Djavolov iPod i Bitlsi

Živeti tamo gde su Bitlsi u stvari narodna muzika

Pre dva minuta, završila se Zapina pesma ‘Keep it greasy‘, živa verzija sa albuma ‘Buffalo’: matematički džumbus prema kome je hadronski kolajder, zahvaljujući Viniju Kolajuti, običan djevrek. Ko nadje ‘keca’, taj treba da studira fiziku…

Pa me to podseti: pre nekoliko nedelja prolazih pored komšijine kuće, u dekoraciji, iz čijih zjapećih ulaznih vrata je takodje zjapilo čupavo dupe lokalnog majstora. Radio mu je bio odvrnut do daske. Ono što je slušao me je učinilo srećnim, i čak ponosnim. Bitlsi. Velika je privilegija živeti u zemlji u kojoj su rok i pop narodna muzika.

‘Narodna’, ali ne u smislu folk-a: bradatih, bosih, mandolinskih i keltsko-flautatstih seoskih nostalgičara ili te posebne vrste engleskog bećarca, Morris Dancing (kako bi Vudu seansa izgledala da je izmišljena u Engleskoj…) Mislim na narodnu urbanu muziku. Muziku koju slušaju šoferi; muziku koju slušaju zidari i moleri; muziku uz koju sevdaše mlada i mladoženja, u trenucima kada je i zdrav razum napustio prostoriju od blama; muziku koju farmer sluša na traktoru; muziku uz koju domaćice kuvaju ručak ili čiste kupatilo. Ukratko, muziku uz koju nacija živi svoj radni dan.

Ta britanska muzika dopire sa ošišanog travnatog rock’n’pop vidikovca iznad provalijskog kulturnog kanjona koji nas razdvaja i benevolentno plovi ka drugoj – pijanoj, naoružanoj, razgoljenoj, silikonizovanoj, peroksidizovanoj i ‘razmešanoj’ – suprotnoj litici: spaljenom platou domaćeg Turbo Folka.

Muzika sa žurke libanskog gangstera, aranžirane od strane voditelja italijanskog TV kviza. Frankeštajnovizovane bliskoistočne melodije (jer ih se čak i Turci odriču – oni sličnu muziku kod sebe nazivaju ‘iranskom’), koje odlivima i pljuskovima zapevanja ne toliko čačkaju koliko bajonetom kopaju po ovoj ili onoj emocionalnoj rani. Autentične i vredne koliko i lažni kineski pogrebni novac.

Tvorevina koja eklektičnost izvodi na loš glas (i bukvalno), samo je auditivno ispoljavanje mentaliteta koji ju je kreirao i koji je konzumira: glorifikacija neznanja, naduvanog ega, nasilja, inata, neutoljive žudnje za rodnim selom i preovladjujućeg patrijarhalnog tradicionalizma i muškog šovinizma. Muzika paramilitaraca za etničko čišćenje (sa svih strana). Haj-faj genocid.

Ono što Turbo Folk, u suštini, čini jadnim je očajnička težnja da izgleda moderan. Ritam mašine, ‘pro-tulovani’ aranžmani, ‘auto-tjune’ vokali…bez da su i jednog trenutka zaista razumeli značenje reči ‘moderno’, novobogataške elite i nacionalni romantici oterali su TF u kič i pornografiju. Ako Lucifer ikada ostavi vrata pakla malo otškrinuta, to su zvuci koji će dopirati iz njegovog predsoblja…

Ali… možda sam pregrub. Možda. Majli Sajrus (Mali Sajlaš?) je takodje TF, model ‘liberalna demokratija’.

Jedna stvar mi je, ipak, i dalje misterija: ne samo zašto su rok i pop njihova narodna muzika, nego i zašto su Anglo-Saksonci bolji nego bilo ko drugi na svetu u tome? Baš, posebno, u toj muzičkoj formi? Pop su druge nacije osvojile jednako dobro, ponekad i bolje. Abba, na primer. Slično je i sa džezom: Francuzi, Skandinavci, Kubanci, čak i mi tu udaramo snažno. Proporcionalno, pop i džez su kreirali veću internacionalnu konkurenciju. Ali ne i rok. Tu Englezi i Ameri i dalje vladaju na globalnom nivou.

Zbog engleskog jezika? Mnogi bendovi iz drugih zemalja su rokali na engleskom (Scorpions, Europe); Rammstein pevaju na nemačkom i uspešni su, ali su svi izuzetak, ne pravilo.

Nešto vezano za slobodu? Mentalno neokovani, zaštićeni i aktivno ohrabrivani da pljunu u lice blamu i podsmevanju palanačkih kolonija mrava kada god se pojavi nešto novo, nepoznato i idiosinkratičko, Atlanci su možda ukačili nešto primalno i aspiraciono za čitavu planetu?

Beznačajnost religije na ovim bezbožničkim ostrvima, dajući roku ulogu zamene za rituale iskupljenja?

Novac? Razumevanje ljudi kao kompetitivna prednost i robustne trgovačke navike?

Veliki paradoks: najindividualnija društva na planeti su uspela da budu najbolja u najkolektivnijoj umetničkoj formi modernih vremena.