Kosovo i Metohija – Ibarski Kolašin, Gazivode, Mokra Gora, Zubin Potok

Obilazak prirode i znamenitosti koje Kosovo i Metohija mogu da pruže. U slici i reči Ibarski Kolašin i Zubin Potok, Gazivode i Mokra Gora, manastir Duboki potok i manastir Banjska

 

 

Planina Mokra Gora nalazi se u jugozapadnoj Srbiji. Prostire se između metohijske kotline i reke Ibar, odnosno između Rožaja, Ribarića, Zubinog Potoka, Istoka i Peći. Ovu planinu Jovan Cvijić je nazvao balkanskom lepoticom, a krasi je skoro netaknuta priroda prepuna malih jezera i močvara. Obiluje bogatstvom četinara, bukove šume, lekovitog bilja, kao i borovnica, šumskih jagoda, kupina, malina, ribizli… Najviše je koriste meštani skupljajući lekovite biljke i šumsko voće.

Sa Morke Gore pogled na metohijsku dolinu

Foto: Filip Prodanović

Pored prirodnog jezera, izvora Savine vode, planinom dominiraju vrhovi Berim (1731m) i Radopolje (1751m) – opština Zubin Potok, najviši vrh Pogled (2155m) na području opštine Tutin i vrh Beleg (2151m), koji se nalazi na samoj granici sa Crnom Gorom.

Povodom Svetskog dana planina, a u okviru projekta “ Razvoj turizma u opštini Zubin Potok”,  planinarski klub “Berim” i InTER (Institut za teritorijalni ekonomski razvoj) organizovali su 14-og decembra 2013.g, jednodnevni planinarski pohod na Mokru Goru.

Samo mesec dana pre stajala sam na vrhu Pogled i gledala na prostranstva koja se pružaju sa najvišeg vrha. Da nismo morali nazad za Beograd predložila bih da idemo planinom sve do Berima, da prođem i vidim celu Mokru goru. Ovu moju želju kao da je neko čuo, te po dolasku kući, na moju radost, dobih poziv od Dragiše Mijačića, direktora InTERa, da im se pridružim u pohodu na Berim, iako se do tada nismo znali.

Polazimo putem Beograd – Kraljevo i dalje Ibarskom klisurom uzvodno od srednjevekovne tvrđave Maglič. Ibarska klisura duga 150 kilometara, počinje od Kosovske Mitrovice, kroz nju teče reka Ibar ka Kraljevu i jedini je prirodni put koji spaja kosovsku niziju i celo Kosovo i Metohiju sa centralnom Srbijom. Cela klisura i njena šira okolina obiluje spomenicima srednjevekovne istorije i kulture. Ovde je živelo i materijalnog traga ostavilo jedanaest srpskih kraljeva. Prolazeći klisurom kao da sam putovala kroz vekove. Za one koji vole da obilaze stare gradove, utvrđenja, arheološka nalazišta i slično, a među njima sam i ja, ova oblast je prava riznica. Radoznali putnici želeli to ili ne bivaju uvučeni u istoriju ovoga kraja gde na svaka 3-4 kilometra mogu naći neki odgovor ili priču vezanu za  duhovno i materijalno graditeljsko blago, kao večne svedoke jedne države, čiji su rudnici bili glavni izvor bogatstva, a ona dobro uređena zakonima.  Vispreni ljudi bi već uveliko od ove kulturno istorijske zaostavštine kao i prirode koja je okružuje prepoznali veliki turistički potencijal.

Klisuru nazivaju i Dolinom jorgovana, zbog jedne od najromantičnijih priča o ljubavnom zaveštanju koja se tu dogodila pre sedam vekova. I danas se prepričava i obeležava kao “Dani jorgovana” u znak sećanja na ovaj događaj. Naime, jednog majskog dana, iz ljubavi prema Jeleni Anžujskoj, kralj Uroš I Nemanjić je pred njen dolazak naredio da se putem kojim će ona doputovati, celom dolinom Ibra, posade sve poznate vrste jorgovana. Želeo je da ulepša litice doline i podseti je na rodnu Provansu. Tako je buduću srpsku kraljicu dočekala prava Dolina jorgovana, puna cvetnih bokora, plave, ružičaste i bele boje.  Taj gest oduševio je Jelenu Anžujsku i ona je uživala u opojnoj čaroliji cvetnih mirisa koji ju je pratio sve do budućeg muža.

Gazivodsko jezero

Gazivodsko jezero

Put Ibarskog Kolašina počinju da se naziru plavo-zelene boje jezera Gazivode i obronci planine Rogozne, gde ulazimo na teritoriju opštine Zubin Potok. Ova opština danas broji 64 sela sa istoimenom varoši smeštenoj u Radičpoljskoj dolini. Leži u podnožju Mokre Planine ili Mokre Gore kako je obično meštani, a i većina nas zove.

Po smeštaju u hotelu Aleksandar, krenula sam da se upoznam sa ostalim članovima InTERa i da vidim detaljnije Zubin Potok. Jedna od zaposlenih Jovana Obradović  me je povela u obilazak grada. Ona se po završenim studijama u Beogradu vratila u svoj rodni kraj. Iako, pored teške situacije i nezaposlenosti ona ima posao, namera joj je da svojim radom pomogne kako bi mladi ljudi ovde imali perspektivu za rad i ostanak . Tako ona i njene kolege, puni entuzijazma, rade na razvoju i promociji turizma opštine Zubin Potok.

Prošetale smo se glavnim ulicama, u centru gde je bista Petra II Petrovića Njegoša, obišle dom kulture koji se zove “Vojvodina”, sportsku halu ispred koje je trim staza i teniski teren. Sportska hala i trim staza su prilično novi. U hali se pored redovnih treninga, utakmica i sportskih turnira održavaju i druge manifestacije. Kad su u pitanju druge manifestacije, između ostalog, i gostovanje plesne grupe “Street dance” iz Kosovske Mitrovice, setila sam se da sam ih gledala na TV-u i jako su mi se dopali. Ova grupa školuje puno članova, od dece do odraslih i redovno su prisutni na raznim plesnim takmičenjima. S obzirom u kakvim uslovima vežbaju mora im se odati priznanje za veliki trud i ne mogu, a da ne spomenem, da su svoj talenat krunisali 12. mestom na svetskom prvenstvu, a na evropskom su ušli u polufinale.

Istog dana, Dragiša i Radojko Vlašković, službenik opštine Zubin Potok su me poveli da vidim Zvečan i Kosovsku Mitrovicu koja je udaljena od Zubinog Potoka oko 20 kilometara. Vozimo se klisurom između planina, pa preko uzvišenja spuštamo se serpentinama odakle se pruža prelep pogled na snežni masiv Kopaonika. Kod Zvečana, kao neka kapija za ulaz u Kosovsku Mitrovicu uzdiže se vulkanska kupa na kojoj je stari grad – tvrđava Zvečan.  Zvečanska tvrđava iznad grada datira još iz antičkog doba. Od 1093. godine služila je kao pogranična utvrda raškog župana Vukana. U sklopu tvrđave nalazio se jedan od kraljevskih dvorova Nemanjića kada je 1120. godine stari grad obnovio Stefan Nemanja i smatran je jednim od najjačih utvrđenja. To je bilo vreme procvata ovog kraja koje se vidi po brojnim zadužbinama, manastirima kao i intenzivnoj eksploataciji bogatih rudnih nalazišta Trepče: olova, cinka, srebra i zlata. Trepča je tada bila veliko rudarsko naselje u kojoj je takođe bila i kovnica novca.  Sa dolaskom Turaka rudarstvo zamire, ustalom kao i sve ostalo.

Kosovska Mitrovica je veliki grad, ali srpsko stanovništvo, negde oko 20.000 njih u ovom gradu živi zbijen u samo dve glavne ulice koje se zovu „severni deo“. Zgrade, kuće, radnje, kiosci, kafići –  stešnjene su i nagurane jedna uz drugu, dok su ulice pune ljudi u svako doba dana i večeri.  Za razliku od južnog dela Mitrovice koji je etnički čist, severni je multietnički, , jer oko 2.000 Albanaca živi u delovima grada koji se zovu Bošnjačka mahala i mikronaselja. Pored Srba i Albanaca, u severnom delu Mitrovice žive i Goranci, Romi, Bošnjaci, Turci, i mnogi drugi. Sa podelom grada, severni deo ostao je bez adekvatnih uslova za rad boreći se za život u novim nametnutim uslovima i sa vrlo ograničenim resursima.

Tvrđava Zvecan

Foto: Miroslav Čela Lazarević

 

 

 

 

 

 

 

Kako je dan već odmakao, detaljniji obilazak ove dve ulice ostavili smo za neki drugi put. Krenuli smo nazad sa namerom da večeramo u restoranu “Hajdučki konak” nedaleko od Zvečana. Udaljen od naselja, sagrađen sa velikom dozom ukusa od kamena i drveta, restoran je niska pružena kuća koja se nalazi u lepom prirodnom okruženju na obroncima brda Kremeštak. Ispred je malo jezero sa svežom pastrmkom i mini park uređen za dečiju zabavu. Večera je bila za svaku pohvalu.

Sutradan u subotnjem usponu na Mokru Goru pored domaćina iz InTERa i lokalnog planinarskog kluba “Berim”, učestvovali su članovi PD ZMAJ Zvečan iz Kosovske Mitrovice, PEK “Gora” iz Kragujevca, PSD “Gvozdac” iz Kraljeva, PD “Žeželj” iz Kragujevca i ja kao član sportskog kluba “Alti” iz Beograda. Srela sam mog starog poznanika sa pohoda na Kavkaz, Bubeta iz Kosovske Mitrovice i upoznala još mnogo novih, prijatnih i zanimljivih ljudi. Bilo je i dece željnih da dan provedu u prirodi i upoznaju se sa gostima. Među njima i mala Jovana i Ivan koji su mi bili glavni vodiči, informisali me o nazivima mesta i okolnih sela, hvalili svog učitelja koji ih vodi na planinarenje, pričali gde su sve bili i koliko su gde kilometara prešli, a mene radoznalo ispitivali o Himalajima, Africi i drugim avanturama.

Foto: Filip Prodanović

Foto: Filip Prodanović

Staza je vodila od sela Jabuka, a zatim preko sela Velika Kaludra gde smo prolazeći kraj vrhova Kapak i Lučin krš napravili pauzu da fotografišemo pejzaže sa kojih se pruža pogled na brojne planinske masive. S jedne strane vide se Prokletije sve do granice sa Albanijom, pravo pogled na Rogoznu i Kopaonik, s druge strane sve do Makedonije Šar planina, dok se ispod magle i oblaka skrivala metohijska dolina. Prvi deo uspona je bio bez snega, ali kako smo se približavali vrhu bilo ga je sve više, pa su se momci smenjivali prteći ga da nam olakšaju hodanje i utabaju stazu.

Foto: Dejan Milošević

Foto: Dejan Milošević

A onda ispred nas se ukazao poluzasneženi Berim sa svojim zupčastim stenama. Sa vrha gledajući greben napala me je mašta. Spustila sam se s druge strane koja je sastavljena iz više stena u obliku trougla koji se spuštaju jedan ispod drugog i izgledali su mi kao zmajevi zubi. Ipak nisam mogla da nastavim dole i vidim prvu stenu koju sa fotografija znam kao pogodnu za sportske smerove, jer je to zahtevalo vreme. Ipak, osmatrajući reljef, videla sam da se na ovim stenama može svašta napraviti što ima veze sa avanturizmom. Vratila sam se gore na vrh i pridružila ostalim učesnicima u poziranju za fotografisanje. Vreme nas je baš poslužilo, ceo dan je bio sunčan, vedar i prilično topao za decembar. Posedali smo da odmorimo i prezalogajimo nešto iz lanč paketa koje smo dobili na polasku od organizatora. I zaboravila sam kad sam zadnji put na nekom izletu dobila lanč paket pa mi je to bilo skroz interesantno, osetila sam se kao da sam u osnovnoj školi  :)  i podsetila se tih davnih dana.

Foto: Filip Prodanović

Foto: Filip Prodanović

Sa vrha smo krenuli stazom drugom stranom planine spustivši se na put koji vodi preko zaseoka Prodanovići uz Čečevsku reku do sela Kovače i gde nas je čekao bus. Već je počeo da pada mrak kada smo svi došli do busa. Neki malo umorni,  ali svi zadovoljni i ispunjeni posle pređenih 24 kilometara. Na fizički umor svi su zaboravili kada smo se posle odmora uveče okupili u restoranu Zapis gde su nam domaćini organizovali druženje i večeru. Uz sve to dobila sam i pravi, prirodni-čist med od Miroslava Lazarevića, sekretara Planinarskog kluba Berim. Nisam izdržala već sam med odmah posle ukusne gazivodske pastrmke, otvorila da probam. Planinski i livadski med iz ovog kraja oduvek su bili poznati po svom kvalitetu. A sada sam se i lično uverila.

Svežina čistog vazduha, mirisi prirode, celodnevna šetnja i na kraju domaća hrana su me omamili da sam već posle večere jedva držala otvorene oči.  Nema ništa slađe nego zaspati posle takvog dana.

      

 

 

 

 

 

 

 

Filip p1

 

 

 

 

 

 

 

Između sela Dobroševine i Čitluk, 3 kilometara od Zubinog Potoka nalazi se manastir Duboki Potok. Nedeljno pre podne takođe vedro i sunčano iskoristila sam za šetnju do ovog manastira u okvru kog je crkva Vavedenja Svete Bogorodice koja potiče iz 14. veka. Manastir pored vrednih starih relikvija poseduje dragocenu zbirku starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga na pergamentu i papiru iz 14., 15. i 16. veka. Ispred manastira se pruža pogled na ravnu dolinu Zubinog Potoka iznad koje se uzdižu planine. Da su kuće u dolini građene malo drugačijim stilom bila bih ubeđena da sam u nekom Švajcarskom selu koje okružuju vrhovi visokih Alpa. Ovde definitivno nedostaju ski staze pa da se upotpuni turizam zajedno sa letnjim čiji je pored planine, najjači adut jezero Gazivode.

Gazivodsko jezero završeno je 1977. godine izgradnjom sistema Ibar-Lepenac kada su potopljena sela i ogroman prostor plodne zemlje. Većina meštana tada se preselila da živi u Centralnoj Srbiji. Potopljen je i veliki broj arheoloških lokaliteta od neprocenjive vrednosti. U Brnjaku u dubinama jezera nalazi se ostaci dvora na kome je kraljica Jelena Anžujska osnovala internat, odnosno čuvenu prvu žensku školu gde su dolazile siromašne devojke iz cele Srbije učeći pismenost, muziku, vez i ostale poslove. Smatra se da i današnji kosovski motivi u ženskom vezu potiču iz ove škole.

Gazivodsko jezero dužine 24 kilometara, danas je prirodno bogatstvo opštine. Pogodno je kako za odmor, tako i za razne vidove sporta i rekreacije. U okviru projekta “Razvoj turizma opštine Zubin Potok” izgrađena je prva plaža i organizovan je letnji internacionalni kamp za studente iz bivših republika. Svakog leta sve je više turista koji ga posećuju ne samo iz okoline već iz cele Srbije.

 

Foto: Miroslav Čela Lazarević

Foto: Miroslav Čela Lazarević

Kao što to uvek biva, vikend je proleteo za čas. Iako za tri dana nije moguće obići celo prostranstvo, Ibarski Kolašin je još jedan od niza lepih predela naše zemlje koji sam sada prvi put posetila. Ima toga još što ću ovde, a i šire od Kolašina, obići kad dođem svaki sledeći put. Uživala sam tri dana u sjajnom gostoprimstvu domaćina. Puna sam utisaka, nekih novih saznanja, ali i onih koji su mi se samo potvrdili. Upoznala sam puno ljudi, a među njima i one koji se i pored svih nevolja koje su ih snašle,  nisu prepustili, već se bore i ulažu svoju energiju da se kraj u kome žive oporavi u svakom smislu i postane bolje mesto za život kako mu i dolikuje. Ja sam uz njih i uvek ću biti uz takve.

Foto: Miroslav Čela Lazarević

Foto: Miroslav Čela Lazarević

 

Popodne pre polaska za Beograd obišli smo i manastir Banjsku. Sagrađen je izmedju 1313. i 1317. godine, kao zadužbina srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina (sina Uroša I Nemanjića i Jelene Anžujske). Kao jedan od najmoćnijih vladara na Balkanu svoga doba,  podigao je oko četrdeset zadužbina tokom svoje četrdesetogodišnje vladavine (kao i Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku…) . Banjsku je namenio sebi za zagrobnu crkvu i tamo je najpre i bio sahranjen.  Posle Kosovske bitke 1389. godine njegovo telo je preneto u Trepču, a potom, 1460. godine u bugarsku prestonicu Sofiju gde se i danas nalazi u crkvi Svetog Kralja, koja je po njemu dobila ime.

Banjska je kao najmonumentalniji i najraskošniji manastir u srednjovekovnoj Srbiji bio na četvrtom mestu po značaju i jedan od retkih manastira sa očuvanom osnivačkom poveljom – Povelja kralja Milutina.  Dolaskom Turaka,  opljačkan je (bio je čuven po svojoj raskoši i zlatu), a potom porušen i spaljen zajedno sa vrednim knjigama. U 19. veku pretvoren je u džamiju sve do prvog svetskog rata. Godine 1915. nađen je skelet sa 2 zlatna prstena. Utvrđeno je da to bio grob kraljice Teodore, prve žene kralja Stefana Dečanskog i majke cara Dušana. Prvi prsten ukrašen je antičkom kamejom, a na glavi drugog je predstava dvoglavog orla i natpis: „Ko ga nosi, pomozi mu Bog“. Danas, prsten kraljice Teodore, jedan od najlepših spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i zanatstva, počiva u depou beogradskog Narodnog muzeja koji je zatvoren pre više od deset godina, a kad će proraditi – niko ne zna. Za to vreme ovaj prsten imao je samo jedan kratak izlet, kad je 2004. prikazan u njujorškom Metropoliten muzeju kao jedan od najvrednijih i najlepših eksponata iz Vizantije.

 

manastir_banjska

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dragana Rajblović