Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Društvo

Vladimir Putin kao KGB obaveštajac u Istočnoj Nemačkoj

 

 

Vladimir Putin kao KGB obaveštajac u Istočnoj Nemačkoj

Šta je sve radio Vladimir Putin u Istočnoj Nemačkoj kao KGB obaveštajac. Život i rad, unapredjenja, kontakti

 

RAD VLADIMIRA PUTINA U KGB – U ISTOČNOJ NEMAČKOJ

 

Vladimir Putin kao KGB obaveštajac u Istočnoj NemačkojAvgusta 1985. godine, Putin je sam doputovao u Drezden da bi se prilagodio mestu rada i pripremio uslove za ženu i dete.

Uskoro je shvatio da je život u Drezdenu materijalno daleko privlačniji od života u Lenjingradu. Police prodavnica bile su prepune robe, a dugih redova, „sličnih ruskim“, gotovo da i nije bilo. Putovao je po gradu sa vozačem u vladinom automobilu lada, ruske proizvodnje, na tamošnjem tržištu poznatom kao žiguli. Verovatno je ošamućeno gledao krupne Istočne Nemce, stisnute u njihove male trabante, malolitražne automobile s repom i dvocilindričnim, dvotaktnim motorom, koji su se kretali ulicama kao motorne kosilice.

Specijalnost novog saradnika bila je politička obaveštajna delatnost – sakupljanje informacija o političarima i planovima neprijatelja sovjetskog bloka, od kojih je najopasnijim smatran NATO.

Bio je vidljivo ponosan na svoju pripadnost KGB. To je bio njegov život.

“Pokazao mi je svoj ručni sat s posvetom neke velike zverke iz KGB. Dopadale su mu se patriotske priče o velikoj prošlosti Rusije i o njenim poznatim herojima“.- ispričao je Klaus Cuhold, mladi poručnik Štazija (istočnonemački kolega).

Ljudmila se pridružila mužu u Drezdenu kasnije 1985. godine, pošto je diplomirala španski na Lenjingradskom državnom univerzitetu. Bez njenog znanja, KGB je tajno proverio njenu podobnost, i boravak u inostranstvu je dozvoljen. Putin je primetio da joj se, u celini, svideo dvosoban stan, mada je morala nositi malu Mašu gore-dole, pet spratova. Zbog bezbednosnih razloga, stan je bio smešten nedaleko od sovjetske vojne baze, ali to nije posebno pomagalo Putinovima da zaborave osećaj samoće u tuđem gradu. „Sedeli smo na koferima i sanjali o povratku kući“, priča Ljudmila.

Istočna Nemačka je bila policijska država kojom su upravljala „dva Eriha“: Erih Honeker, predsednik Državnog saveta, i na taj način praktično šef države, i Erih Milke, ministar državne bezbednosti. Honeker je bio odgovoran za postavljanje Berlinskog zida, koji je okruživao zapadne rejone Berlina od 1961. godine, dok je Milke, šef Štazi, slovio kao stvaralac „najsavršenije policijske države svih vremena“. Štazi je imao 97 hiljada radnika u državi od 17 miliona stanovnika, a koristio se uslugama još oko 173 hiljade doušnika. Na svaka 63 građanina dolazio je jedan oficir Štazi ili doušnik.

Putin kod kuće nije pričao o poslu, tako da je Ljudmila sve o Štaziju saznala od svojih nemačkih suseda. „U KGB je oduvek važilo: ništa ne govori ženi“, priča ona. „Oni su uvek pretpostavljali što žena manje zna – bolje spava“. Osvrćući se na prošlost, Putin opisuje Istočnu Nemačku kao „tvrdu totalitarnu državu, sličnu SSSR od pre tridesetak godina. A tragedija je bila u tome što su mnogi ljudi iskreno verovali u sve te komunističke ideale“. On je ocenjivao društvo u kome se nalazio s pozicije čoveka čija je domovina doživljavala socijalni i ekonomski preobražaj, dok su Istočni Nemci još bili zaglavljeni u staljinskim vremenima. Dok je Ljudmila Gorbačovljevu perestrojku pratila na televiziji, a saznavala o novim kretanjima raspoloženja u Rusiji iz fragmenata razgovora ruskih turista, Putin je imao znatno pouzdanije izvore informacija u mreži KGB: „Počeli smo da sumnjamo da će se ta vlast dugo održati“, priča on.

Postoji veliki broj mitova o njegovom radu u Drezdenu. Naravno, on je vrbovao saradnike, dobijao preko njih informacije, analizirao ih i otpravljao u moskovski centar.

PUTIN JE POSTAO porodični čovek koji je ozbiljno shvatao svoje obaveze. Skoro svako jutro vodio je Mašu u dečji vrtić, blizu stana, a Katju u jaslice. Potom ih je u vreme ručka ponovo dovodio nazad majci. Platu je dobijao u markama i dolarima, ali se odricao raskoši i, hraneći se uglavnom u menzi, uspeo je da uštedi nešto novca za crne dane.

Kao i mnogi njegovi savremenici, Putin je osećao strahopoštovanje prema Markusu Volfu, čoveku prema kome je Džon le Kare u svojim romanima o Hladnom ratu oblikovao „Karlu“. Pošto je bio šef službe vanjske špijunaže Štazi, Glavne obaveštajne uprave (HVA), upravljao je svetskom mrežom sastavljenom od četiri hiljade agenata, i bio prava noćna mora za CIA, MI–6 i zapadnonemačku tajnu službu BND. Volf je bio izvanredan u umetnosti zavođenja. „Ako uđem u istoriju špijunaže“, piše u svojim memoarima, „biće to verovatno zbog dovođenja do savršenstva umetnosti korišćenja seksa u obaveštajne svrhe“. Kada je otkrio da u Zapadnom Berlinu i Bonu ima malo dostupnih mladih muškaraca, počeo je slati preko granice zgodne istočnonemačke agente, kako bi od sekretarica iz NATO i državne uprave, koje su patile od nedostatka ljubavi, saznavali vojne tajne. Njegov najspektakularniji potez bio je infiltracija Gintera Gijoma u kabinet Vilija Branta.

Kada je 1974. godine Gijom provaljen, Brant je morao da se povuče sa položaja.

Oficire KGB obično su unapređivali za vreme rada u inostranstvu. Putina su dva puta unapređivali, Moskva je pokazala svoju saglasnost, unapredivši ga u čin potpukovnika.

Jedan od spornih momenata iz vremena Putinovog života u Drezdenu bilo je njegovo prijateljstvo s budućim veoma uspešnim agentom Štazi, Matijasom Varnigom. Varnig je imao zavidnu reputaciju najboljeg u vrbovanju špijuna na Zapadu – muškaraca i žena, koji su mogli krasti tajne u oblasti raketne tehnike i vazduhoplovstva. Prema ispitivanju koje je proveo „Wall Street Journal“, on je bio spreman da preda informacije Putinu, koga je sreo u Drezdenu, osamdesetih godina. Novine su tvrdile da taj slučaj „potvrđuje skrivenu saradnju biznismena i bivših operativaca tajnih službi u savremenoj Rusiji.

Varnig je kasnije imenovan za šefa ruskog odeljenja nemačke „Drezdner banke“, a sada vodi projekat „Gazproma“ Severni tok, koji podrazumeva izgradnju novog gasovoda u Baltičkom moru, od Rusije do Nemačke. Njih dvojica su ostali bliski prijatelji, iako Varnig još uvek negira da se poznavao s Putinom u Drezdenu.

ČAK I KROZ KRIVO OGLEDALO istočnonemačke štampe, bilo je jasno da se sovjetska imperija nalazi u opasnosti od pada. Prilikom svoje prve službene posete Zapadnoj Nemačkoj, maja 1989. godine, Gorbačov je saopštio kancelaru Helmutu Kolu da Moskva više nije sklona korišćenju sile za sprečavanje procesa demokratizacije u svojim satelitskim državama. Tenkovi koji su ušli u Budimpeštu i ugušili revoluciju u Mađarskoj 1956. godine, a 1968. godine uništili „socijalizam sa ljudskim licem“ za vreme Praškog proleća, više nisu prihvatljiv način rešavanja konflikta. Ali, bez obzira na to, malo je istočnih Nemaca verovalo u mogućnost pada DDR.

Pošto nije uspeo da prenese dvojici Erika osećaj očajničke neophodnosti promena, Gorbačov je zabio poslednji klin u njihov mrtvački kovčeg tokom posete Istočnoj Nemačkoj, u oktobru, na proslavi 40. godišnjice osnivanja države, kada ih je upozorio da „život kažnjava one koji kasne“. Od tog momenta, linije hitnih veza između Moskve i Istočnog Berlina, koje su obično zujale od stalnih poslovnih razgovora između dva komunistička saveznika, zaćutale su. Na ručku u čast četrdesetogodišnjice, organizovanom za tajne službe, u svom beskonačnom govoru o neprijateljima države, Erih Milke je savetovao agentima Štazi: „Uništite ih i, kada je nepohodno, bez sudske odluke“. Erih Honeker je takođe ostao nepromenjiv. Rekao je Markusu Volfu: „Nikada neću dozvoliti da se ovde desi to što se sada dešava u Sovjetskom Savezu“. Volf je zabeležio u svom dnevniku: „Nijedan neprijatelj ne bi mogao uraditi to što smo uradili mi sami: takva nekompetentnost, neznanje, veličanje sebe samih, toliko da smo u potpunosti prestali obraćati pažnju na misli i osećanja običnih ljudi“.

U to vreme, Volfov prijatelj Hans Modrov, sekretar Komunističke partije u Drezdenu odbio je da guši protivdržavne demonstracije, koje su u gradu počele da se organizuju svake večeri. „Bilo je potpuno jasno da sovjetska vlast nezaustavljivo klizi u propast“. Važni dokumenti su već otpravljeni u Moskvu ili spaljeni. Spiskovi kontakata i dosijei sovjetskih agenata pretvorili su se u dim. „Spalili smo toliko papira da je peć izgorela“, priča Putin.

Nezamislivo se dogodilo 9. novembra 1989. godine u 18:53 uveče, kada su člana nove vlade Istočne Nemačke, na konferenciji za štampu upitali kada će obećani novi istočnonemački zakon o slobodi putovanja stupiti na snagu. On je odgovorio: „Pa, koliko ja vidim, upravo sada“. Hiljade građana Istočnog Berlina zaposelo je granične prelaze, tražeći da ih da ih puste na Zapad. U 22:30 granica je bila otvorena na Bornholmer štrase – u istorijskom trenutku koji je označio pad Berlinskog zida.

Šestog decembra uveče, zgrada KGB bila je okružena razbesnelom ruljom, koja je već rasturila upravu Štazi, preko puta. Putin je požurio u svoju kancelariju, i tamo je dobio pištolj. Izašao je na ulicu i pokušao da smiri demonstrante tvrdeći da je zgrada KGB, u stvari, sovjetski vojni objekat. Neko je na to povikao: „Zašto tada na vašem parkingu stoje automobili sa nemačkim tablicama? Šta vi uopšte tu radite?“ Putin je odgovorio da postoji ugovor po kome ruski građani mogu da koriste nemačke tablice. „A ko ste vi uopšte? – povikao je drugi demonstrant. „Vi isuviše dobro govorite nemački jezik!“ Putin im je rekao da je on prevodilac. Potom se vratio u zgradu i pozvao telefonom komandanta mesnog sovjetskog garnizona, da bi zatražio pomoć.

Odgovoreno mu je: „Mi ništa ne možemo da uradimo bez naređenja iz Moskve. A Moskva ćuti“.

Moskva je stvarno ćutala.

U narednim godinama, Putinova reakcija je postala čuvena: „Osetio sam da država više ne postoji, da ona nestaje“. Jedan izveštaj o toj sudbonosnoj noći u Istočnom Berlinu tvrdi da je rulja uspela da prodre u zgradu i sukobila se sa budućim predsednikom Rusije, koji je stajao na vrhu stepenica i mahao pištoljem. Obratio im se spokojno, sa hladnim poluosmehom:

„Penjite se, ako hoćete, no, dok stignete do mene, šestoro će poginuti“. Putin kaže samo to da su Rusi „bili prinuđeni da pokažu spremnost da zaštite zgradu, a ta rešenost je ostavila utisak na demonstrante, na neko vreme“.

U tom trenutku on nije bio veran sovjetskom sistemu, čije je propadanje jasno shvatao, nego KGB, kao zaštitniku veličanstva Rusije.

Sledećeg dana Putin je nastavio da ispunjava svoje obaveze, pateći u tišini zbog onoga što je video kao ranjeni ponos svoje domovine.

Jedino zbog čega žali, kako sam priznaje, bilo je to što je Sovjetski Savez izgubio svoje pozicije u Evropi, čak bez pokušaja da promeni komunistički sistem u Istočnoj Nemačkoj u nešto drugo. „Oni su jednostavno sve napustili i otišli“, priča on. Ljudmila, koja se prilično vezala za svoje istočnoevropsko okruženje (nemački je do tada već postao maternji jezik njene mlađe kćeri), sažaljevala je tajne agente obe strane, jer su izgubili svoj osećaj cilja, praktično – smisao postojanja.

Jedna od njenih susetki plakala je celu nedelju. zbog izgubljenih ideala, zbog kraja svega u šta je verovala celi svoj život“.

Posle nekoliko dana, Putin je povučen u domovinu. Agenti KGB masovno su se vraćali kući, dok se nekada moćna sovjetska imperija raspadala pred očima celog sveta. Kada je 3. oktobra 1990. godine DDR prestala da postoji, i Nemačka se ponovo ujedinila, Putinovi su već bili u Lenjingradu. Ponovo su počeli da žive s njegovim roditeljima, koji su u međuvremenu dobili trosoban stan.. Osim prekrasne mlađe kćerke, Putinovi se nisu imali čime pohvaliti za sve četiri i po godine provedene u inostranstvu.

Kao poklon za ispraćaj, susedi su im dali 20 godina staru mašinu za pranje veša, kojom se Ljudmila koristila sledećih pet godina. Ona je bila poražena time koliko malo se u međuvremenu izmenio život u Lenjingradu. Tu su i dalje bili isti dugi redovi pred prodavnicama, iste kartice i kuponi za hranu, iste prazne police.

Putinu su ponudili posao u upravi spoljne obaveštajne službe (SVR) u Moskvi. Odbio je ponudu, pošto uslovi nisu sadržavali službeni stan, a i njegovi roditelji su već prešli osamdeset godina. Sina nisu videli tokom čitavog vremena njegovog boravka u Nemačkoj, te nije hteo da ih sada ostavlja same. Takođe je izgubio uverenje u sposobnost SSSR da preživi sve udare koji su tresli sve sovjetske prostore. Već je video kako se oko njega ruši jedna država, i nije hteo da ponavlja to iskustvo u rođenoj zemlji. Iako obično sklon skrivanju osećanja, stavio je do znanja svom prijatelju, Sergeju Rolduginu, da se oseća izdanim: on i njegovi drugovi su slali izveštaje iz Drezdena, u kojima su upozoravali na skorašnji raspad DDR, i preporučivali šta da se preduzme, ali niko u moskovskom centru nije čitao njihove izveštaje.

Nastaviće se

Izvor: Odlomci iz knjige Putin – K Hačinsa i A Korobko

Copyright za teritoriju eks Jugoslavije Milka Kresoя

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280