Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Partija je postala oligarhija – militantna vladavina elite partijskih oligarha

 

Partija je postala oligarhija – vladavina elite partijskih oligarha

Kako demokratija dovodi do pojave organizacije militantnih partija i stranačkih oligarhija kao i partijskih lidera oligarha

 

Partija je postala oligarhija - militantna vladavina elite partijskih oligarha Mladjan Dinkić foto Oliver BunićU knjizi Sociologa partija u modernoj demokratiji Robert Mihels najpre ukazuje na sledeći paradoks: demokratija ne može bez organizacije, jer bi se raspršila u nekonzistentnoj masi. U odsustvu organizacije demokratija postaje haos, besporedak. A jedina opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs učio, prirodno stanje ili besporedak. Na drugoj strani, međutim, jačanjem organizacije umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom mišljenju, postoji jedna bitna sličnost između demokratije i organizacije. Ona leži u činjenici da su i jedna i druga oružje u rukama slabih u borbi protiv jakih.

Suština njegovog paradoksa leži u protivurečnom odnosu između demokratije i organizacije. Što je više organizacije, to je veća uloga vođa, na jednoj, i manji značaj demokratije, na drugoj strani. Mihelsov čuveni gvozdeni zakon oligarhije je izraz navedenog paradoksa. Taj čuveni i mnogo puta citirani zakon sažeto glasi: „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“.

U knjizi Sociologa partija u modernoj demokratiji Robert Mihels otkriva militantnu i vojničku prirodu savremenih partija, uključujući i one koje se nazivaju ili percipiraju kao demokratske. U svojim istraživanjima on utvrđuje da i za demokratske radničke partije važe pravila apsolutizma „da rešenja moraju biti brza, disciplina stroga, zapovedi apsolutne, poslušnost pravodobna“.

Po Mihelsovom uvidu opšta potreba masa da obožavaju vođe dolazi u još većoj meri do izražaja u političkim partijama. Često se, kaže on, socijaldemokratske i socijalističke partije u toj meri poistovećuju sa vođom (Slobodan Milošević i Zoran Djindjić na primer – primedba redakcije), kao neka stvar koja im pripada, da prihvataju njegovo ime – u Nemačkoj podela na lasalovce i marksiste, u Francuskoj na blankiste, gediste, žoresiste.

Temelj vođstva u političkim partijama je, po Mihelsovom mišljenju, govornička nadarenost, jer „nijedna masa se ne opire estetskoj i emotivnoj snazi govora. I dodaje: „mase se odnose prema svojim vođama kao onaj kipar u Grčkoj, koji je, izradivši Zevsa Gromovnika, pao na koljena pred vlastitim djelom da bi mu se poklonio“.

Drugi razlog oligarhijskih tendencija u političkim partijama Mihels nalazi u procesima jake centralizacije partijskog odlučivanja. „Veoma daleko od toga da izvor grešaka oligarhije prepoznaju u centralizaciji partijskih vlasti, veruju često da nemaju boljega sredstva za njezino suzbijanje od još daljega  naglašavanja centralizacije“. Gomilanje ovlašćenja u malo ruku, kao što je to po Mihelsovom mišljenju slučaj u radničkom pokretu i partijama, vodi tendenciji ka čestoj zloupotrebi moći“.

Citirajući staru izreku „Radije biti prvi u Galiji nego drugi u Rimu“, Robert Mihels dolazi do zaključka da lozinka većine u partiji glasi – centralizacija, a manjine – autonomija. On ukazuje na značaj borbi koje se u partijama vode oko pitanja centralizacije i decentralizacije, ali smatra da težnja za regionalnom autonomijom ne mora uvek da predstavlja opasnost po tendenciju oligarhije u partijskom životu.

Ona može možda da spreči stvaranje krupne partijske oligarhije, ali samo da bi je usitnila i stvorila veći broj regionalnih i lokalnih partijskih oligarhija.

U nastojanju da odgovori na pitanje je li oligarhijska bolest demokratskih partija izlečiva, Mihels nudi nekoliko zanimljivih ideja.

Prvo, učešće ili sudelovanje u državnoj vlasti uvek u izvesnoj meri umanjuje demokratske kapacitete političkih partija; i najdemokratskije među njima postaju u izvesnoj meri konzervativne.

Drugo, sa brojčanim rastom organizacije postaje borba za velika načela nemoguća. „Tu tendenciju pojačava parlamentarni karakter partije. Parlamentarizam znači nastojanje za što većim brojem glasova. Partijska organizacija znači nastojanje za što većim brojem članova. Glavno polje partijske aktivnosti je u izbornoj agitaciji i agitaciji učlanjivanja“.

Treće, političke partije, po ugledu na državu, postavljaju se na temeljnim stubovima: autoritetu i discipline.

Četvrto, postoji unutrašnji odnos između rasta partije i rasta opreza i plašljivosti u njezinoj politici. Drugim rečima, Robert Mihels kao da želi da kaže da samo male partije mogu sebi da priušte luksuz konzistentne, principijelne i hrabre partijske politike.

Peto, demokratiji je svojstvena naklonost prema autoritarnome rešavanju važnih pitanja.

Šesto, partija je samo sredstvo da se dođe do višeg cilja; ona ne može postati sama sebi svrha.

Sedmo, u jednoj se partiji nipošto ne mogu poklapati interesi u njoj organizovanih članova sa interesima plaćenog dela koji zastupa partijski organizam. „Nepromenljiv je socijalni zakon da se u svakom organu cjeline nastalome podjelom rada, čim se učvrstio, rađa vlastiti interes, zainteresiranost sobom i za sebe“.

Osmo, vođstvo je nužna pojava svakog oblika društvenog života, a zakon o istorijskoj nužnosti tendencije ka oligarhiji se temelji na nizu iskustvenih činjenica“.

Deveto, organizacija je majka vladavine izabranih nad biračima, opunomoćenika nad opunomoćiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegiraju. „Formiranje oligarhija u krilu raznovrsnih oblika demokracije organska je tendencija, dakle tendencija kojoj nužno podliježe svaka organizacija, pa i socijalistička, čak liberalistička.

Deseto, istorijska nužnost oligarhijskih procesa nikako ne oslobađa demokrate od potrebe njenog suzbijanja. „Zadatak pojedinca morat će, dakle, biti poput zadatka kopača blaga, kojemu njegov otac na samrti naznači blago: ono se doduše, ne može naći, ali radom koji sin obavi tražeći ga, njiva postaje plodnija. Potraga za demokracijom neće doneti neke druge plodove“.

Razočarenje u slabosti radničkog sindikalnog pokreta, na jednoj, kao i slabosti parlamentarne demokratije u Nemačkoj, na drugoj strani, nateraće Mihelsa da se povuče iz aktivnog političkog angažmana i da se okrene akademskoj teoriji. Pošto su mu vrata na nemačkim univerzitetima bila zatvorena, dobija mesto na univerzitetu u Torinu, i to na preporuku Vebera u čijem je časopisu sarađivao u mladosti, uprkos svojim marksističkim preokupacijama.

Druga faza u misaonom i teorijskom razvoju Roberta Mihelsa nastupa nakon njegovog dolaska u Torino i početka akademske univerzitetske karijere. Zaključci do kojih je došao ispitujući oligarhijske tendencije u demokratskim partijama leve orijentacije, približavaju ga Moski i Paretu i njihovim elitističkim teorijama. Mada je već i ranije prihvatio neke od stavova elitističke teorije, ovde pod direktnim uticajem Gaetana Moske, kao i uz uvažavanje teorije elita i njihove cirkulacije koju je formulisao Vilfredo Preto, Mihels u potpunosti prihvata elitistički pristup ne samo u razumevanju partija, nego i u razumevanju države i političkog života društva.

Mihelsov prelazak sa marksizma na teoriju elita ubrzan je, s jedne strane prihvatanjem Veberovog postulata o društvenoj neutralnosti nauke, a s druge, pristajanjem uz italijanski nacionalizam, koji će ga direktno odvesti na pozicije fašizma. I kao što konstatuje Dejvid Bičem (David Beetham) „Mihels nije došao do toga da podržava i legitimiše Musolinijev režim kao politički agitator, već kao sociolog i posredstvom kategorija svoje političke sociologije“.

Zanimljivo je i donekle zagonetno da Mihels jedva spominje Mojzea Ostrogorskog čija se knjiga „Demokratija i organizacija poličkih partija“ („La democratie at l‘organisation des parties politiques“) pojavila 1903, dakle osam godina pre Mihelsove studije.

Za razliku od Mihelsa, Mojze Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleske i Amerike i konstatovao je da je, uprkos izvesnim demokratskim reformama (kao što je formiranje lokalnih ogranaka, kokusa) uprava partijskih poslova ostala u rukama nekolicine.

Njegova ocena „da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u partijskom odboru“ ne samo da se poklapa sa Mihelsovim nalazima, nego važi i za današnje stanje stvari.

Ostrogorski takođe ukazuje na pogubnu devizu koja postaje ideja vodilja svim partijama: „Do đavola zemlja, naše je da dobijemo na izborima“.

I u odnosu na značaj partijskih vođa nalazi Mihelsa i Ostrogorskog se potpuno poklapaju. Ostrogorski konstatuje da organizacije političkih partija enormno uvećavaju moć partijskih vođa. „Poverljiva partijska blagajna, kojom vođe raspolažu, jeste drugo sredstvo, koje im omogućava da na povodniku vode mnogog poslanika, kome je partijska kasa platila izborne troškove ili koji prima mesečnu pomoć na ime izdržavanja“.

Mojze Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zaključka: „Jedva se razlikujući jedna od druge po svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega bore za vlast“.

Kao i u vreme Ostrogorskog i Mihelsa, tako je i danas. Vrlo je aktuelno i u naše vreme to što Ostrogorski veli: „Poslušnost i gotovo praznoverno poštovanje najvišeg šefa jeste vazduh koji svaka partija diše i njega se pridržava. Zadatak gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u tome da podržavaju šefa i njegove pomoćnike“. Parafrazirajući Ostrogorskog možemo reći da za poslanika i člana partije hrabrost da ima svoje mišljenje postaje slabost, a potčinjenost mišljenju partijske većine, redovno stanje duha.

Kao i pre jednog veka tako i u naše vreme važi dijagnoza koju je dao Mojze Ostrogorski, da „najobdarenijim i najinteligentnijim pripada počast da budu partijski gladijatori; ostali su prosta mašina za glasanje“. Fenomen „partijskih gladijatora“ je u naše vreme postao još značajnija karakteristika partija i političkog polja, s obzirom na povećanu ulogu medija, a posebno elektronskih kao što su televizija i internet, u formiranju javnoga mnjenja.

 

 

Izvor: Teorije elita u političkoj sociologiji klasične i savremene koncepcije – autor Dr Vukašin Pavlović

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter