JERETIČKA PRIČA

Jeretička priča - Branko Ćopić i Ivo AndrićŠetajući, kao i uvek nedeljom kada je pust grad i ako me posluži sreća pa ne kaplje s nebesa i ne svira košava i uzduž i popreko, dogenglao sam do Brankovog mosta, kao da je slučaj hteo da se baš tu prisetim jedne davne storije, još iz pedesetih prošlog veka.

Tada su baroni i markizi Narodnooslobodilačke borbe i Revolucije bacili anatemu na Branka Ćopića, zapretivši mu izopštavanjem iz javnog života, a jedino što mu je stavljeno na teret bila je njegova „Jeretička priča“. Dakle, samo priča, pa opet se na njegova pleća sručio pogrom teži od planine. Smešila mu se mišja rupa do kraja života, tako je bar izgledalo. No, saznavši za nevolju u koju se njegov brat po peru nehotično bio uvalio, budući nobelovac Andrić pokušao je da ga uteši, kako se to po čaršiji prepričavalo, pored ostalog rekavši mu i: „Piši romane, Branko, njih i onako niko ne čita“.

I ovaj ga je poslušao.

E sad, koliko mu je to pomoglo, to je već druga priča.

Pomislim onda kako je u međuvremenu mnogo vode proteklo Savom i Dunavom – koji se, evo, i seku nedaleko odatle, što se za svetlih dana, kao što je ovaj danas, sa mosta lepo moglo videti. I mnogo se toga promenilo, dakako nabolje, pa je i vlast danas prosvećenija; državni poslovi, na svu sreću, povereni su kadrovima lišenim ideoloških, ali i svakih drugih predrasuda; i nije nimalo neprijateljski nastrojena prema piscima, reklo bi se, baš naprotiv. Nema te priče zbog koje bi nekoga progonili, pa bila ova ma koliko jeretička. Uostalom, ne goni se ni za mnoge grđe stvari nego što je reč. Takvo je vreme došlo.

Međutim, uprkos svemu, nešto je ipak ostalo isto, nije teško zaključiti. A što je još gore, tome izgleda nema pomoći. Jerbo je ona Andrićeva čini se aktuelnija nego ikad – romane i dalje niko ne čita!

 

Zoran Škiljević

Izvor: Hilandar Najlepša ostvarenja sa XII konkursa za najkraću kratku priču (priredio Djordje Otašević)