Mali Uskrsi
U Londonu se popravljaju ljudi i automobili ali ne i stvari, one se bacaju.
‘Konačno’, jer je finalnom kolapsu prethodio dug period skeletalnog raspada, nepopravljivih iskrivljenja nosećih žica njegovog metalnog kostura i prekida nekoliko zglobnih veznih tetiva.
Nekoliko godina je ovo čudo ljudske dovitljivosti – velika zaštitna površina spakovana u malu džepnu formu – putovalo sa mnom na posao i nazad svakog dana. Nije mi smetala njegova estetska disfiguracija. Sve dok se glavna ‘kragna’ na vrhu štapa nije izlizala toliko da kišobran više nije mogao da ostane otvoren.
U Londonu, to znači djubrište. Za kišobrane nema propravki. Ni za tostere, stolice, pocepane sofe, potrgane torbe, izlizane komode, nekada i televizore ili hard-diskove. Čak i mali kvar znači bacanje.
Isto je i sa garderobom. Ovde ‘krojač’ znači basnoslovno skupe majstore engleskog kroja u Savil Rou – ili njihove putujuće indijske i honkoške ekvivalente koji od City momaka prave dendije po razumnim cenama.
Ali šta kada mi pukne postava u jakni koja je inače, spolja, skoro potpuno nova? Ili mi se provali unutrašnji džep? Za male popravke i porubljivanja ide se u radnje za hemijsko čišćenje, ali ne rade svi sve. I gotovo niko pocepane postave i provaljene džepove; to zahteva veliko i pipavo ‘paranje’ iznutra. Za to je zadužena tetka Rosa iz Zrenjanina.
To je jedna od mana mesta kao London: popravljaju se auti i ljudi, ali ne i stvari. Posebno male. Zato mi ovde fale naši šusteri koji, uprkos imenu, popravljaju sve: i cipele i torbe i kišobrane i kaiševe i mnogo čega drugog… Majstori sitnih zanata, čarobnjaci koji čekić i klešta pretvaraju u Hristovo čudo i vremeplov: mrtvu stvar prvo ožive i onda je, u regularnim razmacima, ‘vorpuju’ u neočekivanu, ali dobrodošlu, dugotrajnu budućnost. Svaka popravka je Uskrs u malom.
Važni su ti centri zanatske hirurgije, mnogo više nego što to izgleda na prvi pogled. Ne samo zbog toga što nije normalno da u 21-om veku nosim londonsku jaknu na popravku u Zrenjanin, vec i zato što nam pomažu da duže ostanemo ‘ljudi’, a manje ‘potrošači’.
Popravke su kulturni trening. Protiv rasipanja, mentalne lenjosti koja kreira razmaženost, civilizacijsku bahatost i nerealno (i nezasluženo) osećanje povlašćenosti; protiv prekidanja veze izmedju izvora i proizvoda – kao i truda i troška uloženog u njegovu proizvodnju, ne samo u fabrici nego i u nebrojenim svetskim pustarama gde armije dece i gladnih aveti kuluče u rudnicima vanadijuma, žive, aluminijuma i ostalih dragocenih supstanci potrebnih da naša ‘crna ogledala’ projektuju još više piksela – i mnogo čega drugog.
Popravljanje nas uči da znamo i vrednost, ne samo cenu, sveta oko sebe.
Te radnje su i vremeplovi unazad. U našu prošlost, u našu tradiciju. U svet u kome se nešto pravilo rukama, ne samo kažiprstom i palcem, potrebnim da se pritisne dugme ili napiše SMS. One zapošljavaju ljude. U Engleskoj, maltene jedino mesto gde se mogu popraviti cipele je lanac malih radnji ‘Timpson’. G-din Timpson ima misiju: zapošljava mnogo bivših robijaša. Daje im šansu za ponovni normalan zivot.
Poslednji put kada sam bio u Beogradu, ušao sam preko Pančevačkog mosta. Ispod, oko mi je žuljala hrpa auto-otpada: straćara sa limenim krovovima pritisnutim razbacanim ciglama. Arhitektonski ekvivalenti gradskih beskućnika: prljavi, poderani, zapušteni… Posle Londona, medjutim, video sam ih drugim okom: kao magnete za djubre, crne rupe za usisavanje otpada koji će se, nadam se, propasirati kroz njihovo gravitaciono polje i reciklirati u nešto bolje, novije, sjajnije…
Forma je mozda loša, ali je princip vredan podrške. Popravke su vežba strpljenja i kontrole impulsa – osnovnih preduslova mudrosti.
Lazar Džamić
Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.
Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.