Kakav je čovek gospodin Putin?

Da li se može upoznati Vladimir Putin kao osoba i karakter

PUTINOVO VATRENO KRŠTENjE, na barikadama građanske vlasti, privuklo je pažnju medija. Prvi put su ga ispitivali o poreklu i prirodi. Da li je bilo nečeg više u tom pragmatičnom činovniku kome je Anatolij Sopčak toliko verovao, ili je bio bezbojan, kao što je i izgledao? Putin je bio vrlo zatvoren, čak tajnovit čovek, i uopšte se nije radovao ovom ispitivačkom pogledu javnosti. Bio je to tek početak dugih i teških odnosa sa svetskim novinarima i komentatorima. Prvo pitanje koje je zainteresovalo štampu bilo je njegovo članstvo u KGB.

Iako je to bilo tačno, istina je da je Putinovo iskustvo iz KGB stvarno bilo ključno u njegovim kontaktima s ljudima. Posle mnogo godina rada na terenu, on je naučio da upravlja svojim osećanjima, što je veština koja ponekad odaje utisak emocionalne hladnoće, iako je čovek i mnogo interesantniji i emocionalniji nego što izgleda. Najbolji primer ove osobine je onaj kada je Mališa, Putinovog kavkaskog ovčara, udario automobil blizu državne rezidencije u Zelenogorsku. Ljudmila je odvezla povređenu životinju u veterinarsku kliniku, ali je tamo nisu mogli spasiti. Zatim je pozvala Putinovu sekretaricu Mariju Jentaljcevu, i zamolila je da prenese mužu žalosnu vest. Marina je to učinila i bila je zapanjena Putinovom rekcijom.

„Gledala sam ga, a na njegovom licu nije bilo nikakvih emocija“, priča ona. „Bila sam tako iznenađena da sam upitala: ‘Možda Vam je neko to već saopštio?’ On je mirno odgovorio: ‘Ne, vi ste prvi’. U suštini, on je duboko emocionalan čovek, ali, kad mora, on ume da sakrijae osećanja.“ Drugi čovek koji mu je blizak, ali je želeo da ostane anoniman, da ne bi pao u nemilost, izrazio se malo detaljnije: „Nikada ne možete da upoznate Vladimira, ako ga samo posmatrate, ili čak slušate.

Neko me je pitao na ekonomskom forumu u Davosu: ‘Kakav je čovek gospodin Putin?’ Pa, to je teško objasniti. Kako je Vinston Čerčil rekao o Rusiji: ‘To je zagonetka, obavijena tajnom i zagonetna iznutra; ali, možda ključ ipak postoji. A ključ je ruski nacionalni interes.’ Otprilike takav opis može se primeniti i na Vladimira. Niko ne može biti siguran šta se dešava u njegovoj glavi, ali možete biti sigurni da je ono što čini, dobro za njegovu zemlju.“

Sledeća drama za Putina se dogodila oktobra 1993. godine, kada su osnivač CNN Ted Tarner i njegova supruga, glumica Džejn Fonda, posetili Sankt Peterburg zbog razmatranja organizacije Igara dobre volje – međunarodnog sportskog susreta, koje je Tarner prvi put organizovao u Moskvi 1986. godine, kao doprinos saradnji u „otapanju leda“ Hladnog rata. Američki par je odseo u hotelu „Astorija“, a gradonačelnik je naložio Putinu da ih prati na svim sastancima. Raspored je bio veoma gust, i Putin se batrgao da sve stigne, kada ga je pozvala sekretarica Marina i saopštila mu da je Ljudmila (Putina –prim red) imala saobraćajnu nesreću. „Da li je ozbiljno?“ upitao je.

„Ne, ništa ozbiljno“, odgovorila je sekretarica. „Ali, za svaki slučaj ‘hitna’ ju je odvezla u bolnicu.“ „Pokušaću da se oslobodim ovog sastanka i poći ću u bolnicu.“

Saobraćajna nesreća se dogodila, isti dan, kada je Ljudmila pošla da uzme Mašu iz škole porodičnim žigulijem. Sedmogodišnja Katja je spavala na zadnjem sedištu.

Ona je prošla na zeleno svetlo semafora, kada je drugi vozač zaobišao neki zaustavljeni auto, projurio na crveno i udario u prednji deo njenog auta, brzinom od 80 kilometara na sat.

Na sreću, auto je udaren u prednji desni deo. Da je udario u prednja ili zadnja vrata, ili Ljudmila ili Katja bi bile verovatno mrtve. Od šoka, Ljudmila je pola sata bila bez svesti. Kada je došla sebi, prva misao je bila o kćerki. Ženi koja se zaustavila da joj ukaže pomoć dala je telefon Igora Sečina, s molbom da ga pozove da preuzme Katju. Ta žena je pozvala hitnu pomoć a zatim pozvala Sečina. Hitnoj je trebalo skoro 45 minuta da stigne do mesta nesreće. U momentu njihovog dolaska, Ljudmila je bila u stanju šoka, i nije mogla da kaže medicinarima da je voze u Vojnomedicinsku akademiju, na šta je imala pravo zbog položaja svog supruga. Odvezli su je u jednu lošiju bolnicu, koja je navodno bila specijalizovana traumatološka klinika. Košmar je za nju tek počinjao. Stanje bolnice ju je šokiralo. Odeljenje hitne pomoći bilo je prepuno mrtvih i umirućih. „To ću pamtiti dok budem živa“, priča ona.

Izvinivši se Tarnerovima, Putin je požurio u bolnicu. Na prijemnom odeljenju glavni lekar ga je uveravao: „Ne uzbuđujte se, nije ni u kakvoj opasnosti. Samo ćemo joj staviti šinu na leđa i sve će biti u redu.“

Kada se Marina (sekretarica) s Katjom vratila u Smoljni, Putin ju je zamolio da nazove Ševčenka, hirurga u Vojnomedicinskoj akademiji (kasnije Putinovog ministra zdravlja), i obavesti ga o Ljudmilinoj nesreći i gde se ona sada nalazi. Ševčenko je hitno u tu bolnicu poslao jednog od oficira medicinske službe, Sve je u redu- govorili su mu.No,on je rešio da lično pogleda pacijentkinju. Ljudmila se probudila u operacinoj sali; „videla sam nekog oficira, koji je stajao pored mene i držao me za ruku. Imao je vrlo topao dlan. On me je ogrejao, i znala sam da sam spasena.

U Vojnomedicinskoj akademiji rendgenski snimak je pokazivao da su Ljudmiline povrede ozbiljne, i ona je dobila odgovarajući tretman. Prošlo je više od mesec dana pre nego što je mogla da napusti bolnicu, a i tada je samo mogla da se vuče po stanu. Putin je bio besan zbog načina na koji su mu lečili ženu u prvoj bolnici, no, pragmatičan kao i uvek, nije bio toliko gord da ne zatraži pomoć.

SREDINOM APRILA 1996. godine, Anatolij Sopčak je zamolio Putina da nadzire mere bezbednosti za posetu predsednika SAD, Bila Klintona, koji će odsesti u Sankt Peterburgu na putu za jedan od redovnih sastanaka sa Borisom Jeljcinom u Moskvi.

Putin je bio aktivan iza kulisa, posebno kontrolišući bezbednost pri poseti visokog zvaničnika“, do toga stepena, da se Klinton pri letu za Moskvu žalio da su ga za vreme boravka u Sankt Peterburgu „držali u prokletoj čauri“.

Sopčak je datum izbora gradonačelnika Sankt Peterburga pomakao mesec dana unapred, na 19. maj, u cilju stvaranja problema opoziciji, što se teško može okarakterisati kao demokratski potez. Njegov suparnik bio je jedan od njegovih sopstvenih zamenika, Vladimir Jakovljev, i Putin je upozorio gradonačelnika da će kampanja biti teška.

Predizborna kampanja ekipe Jakovljeva, koju su isplanirali Koržakov i grupa moskovskih moćnika koji su u Sopčaku videli potencijalnog budućeg suparnika Borisu Jeljcinu, bila je prljava. Osim toga, Naina Jeljcin, supruga predsednika, bila je kuma jednog od Jakovljevih unuka. I bez obzira na sve, u trećem tomu svojih memoara Ponoćni dnevnici Jeljcin se užasava što su Koržakov i njegovi kolege – zaverenici, podržali „kandidata za gradonačelnika Jakovljeva“, značajnim novčanim sredstvima.

Sopčak je izgubio izbore, zaostajući samo za dva procenta glasova, i Jakovljev je prešao u njegov kabinet u Smoljnom. Putin je odbio predlog da ostane prvi zamenik gradonačelnika u novoj administraciji. Njegova izjava je postala glavni moto kampanje: „Radije bih da me obese zbog vernosti, nego da me nagrade za izdaju“, i te reči stvarni su odraz njegovog moralnog karaktera.

Nekoliko nedelja pre predsedničkih izbora, juna-jula, Boris Jeljcin je najavio plan prekida vatre u Čečeniji, ali problem nije bio rešen, i on je izgledao bespomoćno. U prethodnoj godini je preživeojoš dva srčana udara, a život mu je tekao između pijanki i otklanjanja posledica nekog od mnogobrojnih problema sa zdravljem.

O, kako su Rusi žudeli za mlađim i sposobnijim predsednikom.

Ipak, uprkos svemu, Jeljcin je izveo zapanjujuće „Lazarovo vaskrsenje“ i zadao senzacionalan udarac komunistima.

U to vreme zapalila se sauna Putina u vikendici.

Kada su stigli vatrogasci, kuća je bila sva u plamenu. Brzo su potrošili vodu i, mada je vikendica bila na obali jezera, creva nisu bila dovoljno dugačka da stignu do vode. Vikendica je izgorela do temelja, uništivši gotovo svu imovinu Putinovih, čak i Mašine i Katjine igračke i barbike. Ljudmila je to prihvatila filozofski.

Budući da je tri godine ranije bila blizu smrti, shvatala je da kuća, novac i druge materijalne vrednosti nisu važni. Jedino što je Putin izvukao iz pepela bio je njegov mali aluminijumski krstić, koji mu je bio na vratu prilikom krštenja u Crkvi Svetog preobraženja, i koji je nosio sa sobom u Izrael, 1993. godine, da ga osveti u Crkvi Svetog groba.

Požarni inspektori su zaključili da su građevinci nepropisno postavili peć u sauni, te je užareni ugalj pao na drveni pod. Pošto su bili krivi, građevinci su Putinovima napravili vikendicu ponovo, bez saune.

Posle pobede Jakovljeva, Putin je prešao u Moskvu.

Odlomci iz knige Putin – autori K Hačins i A Korobko