Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura Muzika

Bojan Suđić, dirigent – Dirigent ne postoji bez ansambla (Revija MUZIKA KLASIKA br.13)

Bojan Suđić, dirigent

Dirigent ne postoji bez ansambla

Za reviju Muzika Klasika govori naš proslavljeni dirigent maestro Bojan Suđić

(Revija „Muzika Klasika“ br.13, oktobar 2013)

http://www.muzikaklasika.com

 Za reviju Muzika Klasika govori naš proslavljeni dirigent maestro Bojan Suđić

Bojan Suđić je maestro u čijem opusu klasične note ispisuju predan rad i istraživanje, velike uspehe i upornost, snažnu želju i veštinu da talentovane muzičare pokreće na vredna dela. Njegovo ime znači kvalitet na podijumu i repertoaru naših i inostranih prestižnih muzičkih scena. Ove godine se uvrstio i na uglednu listu dobitnika nagrade „Muzika klasika“ za „Orkestar godine“. 

Koja su Vam najranija sećanja na muziku

Imao sam detinjstvo ispunjeno mnogim sadržajima, asocijacije bi ispunile omanju knjigu. Sećanja na muziku idu u pravcu rane spoznaje talenta koji posedujem. U zabavištu su moj notni talenat prepoznale vaspitačice i snažno su podsticale moje roditelje da me upišu u muzičku školu.

Kao dečak sam osećao veliku lakoću u pevanju bilo koje pesmice ili melodije, a i u dosezanju svih tonskih visina. Da je bilo prilike da učestvujem, verovatno bih imao uspeha na dečjim festivalima. Ali, trebalo je uklopiti sijaset aktivnosti.

Da li u porodici imate muzičare?

Svi u užoj porodici su naglašeni sluhisti, iako se nisu profesionalno bavili muzikom, osim ujaka koji je svirao klarinet i saksofon. S majčine strane sam relativno blizak rođak sa Ksenijom Janković i pokojnim Vokijem Kostićem.

Jedino se moj deda po ocu nije odlikovao sluhom, a to zamalo nije i mene označilo kao nepopravljivog antisluhistu. Kad me je deda jednom naučio neku pesmicu, roditelji su ostali užasnuti. Konstatovali su da im trogodišnji sin nema ni malo sluha. Ispostavilo se, kasnije, da sam jako dobro ponovio ono što mi je deda pevao.

 

Koje biste profesionalne uspehe poređali na lestvici slavnih umetnika?

Iako sam ponosan na mnoge domete u karijeri, ne bih ni za jedan koncert ili opersku predstavu koju sam dirigovao, pomislio da može da izdrži poređenje sa slavnim dirigentskim imenima koja su vodila najbolje svetske ansamble. Dirigent ne postoji bez ansambla. Sarađivao sam sa brojnim renomiranim inostranim filharmonijama. Posle koncerta sa jednim od najboljih svetskih orkestara, Helsinškom filharmonijom, dobio sam laskavu kritiku koja mi je otvorila mnoga vrata. I to u Finskoj, koja je poznata kao zemlja sa najviše svetski poznatih dirigenata, i u kojoj podučava i dirigentski guru Jorma Panula.

 

Istaknuta je Vaša diregentska palica u Simfonijskom orkestru RTS-a 

Ostvarenja koje postižem u saradnji sa matičnim Simfonijskim orkestrom i Horom RTS su najmerodavnija, s obzirom na to da su rezultat višegodišnjeg kontinuiranog rada. Upoređujući uslove u kojima stvaramo i sviramo, sa onima kojima raspolaže svetski muzički „krem“, a i drugi ansambli u Srbiji pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu, iznenađujuće je visok nivo koji ostvarujemo. Često sam suočen sa nevericom muzičkih poznavalaca, koji su stalni posetioci koncerata slavnih inostranih orkestara i dirigenata, a koji, posle nekog od naših koncerata na koji slučajno dođu na nagovor prijatelja, očekujući tužnjikavu balkansku priču ostanu frapirani visokim kvalitetom koji su čuli. Nadam se da su najveći dometi tek pred nama, iako se svih proteklih godina nosimo sa brojnim problemima koji limitiraju naša ostvarenja.

 

Na domaćem podijumu

U našim okvirima brojni su koncerti na kojima sam nastupao kao dirigent, a mogu da se nađu na „top listama“. To su potvrdili i kritičari u osvrtima na muzičke događaje proteklih sezona. Jedno od najkvalitetnijih ostvarenja je i „Lenjingradska simfonija“ Šostakoviča, izvedena pre godinu dana, a bila je i povod za nagradu Vašeg časopisa. Verujem da svaki novi koncert koji dirigujem donosi i nov kvalitet koji je rezultat iskustva i sazrevanja ličnosti. Ima mnogo istine u tvrdnji da su dirigenti kao dobro vino, trudim se da se „ne ukiselim“.

 

Na koji način Vam je pedagoški rad pružio izazove?

Prilika da utičem na muzički život Beograda i Srbije ogleda se u nastupima sa profesionalnim ansamblima, a još dalekosežnije u radu sa studentima kojima predajem dirigovanje kao glavni predmet i članovima fakultetskog orkestra. Trudim se da iskustvo i standarde koji važe u razvijenom svetu, prenesem na studente da bi bili što spremniji za profesionalne zahteve. Neki od njih postaće članovi vrhunskih svetskih orkestara, neki će imati priliku da stanu za dirigenstki pult u velikim svetskim koncertnim salama. Studiranje im može pružiti važnu osnovu i sigurnost u stečeno znanje, koje je teško nadoknaditi ukoliko se na vreme ne uspostavi. Interesantno mi je i neočekivano iskustvo: pedagoški rad unapređuje i mene kao umetnika. Baveći se studentima, dolazim do problematike partitura na način koji osvetljava i skrivene ćoškove.

 

Koji su Vam utisci i planovi u vezi sa Simfonijskim orkestrom i Horom RTS-a?

Dolazeći na mesto umetničkog direktora MP RTS i šefa dirigenta Simfonijskog orkestra i Hora RTS 2005. godine, bio sam uveren u veliki potencijal tih ansambala. Uz pravu podršku, mogu da se vinu visoko u svakom pogledu. Krenuli smo na talasu optimizma sa zapaženim nastupima, posle dugih godina tavorenja, objavljivanjem godišnjih sezona po prvi put u istoriji MP RTS, sa raznovrsnim repertoarom i brojem koncerata koji su predstavljali najkvalitetniju ponudu u zemlji. Kvalitet orkestra i spremnost da se suoči sa najtežim orkestarskim stranicama je porastao, a to, nažalost, nije bilo praćeno boljim uslovima rada i života sjajnih muzičara tih ansambala.

Tvrdim da je kvalitet nastupa SO i Hora RTS na daleko višem nivou nego prateći elementi koji bi morali da daju podršku daljem napretku. Pre svega mislim na plate zaposlenih, budžet za koncertnu sezonu, popunjavanje upražnjenih mesta, obezbeđivanje turneja, te zastupljenost u medijima i marketinšku promociju.

 

Opstanak nota u državnim jaslama

U ogromnom sistemu RTS-a ne prepoznaje se dovoljno uloga ansambala i potrebe koje oni imaju. Ta činjenica ne čudi, jer je Javni servis u velikoj finansijskoj krizi. To je dovelo i do alarmantnih obraćanja javnosti generalnog direktora te kuće, u kojima je postavio pitanje opstanka Muzičke produkcije. Ansambli Muzičke produkcije ni na koji način nisu prepoznati i podržani od strane države, odnosno Ministarstva za kulturu, budući da su deo Javnog servisa. Bez obzira što je činjenica da su Simfonijski orkestar i Hor RTS-a, uz ostalih pet ansambala, institucije od prvorazrednog kulturnog značaja za Srbiju, da su u 75 godina postojanja ostvarili ogroman broj jedinstvenih koncerata i snimaka, te da bi njihovo eventualno ukidanje značilo pravu nacionalnu kulturnu katastrofu. Posle takvih najava u medijima, obratili su mi se brojni najugledniji članovi iz različitih društvenih sfera Srbije, spremni da podrže svaki vid borbe za očuvanje tih vitalnih kulturnih institucija. Generalni direktor me je uverio da za takvim potezima za sada nema potrebe, s obzirom na to da i on deli uverenje o potrebi opstanka i daljeg razvoja Muzičke produkcije.

 

Kako ocenjujete poziciju domaćih dirigenata na svetskoj muzičkoj mapi?

U svetu ne postoji šire saznanje o srpskoj muzičkoj kulturi, zato što nismo ništa učinili da se pravilno pozicioniramo poput nekih susednih zemalja. Bez obzira na neosporni nacionalni muzički talenat i na brojne sjajne pojedince, o našim vrhunskim umetnicima se zna samo u uskom krugu poznavalaca ili kolega. Dok se barem jedno ime iz oblasti klasične muzike iz Srbije ne vine do nivoa opšte prepoznatljivosti u muzičkom svetu, dotle će svim domaćim umetnicima, pa i dirigentima, biti teško da zauzmu mesta u svetskoj muzičkoj hijerarhiji koja im po kvalitetu pripadaju. Sve zemlje koje drže do kulturnog i muzičkog prestiža, prepoznale su potrebu ulaganja u brendiranje sopstvenih vrhunskih umetnika i ansambala, istovremeno i kulturnih ambasadora i promotera svojih zemalja. U današnjem svetu kulturni prestiž se nalazi visoko na lestvici prioriteta država sa jakom državotvornom svešću, a muzika je najpogodnija za uporedne analize. Svaki uspeh i pozicija našeg umetnika na svetskoj muzičkoj sceni su time i veći podvig, jer su ostvareni bez šire svesti o muzičkoj kulturi nacije iz koje muzičar ili dirigent dolazi. Naši vrhunski muzičari su toga itekako svesni, pa često biraju da izostave ili skrajnu podatke koji ih vezuju za Srbiju, bilo da u prvi plan stavljaju inostrano školovanje, agenciju, zemlju u kojoj žive van Srbije… Sve do menjanja prezimena u nastavak ich, čak i kada nastupaju u zemljama u okruženju. Na taj način se kroz njihove uspehe ne stvara nikakav benefit za prepoznatljivost naše muzičke kulture i druge muzičare. Ta praksa ne govori loše o muzičarima koji odabiraju najbolji način za sopstveno pozicioniranje u uslovima velike konkurencije, nego o istorijskom nedostatku nacionalne strategije u kulturi i muzici, a dovela je do toga da mnogi umetnici srpsko državljanstvo doživljavaju kao breme.

 

Na kojem koncertu ili koncertima ste bili ovde ili u inostranstvu nedavno i ostavili su snažan utisak?

Današnji svet obiluje vrhunskim koncertima, nivo muzičkog izvođaštva se veoma podigao. Na konkursima za mesto u orkestru u austrijskim gradićima javlja se više stotina violinista, po pravilu veoma dobrih.

Dobiti mesto u jakom evropskom ili svetskom orkestru je kao dobitak na lutriji, te je i nivo muziciranja po pravilu veoma visok. Na mene su sjajan utisak ostavili „Ljubavni napitak“ u Kovent Gardenu i nastup Londonske filharmonije sa Ešenbahom. Operske predstave u Beču ili koncert Bečke filharmonije sa Jansonsom u Muzikferajnu kad su izvodili „Gure lider“ Šenberga, takođe su bili veoma upečatljivi.

I kod nas smo videli i čuli najbolje svetske orkestre i dirigente u proteklih nekoliko godina. Bečka opera, Londonski simfonijski orkestar sa Gergijevom, amsterdamski Koncertgebau, Geteborški simfoničari, orkestar RAI, Njujorška filharmonija…, neka su od velikih gostovanja u Beogradu. Pored zadovoljstva priređenim koncertima, ostaje mi žal što nismo u prilici da kod nas uočimo ni deseti deo finansijske i drugih društvenih podrški koje kroz istoriju uživaju pomenuti ansambli. To ih i dovodi u poziciju svetskih kulturnih institucija koje nadrastaju sopstvene nacionalne okvire.

Da li očekujete boljitak za Vašu branšu sa adrese novog Ministarstva kulture?

Pamtimo imena ministara, ali veoma malo znamo o njihovom realnom doprinosu srpskoj kulturi. Uspešnost im merimo po medijskoj prisutnosti i spinovanim komentarima. Vlada potpuni nedostatak objektivne evaluacije ministarskog postignuća.

To i ne čudi s obzirom na to da je situacija i u drugim državnim resorima slična. Kako oceniti kulturne domete, kad ne možemo objektivno da ocenimo ni ekonomske rezultate? Naučili smo da je do naroda i zaokruženih brojeva na biračkim spiskovima, lakše i uspešnije dolaziti marketinškim sloganima i dosetkama u kontakt emisijama dugonogih voditeljki, nego dosadno ukazivati na objektivne pokazatelje (ne)uspešnosti. Tako je u narodu, kome se svi udvaraju parolama za bolji i pre svega materijalno bogatiji život, većinski sazrela spoznaja o kulturi kao nečem suštinski nepotrebnom i suvišnom. Tako su partije, a živimo u društvu ne građana već partija, u svojim programima prepoznale takvo narodno osećanje i odstranile sve elemente koje se tiču kulture iz svojih izbornih programa. Automatski je usledio i najmanji procenat budžetskog izdvajanja za kulturu, koji je sa nekadašnjih dva procenta (u razvijenim zemljama se kreće oko 3 odsto, u sadašnjoj Crnoj Gori 2,6 procenta, u Hrvatskoj oko 2) došao na rekordnih 0,62 posto.

Taj stav preti katastrofalnim posledicama, jer su kultura i kulturni identitet osnova državotvornosti, dok su materijalni uslovi promenljivi tokom vremena.

Koji bi po Vašem mišljenju bili prioritetni ciljevi nadležnog ministarstva?

Osnovni zadaci ministarstva za kulturu bi morali da se usmere ka izradi sveobuhvatne nacionalne kulturne strategije. Ona bi zacrtala kulturne ciljeve u precizno zadatim rokovima, te bi i rezultati mogli da se jasno prate i ocenjuju.

Srbija bitno kasni za razvijenim svetom, gde se ovaj proces odigravao decenijama unazad, tako da bi sada anahrono valjalo uraditi nešto što se napolju odavno definisalo i zaokružilo. Za tu strategiju je neophodno dobiti i široku podršku u narodu i u partijama, a to celu stvar dodatno gura u utopijske okvire. Ministar za kulturu bi trebalo da bude okružen znalcima iz svih umetničkih oblasti, te vođen isključivo nacionalnim kulturnim potrebama bez lične koristi i slavoljubivosti.

Bez nacionalne kulturne strategije, bez dalekosežnih ciljeva kojima se stremi i koji se ocenjuju, Ministarstvo za kulturu predstavlja distributera određenih (sve manjih) budžetskih sredstava na ove ili one ustanove i manifestacije. I to, po uglavnom, veoma subjektivnim kriterijumima. Novi ministar može imati privilegije bez jasne odgovornosti, a njegov uspeh će ocenjivati javnost na osnovu spinovanih medijskih vesti i ličnog marketinškog talenta.

Ukoliko se pristup iz korena ne promeni, priču o kulturnom nacionalnom identitetu Srbije ostavićemo za neka bolja vremena, kad narod bude bolje živeo i uđemo u EU putem od žute cigle. Nadam se da će me događaji demantovati.

Kako vidite budućnost Beogradske filharmonije?

Beogradska filharmonija je izuzetna institucija za koju me vežu brojne divne uspomene, koncerti i snimci. Sada je popunjena mladim muzičarima koji mogu i žele mnogo, a osećaju da ih javnost prepoznaje i podržava zbog brojnih, pre svega marketinških aktivnosti rukovodstva. Sjajan marketing je bio i jedini način da se ime Beogradske filharmonije prepozna u Srbiji, budući da njene nastupe u „Kolarcu“ mogu da isprate samo nešto više od osam stotina slušalaca, od čega je većina stalna publika. Kvalitet je nesporno bio i ostao u uzlaznoj putanji. To sam i primećivao i naglašavao, jer sam redovno sa njima koncertirao od 90-ih sve do 2007. godine.

Želeo bih da se njihov položaj i kvalitet i dalje unapređuje. Za to su osnovna merila: referentni snimci i nastupi, inostrane turneje, i inostrane kritike u ozbiljnim muzičkim časopisima. Veoma je težak put proboja od lokalne vrednosti do svetski priznatog orkestra, a taj put tek predstoji.

 

Na čemu sada radite?

Početak je nove sezone Simfonijskog orkestra i Hora RTS, početak je nove akademske godine, predamnom je prepun kalendar.

Nedavno sam sa SO i Horom RTS izveo dela Vladana Radovanovića, krajem septembra otvorili smo  sezonu u saradnji sa Flauta festom, usledilo je otvaranje BEMUS-a sa Verdijevim rekvijemom u Sava centru i Mocartov rekvijem kao rođendan emisije „Dragstor ozbiljne muzike“ sredinom novembra.

Gostujem u Meksiku u oktobru, gde sa Filharmonijskim orkestrom UNAM dirigujem „Posvećenje proleća“ Stravinskog, a to mi je posebno priznanje. „Posvećenje“ najčešće izvode šefovi dirigenti ili veoma posebni gosti, kao što je bio Mehta, kad je nastupao sa Beogradskom filharmonijom.

 

Koji su Vam poslovni planovi i želje?

Kad bi se stvorili uslovi da optimalno iskoristimo kvalitet Orkestra i Hora RTS, uz davanje šanse najboljim mladim muzičarima, koji, u okviru orkestra FMU ostvaruju zaista neke nove standarde, tvrdim da bi postigli uspeh u evropskim okvirima. Venecuela je prepoznala priliku da uloži značajna sredstva i podrži stvaranje mladog orkestra koji je postao svetski brend i poklonili su mu se najveći autoriteti današnjice. Ujedno je i njihov dirigent, Dudamel, postao jedno od vodećih imena u svetu dirigovanja, a na njegovom tragu su već i dvojica mlađih venecuelanskih dirigenata. I sve to kroz program izvlačenja talentovanih mladih ljudi iz sirotinje i favela. Mi već imamo jako dobru školu za veliki broj instrumenata, puno veoma talentovane dece, potrebno je samo imati sluha i uraditi nešto za opšte dobro.

 

Šta biste Beogradu poželeli na muzičkom planu?

Prestonici je potrebna vrhunska koncertna dvorana sa optimalnim brojem sedišta, a moji brojni pokušaji su išli u pravcu upoznavanja državnog vrha sa tom neophodnošću i rešenjem koje se nameće adaptacijom Dvorane Doma sindikata u vrhunsku koncertnu dvoranu. To je bio i predmet studije koju su za tu priliku izradili naši najeminentniji stručnjaci. Nažalost, nije bilo odgovarajuće reakcije vlasti u proteklih pet godina, iako je o toj neophodnosti govorio i Mehta posle koncerta na „Kolarcu“ pred publikom i tadašnjim našim predsednikom Borisom Tadićem. Moram priznati da je takvo obraćanje za mene bilo veoma porazno, jer smo dopustili da nam o osnovnim kulturnim potrebama evropske države u 21. veku lekciju drži gost, bez obzira na njegov izuzetan ugled.

 

Šta Vam je u slobodno vreme merak za dušu?

Porodica, u kojoj uživam i koja mi je bitno presložila prioritete, s obzirom na to da je reč o dve male princeze… Iako ih svakako ne mogu nazvati „slobodnim vremenom“.

 

Kad se osvrnete za svojim bogatim profesionalnim opusom kažete sebi…? 

Bilo je puno vrhova za osvajanje, puno uzbuđenja i lepote! Čini mi se da je to dobra osnova za ono što tek predstoji.

1 komentar

Ostavite komentar