Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Starac Porfirije Kavsokalivit – prozorljivi čudotvorac i episkop Irinej Bulović

 

Starac Porfirije Kavsokalivit i episkop Irinej Bulović

Duhovni testament koji je ostavio starac Porfirije Kavsokalivit i pouka koju je dobio episkop Irinej Bulović od njega

 

RAZGOVOR SA POZNANICIMA –  Irinej Bulović, Episkop novosadski i bački

Starac Porfirije Kavsokalivit - prozorljivi čudotvorac i episkop Irinej Bulović Sveti Starac Porfirije KavsokalivitK. J. – U Pravoslavlju starci predstavljaju svetionike koji su ljudima putokaz na putu spasenja, koji Hristos od njih traži. Sve što se o njima može čuti, što se može saznati o njihovim svetim životima, ništavno je u odnosu na veličanstvenost njihove svetosti. Izuzetno smo ganuti što će nam o velikom Starcu naših dana, ocu Porfiriju, govoriti Episkop bački g. Irinej Bulović, koji je starca Porfirija poznavao dugi niz godina.

Ep. I. – Starca Porfirija sam upoznao pre dosta godina, dok sam se nalazio na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Kao mlad jeromonah, tada sam služio u raznim crkvama i manastirima, uglavnom na prostoru Atike. Tako sam se, zajedno sa nekolicinom prijatelja, duhovne dece starca Porfirija, obreo i služio u skromnoj crkvici Svetog Nikole u Kalisiji, gde se Starac tada nalazio.

Pošto je u to vreme Starčevo zdravlje bilo u velikoj meri narušeno, svi spontano izraziše želju da mu ja pomognem time što ću bogoslužiti u toj crkvici. Na taj način Starac bi mogao da prima ljude na ispovest i da izvršava svoje bogougodno delo. Tako sam ja, tokom sedam uzastopnih godina, svake nedelje i praznikom bogoslužio u toj crkvici. Tom prilikom viđao sam i Starca, koji bi se pričestio na svakoj Liturgiji, a zatim bi primao ljude koji su čekali na ispovest.

Od samog početka stupili smo u lični odnos. Već od naših prvih susreta uočio sam veliki dar prozorljivosti koji je Starac imao od Svetoga Duha. Bio sam zadivljen tim iskustvom.

K. J. – Možete li nam navesti neke karakteristične slučajeve?

Ep. I. – Jednom prilikom dođe neka porodica iz jedne zapadnoevropske zemlje. Nisu bili pravoslavni; ne znam ni kako su saznali za Starca. Kad su ušli, Starac me pozva da budem prevodilac. Pre nego što su bilo šta rekli, on mi reče:

„Reci im da se ne brinu za svoje bolesno dete, zbog koga su i došli k meni. Ja, bedni, ću se moliti, no Bog je velik, pa će njihovom detetu biti dobro. Neka pođu s mirom“.

Preveo sam im Starčeve reči. Čitavo vreme oni nisu stigli da izuste nijednu reč. Kad su čuli Starčeve reči, ostali su zabezeknuti; zablagodarili su mu i otišli. Nije bilo potrebe ni da pomenu svoj problem – Starac im je već odgovorio.

Kada sam kasnije odlazio k njemu da se ispovedim i da zatražim njegove savete, mnogo puta se dešavalo to isto: nije bilo potrebe ni da iznesem svoja sagrešenja, svoje probleme, ili bilo šta što me je toga trena zaokupljalo. Naime, Starac mi je i bez toga govorio ne samo šta treba da učinim, nego i na koji način, što je pokazivalo da je on razumevao moj problem mnogo dublje nego što sam to ja sam mogao da formulišem.

Otad, a naročito posle prestavljenja oca Justina Popovića 1979. godine, starac Porfirije me je primao sa velikom ljubavlju. Tako sam proveo dosta godina pokraj njega i posmatrao sam koliko je mnoštvo ljudi koji su kod njega dolazili ogorčeni i razočarani, a odlazili blistavih lica, sa olakšanjem i sa preporođenom dušom. Vlastitim očima sam mogao da vidim šta znači blagodatni dar duhovnog očinstva u našoj Pravoslavnoj Crkvi, i koliko je veliki dar to što nas Bog ni u jednom naraštaju ne ostavlja bez svedočanstva o Sebi, nego, naprotiv, preko Svojih izabranih služitelja iz svakoga roda, isceljuje i spasava duše ljudske.

Što se više neki starac vine do nebeskih visina, što je za nas grešne i ostrašćene ljude nedostupno, to ga više krasi najdublje smirenje.

Divio sam se tome što je Starac, bez ikakvog spoljašnjeg smirenoumlja, ali vrlo iskreno i ubeđeno, predstavljao sebe kao najvećeg grešnika na svetu. Bilo je očito da je to predstavljalo njegov najdublji unutarnji doživljaj i iskustvo – sa druge strane, bio je svestan veličanstva blagodati koju mu je darovao Duh Sveti.

Ova sprega je za mene bila zapanjujuća jer starac Porfirije nije uopšte sumnjao u to da govori Svetim Duhom. Ako nije imao unutarnje kazivanje Svetog Duha, on ništa nije govorio – nije čak ni usta otvarao. Istovremeno, međutim, vrlo iskreno bi kazao: „Vidiš, svi me smatraju dobrim; no, ja nisam dobar, ja sam grešan čovek“.

K. J. – Ovde bih, Preosvećeni, hteo da Vam postavim jedno pitanje. Starac Porfirije i drugi starci jesu istinska staništa Svetoga Duha. Na koji način Sveti Duh izabere nekog čoveka da ga načini Svojim staništem?

Ep. I. – Teško je odgovoriti na pitanje „kako“. Koliko sami starci, na način koji je uistinu jevanđelski, ističu svoju nedostojnost, toliko mi drugi treba da uočimo vrednost njihove vere, ljubavi i vrline. „Duh diše gde hoće“ (Jov. 3,8), ali, istovremeno, samo čista srca mogu postati staništa jedinog Dobrog, jedinog Svetog.

Tako je i sa starcem Porfirijem. Još kao mali otišao je na Svetu Goru, predao se sa potpunim poslušanjem i ljubavlju svojim tamošnjim starcima, podvigu, bdenju, nemaštini, spavanju na zemlji i svim vidovima monaškog podviga – sve ovo obavljajući ne pod prinudom i kao spoljašnje poslušanje, nego kao unutarnju potrebu svoga bića. Ovakav odnos prema životu u Hristu učinio ga je staništem Svetoga Duha. Velika vera, velika ljubav, krajnja čistota i bestrašće svakako da su pretpostavke tog blagodatnog i natprirodnog stanja koje odlikuje starce našeg Pravoslavlja.

Starac Porfirije je posedovao mnoštvo blagodatnih darova. Bio je prorok i podvižnik, ali je istovremeno bio i iscelitelj. On sam nije o tome govorio; mnogo je, međutim, onih koje je sveti Starac izlečio od raznih, ponekad čak neizlečivih bolesti. Starac je posedovao izuzetno veliki pastirski dar; bio je u stanju da se uputi čak na Krit ili Kipar kako bi pomogao nekoj duši za koju mu je Duh Sveti otkrio da je potrebita. Osećao je beskonačnu ljubav i staranje za svakog konkretnog čoveka.

K. J. – Znači, starac Porfirije je preduzimao i takva „putovanja“?

Ep. I. – Jednom prilikom pričao mi je o nekim manastirima u Srbiji: gde se nalaze, koliko su udaljeni, kakva im je okolina, kakve su okolne planine, kakvi su tamošnji ljudi… sve. A telesno nikad tamo nije išao.

K. J. – Izgleda da se to često dešavalo?

Ep. I. – Ono što uvek naglašavam jeste da je starac Porfirije bio dubokouman bogoslov. Od svoje mladosti izučavao je Reč Božiju dan i noć. Iako ja predajem Novi Zavet na Bogoslovskom fakultetu, često sam bivao postiđen kad bi on naveo mnoštvo mesta iz raznih knjiga Starog Zaveta; Novi Zavet je znao skoro napamet. Tumačenja koja je davao bila su plod čitanja. U prvi mah to se ne bi uočavalo zbog njegovog jednostavnog stila, koji je on namerno izabrao kako bi ga svi razumeli.

Istovremeno, međutim, Starac Porfirije je bio u stanju da se na blagodatni način pogruzi u dubine smisla Reči Božije. Iako nije posedovao formalno bogoslovsko obrazovanje, mogao je da pomogne nama bogoslovima. K njemu su dolazili i profesori grčkih univerziteta i tražili od njega duhovne savete. Sećam se sa koliko pronicljivosti i do kojih dubina je razmatrao ozbiljna bogoslovska pitanja. Rekao bih da je dar koji je Starac posedovao bio mnogostran i višestruk. Zaista, bila je to zadivljujuća sprega svih blagodatnih darova.

Starac Porfirije je uvek naglašavao da treba da budemo ispunjeni nadom i optimizmom, i da znamo da Hristos jeste ljubav. Kakav god da je naš pad i naša gorčina, koliko god da smo poklekli pred velikim životnim teškoćama, nikad ne treba da izgubimo unutarnju radost koju crpimo iz činjenice da je Hristos živ i da je prisutan u našem životu.

Tu nadu i taj optimizam mogao si videti na licima svih koji su izlazili iz njegovog preskromnog sobička, najpre u Kalisiji, a kasnije u Oroposu; lica su im doslovno blistala.

K. J. – Sam Starac je bio radosno dete Carstva Božijeg.

Ep. I. – Upravo tako. Iznad svega, Starac je isticao da treba da imamo poverenja u Crkvu Hristovu, kao bogočovečansko Telo i kao „stub i tvrđavu istine“.

Na mene lično veliki utisak je ostavio savet koji mi je Starac Porfirije jednom prilikom dao: da ne pravimo razliku između isihastičkog i otšelničkog života i života aktivnosti. Ta razlika je uglavnom lažna i spoljašnja. Suština je u tome, govorio mi je blaženi Starac, da li imamo poslušanja prema volji Božnjoj i prema Crkvi, i da li svoje služenje obavljamo sa ljubavlju.

Moram da priznam, kao na ispovesti, da mi je bilo vrlo teško kad je trebalo da se iz jednog života koji je bio dosta povučen, prožet unutarnjim mirom i isihazmom, gde sam se predavao izučavanju bogoslovlja i opštio sa veoma malim krugom ljudi, obretem usred života javne crkvene uprave, u raznim komisijama i delegacijama, da neprekidno posećujem razne evropske prestonice, da se susrećem sa političarima, diplomatama i sličnima; i danas sam prisiljen da sve to obavljam kao član Svetog Sinoda, ali i zbog specifičnih odgovornosti koje se tiču međucrkvenih odnosa naše Patrijaršije. U duhovnom smislu ovo me je veoma umaralo, pa sam čeznuo – moram priznati da i danas čeznem – za onim nekadašnjim spokojnim životom kad sam odlazio u Kalisiju i kad niko nije znao da postoji nekakav monah po imenu Irinej. No, starac Porfirije je tražio od mene da se vratim, iako sam ja želeo da ostanem na Svetoj Gori ili u njegovoj blizini. To je bila moja unutarnja potreba, ali Starac mi je saopštio da je potreba Crkve da se vratim u Srbiju i da svojoj zemlji ponudim svoje služenje. Objasnio mi je:

– Slušaj, čedo moje. Kad sve to Crkva traži od tebe, kad to blagoslovi tvoj duhovnik i kad ti pokažeš iskreno poslušanje, tada će, ljubavlju Hristovom, to tvoje poslušanje biti u stanju da celokupnu tvoju unutarnju aktivnost preinači u molitve a da ti toga nećeš biti ni svestan. A opet, ako izabereš i najtiše mesto na Svetoj Gori, ili u nekom drugom manastiru, ali to učiniš po vlastitoj volji kako bi tebi samom bilo dobro makar i u duhovnom smislu – drugim rečima, ako gledaš na vlastitu duhovnu korist, ali bez blagoslova Crkve, sve što činiš biće ništavno, neće nikud voditi.

K. J. – Zadivljujuće je to što Vam je rekao, Preosvećeni!

Ep. I. – Da. I mogu da Vam priznam da sam se otad, svaki put kad mi je bilo teško, sećao ovih Starčevih reči, i da mi je odmah bivalo lakše. Tako je i danas.

STARAC PORFIRIJE KAVSOKALIVIT PODVIŽNIK LjUBAVI – PROZORLjIVI ČUDOTVORAC

OPROŠTAJNO PISMO STARCA PORFIRIJA – Duhovni testament

Ljubljena moja duhovna deco,

Želeo bih, dok sam još pri zdravom razumu, da vam dam nekoliko saveta.

Od najranijeg detinjstva stalno sam bio u grehu. Majka me je slala da čuvam stoku u planini, jer moj otac – pošto smo bili vrlo siromašni – beše otišao u Ameriku, gde je radi nas dece radio na Panamskom kanalu. Čuvajući stoku, sricao sam žitije svetog Jovana Kalivita; zavoleo sam silno svetog Jovana, i izgovarao mnogobrojne dečije molitve – imao sam tad između dvanaest i petnaest godina, ne sećam se baš najbolje. Poželevši, dakle, da sledim njegov primer, krišom i uz velike teškoće napustio sam roditelje i došao u Kavsokaliviju na Svetoj Gori, gde sam postao poslušnik dvojici staraca, braći po majci, Pantelejmonu i Joanikiju.

Ispostavilo se da su oni bili vrlo pobožni i prepuni vrlina; ja sam ih veoma zavoleo, te sam se, po njihovom blagoslovu, primio krajnjeg poslušanja prema njima. To mi je mnogo pomoglo: osećao sam veliku ljubav prema Bogu i bilo mi je veoma dobro. No, zbog svojih grehova, ja se, po dopuštenju Božijem, teško razbolim, tako da mi moji starci zapovediše da pođem roditeljima, u svoje selo zvano Sveti Jovan u Eviji. Pošto sam još od najranijeg detinjstva činio mnoge grehe, kad se vratih u svet, nastavih sa Gresima, koji su se do danas silno namnožili. Svet je, međutim, o meni imao dobro mišljenje, tako da su me svi smatrali svetim.

Ja, međutim, osećam da sam najgrešniji čovek na svetu. Sve čega sam se setio, ja sam, svakako, ispovedio, i znam da mi je Bog sve to oprostio. Osećam, ipak, da je premnogo mojih duhovnih sagrešenja, i molim sve vas koji ste me poznavali, da se molite za mene, jer za svoga života i ja sam se skrušeno molio za vas. Sad kad odlazim na nebo, čini mi se da će me Bog upitati: Šta ćeš ti ovde? Imam samo jedno da Mu odgovorim: Nisam dostojan, Gospode, da budem ovde; neka Tvoja ljubav učini sa mnom što god izvoli. Šta će dalje biti – ne znam. Želim, međutim, da tada dela ljubav Božija.

Uvek se molim da moja duhovna čeda zavole Boga, Koji je sve i sva, kako bi nas On udostojio da stupimo u Njegovu zemaljsku nesazdanu Crkvu. Jer, odavde treba da počnemo. Uvek sam se trudio da se molim, da čitam crkvene himne, Sveto Pismo, žitija naših svetitelja, i želim da i vi činite to isto. Blagodaću Božijom, ja sam se trudio da se približim Bogu; molim se da i vi činite to isto.

Preklinjem sve vas da mi oprostite za sve čime sam vas ožalostio.

Jeromonah Porfirije

U Kavsokaliviji, 4/17. juna 1991.

Izvor: Klitos Joanidis – STARAC PORFIRIJE, Svedočenja i iskustva

Ostavite komentar

Ostavite komentar