Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Ostalo

Neda Valčić Lazović i intervju sa novinarkom koja pravi intervjue

 

Dva priloga o našoj pametnoj i lepoj novinarki… ponosu srpskog novinarstva!… – Govori kao Marija Kiri i Simon de Bovoar!… a lepa je kao Katrin Denev i Merilin Monro!…

 

Neda Valčić Lazović i intervju sa novinarkom koja pravi intervjue 

Intervju: Neda Valčić Lazović, novinarka – U razgovoru sam kao provodnik!

 

Srpsko novinarstvo pati od nedostatka intelektualnog poštenja“

Neda Valčić Lazović i intervju sa novinarkom koja pravi intervjueKad gledamo TV-intervjue Nede Valčić-Lazović s najvećim piscima i filozofima današnjice, urednice i novinarke RTS-a, razgovore koje je najčešće vodila na perfektnom francuskom, zaista shvatamo da je istina dijaloške prirode, da čovek, samo, u komunikaciji s osetljivim sagovornikom može da dođe do značajnih životnih saznanja.

„Najčešće smo zaključani u jeziku – uvek isti ton i iste rečenice, ljudi koji ne umeju ili neće da čuju, reči bez težine… S koliko osoba možete, istinski, da razgovarate?” – kaže Neda Valčić Lazović u predgovoru svoje knjige izabranih razgovora „Sve što (ne) kažem, pogrešno je”, u izdanju „Službenog glasnika”.

Sad i „čitamo“ njene emisije u kojima su gostovali Slobodan Selenić, Patrik Beson, Peter Handke, Ameli Notomb, Milorad Pavić, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Žan Bodrijar, Mišel Onfre, Frederik Begbede, Dušan Kovačević i drugi.

□ Serija Vaših autorskih emisija, započela je razgovorom s velikim Brodskim, a kažete i da je to bio početak Vaših preobražaja kroz intervjue. Šta, sve, osećate dok razgovarate s piscima svetskog glasa, s autentičnim zvezdama, i na koji način Vas je to promenilo?

■ Na prvom mestu, osećam kako intelektualna avitaminoza svakodnevnog života nestaje. Srećna što, u svom zrelom dobu, nalazim učitelje … Rečenica Petera Handkea da je „umetnost puna krikova, kao napušteno dete” i da je „smisao književnosti upravo da oseti to dete napušteno u svetu”, obeležila je mnoga moja kasnija čitanja. Misao Marija Vargasa Ljose koji, pišući o odrastanju svojih junaka u diktaturi, zapravo, piše o ljudima koji smatraju da postići uspeh u mutnim vremenima znači izneveriti sebe, te, stoga, biraju „teško bitisanje u osrednjosti”, izoštrila je moj kritički pogled na današnje društvo… Čini mi se kao da sam s „mojim” piscima odrastala u odraslim godinama…

□ Izbor intervjua koji sad imamo pred sobom, sačinjen je po posebnom ključu?

■ Taj ključ je, u isto vreme, i promišljen i ličan: ličan jer su se tu našli moji prvi sagovornici – Peter Handke i Patrik Beson, zatim, moji, u trenutku pisanja, poslednji sagovornici – Mišel Onfre i Žan-Mari Le Klezio, moji nobelovci – osim Le Klezioa, Orhan Pamuk i Mario Vargas Ljosa… Posebno sam bila osetljiva prema autorima kojih više nema – prema Slobodanu Seleniću, Miloradu Paviću, Žanu Bodrijaru, Horheu Semprunu, Alenu Rob-Grijeu… U racionalnom ključu, vodila sam računa da se, pored težih ili više teorijskih intervjua, kao što je, na primer, razgovor s planetarno poznatim filozofom Žanom Bodrijarom, nađu neobavezne, lične ispovesti književnih zvezda kao što su Frederik Begbede ili Ameli Notomb. Sviđa mi se da, pored „težih”, piscu postavim i neka sasvim obična pitanja tipa „šta o sebi misli kad se pogleda u ogledalo” i sl. Volim promene ritma, različitost, to nosi lepotu…

□ Kakva je srazmera duge pripreme i istinskog nadahnuća u ovim razgovorima, svojevrsnim seansama?

■ Pripreme su uvek duge i ne bih mogla bez njih, ali u praksi ne znače preterano. Iskoristim, možda, trideset ili četrdeset pripremljenih pitanja. Svaki razgovor ima neku svoju unutrašnju logiku i u određenom trenutku krene svojim putem. Ja sam, onda, tu da ne dozvolim da moj sagovornik „skrene s puta”.

□ Do kog je bilo najteže doći, na čiji ste intervju najduže čekali?

■ Čini mi se da sam, na sve intervjue, čekala, dugo. Ipak, možda, najduže na razgovor sa Žan-Mari Le Klezioom, francuskim piscem koji živi na relaciji Novi Meksiko–Južna Koreja–Mauricijus, i koji ne daje intervjue. Imala sam sreću da prihvati razgovor i, to, samo, „par meseci“ pošto je dobio Nobelovu nagradu – bila je to zaista nemoguća misija!

□ Kako ste se osetili kad Vas je Le Klezio nazvao ranom zorom u hotel i kad Vas je dovezao do svoje skrivene kuće?

■ Nikad nisam ustala tako lako! Skočila sam iz kreveta kad sam čula taj smiren dubok glas koji mi predlaže da, umesto u mom hotelu, snimamo u njegovoj kući – što je od početka bila moja želja! Sačekao nas je ispred jedne napuštene crkve iz 16. veka, a ,onda, ćuteći, vozio nekim čudnim uskim putevima, sve do svoje kuće na litici, u koju nijedna TV ekipa nije kročila! U toj usamljenoj kući, na obali Atlantika, u jednom nestvarnom ambijentu, napravila sam jedan od meni najdražih razgovora.

□ Da li ste se, nekad, osetili kao psihoanalitičar, posebno s onim ličnostima koje su zatvorene?

■ Psihoanalizu prepuštam psihoanalitičarima… Ipak, imala sam utisak, posebno kad je reč o piscima koji retko i nerado daju intervjue, da sam neka vrsta „provodnika”… Čini mi se da su se pojedini pisci, potpuno zaboravivši na kamere, na izvestan način obraćali sebi ili objašnjavali neke stvari, sebi, a ja sam bila vrsta „provodnika” da to lakše učine…

□ Ko Vam je od sagovornika bio posebno blizak, a ko odbojan? Handke je, u početku, odbijao da priča, da li Vas takve situacije koje su poznate svakom novinaru, nekad pokolebaju?

■ Svi su mi bliski, jer, kad sednem preko puta njih, oni postaju „moji likovi”, čak i onda kad hoće da budu odbojni, kao što je, to, pokušao Alen Rob-Grije. A „zastrašivanje”i odbijanje Petera Handkea, skrivalo je jednu neverovatnu osetljivost… Inače, odbijanje ponekad deluje na mene kao crvena marama. Ništa vredno u životu ne dobija se na lak način! Smatram da, ako nešto istinski želite, to i ostvarite. Pitanje je samo koliko želite.

□ Da li se nekad dogodilo da niste uspeli da dođete do nekog pisca kog ste, posebno, želeli da intervjuišete?… Da li biste nam otkrili ko će biti neki od sledećih sagovornika?

■ Fransoaz Sagan me je odbila zato što sam sa srpske televizije (!)… Markes mi nikad nije odgovorio (!)… A imena budućih sagovornika nikad ne otkrivam – kad mi postave to pitanje, naprasno postajem sujeverna!…

□ Šta mislite o srpskom novinarstvu danas?

■ Uz ono dužno „čast izuzecima”, mislim da pati od iste boljke kao i naše društvo danas: od nedostatka intelektualnog poštenja!

 

Marina Vulićević

Objavljeno: 5. 2. 2012.

 

Priredio: V.V.M.

oOo

 

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar