Bizarni Katalonski ples djavola – zimski karneval demona

U Kataloniji se svake godine održava bizarni tradicionalni zimski karneval demona, odnosno ples ljudi djavola. Postaješ ono što prizivaš.

 

Prošle nedelje je u našem malom gradu nadomak Barselone obeležen početak zimskog karnevala, koji se obeležava plesom ljudi kostimiranih u demone i đavole. Tako kostimirani, učesnici prolaze kroz ulice uz vatre, petarde, bubnjeve i vatromet. Nismo ni znali da je karneval u toku, pa smo se uputili u grad kod prijatelja. Rezultat izlaska je bio da se naša dvoipogodišnja ćerka toliko isprepadala da je kasnije jedva zaspala, sve vreme strašljivo gledajući kroz prozor u mrak.

Inače, u Kataloniji je ples đavola neka vrsta tradicije. Ono što je zanimljivo je da se ustvari poreklo tradicije ne zna. Prvi pisani zapis o nečem sličnom je iz 1150 godine, ubrzo posle otpada katoličanstva od Pravoslavnog Hrišćanstva. Taj prvi zapis govori o proslavi rođendana nekog kneza na kome se odigrala predstava sa đavolima, ali tada je tu bila i druga strana, na čelu sa Arhangelom Mihailom, koji je vodio vojsku anđela. Predstava je zvanicama dočaravala “večitu borbu” dobra i zla. Nekako, već oko 14-tog veka, anđeli potpuno nestaju iz tih uličnih „predstava“ i ostaju samo demoni, a predstave prerastaju u redovne karnevale i tradiciju. Danas je to česta pojava koja se odigrava nekoliko puta godišnje u svakom katalonskom gradu, a na karnevale se gleda kao na porodičnu zabavu kojoj prisustvuju čak i bebe. Organizuju se zajednička šminkanja i kostimiranja dece i odraslih u kostime đavola, obično na nekom glavnom gradskom trgu, pred samu paradu.

Doživljaj me je podsetio na trenutak kada smo planirali put do Madrida, preko Valensije i Saragose. Kada sam čitao o Saragosi, video sam da je tamo najveći praznik sredinom oktobra, a da je povezan sa Presvetom Bogorodicom. Naime, kada je Sveti Jakov Zavedejev propovedao po Španiji, u nekom trenutku je posustao duhom, zbog težine zadatka. Seo je pored reke u Saragosi i zakukao Presvetoj Bogorodici, rekavši da ne može više da se bori, da mu je dosta mržnje koju svi imaju prema njemu i da nije dostojan zadatka koji mu je poveren. Uto mu se Presveta javi, sišavši sa nebesa na jedan kamen pored reke i tako ga ohrabri da nastavi. U blizini tog kamena je napravljena jedna od najvećih katoličkih katedrala, posvećena tom događaju, koji se i dalje proslavlja na taj dan kada se dogodio.

Priča je u meni probudila radoznalost, pa sam hteo da vidim kako to izgleda. Međutim, malo pročitavši vidim da se sve pretvorilo u mnoštvo koncerata po gradu i jednu religioznu procesiju. Odem na sajt tog događaja i imam šta da vidim – na posteru za ovogodišnju proslavu je slika čoveka sa glavom životinje! Bogorodica je, na majici koju nosi “čovek”, predstavljena kao čiča-gliša sa krunom na glavi, držeći u naručju nasmejanu elipsu, koja je izgleda najbolje obličenje Bogočoveka koje je dizajner uspeo da izvuče iz sebe.

Proslavu smo zaobišli izdaleka.

I eto još se setim najveće „žurke“ u Kataloniji, letnje proslave Svetog Jovana Krstitelja. Na taj dan se sve pare troše na vatromet i alkohol, pa svi (opet i novorođenčad) izađu na ulice i celu noć pucaju. Proslava je bučnija od rata, a vazduh kao kada bi “bakljada na severu” trajala celu noć kroz celu republiku. Na ulicama se pale velike vatre, koje narod preskače kao svojevrstan način zabave i dokazivanja, a tu su ponovo i nezaobilazni đavoli.

Sigurno su mnogi čuli da je Zapad daleko zastranio, ali da li smo svesni u kojoj meri? Recimo, sada je prošao praznik „Dan zahvalnosti“, za koji se opet ne zna tačno odakle potiče. Taj praznik je nama poznat iz američkih filmova: porodica se okuplja, sprema se ćurka, i tako dalje. Dan posle tog dana se zove „crni petak“, kada su najveći popusti po prodavnicama. Ime „crni petak“, po Vikipediji, potiče od sasvim nevezanog fenomena po kome je petkom u Filadelfiji bila tako strašna gužva na ulicama da je bolje bilo ostati kod kuće. Sada, taj naziv se koristi za dan kada se prodavnice otvaraju u 4 ili 6 ujutru a ljudi bukvalno kampuju ispred prodavnica da bi kupili najnoviju stvar na popustu. Kada se radnje otvore dolazi do gužve, tuče, pa čak ponekad i do ubadanja noževima i pucnjave da bi se stiglo do željenog predmeta.

Naposletku, tek što se završio zimski karneval u mom gradiću, a počeo je predbožićni, ili takozvani “viteški karneval”. Ruku na srce, veliki deo karnevala čine viteške predstave u kojima čak glume i pravi sokolovi, sove i ostale vrste divljih ptica. Ipak, potkrale su se neke tezge na kojima se već sada na početku decembra prodaju plastični i keramički ukrasi sa likom deda-Mraza i njegovih irvasa. Između njih, obavijene mirisom gorućih štapića sandalovine, svoje lice ponosno pokazuju i tezge na kojima se prodaju kosturske glave, metle, veštice i razne amajlije, pa čak i one na kojima je pentagram. Jedna od omiljenih amajlija je i „prizivač anđela“, metalna kuglica koja ispušta prijatan zvuk kada se protrese.

Pravoslavni podvižnici koji su proveli decenije u postu i molitvi, osamljeni po pustinjama, dobro znaju da se anđeli ne prizivaju, već se ukazuju onima kojima je potrebno da se ukažu; što navodi na pitanje koga ili šta takva amajlija zapravo priziva?

Iskreno, nije mi teško da zamislim da se za nekoliko godina ovakve tezge pojave i u Srbiji, ili makar samo u Beogradu. Pitanje je samo, da li smo toliko otupeli da ćemo nemo dopustiti da se ovakve prakse ustale i oduzmu nam jedino što nam je ostalo – dušu, a sve pod čuvenom parolom “tolerancije”, a ako ne, šta ćemo tim povodom učiniti?

 

Marko Spasenović