno sto osam knjiga na taj način. Nekoliko ih je već izdala.
Izvor: Knjiga STAKLENE OČI INDIJE Pravoslavlje i duhovnost Dalekog Istoka (Pravoslavlje i sekte)