Baka mi je pričala

 

Moja baka je pričala toliko i tako lepo pričala je da je život dar  Wedgwood plate Vedžvud priborBaka mi je pričala,

da belo nije samo belo,

da je drvetu samo u korenu hladno,

da njegova kuća je zemlja,

da bela boja snega, kada se on otopi

ode u moje oči,

da u sivom nebu ima života.

Ona je pričala toliko i toliko,

često je ponavljala,

zemlja je lepa,

dovoljno je sasvim malo

da budemo srećni,

malo beline,

vedrine i veštine,

spretnosti i nežnosti,

osetljivosti za sve,

da nejasno bude divno.

Dovoljno je

jedno drvo,

jedna kućica,

snega,

zemlje,

neba sivog,

prijatelja,

očiju,

srca,

i malo reči u boji,

jedno malo “hvala”, jedno manje “izvini”,

da treba pitati prijatelja,

da li si gladan? žedan? da li te boli ?

Treba dati,

ne treba čekati da prijatelj traži.

Ona je pričala, pričala, pričala,

pričala je da je naša zemlja lepa,

pričala je toliko, i tako lepo moja baka,

pričala je da ću ja napisati nešto,

ali će …neko …

ne sećam se svega;

pričala je da je život dar.

Moja baka je pričala toliko i tako lepo,

ona je na nebu, gore,

zato je nebo nekad sivo,

sivo, sivo, kao njena duga kosa

koja je sijala, dok je ona pričala,

jer i život je sive boje.

Baka je pričala, pričala, pričala,

toliko i tako lepo

pričala je

moja baka

Katarina.

 

Zorica Sentić