Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Краљ Њеног величанстaва Књиге, Владимир Ћорић

 

Веселинка Стојковић 

У СПОМЕН НА ВЛАДИМИРА ЋОРИЋА

професорa српског језика и књижевности

(Сењски Рудник, 1935–2009, Врање)

8. јануар 2008, уторак

Други дан Божића

Сабор Пресвете Богородице

Прошетала сам градом. Синоћ је био у празничним светлима. Свечан. Данас свечан, у гужви, радно, са снегом који се топи.

Краљ Њеног величанстава Књиге, Владимир, са својом покретном и једином правом књижаром у граду, на истом је месту. У центру града. У самоме центру града. Ако га не угледате, Владу, у врху раскрснице, на месту испод старе Поште, украј његових књига, у лето и зиму, у свако доба године, готово и дана, осетите се празно, зазебе вас у срцу, вид вам ослаби, слух попусти, реч заглухне, корак застане. С било које стране Центра да сте, поглед иде према Влади, и из било које улице да се крећете према Центру, а свака се улива у раскрсницу, у срце града.

Knk
По пензионисању 1996, помаже сину који је без посла.

Зна га и старо и младо. Увек је у послу око књига, или у разговору са купцем, пријатељем, познаником, децом коју упућује у свет који опчињује, учи, теши, просветљује. Разговоран, широке културе, пунога знања, умешан у опхођењу, добар саговорник, пријатан, познавалац и љубитељ књиге, и зналац живота, Владимир, у своме дворцу, краљевски држи час литературе и живота, као што је и у школи толико година чинио.

Која год да вам затреба књига, Влада је има, или ће је за дан-два наћи. О чему год да сте започели разговор са њим, довршићете га, или ћете се вратити, и враћати за још разговора. Започне ли Влада разговор, а започиње, слушаћете га, и доћи ћете да га слушате. Нисте ли се одлучили за књигу, за себе или за поклон, Влада ће је наћи, и то ону праву, коју сте управо хтели да купите. За децу увек, увек, увек има најбољу.

Светлошћу испуњен простор је у коме је Влада са књигом, са богатством овога света које покрива сваки милиметар његових кола, његовог југића, и по крову и по унутрашњости. Дочекује вас опет и опет са осмехом Краља Књиге, стојећи, никада не седа, опет тражите заједно књигу, и слушате коментар, и сами тражите праву реч. Започињете сада истовремено разговор о градским културним дешавањима, о приликама у земљи, суседству, у свету, и опет говорите о књизи као да је центар света.

Влада Вас и испрати са осмехом, краљевски, и сутра, ако не и после само једног сата, чак и одмах, чим сте кренули, пожелите да се вратите и да са Владом опет, крај блага његовога, и свога, сада још и одомаћеније, стојите са њим и разговарате. И вратите се. Често се вратите. Нека је и сутра, прекосутра, вратили сте се.

У леденоме једном дану питала сам Владу како подноси хладноћу.

„Сасвим добро. Добро сам се обукао“, рекао је.

Да сам га питала како се осећа врелога дана летњега, рекао би сигурно:

„Сасвим добро. Лако сам се обукао.“

Усправан, широкога лица, насмејаних дубоких очију, зачешљане косе. Увек у тамном оделу, са светлом кошуљом и краватом, мантилом преко у пролеће и јесен, зими у дугачком капуту и са качкетом на глави, са увек изгланцаним ципелама.

Долази из доњег дела града, главним друмом до Центра, улицом Краља Стефана Првовенчаног, до чела Центра, где сваки пут изнова разастире свој краљевски дворац.

То је, Антонина моја, Влада.

И данас, на овај свечани и благ дан, на овај светао и свети дан, Влада је у срцу града био срце његово. Са својом најбољом књижаром на свету.

Из Драга моја Антонина

1 komentar

  • Сећање
    „Да помогнем сину који је без посла“, рекао ми је при првом сусрету.

Ostavite komentar