Baka mi je pričala
da belo nije samo belo,
da je drvetu samo u korenu hladno,
da njegova kuća je zemlja,
da bela boja snega, kada se on otopi
ode u moje oči,
da u sivom nebu ima života.
Ona je pričala toliko i toliko,
često je ponavljala,
zemlja je lepa,
dovoljno je sasvim malo
da budemo srećni,
malo beline,
vedrine i veštine,
spretnosti i nežnosti,
osetljivosti za sve,
da nejasno bude divno.
Dovoljno je
jedno drvo,
jedna kućica,
snega,
zemlje,
neba sivog,
prijatelja,
očiju,
srca,
i malo reči u boji,
jedno malo „hvala“, jedno manje „izvini“,
da treba pitati prijatelja,
da li si gladan? žedan? da li te boli ?
Treba dati,
ne treba čekati da prijatelj traži.
Ona je pričala, pričala, pričala,
pričala je da je naša zemlja lepa,
pričala je toliko, i tako lepo moja baka,
pričala je da ću ja napisati nešto,
ali će …neko …
ne sećam se svega;
pričala je da je život dar.
Moja baka je pričala toliko i tako lepo,
ona je na nebu, gore,
zato je nebo nekad sivo,
sivo, sivo, kao njena duga kosa
koja je sijala, dok je ona pričala,
jer i život je sive boje.
Baka je pričala, pričala, pričala,
toliko i tako lepo
pričala je
moja baka
Katarina.
Zorica Sentić