Sveti Vasilije Veliki čini čudo i raskida ugovor sa djavolom jednog mladića
Zaljubljeni i opsednut mladić uz pomoć vrača potpisuje ugovor sa djavolom da bi dobio ono što želi. Sveti Vasilije Veliki raskida taj ugovor silom većom od djavolove
Senator neki pravoverni, po imenu Proterije, obilazeći sveta mesta, namisli da svoju kćer da u neki manastir na službu Bogu. Ali đavo, koji od iskoni nenavidi dobro, potstače jednog Proterijevog slugu na požudu prema kćeri njegovog gospodara. Videći da je to nezgodna stvar, i znajući da je nedostojan, sluga nikome ne reče ni reči o tome, nego otide jednome vračaru koji je živeo u tom gradu. Ispriča vračaru želju svoju, i obeća mu mnogo zlata ako vradžbinama učini da on uzme za ženu kćer svoga gospodara. Vračar se u početku nećkaše no naposletku reče: „Poslaću te svome gospodaru, đavolu; on će ti u ovome pomoći, ako i ti ispuniš njegovu volju.“
A nesrećni onaj sluga reče: „Obećavam da ću učiniti sve što mi naredi.“
Vračar reče: „Hoćeš li se odreći Hrista svoga, i dati napismeno o tome?“
A on odgovori: „Gotov sam, samo da dobijem ono što želim.“
Vračar reče: „Pošto daješ takvo obećanje, onda ću ti i ja pomoći.“
I uzevši hartiju, napisa đavolu ovo: „Pošto mi je dužnost da se trudim, Gospodaru moj, da od hrišćanske vere odvraćam i pod tvoju vlast privodim na slavu tvoju, evo, šaljem ti sada donosioca ovog mog pisma, mladića, raspaljenog pohotom prema devojci, i molim te da mu pomogneš da ostvari svoju želju, kako bi se i ja time proslavio, i sa većom revnošću pridobijao mnoge koji bi ti bili po volji.“
Pošto napisa ovakvo pismo đavolu, dade ga onome mladiću, i posla ga, rekavši mu: „Otidi noćas na groblje jelinsko, stani i podigni ovo pismo uvis, i tebi će prići oni koji će te odvesti đavolu.“
I on, nesrećnik, hitno otide, stade na groblju i poče prizivati demone u pomoć. I odmah izađoše pred njega zli dusi, i s radošću odvedoše prelašćenoga svome knezu. Mladić vide Kneza gde sedi na visokom prestolu, okružen od bezbroj zlih duhova, pristupi mu i dade mu pismo vračarevo. I đavo upita mladića:“ Veruješ li u mene?“
On odgovori: „Verujem.“
Reče mu đavo: „Odričeš li se Hrista svog?“
On nesrećnik odgovori: „Odričem se.“
Reče mu Satana: „Mnogo puta me obmanjujete vi hrišćani. Kada vam je potrebna moja pomoć, vi dolazite k meni. A čim vam se ostvari želja, vi se odvraćate od mene, i vraćate Hristu svome. On pak, blag i čovekoljubiv, prima vas. No ti, daj mi svojeručno napismeno, da se dobrovoljno odričeš Hrista i krštenja, i obećavaš da ćeš vavek biti moj, i da ćeš na dan Suda zajedno sa mnom primiti večnu Muku. I onda ću ti odmah ispuniti želju.“
Mladić uze i napisa što je đavo želeo. Tada dušegubni zmaj posla demone preljube, i oni toliko raspališe devojku nenasitnom ljubavlju prema mladiću da ona, ponesena nepodnošljivom telesnom strašću, pade na zemlju i poče preklinjati oca svog: „Smiluj se na mene, smiluj se na kćer svoju, i daj me za ženu ovom sluzi našem koga zavoleh silno. Ako to ne učiniš meni, jedinici svojoj, brzo ću umreti strašnom smrću, i ti ćeš odgovarati za mene na dan Suda.“
Kad to ču, otac se zaprepasti, i ridaše govoreći: „Teško meni grešnome, što to bi sa mojom ćerkom? Ko upropasti moje blago? Ko prelasti moje čedo? Ko pomrači svetlost očiju mojih? Ja sam želeo, kćeri moja, da te zaručim Nebeskom Ženiku, da budeš sažiteljka Anđelima, i da svagda proslavljaš Boga u psalmima i pesmama duhovnim, eda bih i ja zbog tebe spasen bio. A ti bestidno govoriš o braku! Ne bacaj me sa tugom u ad, čedo! Ne posrami blagorodstvo svoje, udajući se za slugu.“
A ona, ne računajući ni u šta očeve reči, govoraše samo ovo: „Ako mi ne učiniš po želji, onda ću se sama ubiti.“
U nedoumici šta da radi, otac, na navaljivanje srodnika i prijatelja, popusti njenoj želji, da je ne bi video gde pagubnom smrću ubija sebe. Dozva svoga slugu, dade mu za ženu kćer svoju i mnogo imanja, i reče kćeri: „Idi, nesrećna i strasna ćerko, za muža, a ja držim da ćeš se kasnije mnogo kajati, ali od toga nećeš imati nikakve koristi.“
I bi zaključen nepravedni brak, po dejstvu đavola. Posle nekog vremena primetiše neki ljudi i dobro uočiše da sluga onaj ne odlazi u crkvu, i ne pričešćuje se svetim Tajnama. I obaveštena bi o tome jadna žena njegova. „Ne znaš li, rekoše joj, da muž tvoj, koga si izabrala, nije hrišćanin, nego je tuđ Hristovoj veri?“ A kad ona to ču, ožalosti se veoma, i baci se na zemlju, i poče noktima grebati svoje lice, i nemilosrdno se udarati u grudi, i kukati, govoreći: „Niko se nikada nije spasao ko nije poslušao svoje roditelje. Ko će ocu mome saopštiti sramotu moju? Teško meni kukavnoj! U kakvu propast upadoh danas? Što se rodih? a kad se rodih, što ne crkoh?“
Dok je ona tako kukala, ču njen muž i dotrča, i upita je što kuka. A kad saznade razlog, on je poče tešiti govoreći da nije tačno to što je o njemu čula, i ubeđivaše je da je hrišćanin. I pošto je njegove reči malo utešiše, ona mu reče: „Ako hoćeš da mi to dokažeš, i dušu moju nesrećnu obraduješ, hajde sutra sa mnom u crkvu, i u mom prisustvu se pričesti svetim Tajnama, pa ću ti onda poverovati.“
A jadni muž njen videći da ne može sakriti ono što je uradio, priznade joj sve, kako sebe đavolu dade. Ona pak prikupi svu svoju snagu, i donese dobru odluku – otrča svetom Vasiliju, i zavapi: „Smiluj se na me, učeniče Hristov, smiluj se na onu koja nije poslušala oca svog i potčinila se demonskom savetu!“
I ispriča mu sve podrobno o svome mužu. Svetitelj Vasilije dozva njenog muža i upita ga da li je tako kao što njegova žena priča o njemu. A on sa suzama reče: „Da, sveče Božji tako je. Jer ako prećutim, dela će moja povikati.“
I ispovedi sve po redu kako dade sebe demonima. A svetitelj mu reče: „Hoćeš li da se opet obratiš Gospodu našem Isusu Hristu?“
Mladić odgovori: „Da, hoću, ali ne mogu.“
Reče mu Vasilije: „Zašto?“
On odgovori: „Jer se napismeno odrekoh Hrista, i đavolu predadoh sebe.“
Reče mu Vasilije: „Ne tuguj zbog toga, jer je Bog čovekoljubiv i prima pokajnike.“
Žena pak pripade k nogama svetiteljevim i moljaše ga govoreći: „Učeniče Hristov koliko možeš pomozi nam.“
Svetitelj reče mladiću: „Veruješ li da ćeš se spasti?“
A on reče: „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju!“
Svetitelj ga onda uze za ruku, učini na njemu krsni znak, i zatvori ga u jednom mestu u krugu crkvene porte, i naredi mu da se neprestano moli Bogu. A i sam provede na molitvi tri dana. Zatim ga poseti i upita: „Kako si, čedo?“
Mladić odgovori: „U velikoj sam nevolji, vladiko, ne mogu da podnosim demonsku viku, i zastrašivanja, i strele, i kamenovanje. Jer držeći moje napismeno, grde me govoreći: Ti si došao k nama, a ne mi k tebi.“
A svetitelj reče: „Ne boj se, čedo, samo veruj.“ I pošto mu dade malo hrane, oseni ga krsnim znakom, i opet ga zatvori. A posle nekoliko dana opet ga poseti, i reče: „Kako si, čedo?“
Mladić odgovori: „Čujem njihove pretnje i viku izdaleka, ali njih same ne vidim.“
Pošto mu dade malo da jede, i pošto se pomoli za njega, zatvori ga opet, i otide. Zatim u četrdeseti dan dođe k njemu i upita ga: „Kako si, čedo?“
A on reče: „Već sam dobro, sveti oče, jer te videh u snu gde se boriš za mene, i kako si savladao đavola.“
Pošto satvori molitvu, sveti ga izvede iz zatvora i odvede u svoju ćeliju.
Idućeg jutra sazva svetitelj sav klir crkveni i monahe, i sve hristoljubive ljude, i reče: „Proslavimo, braćo, čovekoljupca Boga, jer evo Pastir dobri hoće da uzme na rame izgubljenu ovcu i da je donese u crkvu. Stoga treba i mi da se ove noći pomolimo njegovoj dobroti, da pobedi i posrami neprijatelja duša naših“.
I slegoše se ljudi u crkvu, i satvoriše svenoćne molitve za kajućeg se mladića, vapijući: „Gospode, pomiluj!“ A kad svanu, Vasilije uze mladića za ruku, i sa celim narodom uvede ga u crkvu, pevajući psalme i pesme. I gle, đavo na nevidljiv način dođe bestidno sa svom pagubnom silom svojom želeći da mladića otme iz ruku svetiteljevih. I sa takom drskošću i bestidnošću navali đavo na mladića da i svetog Vasilija zakači vukući k sebi mladića. A blaženi se okrenu i reče đavolu: „Bestidni dušeubico, upravitelju tame i pogibli, nije li ti dosta pogibao u koju si bacio sebe i one što su s tobom? Ne prestaješ li goniti stvorenja Boga moga?“
A đavo povika k njemu: „Nepravdu mi činiš, Vasilije!“
Ovaj glas đavolov mnogi čuše. I reče svetitelj: „Neka ti zapreti Gospod, đavole.“
A đavo opet njemu: „Vasilije, nepravdu mi činiš; jer nisam ja išao k njemu, nego je on došao k meni, i odrekao se Hrista svog, i dao mi svojeručno napismeno, koje imam u rukama, i koje ću na dan Suda pokazati opštem Sudiji“.
A Vasilije reče: „Blagosloven Gospod Bog moj, jer narod neće spustiti ruke svoje moleći se dok ne vratiš to napismeno.“ I obrativši se narodu, svetitelj reče: „Podignite ruke svoje uvis, i vapijte: Gospode, pomiluj!“
I narod, podigavši ruke svoje k nebu, dugo vapijaše: „Gospode, pomiluj!“ I gle, mladićevo napismeno, nošeno po vazduhu dođe, a svi gledahu, i spusti se blaženom Vasiliju u ruke. A Vasilije blaženi, uzevši to napisano, obradova se, i prinese blagodarnost Bogu. I pred svima reče mladiću: „Poznaješ li, brate, ovo napismeno?“
Mladić odgovori: „Da, sveti oče, moje je, napisah ga svojom vlastitom rukom.“
A Vasilije Veliki odmah ga pred svima iscepa na komade. I uvede mladića u crkvu, pričesti ga svetim Tajnama, i narod ugosti kako valja. I pošto mnogo čemu pouči mladića, i naloži mu potrebno pravilo, dade ga ženi njegovoj, neućutno slaveći i blagodareći Boga.
Izvor: Žitije Sveti Vasilije Veliki