Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Rečnik

 

 

Rečnik, izdanje 3999.

Kratka priča pod nazivom Rečnik 

 

Kratka priča pod nazivom Rečnik  - knjiga priče nepričeLjubav. Iluzija, infekcija, mentalna bolest, virus, degenerisanje. Ne postoji tačna reč ni sinonim. Ljubav će da osvoji svet. Ljudi će na Zemlji da stradaju duže od dve hiljade godina, biće žrtve te bolesti. 2008. godine, jedan istraživač, pisac i filozof, koji je zbog straha od posledica odlučio da ostane anoniman, oktriće vakcinu protiv ljubavi ‒ antiljubav. Godine 2010. isti istraživač izmaštaće i vakcinu antiprijateljstvo. Tako će, mislilo se, te dve najraširenije bolesti na Zemlji biti napokon zauvek zaustavljene.

Negde između 2010. i 2015, nije tačno ustanovljeno, u svetu će nastati MIR. Na toj Zemlji godina je tada trajala koliko danas traje vek. Promenilo se vreme, i ne znamo tačno ni kada, ni kako, zemaljske jedinice mera posle klimatskih promena nisu ostale iste. Znamo da je postojala neka mera koju su zvali kilogram, ali nemamo podatke, koja je to veličina. Sada sve merimo decibelima.

Nekoliko tragova tog fenomena zvanog Ljubav, ostaće zabeležena u dva filma koja su sačuvana od poplave i od raznoraznih događanja koja nisu u potpunosti sačuvana u arhivi.

Jedan film je bez naslova, i nalazi se u filmoteci URANUS. Od sadržaja je ostala samo jedna reč, ili dve: E…MIR… valjda je to neki početak MIRA.

Na filmu se vide ljudi kojima je koža čudne boje. Imaju osmeh na licu, odeća im je neverovatna, muzika je čarobno-zanosna… sa manje nota nego što je naša, danas. To treba da se vidi i čuje! Preporučujem svima koji poseduju naočare za dekodiranje starina, da vide to čudo… i čuju te melodije.

Kažu da je lek antiljubav i antiprijateljstvo jedna mala knjiga od tri lista. Ti tekstovi su izgubljeni. Ali znamo da su korice bile žutomedene boje, mada većina tvrdi da su bile crveno-plave.

Kažu još i da je jedan od sedam originalnih tekstova, kako se pretpostavlja, zakopan negde u blizini neke dve male reke, koje se negde na Zemlji ulivaju i čine jednu. Ali reka više nema, sve su nestale. U to vreme je, odjednom, zavladala suša.

Priča se da ta knjiga ima samo jedan list i da je autor, zahvaljujući jednom meceni i dobroti njegove milionerske duše, iz aviona bacao po celoj planeti prevod na svim jezicima. Kažu, da je i on hteo da ostane anoniman.

Priča se da imena autora i mecene ‒ bogataša, počinju istim slovom.

Priča se dosta toga. Postoji više verzija.

Nemamo druge podatke, ali je napisano po raznoraznim sačuvanim delima, da su se oni „voleli“, ili da je on bio „zaljubljen“ u njene reči.

Druge priče kažu, da čak nije ni cela strana, već samo nekoliko redova, i da je autor žena, koja je živela negde pored tih reka, i koja je kasnije pobegla, i sakrila se u planine. Ne znamo od čega se skrivala. Priča se da je pisala, pisala, pisala, i samo to radila danju i noću.

Poslednja pretpostavka kaže, da ništa od svega toga nije tačno, i da sve pretpostavke potiču iz jedne legende, koju je te iste godine pisala ta ista žena. Prepričane su na razne jezike, otuda potiču raznorazni prevodi. Svaki prevodilac je u svaku priču ponešto dodao. Dakle, sve je to mašta jednog jedinog pisca, koji je, na sreću, ili nesreću, prevođen na više svetskih jezika. Na zemlji je tada bilo više od pet stotina jezika.

Danas nam je lakše, komuniciramo muzikom. Ona je postala univerzalni jezik. Priča se da je baš taj isti autor podneo zahtev, još te godine, da muzika zameni reči, i da se tako ujedine narodi… Ta žena je imala preveliku maštu, i sa više prijatelja iz celog sveta izmislila je novi rečnik… Tako se priča. Znači, naša komunikacija muzikom počinje u to doba… evo 2.000 ili 20.000 godina po starom načinu računanja, to jest dve hiljade vekova po novom, kako je muzika naš jedan i jedini jezik… na našu sreću!

Ime autora, nažalost, nije poznato. To se istražuje. Ali se i priča, da nije bio muzičar, već da je samo imao lepo uvo, i da je voleo muziku. U to doba je postojao i ženski rod, i pretpostavlja se da je autor bila žena.

Ostalo je, kažu, još jedno mesto u kome i danas žive takvi ljudi, i boluju od te bolesti.

Oni se, još uvek, služe zemaljskim merama, i jedinim preostalim jezikom.

Ostalo je samo to jedno pleme, koje boluje od te dve bolesti ‒ LJUBAVI i PRIJATELJSTVA…

Govori se da se vole, da se mrze, da se ubijaju, da se uništavaju, da se množe, da sanjaju, i da vode ljubav, ali šta to znači, ne znamo. I da su srećni u nesreći, i da pevaju i kada su tužni, i kada plaču, i da ti ljudi imaju i dušu i suze u očima. Da se rađaju i umiru …

Nema nikakve sumnje, da su čudesni.

Trabalo bi da žive negde, na nekoj dalekoj planini, zvanoj Balkan ili Šara, na Balkanu, tako je zapisano, ali ona se možda na planeti Zemlji zove drugačije.

Jedina planina na planeti Zemlji, koja nije potopljena, je „Šara“. Tamo još niko od nas nije uspeo da ode, čak i ne postoji na našim mapama.

Pretpostavlja se prema nekim podacima, da tamo ima starih građevina, koje su u ono vreme zvali crkve, prepune knjiga, i drugih velikih zdanja, koja su zvali manastiri, napravljenih od hrastovine. To je, valjda, neka vrsta drveta. Kažu, i da je Bog njihov stanovnik i vladar. Ljudi su sujeverni, proizvode crno vino, koje im je davalo dva života. Ne više… jer, tako je odlučio taj njihov vladar, zvani Bog. Imaju pravo na dva života, ne na sedam, kako su mnogi tražili…

Treba da su tamo sačuvali po jedan od svih predmeta, koji su postojali na Zemlji. I svako ko je hteo da živi na toj planini, morao je da se odrekne materijalnog, i da donese nešto čega nema na spisku Boga… i barem jednu, ili više knjiga. Kažu da je sačuvan veliki broj knjiga. Kažu, ali, sve to se pretpostavlja, i ne znamo šta je tačno, a šta nije. Tako nekako, ne znamo pouzdano sve ovo… ali, gde je vatra, tu se dimi, ili gde se dimi, tu je vatra. Ili, nema vatre bez plamena, ili, beše, plamena bez vatre?

Ne znamo ko je napisao ove reči… ali, nema ni istine bez laži, nema ni mašte bez… sada tu ne piše, bez čega, i ja ne mogu da pretpostavim, ja sam samo memorija, ja ne znam da mislim, ja čitam šta su mi pripremili. U stvari, ja dekodiram note koje Vi čujete kao reči. Ja ne znam da čitam i da izgovaram reči. Ja nisam programirana za sve.

Priča kaže: oni nisu znali da pročitaju te tri strane leka „antiljubav“. Ne da nisu znali da čitaju, već su čitali samo jedno pismo, a to je neka „ćirilica“. Čudesno lepi znakovi, lepa slova. U tom delu zemlje nije se učila latinica. Za njihovo dobro, ili ne, ali tako je, i ne kaže se sve u pričama, u kojima su moje kolege memorije ovo pronašle. Kolege jesu početnici, ali,verujte, radili su više od tri veka ovaj rečnik – dokumentarac.

° Reči: voleti, mrzeti, ubiti, uništiti, množiti se, plakati, pevati… i sanjati, to su stari glagoli korišćeni do 2010. ili 2015. godine, pre muzike.

° Ćirilica: ne zna se ništa tačno, staro pismo… ni jedna informacija nije sačuvana na našim diskovima, a Pleme ljubomorno čuva svoje znanje…

Naši računari, naši elektronski neuroni, i niko od nas ne može… i nije sposoban da otkrije tajne te „ćirilice“. Mi nismo povezani sa njima, ali znamo da imaju još mozga u glavi, i da još uvek umiru, ali ređe; ipak su uspeli da sa Bogom nađu sporazum, i prihvatili su da žive sa njim…

Još uvek se vole…

Poslednje vesti: govori se da će uskoro biti poslana ekipa istraživača – „memorija plus“ – da pronađu to mesto, tu planinu Šara na Balkanu. Ne bi bilo pametno da se samo sakupi više podataka, kao i više slika o Bogu, već treba ispitati i dragocene plave trave koje tamo rastu… i koje mogu da se koriste za buduće svemirske lekove… Tamo negde, u nekom malom selu pored rečice, sačuvana je najveća biblioteka sa knjigama od papira… Nezamisliva je vrednost te biblioteke. Čuvene kisele kiše… to su kapi vode, i to bi nam smetalo… ekipa „memorija plus“ ima specijalnu opremu i uniforme za zaštitu od vode…

Ako hoćete da budete u ekipi koja će poći na Šaru na Zemlji, morate konkurisati i podneti molbu. Uz molbu, naravno, priložite sve svoje podatke, ali moraćete još da naučite i jedan zemaljski jezik. Ubacite disk „OR“ u memoriju, i za nekoliko nano sekundi naučite. Kažu da je nakada postojao jezik Velike Britanije. Negde je napisano, jezik bez mirisa. On se najlakše uči. Trebalo bi da je sačuvan još jedan jezik zvan esperanto. Nažalost, svaki trag esperanta je izgubljen, ali memorije koje budu imale tu sreću da odu do Šare, tamo će naučiti taj jezik. Postoji još jedan, za koji kažu da je najteži, ali najmelodičniji jezik…

Tamo se govori jednim jezikom, o kome se ništa ne zna, osim da je autorka, pored esperanta, znala i njega.

Posle svega, nadamo se da ćete znati sve da upamtite, ako budete imali sreću da odete. Ja vam želim srećan put, ako ima mesta, povedite i mene sa Vama. Mogu biti od pomoći. Ako ne odem, molim Vas da mi donesete snimak da čujem njen glas. Trebalo bi da je tamo sačuvan. Ona je sve čuvala, pričaju.

Ovo je bila poslednja emisija „Vesti o čudima“. Danas je 3999. godina, septembar desete godine, desetog veka posle muzike. Čitali smo delove jednog lista novog rečnika, poslednjeg izdanja izdvačke kuće „Svemir“. Možete ga naći na svim računarima „Svemira“. Cena se zaračunava po nano-minutu, a može i na kredit. Za početak izdanja, dva veka za cenu jednog.

Ima svega i svačega u njemu, vredi pretplatiti se… početna ponuda će trajati kratko.

Ja sam memorija 1955. Čujemo se u sledećem izdanju, u istom prostor-vremenu…

Sledi vremenska prognoza sa memorijom 1956…

Do slušanja.

Ja sam memorija 1956. Dobar vek.

Vreme je bez promene… Struju možete koristiti slobodno ova dva veka, možete slobodno da putujete bilo kuda, ako niste nabavili krila, biće ih na rasprodaji; informacije o tome dobićete u sledećoj emisiji… Nema promene vremena sledeća tri veka… Sve vreme biće sunčano… osim povremenih pogoršanja… Nabavite najnovije disk „Or“, oni su naj… izdžljiviji.

U sledećem izdanju vam obećavam smešnu muziku, učitavanje, sada, nije uspelo.

Ja sam memorija 1957. Sada sledi malo marketinga i najlepše naše reklame, kao što je popust za krila… itd.

Sada je vreme da se pozdravimo. Do slušanja, posle reklama ostavljam Vas sa memorijom 1958, za Vaše najlepše želje, i ako želite da napunite svi svoje baterije, priključite se sada. Sutra je praznik Sveta Tišina!

Ja sam memorija 1958. Danas je 3999. godina, septembar desete godine, desetog veka posle muzike. Očekujem Vaše pozive, jer tu sam da ispunim Vaše želje i u nadi da ste svi priključeni, da Vas podsetim da se sutra ne radi… Sutra je 4000. Septembar…

U sledećem veku opisaću, šta je bilo sa ćirilicom…

Ja sam…

 

 

Zorica Sentić

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar