Mali Uskrsi

U Londonu se popravljaju ljudi i automobili ali ne i stvari, one se bacaju.

 

Čaj od šljiva Mali UskrsiPre nekoliko dana, moj mali kišobran na sklapanje konačno je preminuo.

‘Konačno’, jer je finalnom kolapsu prethodio dug period skeletalnog raspada, nepopravljivih iskrivljenja nosećih žica njegovog metalnog kostura i prekida nekoliko zglobnih veznih tetiva.

Nekoliko godina je ovo čudo ljudske dovitljivosti – velika zaštitna površina spakovana u malu džepnu formu – putovalo sa mnom na posao i nazad svakog dana. Nije mi smetala njegova estetska disfiguracija. Sve dok se glavna ‘kragna’ na vrhu štapa nije izlizala toliko da kišobran više nije mogao da ostane otvoren.

U Londonu, to znači djubrište. Za kišobrane nema propravki. Ni za tostere, stolice, pocepane sofe, potrgane torbe, izlizane komode, nekada i televizore ili hard-diskove. Čak i mali kvar znači bacanje.

Isto je i sa garderobom. Ovde ‘krojač’ znači basnoslovno skupe majstore engleskog kroja u Savil Rou – ili njihove putujuće indijske i honkoške ekvivalente koji od City momaka prave dendije po razumnim cenama.

Ali šta kada mi pukne postava u jakni koja je inače, spolja, skoro potpuno nova? Ili mi se provali unutrašnji džep? Za male popravke i porubljivanja ide se u radnje za hemijsko čišćenje, ali ne rade svi sve. I gotovo niko pocepane postave i provaljene džepove; to zahteva veliko i pipavo ‘paranje’ iznutra. Za to je zadužena tetka Rosa iz Zrenjanina.

To je jedna od mana mesta kao London: popravljaju se auti i ljudi, ali ne i stvari. Posebno male. Zato mi ovde fale naši šusteri koji, uprkos imenu, popravljaju sve: i cipele i torbe i kišobrane i kaiševe i mnogo čega drugog… Majstori sitnih zanata, čarobnjaci koji čekić i klešta pretvaraju u Hristovo čudo i vremeplov: mrtvu stvar prvo ožive i onda je, u regularnim razmacima, ‘vorpuju’ u neočekivanu, ali dobrodošlu, dugotrajnu budućnost. Svaka popravka je Uskrs u malom.

Važni su ti centri zanatske hirurgije, mnogo više nego što to izgleda na prvi pogled. Ne samo zbog toga što nije normalno da u 21-om veku nosim londonsku jaknu na popravku u Zrenjanin, vec i zato što nam pomažu da duže ostanemo ‘ljudi’, a manje ‘potrošači’.

Popravke su kulturni trening. Protiv rasipanja, mentalne lenjosti koja kreira razmaženost, civilizacijsku bahatost i nerealno (i nezasluženo) osećanje povlašćenosti; protiv prekidanja veze izmedju izvora i proizvoda – kao i truda i troška uloženog u njegovu proizvodnju, ne samo u fabrici nego i u nebrojenim svetskim pustarama gde armije dece i gladnih aveti kuluče u rudnicima vanadijuma, žive, aluminijuma i ostalih dragocenih supstanci potrebnih da naša ‘crna ogledala’ projektuju još više piksela – i mnogo čega drugog.

Popravljanje nas uči da znamo i vrednost, ne samo cenu, sveta oko sebe.

Te radnje su i vremeplovi unazad. U našu prošlost, u našu tradiciju. U svet u kome se nešto pravilo rukama, ne samo kažiprstom i palcem, potrebnim da se pritisne dugme ili napiše SMS. One zapošljavaju ljude. U Engleskoj, maltene jedino mesto gde se mogu popraviti cipele je lanac malih radnji ‘Timpson’. G-din Timpson ima misiju: zapošljava mnogo bivših robijaša. Daje im šansu za ponovni normalan zivot.

Poslednji put kada sam bio u Beogradu, ušao sam preko Pančevačkog mosta. Ispod, oko mi je žuljala hrpa auto-otpada: straćara sa limenim krovovima pritisnutim razbacanim ciglama. Arhitektonski ekvivalenti gradskih beskućnika: prljavi, poderani, zapušteni… Posle Londona, medjutim, video sam ih drugim okom: kao magnete za djubre, crne rupe za usisavanje otpada koji će se, nadam se, propasirati kroz njihovo gravitaciono polje i reciklirati u nešto bolje, novije, sjajnije…

Forma je mozda loša, ali je princip vredan podrške. Popravke su vežba strpljenja i kontrole impulsa – osnovnih preduslova mudrosti.

 

 

 

Lazar Džamić

 

 

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

 

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.