Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Младен Јосић (1897-1972) - Портрет девојке

Скулптуре

 

И на крају, сва ћеш, нема сумње,

поћи за мном као река бујичара

којој се обале разилазе на све стране…

И поплавићеш ме затеченог

на спавању, ушушкаћеш корењем и муљем

свe моје постојање и љубав обећану.

Узалудно отимање уплешће нам прсте

и леве и десне, окамениће их у знак наше

вечне чежње да спојимо обале.

Камене руке ће рећи да су ту биле

бујице љубави, а потомци ће од њих

клесати парковске скулптуре посвећене

заљубљенима и онима што нису.

Мале скулптуре, камене боје, биће

топле к’о узглавља онима што се

волети почињу, а исти

узбуркани вали биће наши споменари.

Грејаће их пригушена хтења и обећања,

ритуал плеса бојажљиве младости.

Ја ћу бити твој херој ослушкивања

твоје умирујуће природе, боје камена!

Непокајан, чврсто ћу држати прсте

скулптуре, верујући да поплавом љубави

спојиће обале бар они које дотицасмо нежно.

                                                    Душан Ђорђевић

Младен Јосић (1897–1972) – Портрет девојке

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: