Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Веселинка Стојковић

Славица Гароња: „ЖЕНЕ ГОВОРЕ / Разговори са књижевним савременицама“

Генеза читања једне књиге

Славица Гароња, „ЖЕНЕ ГОВОРЕ / Разговори са књижевним савременицама“, уредник Јован Пејчић, ћир., 254 стране, Алтера, Београд 2013.

Славица Гароња: „ЖЕНЕ ГОВОРЕ / Разговори са књижевним савременицама“Славица Гароња (Београд, 1957). Историчар књижевности, писац. Дипломирала, магистрирала и докторирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Објавила више књига из народне књижевности, најважнија „Српско поетско наслеђе Војне Крајине у записима 18, 19. и 20. века“, 2008, књигу критика „Из сенке“, 2003. и монографску студију „Жена у српској књижевности“, 2010. Из белетристике, објавила роман „Под месечевим луком“, 1992, више издања, збирке песама „Исповедање тишине“, 1996, „Мој предак је дрво“, 2007, књиге прича „Девета кућа“, 1994, „Изидина копча“, 2013. Живи у Београду.

            И ево ме изнова са књигом. Загледам њено физичко постојање, њено лице, њено тело. Опремљена је најбоље што се могло. Додајем јој, овако савршеној, садржај који знам. Имам вечно жив утисак: бива, све бива и само од себе, и када му је човек посредник. Славици Гароњи се десио тај тренутак: сачинила је књигу која ће остати као трајни документ. „Не зато, Веселинка, што сам и ја у књизи, него је заиста добра“, чујем опет своју професорку Веру Ценић од које сам и добила књигу: октобар 17. године 2013, још једном у Дому Вере и Градимира Ценића у Врању. „Коначно – ево Књиге!“, записала сам истогa дана.

            Да се висока установа позабавила објављивањем књиге, тим пре што аутор књиге ради у високој просветној установи (Универзитет у Крагујевцу), имала би то нешто што јој недостаје: пунију запремину.

            Започињем разговор по разговор. А редослед разговора је следећи:

            Радмила Маринковић (1922), Научни рад је једна врста монашког завета

            Вера Ценић (1930), Срећан је онај ко уме толико да воли

            Светлана Велмар Јанковић (1933), Заточница на капији Балкана

            Ана Шомло 1935), Увек овде, понекад тамо, или: двојезичност као судбина

            Љиљана Николић (1934), Заговорница уметности читања

            Милица Мићић Димовска (1947), Богатство женског доживљаја света…

            Љиљана Шоп (1950), Да бисмо читали, довољно је постојати

            Гордана Ћирјанић (1957), У књижевности је најтеже достићи једноставност

            Мирјана Митровић (1961), Писањем испуњавам најважнији део свог идентитета

            Драгица Срзентић (1912), Књижевна јунакиња двадесетог века и сведок не само литерарне епохе.

            (И фотографије јунакиња књиге на корици књиге су у овом редоследу.)

Žene govore - Slavica Garonja            Десет разговора, десет јунакиња, десет снажних људских и стваралачких портрета, са једанаестим, проф. др Славице Гароње, који расте на позадини платна и уобличава се са њима у књигу. Век књиге, и живота у најширим његовим круговима, у овом трусном делу света, европском, балканском, србском, нашем. Може се и додати, и не мора, из угла женског ока. Не мора, то јој је, књизи, само посебност. Говори човек, епоха, говори дух и вредност његова, људска. А поводи девет разговора су значајна остварења саговорница у науци, књижевности, школству, друштву, последњи, десети, са Драгицом Срзентић, друштвеном активисткињом, завршни је камичак овог посве посебног документа општег друштвеног и историјског стања југословенског и србског простора у распону, може се рећи, од једног века.

            Редослед разговора – саговорница у књизи, нанизао се сам од себе, иако разговори нису настајали тим редом. Професор Универзитета у Београду др Радмила Маринковић (1922) с највише интелектуално духовне инстанце започиње књигу, и директно из духовно и стваралачки снажног средњег века као професор средњевековне књижевности на Филозофском, односно Филолошком факултету у Београду, и њен изучавалац, завршава је најстарија саговорница, Драгица Срзентић (1912), као најстарији сведок суновратног двадесетог века на овим нашим просторима. Склопила се целина, саградила се жива слика од прилика и неприлика и глобалне земаљске ширине и дужине. Радмила Маринковић има близу осамдесет година у тренутку разговора (1922, 2001), Вера Ценић осамдесет (26. новембар 1930, 21–29 новембар 2010), Драгица Срзентић близу сто година (1912, 2011). Десет разговора у периоду од десет година. Десет различитих а комплементарних садржаја. Рекло би се, десет универзалних ускличника људске цивилизације, које је аутор књиге, проф. др Славица Гароња, успешно успела да забележи.

            Књижевно дело и његово научно и историјско вредновање, стваралачки процес, србски језик и књижевност у настави, токови културе уопште, логорске судбине после Другог светског рата, историјски положај србског народа данас, памћење, то су садржаји ових разговора.

            Књига је у мери опремљена фотографским материјалом, па јој је то додатни квалитет који читаоца додатно држи на оку.

            Преписујем изабране одломке и допуштам себи да запишем понеку своју мисао-одзив поводом сваког разговора појединачно.

            Након хитрих записа о књизи „Жене говоре“, узимам из Библиотеке „Бора Станковић“ (Врање) неколико књига јунакиња књиге, колико их у том тренутку проналази библиотекар, а које нисам раније прочитала, сем „Миленина писма Кафки“ Ане Шомло, па се мој запис о књизи из октобра продужава у новембар покојим додатком, и реметно у већ израслом ткиву. „Кула вавилонска“ Александра Гениса, која се била добро примила у мом читалачком оку, устукнула је на извесно време пред новим књигама. Добрим књигама.

1. Светлана Велмар Јанковић, „Капија Балкана / Брзи водич кроз прошлост Београда“, уредници Предраг Марковић, Милета Продановић, ћир., стр. 611, Стубови културе, Београд 2011.

2. Ана Шомло, „Поново у Јерусалиму“, уредник Милутин Станисавац, лат., стр. 178, Просвета, Београд 2004.

3. Ана Шомло, „Миленина писма Кафки“, уредник Милорад Грујић, лат., стр. 270, Књижевна заједница Новог Сада, 1988.

4. Милица Мићић Димовска, „Мрена“, уредник Радивоје Микић, лат., стр. 336, Народна књига / Алфа, Београд 2002.

5. Љиљана Шоп, „Успон до смрти“, уредник Милета Аћимовић Ивков, ћир., стр. 416, Народна књига „Алфа“, Београд 1999.

6. Мирјана Митровић, „Месечари из Маргума“, уредник Петар В. Арбутина, лат., стр. 190, Лагуна, Београд 2009.

7. Међу овим књигама је и „Српска Атлантида / Путописи“ Мила Глигоријевића, ћир., стр. 381, сигурно не случајно, у издању Службеног гласника, Београд 2011, чији је уредник Петар В. Арбутина.

8. Позајмљујем из Библиотеке Вере Ценић Зборник Матице српске за књижевност и језик, књига педесет девета (2011), свеска 3, из које још једном читам „Голи оток и резолуција Информбироа (ИБ) у српској књижевности коју пишу жене (Жени Лебл, Вера Ценић, Милка Жицина)“ – Славица Гароња Радованац, 663–678.

               Жени Лебл (Алексинац, 1927–Тел Авив 2009). Писац, новинар, историчар. На Голом отоку од априла 1949. до октобра 1951. године. Жени – Јованка Лебл једна је од јунакиња живе приче Вере Ценић „Кањец фиљма“. „Љубичица бела“, 1990.

               Милка Жицина (Првча, Нова Градишка, 1902–Београд 1984). Службеник, новинар (Жена данас), писац. Романи: 1. „Кајин пут“, 1934, преведен и објављен у Паризу, Диселдорфу, Софији, Прагу, „Девојка за све“ (Жена данас), 1940; 2. „Све, све, све“, тема: логор у Стоцу – Херцеговина, Просвета, Београд 2002, „Сама“, тема: Истражни затвор у Београду – Главњача, Службени гласник, Београд 2009. Оба ова романа Милке Жицине – „Све, све, све“ и „Сама“ – сачувала је Драгица Срзентић са којом је Милка била у пријатељству пре и после рата, и заједно у Главњачи и столачком логору. Милка Жицина је ухапшена почетком јуна 1951, из логора се вратила истог месеца 1955. године. Има још неколико објављених књига и много прича по новинама и часописима.

               (И Жени Лебл и Милку Жицину читам, и изнова, у време Интервјуа са Вером Ценић; „Љубичицу белу“, из Ужичке библиотеке, и „Све, све, све“ истовремено са Вером Ценић.)

            Радмила Маринковић (Београд, 22. март 1922). Професор универзитета у Београду. Водећи научник у области србске средњевековне књижевности. Студије југословенске књижевности завршила на Филозофском факултету у Београду. „На Катедри за југословенске књижевности (касније) Филолошког факултета сам остварила своју комплетну научну каријеру, ту сам и пензионисана“, каже др Радмила Маринковић (16).

            Повод за разговор Награда Матице србске „Младен Лесковац“ за животно дело, 2001.

            Међуратна (Први–Други светски рат) и ратна атмосфера (Други светски рат), поратно време и југословенски простор до исклизнућа, факултетска атмосфера током деценија – у одговорима Радмиле Маринковић – потпуно заокупљају моју пажњу која не посустаје до краја књиге ни у новом читању. Почесто погледавам и фотографију са њеним ликом на почетку разговора – професорско, чисто, драго, светло, племенито лице, дубоке очи и у њима мисао пространa и богатa и достојанственa и отежалa и забринутa и још у нади, високо чело са уредно зачешљаном косом.

            „Литературу ствара човек о човеку, о себи или о другима“, каже професор др Радмила Маринковић. (…) „Да ли ће то бити у стиху, у прози, у драмском исказу, мање је важно. (…) Али, у својој суштини, литература је исказивање, објашњавање човека, његове судбине, и тежње ка некој сврховитости његовог живљења. Литература прати човека кроз целу историју његовог постојања, облици литературе се мењају, али њена основа и њена намена да очовечи човека, да у том очовечењу открије лепоту и доброту, остаје иста. Од Илијаде, дакле, до Рата и мира, само је један, можда и ниједан, корак“ (21–22).

            „Дефиниција данашњег српског идентитета? Има ли га?“ (курзив аутора чланка, који иде до краја цитата на њиховим почецима по страницама у књизи), пита се професорка Радмила Маринковић. „Шта данас сачињава српско национално биће? Мислили смо деценијама да је наше национално биће довољно обезбеђено и сачувано у југословенском опредељењу. Стварањем државе Југославије, цео српски народ се први пут обрео у једној држави. Али у њој су и други народи доживели прво окупљање. Национална свест свих грађана Југославије није била на истом степену развијености. Од државотворних Срба до Македонаца, који су тек тада добили национално признање, велики је историјски размак. И када су, као по некој физичкој законитости, после сила окупљања наступиле центрифугалне снаге, ми смо доживели један непојаман и крвав распад, који још није, очигледно, завршен. (…) Ниједна институција овог народа, културна, верска, политичка, не даје разјашњење овог што нам се дешава, нема визије даљег народног живота, ниједна партија не даје национални програм. Та неодговорност одговорних, препушта појединца самоме себи да у своме уму и души тражи одговор на питање ко је и докле ће. Емотивно збуњен, интелектуално разједен, српски човек захтева хитно објашњење свога положаја“ (27, 28).

            (Београд, 27. април – 14. мај 2001)

            Нажалост, ни после дванаест и више година од разговора са уваженом професорком Маринковић, државне, друштвене, културне, политичке прилике у којима је србски човек не само да нису боље, него су и замршеније. Али, то је процес времена.

            Вера Ценић, рођ. Петковић (Врање, 1930). Професор у врањским средњим и вишим школама, научник, писац. Доктор књижевних наука. У Врању прва жена која је одбранила докторат. Њени „Огледи о Борисаву Станковићу“, 1988, најбоља су литература о Борином делу. И више су од огледа. Свој радни век започела у Водњу код Смедерева. Голооточка кажњеница (7. мај 1950–30. новембар 1951).    

            Вера Ценић:„Кањец фиљма“, роман, 2. издање, Књижевна заједница „Бора Станковић“, Врање, 2010.

            Голи оток – са Главњачом, истражним затвором у Београду као почетном логорском станицом (мај, јун, јул 1950), и са Светим Гргуром (!), успутном вишемесечном логорском дресуром на обе стране његове (до раног пролећа 1951), са Голим отоком до краја новембра 1951. године – и време после Голог отока – садржај је романа Вере Ценић „Кањец фиљма“ и „Иста прича“. Врло потресних искуствених докумената о једном невероватно суровом времену, са лирском линијом „љубичице“ која надраста сва логорска зла до сопственог тријумфа, до тријумфа живота. Наиме, ове књиге су и велики роман о чистоти и висини љубави Беле и Сење, главних јунака књига. Она је, љубав, тај борбеник, неподавалац, надалац, веровалац, лечилац, чувар, надрастање, трајање, победилац, живот, нежност, светлост, суштаство, љубичица – сржни, главни пут кроз широке и тешке садржаје логорске, и великих људских мракова и великих људских светлости душе, духа, отпора злу.

            Комунистички казамати после Другог светског рата, у новој, Титовој Југославији, сурово су се обрачунавали са интелигенцијом најпре, и србском углавном. Вера Ценић о томе пише у својим књигама. Из свог искуства пише, а исту судбину, логорску, имао је и њен младић Градимир Ценић, будући хирург, примаријус. Тек су били започели студије књижевности, односно медицине. Резолуција Информбироа била је трагедија за србски народ али и за друге народе. Много њих се није вратило из логора, многи су се по изласку предали матици повратничке туге и беде и несреће сваке врсте, од презира средине, недобијања посла, до самоубистава. Брана Марковић, професорка француског језика, која на страницама Верине књиге блиста од своје људскости, знања и ширине духа, од своје професорске узвишености, која блиста у отпору људској суровости, има ту судбину.

            „Круже галебови. Шетам и мртвој Брани кажем: ништа нисам заборавила. И живој Марији Зелић (управница логора, прим. В. С.): ништа нисам заборавила“, Кањец фиљма 2009, Larus argentantus, 126.

            Вера Петковић (Бела) и Градимир Ценић (Сења) успели су да заврше студије и да у послу буду признати стручњаци, и у свом Врању поштовани Врањанци. Путовања по свету су их спашавала, а кренули су чим су добили пасоше (1960).

               (Вера Ценић, рођ. Петковић, са непуних 19 година ухапшена је на изласку из Дома совјетске културе, данас Руског дома у Београду, пошто је одгледала филм од кога је остао само крај са светлом и музиком – „На великом екрану писало је крупним словима: Кањец фиљма“, „Кањец фиљма“, 2010, 25. Из логора се вратила са 21 годином. Била је на првој години студија на Филозофском факултету у Београду на групи Југословенска књижевност и српскохрватски језик када је ухапшена.

               Градимир Ценић је рођен у Сурдулици, 26. јануара 1928. године. Ратне прилике су га омеле у школовању, па је Гимназију у Врању завршио 1949, у генерацији са Вером Петковић. Ухапшен је на првој години студија медицине у Београду, 12. фебруара 1950, вратио се из заточеништва крајем децембра 1952. године. Логор на Голом отоку је егзистирао као мушки и женски, брдо их је раздвајало. Вера је само могла да слути да је и Градимир, њен младић, на Голом отоку, Градимир такође. Из своје велике љубави једно према другом. А то велико осећање их је и сачувало. Почетком 1953. године опет су били заједно. Измучени, и одлучни да се боре за опстанак. И данас су снажнога духа, живе животне снаге.

               Доживели су рехабилитацију 2013. године. Др Вера Ценић је рехабилитована 30. маја 2013, др Градимир Ценић 4. јуна 2013. године. „Срећни смо колико и огорчени што је толико времена прошло“, била је њихова прва реакција након добијања судског решења. „Рехабилитовано лице има се сматрати неосуђиваним“, стоји на дну Решења Вишег суда у Врању, а испред Образложења судске пресуде.)

           „Тачно је да о женама, голооточким страдалницама у нашој културној јавности, као ни у литератури, веома дуго није постојао никакав спомен, као да их тамо и није било.

          Данило Киш је први у свом ТВ интервјуу са двема Голооточанкама које живе у Израелу, тек 1989. године обелоданио ту истину. Телевизија је његов интервју објавила у четири наставка. То је одиста превратнички интервју.

            С једном од две његове саговорнице познавала сам се лично, то је  Жени Лебл – с којом сам у исто време издржавала казну на Голом отоку. Вероватно на наговор Данила Киша, Жени Лебл је ускоро објавила своју публицистичко-литерарну прозу под ироничним насловом ‘Љубичица бела’. Све што је Жени Лебл испричала Кишу, мени је, наравно, било врло познато“ (32).

            „Ја такође знам само толико колико и Ви. У досадашњој српској књижевности на тему логорологије писале су само три жене. Сматрам да је најстарија међу нама, Милка Жицина, и као човек и као књижевница, не само најзначајнија, већ и најискренија. Жени Лебл је у годинама сопствене адолесценције доживела, с обзиром на своје порекло, страховита искуства. Она о том периоду из Другог светског рата има објављену публицистичку прозу о прогону Јевреја. Најмлађа и са најмање животног искуства, ја се готово и не усуђујем да себе поредим са њима.

            Ви сте и као књижевни истраживач ове теме, и као књижевница тананог сензибилитета, колико је мени познато, први открили у српској књижевности процес који се у нама, књижевницама, одвијао у борби за очување личног интегритета, и ја Вам се на томе захваљујем. Да су живе, и Милка Жицина, и Жени Лебл, такође би Вам биле захвалне“ (36).

            „О Брани Марковић знам само оно што сам написала у мојој књизи. По мом дубоком уверењу, њена судбина је трагична, за разлику од судбине Драгице Срзентић која је живела у прелепом амбијенту на мору, изнад Улциња, и доживела дубоку старост.

            Мени, тада тако младој, на Голом отоку, биле су веома занимљиве и судбине жена – сестара народних хероја. Сећам се Анђе Милићевић, сестре Жарка Зрењанина, Мире Станимировић са истетовираним бројем на руци јер је преживела и Аушвиц, Миљуше Јовановић, сестре Арсе Јовановића, др Аделе Бохуницки, шпанског борца, Кристе Кусовац, супруге Лабуда Кусовца, и још многих жена бораца пролетерских бригада. Све су то, из моје перспективе, трагичне јунакиње. Скептична сам да ће о  њима бити написано достојно литерарно сведочанство“ (40–41).

            „Путовања су за мене не само упознавање са народима, културама, лепотама и разноврсношћу наше Планете, већ и драгоцене светковине духа, светлост и радост срца.

            У филозофском смислу, путовања су, пре свега, слобода. Тачније, мој појам слободе, али, свакако, и бекство од свакидашњице. Кад летите једанаест хиљада метара изнад океана, планина и река, нема државних граница. Све је само чисто пространство на нашој планети Земљи, плави ћутљиви бескрај. На Земљи је много лепоте и много зла, истовремено…“ (51).

            Мој животни пут је у (за)датом времену и тежак и леп, садржајно богат и занимљив. Зато, из својих сећања и свога памћења не бих избрисала ништа. Још сам жива, и све је у мени живо…

            Млађим генерацијама које заиста волим и разумем, поручила бих да истрају. У животу нема безизлазних ситуација, желим да у то верују. Волела бих и да више читају велику, праву литературу, да се што свестраније образују, да остваре своје жеље и младалачке снове. Знам да је то тешко, али је могуће.

            Старица сам, пишем мало, читам свакодневно, трудим се да трајем до краја сопственог трајања“ (52).

            (Врање, 21–29. новембар 2010)

            Светлана Велмар Јанковић (Београд, 1933). Студирала француску књижевност и латински језик у Београду. Новинар, уредник, писац. Редовни члан Српске академије наука и уметности. Радо виђени књижевни гост у Врању.

            „Повод за овај разговор је њено најновије, монументално и може се рећи, животно дело, посвећено Београду – Капија Балкана“ (С. Г., 55).

            Светлана Велмар Јанковић је књижевна институција Београда. Усуд јој је Београд и од старине. Придружила се најбољим градитељима Београда, најумнијим његовим чуварима. Расла са њима. Отворила нам је Капију Балкана и старинским кључем. Отворена је она већ са њеним првим књижевним остварењима, „Капија Балкана“, дело велико и по броју страница, само је сноп још један високе светлости из које се сагледава један град кроз своју дугу историју, Београд, Капија Балкана. Два су се срца, одана једно другом најоданије, сажела најмонументалније, најпостојаније, најискреније – јединично, људско – ауторово, и градско – Београдско, Отаџбинско, у велику непролазност. Београд је добио најличнију књигу које овога тренутка можда није довољно свестан. Историјску, путописну, књижевну, роман о себи. Књигу оплемењену разноврсним илустрацијама као пратећим документима историјског тока приповедања. Можда су најзанимљивије фотографије монументалних зграда које и данас чине језгро Београда кроз које Светлана Велмар Јанковић, као добар водич, проводи свога читаоца.

            Посао у који се са „Капијом Балкана“ упутила Светлана Велмар Јанковић, дуг и тежак и претежак и одговоран, није и без ризика. Инфантилност србског простора (историја!) и инфантилност србског бића упркос свим његовим прегнућима (замршене су судбине неких народа), од несигурнопочетних сингидунумских страница Београда па до закорака у 20. век, као последице и многих инфантилних историја србског народа (7. век нпр. који се током књиге „копренује“), и то је једна од линија која се намеће читаоцу и која иде целом дужином књиге, додуше, стишавајући се према крају – када се 19. век, посебно последња четвртина са деценијом и по скоро 20. века, распростире пред читаоцем у свој својој вредности и величини и трагичности. Устукнула је пред бурном историјом града и добра историја његове писмености и књиге. Стиче се утисак и да се ауторово срце бојало, стидело, стрепело, устезало, стезало, свезано историјама, чињеницама, какогод, и временом! да Београду покаже колико га заиста воли, а воли га много, и много, како ће се током приче та љубав и рефлектовати, јер се не би упуштало и у маратонски и најшири историјски и списатељски однос са њим. Али, али – „Није ни за разумевање и оцену списа каковог, довољно само знати читати, но је потребно потпуно знање оног, о чему спис говори. Без тог знања оцене не може бити. Успе ли оцењивач да разуме једва неколико реченица, суд његов може бити само погрешан. Разумевање на дохват никад основану и зрелу оцену не донесе./ Тако је то у науци и уметности“, цитат из „Капије Балкана“, 379. страна, а речи Михајла Валтровића, првог професора археологије на Филозофском факултету у Београду и утемељивача србске археологије, из расправе „Православност у данашњем црквеном живопису“, а из „Српске ликовне критике“ Лазара Трифуновића. Но, далеко од тога да сам ја какав оцењивач, поготову овако велике књиге – коју Светлана Велмар Јанковић припрема целог свог живота а пише седам година – до само читалац који понешто хоће и да каже, и кад му се чини да можда и греши и сигурно греши. Или можда ми са југа, туга дабоме у нашем каскању, тугу имамо и у очима, па нам се пред њима распростире и тамо где је има и онамо где је нема. Можда је и моје читање књиге готово беспрекидно, од умора до умора, и након осталих књига, а ретке су књиге које тако и толико везују читаоца, узрок мојих почетних и каснијих неспоразума ове велике књиге са мојим неким видицима.

            Хроника Београда Светлане Велмар Јанковић завршава се разговором краља Петра Првог са Чедомиљом Мијатовићем, „искусним српским државником и дипломатом, дугогодишњим дописником из Лондона“ („Капија Балкана“, 581), и, додајем: искусним и по питању личног интереса а на штету Србије, према истраживањима Радована Калабића, (Бијељина 1960), три месеца пред србску и светску катастрофу, пред Први светски рат. (Према књизи Чедомиља Мијатовића, „Успомене Балканског дипломате“, у преводу и приредби Слободана Г. Марковића, Библиотека РТС, едиција РАРА, Београд 2008.) Ефектнији крај књиге не би могао да се нађе. Са њим тек – Капија Балкана је до краја отворена. Ретке су сигурно књиге са тако наизглед спокојним а замахнутим свршетком, који има величанствену моћ осветљавања и обухвата свеукупног њиховог садржаја и да су у исто време нова отворена књига коју је исти аутор већ написао а читалац је дописује. У овом случају, отворио се, и сведоци смо, и читав 20. век србске и југословенске и балканске, и европске и светске историје. Читалац дуго остаје с књигом пред собом и њеним крајем наднет над људском моћи и немоћи, у изворима и уворима овоземаљског времена.

            „Слутим, још наднета над Београдом што мења своје обрисе и облике кроз низове столећа да, као најтрајније, остају СЕЋАЊА на грађевине, улице и тргове што су настајали и мењали се, непрекидно. Наравно, и сећања на људе што су пролазили и, на разне начине, својим значајем обележили град и његове, историјом осветљене, делове града. За нас, данашње, мислим да је врло битно то старо језгро Београда што је још преостало сачувано из оног времена које сте тако истинито назвали тридесет година Слободе, подразумевајући период од 1978. до 1914. Било би морално веома подстицајно када бисмо се чешће присећали и људи, и града Београда, и збивања из тог доба“ (61).

            Живот је људски кроз историју много трпео. Свако зна само своју муку. Београд и Србија и Балкан вековима је носе. Али, и када нам је најтеже, има наде, каже Светлана Велмар Јанковић, и својим делом, и у овом разговору. Само треба са пуном свешћу живети живот.

            „Ипак, призивајући сећања на многе претешке периоде наше историје, посебно на оне што су нам временски ближи, оне из 19. века, којих је лако сетити се – имам наду, како се каже у једном стиху Миодрага Павловића из његове ране збирке Стуб сећања, да ће се догодити чудо моралног опоравка наше нације – које се више пута догађало у најтрагичнијим историјским ломовима српске повести, нарочито у 19. и 20. веку. Морамо понављати себи: имамо наду, и радити најбоље оно што свако од нас уме да ради – па докле се може“ (62–63).

            Памтити, треба памтити, то је порука и ових разговора. Памћење је снага, водич и пут свега на овоме свету. Капија кроз коју се иде и може даље. Међутим, једини споменик на рушевинама Народне библиотеке Србије, највећег духовног трезора србског народа, великог памћења, изгорелог у немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941, јесте спомен-натпис Светлане Велмар Јанковић. А да је било среће са Библиотеком, можда би, а и сигурно би, и „Капија Балкана“ имала и друге токове и друге димензије. Живот нам увек ускраћује понешто ситно понешто крупно, на Балкану и једно и друго много.

            „Застаните за час, ви који пролазите! На овом месту се, до недеље, 6. априла 1941. године налазила Народна библиотека Србије. Тога дана је, у рано јутро, почело бомбардовање Београда.

            Прво је разнесен мир, а затим је, на Косанчићевом венцу, запламтела Народна библиотека.

            Данима су горели древни писани споменици, старе  и нове књиге, списи и писма, документи и новине. Данима је пламен уништавао сведочанства о постојању и трајању једног народа.

            Данима је ватра гутала столећа историје, сажета у слова.

            Пламен се, најзад, преобличио у жар, а жар  у пепео.

            На овом месту  се, од недеље, 6. априла 1941. године налази пепео

великог дела историјског памћења српског  народа.

            Зато застаните, за час, ви који пролазите!“ (77).

            (Београд, 28. фебруар – 28. јун 2012)

            Гроздана Олујић (1934), недостајућа саговорница. „Једино нам се, иако стално подвлачећи ‘лепа питања’, није одазвала књижевница Гроздана Олујић; односно, никада није послала своје много пута обећаване одговоре (још од 2009). Простор за њу је био отворен такорећи до уласка ове књиге у штампу“, подвалчи у поговору књизи њен аутор, Славица Гароња (245), а сама је „обавила укупно 27 разговора са истакнутим југословенским писцима“, додаје у фусноти поговора.

            Ана Шомло (Неготин, 1935). Писац, преводилац, новинар (часопис РТВ – Теорија и пракса, Дуга, ТВ Ревија; Телевизија Београд, Културна редакција), лексикограф, сарадник неколико енциклопедија. Дипломирала оријенталну филологију и књижевност на Београдском универзитету. Боравила две године на студијама у Јерусалиму ради усавршавања арапског и хебрејског језика. Од 1992. године живи у Израелу, у Натанији, недалеко од Тел Авива, али везе њене са земљом рођења и културом у којој се формирала и у којој је учествовала, трају.

            Ана Шомло: „Миленина писма Кафки“, 1988.

            Мој једини досадашњи истински сусрет са Аном Шомло јесу „Миленина писма Кафки“. Из овог времена, могу само да кажем да сам их врло заинтересовано читала. Као писма, као „документ“, као роман, као свака књига што се чита којој нас привуче сила назнаке, садржаја, очекивања, језичког стила пре свега. Остало је у мени топло осећање. После овога разговора, имам потребу да претражим Градску библиотеку за делом Ане Шомло. И читам збирку прича „Поново у Јерусалиму“. Крајеви прича су као блескови муња, иза којих је крај, завеса, звук се већ чуо. Читам је без одмора, а имам утисак да књига досад није отварана. У лепој је опреми са крупном фотографијом Ане Шомло на корици која је и у књизи интервјуа. Писма – листам.

            Ана Шомло је срећница са двема отаџбинама: Србијом и Израелом, мада „Поново у Јерусалиму“ не звучи срећно. И њени одговори су из двеју отаџбина, па имају и снагу двеју отаџбина. Србска литература и србска историја и јеврејска литература и јеврејска историја имају много упоредних тачака, па и на тој линији се прати овај разговор. На крају, свети писани извори су веза двеју култура.

            „Мада сам се интензивно у Југославији бавила новинарством, држала сам и наставу хебрејског језика. Имала сам око педесетак студената у оквиру Јеврејске општине у Београду, у улици Краља Петра, где сам често држала и предавања о израелској књижевности. Моје теме изазвале су интересовање, па сам путовала и у Нови Сад, Суботицу, Загреб. Истовремено, почела сам да се бавим превођењем са ‘иврита’ и да објављујем поезију и прозу савремених израелских писаца у књижевним часописима.

            По мом доласку у Израел, у издању Удружења досељеника Јевреја из Југославије, објављен је 1993. Хебрејско-српскохрватски речник у оба правца мањег обима, а 2007. Хебрејско-српски речник, који садржи више од 30 000 речи у издању београдске издавачке куће „Јасен“. Године 1996. објавила сам уџбеник Учите само хебрејски, на српском, намењен досељеницима“ (94–95).       

            „Написала сам и превела двадесетак књига, можда и више, али о њима није било много критичких приказа“ (92).

            „Ја живим свој живот онако како умем и желим. Уживам у својој породици, обожавам своју децу и унуке, волим да радим и задовољна сам што то могу, а процене остављам другима, без обзира да ли су објективне или личне. Временом ће             стећи, надам се, праву оцену“ (100).

            (Београд – Натанија, 16. фебруар – 19. март 2011)

            Љиљана Николић (Скопље, 1934). Одрасла и школовала се у Београду. Магистрирала методику наставе и примењену лингвистику 1970. Гимназијски професор и просветни саветник. Објавила преко двадесет уџбеника и приручника за ученике и наставнике. Аутор наставног програма из књижевности за средње школе. Аутор концепције Школског часа, часописа за методику наставе српског језика и књижевности, и његов уредник, а од 1987. и главни и одговорни уредник.

            Двадесетпет година Школског часа (1983–2007).

            Љиљану Николић сам упознавала у школској пракси, кроз њене школске књиге,  Школски час је још увек у мојим рукама. Нажалост, ни данас, Србски језик и књижевност као предмет нема место какво би морао да има. Прегалаца у том послу, чини ми се, нема довољно, а не треба ни да се поставља проблем довољности и недовољности. Човек је у обавези да корача напред, али без цегера са основним потрепштинама не би смео на пут, и без кабанице на себи, олује су изненадне. Љиљана Николић је читав свој живот посветила том великом послу неговања културе језика и књиге, али нам је још, и много, таквих људи потребно. Посао језика и књижевности у једној култури, у једној школи (у најширем смислу речи), мора да има највише место. Србски језик као да је из своје разуђености данас и недефинисаних својих граница, и оптерећености политичке и некаквог усуда, у двадесетом веку из многих притисака који су се само умножавали, запао у кризу несигурности, али мора што пре из ње. Са највише просветно-културне и државне и народне инстанце мора да му се дâ место које мора да има, које му по природи припада, ако хоћемо и напред и даље. У школи, србски језик мора да има и прво и велико место. Прво и основно људско обележје јесте његов језик и писмо. Наше – наш србски језик и наша ћирилица. Без тога смо као без лица, а ни душе ни срца онда нема. Туђи језици и туђа писма су, ако нису неопходна у широкој комуникацији данас, као маске (многи натписи свуда око нас, нпр.), испод маски смо ми. А желимо ли да нам читав живот буде под маскама? Није живот карневал за данас. И јесу ли нама неопходне маске код толико лепог лица: нашег србског језика и нашег писма, наше ћирилице? Треба му се само посветити, онолико колико он нама даје, колико нас чини људима. Биће довољно.

            „Сви уџбеници које сам касније написала: читанке, лектире, језички уџбеници и приручници – све је намењено ученицима средњих школа, којима на овај начин враћам дуг, јер сам и сама, учећи их – од њих и највише научила“ (102).

            „Данас, четврт века после његове појаве, часопис опстаје захваљујући младим школованим и даровитим сарадницима, магистрима и докторима методичких наука, који су допринели да се Школски час, од својих ембрионалних зачетака, развије у модеран стручно-научни часопис, који првенствено служи стручном усавршавању наставника и професора српског језика и књижевности. Нажалост, данас је он једини методички часопис који излази у Србији, јер су сви остали часописи тог профила, који су излазили у некадашњим републикама, угашени“ (113).

            „Нажалост, књижевност нашег времена гурнута је на тржиште. Књига је постала роба, коју, пре свега, продаје реклама. Очигледно, да 21. век није моје време, јер је од књижевне уметности којом се ја бавим, мало шта остало. Нико не чита поезију, а песничке књиге се највише објављују. Роман као велика епска форма, једва се креће на рубовима свог жанра“ (114).

            „Књижевне награде, па и Нинова награда, последњих година додељују се књигама, које, по мом дубоком осећању, не спадају у књижевну уметност. Књижевна критика нема своју јавну реч, осим у књижевним часописима, које мало ко чита, најчешће само они, који се у тим часописима оглашавају. Најгоре је што ни чланови неких жирија, који додељују разне књижевне награде, не прочитају у целини дело које награђују“ (114).

            „На многим од тих путовања надахњивала сам се европском културом и уметношћу, прибављала ретке стручне књиге у Москви и Паризу, похађала на Сорбони предавања Ролана Барта и других семиотичара и структуралиста, чије сам идеје користила касније у свом стручном и научном раду“ (116).

            (Београд, 6–8. октобар 2006)

            Милица Мићић Димовска (Нови Сад, 1947). Писац, преводилац, новинар, уредник у Издавачком предузећу Матице српске, члан редакције Летописа Матице српске. Дипломирала Општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду. Њене књиге су превођене на енглески, мађарски, италијански, шведски, пољски,  словачки језик. Заступљена је у домаћим и страним антологијама српске прозе. Добитница је више награда. Преминула је 6. октобра 2013. године у Суботици.

            Повод за разговор је „Уточиште“, Народна књига – Алфа, Београд 2005.

            Врањски сусрет са Милицом Мићић Димовском, поводом награде „Бора Станковић“ за роман „Последњи заноси МСС“ (1996), вратио ми се ових дана врло живо, а са сазнањем о њеној изненадној смрти, готово се непомерљиво укотвио у моје ионако нејасно а узнемиравајуће данашње осећање живота, од светлости до тамних нијанси. Прочитала сам роман „Последњи заноси МСС“ и убрзо ми се десио боравак у фрушкогорским манастирима и сусрет са духовником који није прихватао многе моменте у роману књижевнице Милице Димовске, па и целу књигу.

            Није било прилике за друга читања, за друге сусрете са Милицом Мићић Димовском.  Сада, са овим разговором, који ме снажно повукао њој, њеној личности, њеном делу, завршавам „Мрену“, готово без одмора. И схватам да је бреме које је носила ова уметница у свом животу, и поводом прилика у земљи пред крај века, и поводом својих књига касније, било велико. А од првих страница „Мрене“ увиђам колико је језичка грађа дела Милице Димовске прецизна, пуна и садржајна, непромашива. Нема празног хода ни у једном часку у току дела, не само у језику. Све је попут воде у кретању, попут непрекидног животног хода.

            „Ето, то је моја опсесија, да понудим богатство женског доживљаја света, при томе не питајући да ли је ово или оно типичније за жену или мушкарца, већ да ли је то оно што је можда виђење, што потиче дубоко из мене, и што онда само по себи             мора бити аутентично, јер сам жена којој није стало до тога да потврди нечију феминистичку или неку другу теорију, већ да што прецизније дефинише оно егзистенцијално и есенцијално у себи. Без икаквих манипулација! Ужасавам се при том оних историчара српске књижевности који умеју да ласкају књижевницима у некаквим необавезним приликама, али их никада неће истински прочитати и оценити“ (126).

            „Не прихватам ту поделу. Оно што је добро, мора бити универзално. Уметнички критеријуми се не могу делити, једни да буду за жене, други за мушкарце. Можда постоје разлике у темама, неке теме су ближе женама због самог њеног положаја у друштву, на пример, породичне, што опет, не значи да не могу бити блиске и мушкарцима, толико блиске да их могу добро обрадити у уметничком смислу. Ту је пресудна моћ уживљавања и опсервације“ (137–138).

            (Београд – Нови Сад, 13. октобра 2005)

            Љиљана Шоп (Босанска Градишка, 1950). Дипломирани филолог. Пише књижевну критику, есеје, путописе. Уредник, члан књижевних жирија. Живи у Београду.

            Љиљана Шоп: ауторско шестокњижје – избор есеја и књижевне критике.          

            Путујући кроз живот – књижевно и научно стварање и општешколске и општекултурне и општедруштвене и историјске просторе србског 20. века и почетка новога века (и шире од века и простора), са изабраним, не насумце, а можда случајно, представницама овога времена – могли су да буду и мушкарци, подела не важи кад је човек тај који говори – све сам више схватала, уверавала се опет и опет, колико је људски пут дугачак и напоран, и да је вечно исти: све изнова и све на истоме трагу, и трагично у овом нашем балканском (и планетском) вилајету.

            Љиљану Шоп доживљавам као строгу критичарку, доброг зналца литературе и закона вредновања, и друштвених прилика уопште, али из неких њених текстова (на које сам набасавала) и као миритеља двеју страна – литерарне и оцењивачке. Не можемо увек да будемо на својој висини, спотакнемо се понекад, али и намерно или и ненамерно се смањимо у неким ситуацијама. То је и лепа страна вредноватеља уметности и неуметности, и свега на овоме свету, иначе бисмо се изгубили међу крупним цветовима ове или оне врсте, овог или оног неба. Понекад нам лепу пажњу, која постаје и лепа и крупна, заокупи и ситан, најситнији расцветак, и са отргнутим или и нерођеним којим ластарком, латицом, круницом. (Бива да и ситни цветови имају понешто да кажу.) То је вечно правило, све има своје таласне линије, није ништа коначно и заувек на овоме свету, па и став према људском стварању, том духовном расту (и паду), непрекидном људском ходу, ма како се и колико дуго и из којих темеља тај став градио и учвршћивао. Све је на овоме свету променљиво и исто. А остаће да траје само трајно, без и наших ма како великих или малих оцена из данашњих видика. А јесу критичари и историчари ти којима је послање да издвоје и сачувају чињенице једног времена на најбољи могући начин, научно и истинито, и као такве, човеку да буду пут у даље, кроз живот. Памћење да буду.

            На крају, свет је широк, и недохватан за наше појединачно око и у најништавнијој својој појави у овој данашњој и катаклизмичној ери.

            Сада, када сам прочитала „Успон до смрти“ Љиљане Шоп – уједињено царство југословенских слика и прилика у распону 1997–1999. година у дневној визури њеној, читам претходни запис: оставити га или избрисати, написаног тек напамет, из првог дашка? Као што?… Перо Љиљане Шоп, широко замахнуто, чврсто, сложено, зналачко, садржајно, дурбинско, језички бриљантно и ино, како се Љиљана често допуњује, не само да је уздрмало моја знања и моје површности нарочито, и повукло ме у још читања њених књига (нестрпљиво им се радујем, том богатству пера), него ми је поставило још и више питања поводом места културе у овом нашем вечнотрајућем и вечногубилачком животу. Љиљана Шоп ме снагом свога духа и вида и своје речи и поколебала у мом неком, и закаснелом, писалачком послу. Ипак, ипак – усправитељи су често уз нас чим нам шкрипне што, а што бисмо без њих? – немамо сви исте путеве генетске, географске, друштвене, сазнавалачке и свакојаке, и мало их је који су наш избор, на жалост или на срећу, многи су нам и пуста жеља, сам Свевишњи зна, а знамо и ми – то је вечно правило животног васељенског континуитета – па нам ни гласови не могу да буду једнаки, а ни чујност њихова. Никоме се и ничему на овоме свету све капије не отварају, иначе га не би ни било. Друга је ствар што нам је дато да живот у својим атарима уређујемо према атарским, људским мерама. Али се тешко ко из висина са својих висина одриче и мрвица благостања оног првог ако му се посрећило, ма на који начин, материјално-егзистенцијалног, зарад прве људске правде где је нема, а без хлеба нема ни мотике, као ни хлеба што нема без мотике – ту нам је прва линија на којој заказујемо као род.

            Ко би се одрекао сопствене софре, хаљине коју би да купи, аутомобила у којем би да се вози, путовања по свету авионом, бродом, како било, и тако редом – за корицу хлеба не једног детета и не једног одраслог човека и не једне скупине људи?

            „Чак ни критике са позитивним судом не могу сасвим ублажити толику зиму стваралачког незадовољства рецепцијом. Годинама посматрам како сви очекују и желе критику, расправљају о њеним циљевима, кризама, функцији, важности, потреби, квалитету, врлинама и манама, дометима, и заправо од ње очекују нешто слично политичарима у предизборним кампањама: да допринесе наградама, читаности, угледу, слави појединца, а не озбиљним разговорима о улози, смислу и квалитету уметничког стварања. Баш као што нам је буран и неефикасан политички             живот постао важнији од разумне политике као вештине могућег, тако нам је и парадни, сајамски, манифестацијски, промотивни књижевни живот важнији од истинских вредности и културних потреба, од књижевне суштине. Не браним критичаре, нити нападам ауторе; не видим ама баш никакве разлоге за конфликт ове две духовне активности и две узајамне дисциплине: али не могу а да не видим како се неке друге битке преносе у сферу у којој не би имало шта да траже да све није постало политика, полигон сујета и подела моћи, вашар таштине и трка за новцем“ (152–153).

            „Нисам ни историчар ни државник, и не осећам се компетентном да вреднујем југословенски концепт из било ког другог угла, осим здраворазумског и културолошког. Први ми каже да због посебних државица нисмо морали жарити и палити, просипати крв и ништити животе, чинити и трпети зла која се не заборављају, ни када се искрено или декларативно опросте, а други да цртање граница нема суштинског утицаја на дубље и старије културне корене, који се преплићу и опстају ма какве зидове људи подизали и непремостиве разлике пропагирали“ (160).

            (Нови Београд, 23. новембар 2005 – 2. фебруар 2012)

            Гордана Ћирјанић (Београд, 1957). Писац, преводилац. Дипломирала на групи Општа књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета у Београду.

            „Кућа у Пуерту“, Народна књига, Београд 2003, Годишња награда Града Београда 2004.         

            Да се Гордана Ћирјанић није отиснула у Шпанију, ко зна да ли би била Гордана Ћирјанић. Ова Гордана – сигурно не. Оно што је овде занимљиво, то је да нам је све што нам долази са стране, па и наше које се калеми па враћа из других култура, некако занимљивије, вредније, често очаравајуће и када је без очаравајућих квалитета. Само да нисмо цели одавде, то је некако отужно, баруштинско, свакодневно, множинско, наше, нема причу, може да нас угрози. Имала је Гордана срећу. Што се књижевности тиче, и искуства. А ми постајемо велики и кад се само вршцима прстију дотакнемо са странцима. Подижемо се овако мали, еда би нас „велики“ учинили великима. Без великих можда не бисмо били ни мали.

            Има књижевност срећу са Горданом.

            Читала сам Гордану, велика је интелектуална проза њено дело. Али не толико велика у својој комплексности да би се толико звонило, као да нам је књижевни тајфун стигао. Морамо сви да се разбежимо – куд који, мили моји! – а опасност ће потрајати. Па сад видите како ћете и шта ћете. Најбоље је бежати напоље, али не можете преко прага сами, јер га и нема под олујом. Ако подигнете глас, тешко да ће вас ко чути ако вас слушао није. Шћућурите се, па чекајте милост Божју. Тако је најбоље, јер нема другог решења. Док не прође опасност.

            Заиста, Гордана Ћирјанић је одјекнула како нико скоро није, и то је добро, за њу, за књигу, за србску литературу, и литературу уопште, само не верујем толиким издвајањима и толиким заносима, а верујем да ће Гордана још стизати. Понекад бива, када се отрезнимо из великих еуфорија, да падамо колико не можемо да паднемо. Али устајемо, навикли смо ми на такве усуде. Човек је живинче које сваки терет носи.

            Мој живи сусрет са Горданом десио се у Смедереву. Једног четвртка, у Градској библиотеци, представљена је њена књига „Пољубац“. Њена наоко једноставна појава ми је привукла пажњу, потврђујући правило да су људи богати у духу такви: једноставни. Али у свету који нама обичнима измиче. Додуше, видело се, осећало се, у погледу, усправном торзу, Гордана је била на својој висини. Волим ту њену висину која зрачи и са њених фотографија.

            Десило се да у Смедереву књигу нисам купила, а знала сам да је моја професорка Вера Ценић веома заинтересована за Гордану, која је мојој професорки била и спона према Славици Гароњи са својим боравком у Врању. Врањског књижара Владимира Ћорића (1935–2009) сам после намучила да ми нађе књигу, доносио ми је један „Пољубац“ (Зорице Томић), па други. Књигу сам наравно, поклонила мојој професорки, а и ја сам дошла до књиге преко Градске библиотеке, па смо је истовремено прочитале.

            Ишчитала сам књиге Гордане Ћирјанић, како су и колико стизале у Библиотеку, и нешто превода, сем поезије. „Мрежа“, најновија њена књига, још није стигла. Мајстор је свога посла. Зналац знања и језика и књижевни психолог. У овом часу Гордану Ћирјанић видим и на истом терену са Борисавом Станковићем, у два времена и два језика.

            „Као млада мислила сам да је књижевност највиша и најважнија људска делатност. Сада то не бих потписала без коментара. Наиме, и даље тако мислим, али само са становишта вечности, не и у животној стварности. (…)

            (…) Њен утицај је суптилан и дубински, немерљив политичким или социолошким мерилима. Она дуби кроз језик као понорница, а језик је тло, испошћено или плодно, на коме се развија култура једног народа. Зато је важно да се књижевност чува и негује.

            Али наши данашњи политичари, људи без визије, то не знају, јер не виде од књижевности никакву непосредну корист. Улагања у ту област су чиста мизерија. Док у земљама нашег окружења, свесним да и њихови језици припадају такозваној групи малих језика, министарства културе оснивају моћне ‘институте за књигу’ који се баве превођењем писаца на стране језике, финансирањем књижевних часописа, подстицањем издавача да штампају поезију, есејистику и све оне малотиражне књиге које су бескрајно важне али никад не могу бити тржишно исплативе, дотле наше Министарство културе, већ у неколико мандата, систематски затеже вентил на боци кисеоника на којој се национална књижевност већ дуго једва одржава у животу“             (189–190).

            (Београд, 4–13. септембар 2004)

            Мирјана Митровић  (Пожаревац, 1961). Завршила студије енглеске књижевности у Београду. Преводилац, новинар, писац.

            „Емилија Лета“, 2. издање, Лагуна, Београд 2010. – Награда „Бранко Ћопић“ 2011.

            Ако нисте изблиза упознали писца, не можете ништа ни рећи. Додуше, фрагментарно сам се упознавала са делом Мирјане Митровић, но, фрагменти ме нису повукли целинама, упркос и теми која ме заинтересовала, посебно из мојих боравака у делу Србије о чијој прошлости (римској) пише Мирјана Митровић.

            У Библиотеци добијам „Месечаре из Маргума“ и читам. Кристална мисао, кристалне реченице, чисте слике. Ипак, то плутање кроз историју, као подлогом приче, а она је интимна људска страна, хропаво корача са мојом визијом тих далеких, дубоких времена, са музиком коју ја чујем из дубина векова, и то је оно што ми до краја писама-приче ремети висок доживљај језика и првог садржаја књиге. Знање-незнање, вечни комплекси, или што друго?

            Морам да пронађем „Емилију Лету“!

            „Бављење било којом уметношћу је стална борба с биографијом. На једној страни, опсесија литерарном темом на којој радим, на другој свакодневица – стални посао, породица – који траже пуну концентрацију. Напорно је, а може да буде и опасно. Једном сам видела дивно уређене винограде на обронцима вулкана Везув. И мој ми се живот учинио баш такав.

            Ту је и стална сумња. Вреди ли оно што радим, која је сврха, смисао?! Али ‘писац’ није занимање. То је афинитет, стање свести, део идентитета. Ја као писац реализујем важан део свог идентитета и мислим да тиме постајем бољи човек. И као бољи човек, боље живим. Очекивање било које друге користи од бављења литературом донеће разочарење. А наравно, постоје појединци који живе од писања, код нас их је мање јер мањи број људи чита наш језик, међу писцима који пишу на енглеском их је више јер су тржишта тог језика већа и богатија. То није правда, али је закон света у коме живимо. Да се не бих мучила, заузела сам следећи став: ја пишем најбоље што могу, а онда слушам шта издавачи, критика и читаоци имају о томе да кажу. То је једна културна комуникација у којој се саговорници поштују“ (210).

            (Београд, јануара 2012)

           Драгица Срзентић, рођ. Витоловић (Совињак поред Бузета, Истра, 19. новембар 1912).  Са 17 година дошла у Београд. Политички левичар. Члан прве редакције НИН-а (лист покренут крајем 1934. године, излазио до септембра сваке недеље када је забрањен) и Жене данас (часопис покренут 1936. године, излазио до 1944). У Лондону чита новости за Би Би Си. Радила у Министарству спољних послова ФНРЈ. У разлазу Тита и Стаљина 1948, носила Титово писмо у Москву. Ухапшена 31. маја 1951, пуштена из логора у Стоцу 29. новембра 1955. године.

            Драгица Срзентић као јунак романа Милке Жицине са логорском темом; „Једна жена – један век“, документарни филм о животу Драгице Срзентић Желимира Жилника, приказан на фестивалу у Мотовуну 2011.

           На почетку разговора Портрет Драгице Срзентић из 1939, рад Павла Бихалија.

          Драгица Срзентић ће, из угла друштвене и политичке климе пре свега у деценијама пре и после Другог светског рата, из угла и новинарске климе из тих времена (НИН, Жена данас), и из својих година (1912, 2011), ставити тачку на ове разговоре. Драгицу Срзентић сам упознала посредством моје професорке Вере Ценић, из комуникације са аутором књиге „Жена у српској књижевности“ (2010, коју овога пута немам из библиотеке моје професорке), и ове, „Жене говоре“ (2013) – Славицом Гароњом, која је била одушевљена њеном виталношћу у тако дубоким годинама. (И на фотогр. у њеном дому са Славицом се то види; из тог тренутка је и фотогр. на корици књиге.) Када се разговор са Драгицом Срзентић појавио у Школском часу (2011, 5, 23–35), заинтересовано сам га прочитала. Читајући ове редове данас по други и трећи пут, схватам заокруженије него икад какву смо судбину имали као народ. Нажалост, још смо у њеним канџама: несигурног и тешког пута једног наивног и самосатирућег народа.

          „А мој Војо, био је чист као суза “ (229).

          (Војо Срзентић, Улцињ, 1905–Београд, 1995, супруг Драгице Срзентић. Голооточки заробљеник, 31. мај 1951–29. новембар 1956. Његов брат Мирко Срзентић, Улцињ 1912, студент права, страдао у студентским демонстрацијама 1935. године. Биста са његовим ликом стоји у аули Филолошког факултета у Београду. Драгица Срзентић, године 1994, о свом трошку израдила бисту.)

          „Сад сам и сигурна ко му је то наместио и зашто. Зато што се свађао с Кардељем око помоћи која је возовима завршавала у Словенији, док су друге републике гладовале. А противио се и Кидричу који је правио седмогодишњи план. Тај његов план крваво су платиле босанске шуме. А словеначке, ни такнуте“ (229).

          „У Главњачу сам доведена 1. јуна, а дан-два касније ту сам видела и Милку Жицину! Чини ми се да су њу ухапсили увече, претходног дана, по повратку из Народног позоришта“ (234).

          „На Голом отоку су били административни кажњеници (без суда и судске истраге), на тзв. ‘друштвено корисном раду’ (…) а овде, у Стоцу, био је женски логор за суђене и осуђене, којој групи смо припадали и ми. У женски логор сам ушла са Милком Жицином и још четири жене, док су мушкарце одвезли даље, у Билећу – на исто место као и наше другове предратне револуционаре, а потом већину пребацили, међу њима и мог мужа, на Голи оток. (…) Милка и ја биле смо под ‘тешким бојкотом’. Она годину, а ја пуних 730 дана. Спавале смо и јеле са пода, једном дрвеном кашиком (све то имате у Милкином роману Све, све, све)…“ (229).

          „Зашто сам тако дуго остала под ‘тешким бојкотом’? Зато што на исказ нисам ништа додавала. (…) Мени је било важно изаћи – ЧИСТЕ САВЕСТИ“ (230).

          „Док смо били у Улцињу, у нашу кућу је дошла проф. Брана (њен муж је био познати предратни комуниста, Сима Марковић, умро у Русији. И њу 1948. оптуже за шпијунажу и као да је муж радио против Тита, и пошаљу је на Голи оток). Када су је пустили (а тамо је, слично као ја, била под тешким бојкотом) неко јој је рекао за нас и дошла је – сама, без стана, без посла, без прихода. Била је наш гост седам дана, и када је отишла, кроз неколико дана стигне дописница – захвалила се дивним речима, на нашем гостопримству (и сад је чувам). Но, тада (то је било крајем 1961), изгледа, у Београду ништа није успела. Причају да је отишла код Ранковића у кабинет – или је нису пустили, или су јој нешто одбили, помоћ, стан, посао, тако нешто, и она је после тога отишла право на Ново гробље, на гроб своје мајке и ту се обесила. Замислите,             каква порука друштву, људима, систему! Шта систем и људи од човека могу да направе! (О њој пишу у својим књигама књижевнице, бивше логорашице Жени Лебл, Вера Ценић – прим. С. Г.) Њој је једноставно било све онемогућено. И ништа није остало од човека, само та дописница. Ми смо некако преживели, она није“ (237).

               (Сима Марковић, Крагујевац, 8. новембар 1888Москва, 19. април 1939, професор математике, члан Централног комитета КПЈ и Извршног комитета Коминтерне.

               Докторску дисертацију под насловом „Општа Рикатијева једначина првог реда“, одбранио је 26. јуна 1913. године пред члановима Испитног одбора: Михаилом Петровићем и Милутином Миланковићем.

               Његов докторат је био други докторат из математичких наука одбрањен на Београдском универзитету. Већ наредне 1914. године Сима Марковић полаже професорски испит.

               После спектакуларног бекства из Босне, у коју је био протеран, Сима Марковић је преко Беча, где се задржао једно време, заједно са супругом Браниславом, емигрирао у СССР. У Москви се запослио 1. новембра 1935. као научни сарадник Филозофског института Академије наука СССР-а. Током 1936. припремио је за штампу научни рад „Дијалектички материјализам и савремена физика“.

               На Седмом конгресу Коминтерне, септембра 1935. године, поново је примљен у Партију.

               Сима Марковић је ухапшен 20. јула 1938. године под оптужбом да је припадао „Десно-троцкистичкој терористичкој организацији“ и да је сарађивао са енглеском обавештајном службом. Осуђен је на смрт стрељањем и истог дана стрељан, 19. априла 1939. и затим сахрањен на Донском гробљу.

               Одлуком Врховног суда СССР-а рехабилитован је 10. јуна 1958. године. / Интернет, Википедија, скраћено. Радије бих се послужила литературом да је имам.)

            „Да, што више пролазе године, све више се враћам у моју родну кућу. Ево је, насликане, на зиду. У њој станује братов унук – вајар. Из ње је диван поглед на Мотовун, његово узвишење и плато. Свако лето, док ме ноге држе, одлазим у Истру, и код родбине у Италију. Желимир Жилник, угледни редитељ и велики човек, који ми је као син (познавала сам његову мајку, Милицу Шуваковић, биле смо другарице и сараднице у Жени данас, а која је стрељана на Бубњу у Нишу, одмах пошто је Желимира родила), једном је дошао код мене са исказаном жељом да сними филм о мени. Захвална сам Жилнику, не што је снимио филм о мени, него што је приказао читаву једну епоху у којој сам била, некад учесник, некад сведок, некад сапутник. Ја јесам била борац једне идеологије, и чврсто остајем уз њене најчистије идеје и сада, иако сам и сама горко искусила њено наличје и у шта се претвара свака власт. Но, нико не може бити толико мудар да одреди своју сопствену судбину. Ко сам била? Парафразираћу Жан Пол Сартра: ‘Полужртва, полусаучесница, као и сви’“ (237–238).

           (Београд, 7. јун – септембар 2011)

            Из факултетске атмосфере (у одговорима проф. др Радмиле Маринковић), и даље преко књиге и књиге у процесу, школе и критичке мисли, и друштвено-историјских вртлога и савременог тренутка, стиже се тамо где све почиње и где се све завршава: у само окно живота – одакле се кругови развијају и куда се враћају.

           Књига проф. др Славице Гароње „Жене говоре“ остаће и као добра литература и трајан и жив документ епохе у којој је србски народ доживео многе несреће – од Балканских и Првог светског рата, Другог светског рата, логорских накнадних времена, до, нећемо погрешити, Трећег светског рата (на овом малом географском простору) пред сам крај миленијума (разарање Југославије 1991–1999) и нових геноцидних, бежанијских и логорских страдања – успевајући, као сваки пут у тешким периодима кроз векове, да очува свој дух и своју жилу трајања. Сви ови разговори, као целина, заокружена целина, репрезентативни су документ у основној својој линији, не само исечак, заиста, и с обзиром на данашњу планетску комуникацију, и глобалне историјске, друштвене и духовно-стваралачке климе једног столећа.

           Књига се, од самог почетка, од корица до корица, а и оне су, корице, саме по себи књига – са фотографијама саговорница на полеђини и са насловном страном, живо раствара пред читаоцем. Опремљена је стручно пратећим садржајима, од ауторовог текста О књизи, Порекла разговора, до Прегледа имена и О аутору разговора. Вредело је добити овакву једну књигу. Намотала се од конца који се не прекида од века и света.

          „Пре тачно дванаест година, не знајући да ће из тога настати књига која је пред читаоцем, потписница ових редова је иницирала и обавила за Летопис Матице српске разговор са својом омиљеном професорком са (Филолошког) факултета, др Радмилом Маринковић, а поводом награде за животно дело ‘Младен Лесковац’ (…). Припрема и комлексност тог разговора ‘обучили’ су је да се, заинтересовавши се за личност и дело неке стваралачке личности, определи за дуже и студиозније разговоре (…), а подстакнута неким актуелним догађајем из стваралачке биографије испитаника (ново дело, јавно признање, културни јубилеј и сл.), тако да је, симболично, овај интервју, као први, своје место нашао на почетку књиге“, каже аутор књиге интервјуа, др Славица Гарања у одељку О књизи на крају књиге (Београд, 15. октобар 2012 – 30. јун 2013). Учитељи, очигледно, не престају да делују на своје ученике и када нису за својим катедрама и када њихови ученици нису у својим клупама.

            Наметнуло ми се у овом часу, док листам записано до ових редова, једно писамце упућено аутору, професорки др Славици Гароњи, када сам књигу прочитала:

„Жене говоре“, Врање, петак – 18. октобар 2013, 16.38

               Драга Славице,

               „Жене говоре“ је књига коју треба прочитати најмање два пута, мада сам је два пута готово и прочитала са ранијим публикацијама разговорâ. Једанпут – како сам је сада прочитала, у даху, без одмора, и други пут – натенане, полако, да се сагледа сасвим до краја, до танчина. Да се ухвати сваки њен дашак, сав светлосни спектар њен.

               Дакле, иако сам добар део садржаја књиге знала, интервју са мојом Професорком готово и напамет, ни ред нисам пропустила. И Ваше „О књизи“ пре читања и после читања главног садржаја књиге. Сваки део књиге, сваки интервју је јединствена и велика целина и сви делови су то: целина, и јединствена целина. Не само да су књижевно-културно-друштвено-историјска слика, и још многа, једне епохе, турбулентније и злокобније можда од свих досадашњих, него су и живо знање живота, живи вир и извир, и питање смисла и бесмисла човекове жилаве борбе против добра у себи, са питањем шта нас чека ако наставимо тако: на једној страни мука подизања, мука раста, и радост раста, радост духа, на другој, или и на истој, страшна снага самосатирања.

               Склопиле су се околности за овакву књигу, како и сами кажете, али је човек тај, појединац, који повуче и умотава конац у клупко. Ви сте свој посао савршено добро обавили.

               Морам да Вам кажем да ме одлазак Милице Димовске, за који сам јутрос сазнала на Интернету, веома потресао. Успела сам да се саберем да се Професорки не јавим, а нисам синоћ у разговору о књизи разумела да је знала за то.

               Хвала Вам још једном на овом великом дару. На овом савршено грађеном књижевно-културно-научном мозаику.

               Поздрављам Вас.

               С поштовањем,

               Веселинка Стојковић

            На крају, а дочитавању Књиге сигурно није крај, да се вратимо на одредницу 7 међу набројаним књигама из градске и приватне библиотеке и да је допунимо:

            Међу књигама које сам покупила око себе је и „Српска Атлантида / Путописи“ Мила Глигоријевића, сигурно не случајно. Сада то и видим: заиста је тако: и књиге које нам долазе, не долазе случајно као и много што у животу, или и све што нам чини живот. Усправила се уз све књиге, посебно уз „Капију Балкана“ Светлане Велмар Јанковић коју на крају читам, па настављам њу, раније тек започету „Српску Атлантиду“. Да, цела се подигла у сунчаник са свим књигама, а записом који се издвојио, и као надоместак у одсуству виднијег успона и одјека темељне писане србске књижевности, средњевековне (ако је немамо и од раније), у „Капији Балкана“, па и одјека усмене народне књижевности, и да макар петљу додамо женском плетиву књиге „Жене говоре“ Славице Гароње.

            „Предајем се ћутању пред великом фигуром Адама Мицкјевича, на Главном тргу. Кад страни државници дођу у Краков, доводе их да ставе цвеће пред ноге највећег песника Пољске. Том славном романтику и Београд би могао подићи обележје. Био је у Француском колеџу у Лозани предани тумач српских епских песама. Завршавајући циклус предавања о српској народној поезији, у петак 19. марта 1841, рекао је:

            ‘Време је да се растанемо са историјом српске књижевности… Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, предодређен да буде музичар и песник целог словенског племена, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена’.

            Под Мицкјевичевим погледом напуштам Главни трг. Пратиоци ми већ показују други споменик, али у моје сећање, с велике даљине, из студентске клупе можда, ко зна зашто, допиру узбуђујући Мицкјевичеви стихови:

            Пролише се сузе моје силне, обилне,

            На моје детињство сеоско, анђеоско,

            На моју младост светлу и глупу,

            На мој век мушки, век пораза,

            Пролише се сузе моје силне, обилне.“

            (Мило Глигоријевић, „Српска Атлантида“, Извештај из ПољскеИстинита бајка, Фебруарски снегови, 1979, 45)

            Опчињена и питањима и одговорима из Књиге, и Питатељки и Одговаратељкама, и Милици Мићић Димовској која је само заменила обалу, машем из Врања дубоком љубављу и дубоком захвалношћу и дубоким поштовањем.

            На самом крају: Моја висока заинтересованост за Књигу „Жене говоре“ Славице Гароње је и због учешћа моје професорке Вере Ценић у Разговорима. Стицајем околности, била сам и посредник разговора Славице Гароње са Вером Ценић, мојом драгом професорком српског језика и књижевности у средњој школи. Из њеног професорски педантног рукописа сам и преузела у компјутер одговоре на питања Славице Гароње. Било је хладно и кишовито тих касних јесењих дана 2010. године када сам одлазила по рукопис и доносила на проверу одштампани текст, – из горњег дела града у само срце врањско, где је дом Ценића, а где је Бора Станковић растао и одакле је кренуо у свет, у Београд. Пре овог интервјуа, и после, покушавала сам и да пишем о романима Вере Ценић, безуспешно. И моја (осмељена) питања за један разговор са Професорком прошла су безуспешно. Више прилога из живота и рада породице Ценић објавила сам у електронском и штампаном облику. Жао ми је само што се све некако на брзину дешавало. Неприпремљено, неосмишљено унапред, него нанизано у тренутку. Једина жеља ми је била да се светло врањске породице Ценић мало разгрне, записала сам.

               Врање, 17. октобар–26. новембар 2013.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: