Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Rodjenje Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista – Srećan Božić!

 

Rodjenje Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista – Srećan Božić!

Danas se slavi Božić – rodjenje Bogočoveka i u to ime prenosimo Žitije Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista

 

BOŽIĆ – ROĐENjE GOSPODA I BOGA I SPASA NAŠEGA ISUSA HRISTA

Rodjenje Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista - Srećan Božić!A KAD se navrši vreme posla Bog Sina Svog Jedinorodnog (Gal. 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Djevi u Nazaretu govoreći: Raduj se, blagodatna! … evo začećeš i rodićeš Sina (Lk. 1, 28. 31), – u to vreme iziđe zapovest od ćesara Avgusta, da se popiše sav narod u carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebaše svako da ide u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Djevom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčar sku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Djeva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivši Ga bez bola, kao što Ga je i začela bez greha, od Duha Svetoga a ne od čoveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu, i položi Ga u jasle. Potom priđe i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao božanskom plodu devičanske utrobe. Tada dođoše i pastiri iz polja, upućeni od angela Božjeg, i pokloniše Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I čuše pastiri mnoštvo angela Božjih gde poju: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). U to vreme stigoše i tri mudraca s Istoka vođeni čudesnom zvezdom, s darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i pokloniše Mu se, kao Caru nad carevima, i darivaše Ga darovima svojim (Mt. 2, 11).

Tako dođe u svet Onaj, čiji dolazak bi prorečen od proroka, rodi se onako kako bi prorečeno: od Prečiste Djeve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada više ne beše u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovaše Irod tuđin. Posle mnogih Svojih praobraza i nagoveštenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar svega i Car nad carevima, da izvrši delo spasenja ljudskog, koje ne mogahu izvršiti sluge Njegove: ni angeli, ni ljudi, niti ma koje drugo stvorenje. Jer je trebalo spasti ljude od greha, smrti i đavola. A samo je Bog jači od đavola i njegovih glavnih zlotvornih sila: greha i smrti. To spasenje je izvršio ovaploćeni Bog – Bogočovek Hristos Isus, koji u Bogočovečanskom telu Svom – Crkvi i spasava ljude od greha, smrti i đavola, spasava ih svetim božanskim Tajnama i svetim evanđelskim vrlinama. Zato Njemu neka je večna slava i hvala i poklonjenje od svih bića ljudskih u svima svetovima. Amin.

POVEST O ROĐENjU GOSPODA BOGA i SPASA NAŠEG ISUSA HRISTA [1]

RODjENjE Gospoda Isusa Hrista bi po obručenju Preblagoslovene Matere Njegove, Prečiste Djeve Marije, Josifu, čoveku pravednom i već starom, kome beše osamdeset godina. Prečista Djeva bi data njemu, po svedočanstvu svetog Grigorija Niskog[2] i svetog Epifanija Kiparskog,[3] pod vidom supružanstva, da on čuva Njeno devstvo i da se stara o njoj. A još pre nego što stadoše živeti zajedno nađe se da je Ona trudna od Duha Svetoga. Jer Josif bejaše prividni muž Marijin, a u stvari čuvar posvećene Bogu devičanske čistote Njene, i očevidac i svedok besprekornog života Njenog. Jer Gospodu bi ugodno da utaji od đavola tajnu Svoga ovaploćenja od Prečiste Djeve, pokrivši supružanstvom devstvo Svoje Presvete Matere, da vrag ne bi doznao da je to ona Djeva za koju prorok Isaija reče: Eto, devojka će zatrudneti (Mt. 1, 23; Is. 7, 14).

O tome svedoči sveti Atanasije, arhiepiskop Aleksandrijski, govoreći: „Josif beše dužan poslužiti tajni, da bi se Djeva, kao imajući muža, slavila,[4] i da bi sama stvar ostala sakrivena od đavola, te da on ne bi saznao na koji će način Bog blagovoleti boraviti s ljudima“.[5] I sveti Vasilije Veliki veli: „Obručenje s Josifom bi izvršeno, da bi se od kneza ovoga sveta, đavola, sakrilo ovaploćenje Sina Božija“.[6] To isto kaže i sveti Jovan Damaskin: „Josif se obručuje Mariji kao muž, da bi đavo, ne znajući o bezmužnom rođenju Hristovom od Djeve, odstupio, tojest prestao pobuđivati Iroda i podsticati Jevreje na zavist. Jer đavo, još od vremena kada proreče Isaija: „eto, devojka će zatrudneti i roditi“, budno motraše na sve devojke, da koja od njih ne zatrudni bez muža i ne rodi ostajući devojka. Božji promisao ustroji obručenje Djeve Marije Josifu, da bi se od kneza tame sakrilo i devstvo Prečiste Bogorodice i ovaploćenje Boga Logosa“.

Još pre izvršenja supružanske tajne, nađe se da je Prečista Djeva Marija trudna od Duha Svetoga, i rastijaše sveta utroba Njena smeštajući u sebi nesmestivog Boga. No naročito Njena trudnoća postade jasno primetna kada se Ona posle tromesečnog boravka kod Jelisavete vrati domu svome,[7] i Božanstveni plod s dana na dan rastijaše u Njoj i približavaše se dan porođaja. Uvidevši to, Josif utonu u veliku nedoumicu i tugu, jer mišljaše da je Ona pogazila zavet devstvenosti. Veoma smućen, starac govoraše u sebi: Ja je ne poznah, i čak se ni pomišlju ne ogreših o nju, a eto Ona je bremenita. Avaj, kako se to desilo? ko je prelasti? Prosto ne znam šta da radim. Da li da je izobličim kao zakonoprestupnicu, ili da prećutim zbog sramote i njene i moje? Ako je izobličim, Ona će nesumnjivo, po zakonu Mojsijevom, biti zasuta kamenjem, i ja ću ispasti kao mučitelj, koji ju je predao na ljutu smrt. Ako pak prećutim ne izobličivši je, onda će mi udeo biti s preljubočincima. O, šta ću da radim? Ne znam. Otpustiću je tajno, neka ide kuda hoće. Ili ću ja sam otići od Nje u daleku zemlju, da oči moje ne vide takvu sramotu.

Razmišljajući u sebi tako, pravedni Josif pristupi Djevi Mariji, kako o tome svedoči sveti Sofronije, patrijarh Jerusalimski,[8] i reče joj: Marija, šta je to što u tebe vidim? za poštovanje – sramotu, za radost – tugu, umesto hvale donela si mi prezrenje; od sveštenika u hramu ja te primih besprekornu. A šta sada vidim?[9] – I sveti Atanasije Aleksandrijski ovako govori o tome: Josif, videći da je Djeva Marija trudna, no ne znajući kakvo je skupoceno blago u njoj, sav smućen pitaše je: „Šta se to dogodi s Tobom, Marija? Nisi li Ti ona česna Devojka, vaspitana u sveštenim pritvorima hrama? Nisi li Ti ona Marija koja nije htela ni pogledati u lice muškarca? Nisi li Ti ona Marija koju sveštenici nisu mogli nagovoriti da stupi u brak? Nisi li Ti ona koja se zavetovala ružu devstvenosti sačuvati neuvenljivom? Gde je palata Tvoje celomudrenosti? Gde je besprekorni vajat Tvoje devstvene čistote? Gde je Tvoje stidljivo lice? Ja se stidim, a Ti si smela pošto ja skrivam greh Tvoj“.

Kada Josif govoraše ovo Svetoj Djevi, – o! kako se stiđaše Ona: prečisto Jagnje, besprekorna golubica, celomudrena Djeva, crveneći u licu od takih reči Josifovih! Ne smejaše Ona da mu otkrije blagovest donesenu Joj Arhangelom i proročanstvo izrečeno o Njoj Jelisavetom, da ne bi ispala slavoljubiva i hvalisava. To ističe i gorespomenuti sveti Atanasije, stavljajući Joj u usta ovakve reči k Josifu: Ako ja sama budem govorila tebi o sebi, onda ću ispasti sujetna. Strpi se malo, Josife, pa će te pastiri obavestiti o meni. – I ništa drugo ne govoraše Djeva Marija Josifu do ovo: Živ je Gospod koji me dosad čuva u besprekornoj devstvenosti, te ne poznah greh, i niko se ne dotače mene, a što je u meni jeste od Božje volje i dejstva.

Međutim Josif kao čovek mišljaše po čovečanski, smatrajući da je Njena trudnoća od greha. Ali, budući pravedan, ne hte je sramotiti, već namisli tajno je pustiti; ili, kako se veli u sirijskom prevodu: on namisli tajno je ostaviti, tojest otići od Nje nekuda daleko. A kada on tako pomisli, gle, angeo Gospodnji javi mu se u snu, govoreći: „Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje“. Angeo zato naziva Djevu ženom Josifovom, da bi u Josifu uništio misao o preljubočinstvu, jer Josif mišljaše da je Marija začela od preljubočinstva. Angeo kao da veli Josifu: „obručnica je tvoja žena, a ne nekog drugog muža“. O tome blaženi Teofilakt kaže: „Angeo naziva Mariju ženom Josifovom, pokazujući time da se obručnica njegova nije oskvrnila s drugim. A naziva je ženom njegovom još i zato, da bi se zajedno sa devstvenošću poštovao i zakoniti brak“. Tako rasuđuje i sveti Vasilije Veliki: „Angeo naziva Mariju i Djevom i obručnicom mužu, da bi se i devstvu odalo poštovanje i brak ne bio ukoren. Devstvo dakle bi izabrano za sveto rođenje, a obručenje, koje je početak braka, bi izvršeno po zakonu zato, da ne bi ko pomislio da je od bezakonja ono što se ima roditi; a još i zato, da bi Josif bio stalni svedok Marijine čistote, te da je ne bi stali klevetati kako je Ona, tobož, oskvrnavila svoje devstvo. Jer u licu svoga obručnika Josifa Ona imađaše svedoka i čuvara svoga života“. Reči angela Josifu: „ne boj se uzeti Marije žene svoje“, po tumačenju svetog Grigorija Niskog i blaženog Jeronima, znače: „primi ženu svoju po obručenju, a Djevu po njenom zavetu danom Bogu“; jer Ona jeste prva u Izrailjskom narodu devojka koja se zavetova Bogu očuvati neoskvrnjenim devičanstvo svoje do kraja života. „Ne boj se, jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga“. A rodiće Ona Sina, i ti Mu nadeni ime kao otac, iako nemaš udela u Njegovom Rođenju. Jer pošto je običaj da očevi daju imena svojoj deci, kao što Avraam dade svome sinu ime Isaak (1 Mojs. 21, 2), tako i ti, premda nisi prirodni već samo tobožnji otac Detencetu, poslužićeš Mu kao otac nadenuvši Mu ime. – Sveti Teofilakt ovako govori Josifu od lica Angela: „Premda nisi imao nikakvog udela u Rođenju Detenceta, ipak hoću da ti dam zvanje oca, da bi ti i ime dao Detencetu; ti ćeš Mu nadenuti ime, mada Ono i nije tvoj porod; no time ćeš učiniti ono što je svojstveno ocu. A koje ime? Isus, što znači Spasitelj, jer će On spasti ljude Svoje od grehova njihovih“.

Josif, probudivši se od sna, učiNi kao što mu zapovedi angeo Gospodnji i uze ženu svoju, obručenu njemu, a Djevu besprekornu, zavetom devstva posvećenu Gospodu, i Mater Vladike koja zače Spasitelja sveta od Duha Svetoga. On je uze kao obručenicu svoju, s ljubavlju Joj odajući veliko poštovanje kao Djevi Gospodnjoj, i služeći Joj bogobojažljivo i sa strahom kao Materi Spasiteljevoj.

„I ne znađaše za nju dok ne rodi“ (Mt. 1, 25), tojest, po objašnjenju blaženog Teofilakta, nikada je on ne poznade kao ženu. Jer kako je On, budući pravedan, mogao poznati Nju, kada mu Ona beše data iz hrama Gospodnjeg ne radi braka, već radi čuvanja njenoga devstva pod vidom braka? Kako se on mogao dotaći device Gospodnje koja je obećala Bogu večno devstvo? Kako se on mogao kosnuti Svebesprekorne Matere Gospoda svoga i Sazdatelja? A što se tiče Evanđelskih reči: „dok ne rodi“, treba imati na umu da u Svetom Pismu izraz „dok“ obično označava vreme koje ne prestaje. Jer i David kaže: „Reče Gospod Gospodu mome: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim“ (Psal. 109, 1). Ove reči ne znače da će Gospod – Sin samo dotle sedeti s desne strane Gospoda – Oca, dok On ne položi neprijatelje Njegove za podnožje nogama njegovim; nego one znače to, da će Gospod Sin, i pOšto Mu neprijatelji budu položeni pod nogs Njegove, još slavnije sedeti kao Pobeditelj u beskonačne vekove. Slično tome piše se i o svetom Josifu: „ne znađaše za nju dok ne rodi“. Ove reči znače ne kao da je on nju potom imao poznati, kako su to neki jeretici smatrali, što je tuće Pravoslavnoj crkvi, nego da se po Rođenju takvoga Sina koji beše Bog ovaploćeni, i posle tolikih čudesa koja se dogodiše u vreme Rođenja Njegova, kojih Josif beše očevidac, ovaj blagočestivi starac ne samo ne smejaše dotaći Nje nego je i duboko poštovaše kao sluga gospođu svoju, služeći Joj kao Materi Božjoj sa strahom i trepetom. O toj reči „dok“ sveti Teofilakt piše ovako: „Sveto Pismo obično tako govori; kao na primer ovo o potopu: ne vrati se gavran u kovčeg dok ne presahnu voda „a zemlji (1 Mojs. 8, 7), a on se i posle toga vratio nije. I Hristos kaže: Ja sam s vama do svršetka veka (Mt. 28, 20). A zar po svršetku veka On neće biti s nama? Naprotiv, tada će On još više, u beskonačne vekove, biti s nama. Tako se i ovde kaže: „dok ne rodi“, tojest: Josif ne pozna Presvetu Djevu ni do Rođenja, ni po Rođenju, kao što će Gospod i u toku veka, i po svršetku veka, biti s nama neodstupno. Jer kako se Josif mogao kosnuti Prečiste Djeve, pošto je saznao o neiskazanom Rođenju od Nje Spasitelja?“

Iz svega dosad rečenoga jasno se pokazuje da je Prečista Bogorodica i po začeću i po trudnoći sačuvala besprekorno devstvo. A kada se isti Angeo javi Josifu posle Rođenja Hristovog u Vitlejemu i u Egiitu, pošto se Josif već bio uverio u čistotu Marijinu i o Rođenju Bogomladenca od Duha Svetoga, tada Angeo ne naziva Prečistu Djevu Mariju ženom njegovom već Majkom Rođenoga, jer u Evanđelju piše ovako: A kad mudraci otidoše, gle angeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: ustani, uzmi dete i mater njegovu, (a ne ženu tvoju), pa beži u Egipat (Mt. 2, 13). I opet u Egiptu angeo govori Josifu: ustani, i uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu (Mt. 13, 21), jasno pokazujući time da on Josifa upućivaše ne na brak nego na služenje Mladencu i Materi Njegovoj. Tako dakle, Josif ne poznade Mariju kao ženu ne samo dok Ona ne rodi Sina svoga prvenca, nego i posle Rođenja Bogomladenca Ona ostade čedna Djeva, kao što o tome složno svedoče svi veliki Učitelji Crkve.

Priča se i ovo:[10] u vreme kada Presveta Djeva Marija beše bremenita, neki knjižnik po imenu Anin dođe – pošto se angeo već beše javio Josifu – kući njihovoj, i ugledavši bremenitu Devicu, hitno ode k prvosvešteniku i k svemu sinedrionu i reče im: „Taj Josif drvodelja, za koga vi svedočaste da je pravedan, izvršio je bezakonje: tajno je upropastio i oskvrnavio Djevu koja mu bi data iz hrama Gospodnjeg na čuvanje, i eto ona je sada bremenita“. Prvosveštenik posla sluge kući Josifovoj, i nađoše Mariju bremenitu, kao što kaza onaj knjižnik. Onda oni uzeše Nju sa Josifom i odvedoše ih prvosvešteniku i sinedrionu. Prvosveštenik reče Djevi Mariji: „Zaboravila si Boga ti, vaspitana u Svetinji nad svetinjama; ti koja si primala hranu iz ruku angelskih i slušala pevanje angelsko. Šta si to uradila? – A ona plačući govoraše: Živ Gospod Bog moj, ja sam čista i muža ne znam. – Tada prvosveštenik reče Josifu: Šta si to uradio? – Josif odgovori: Živ Gospod Bog moj, ja sam čist od Nje. – Na to prvosveštenik reče Josifu: Pošto glavu svoju nisi priklonio pod krepku ruku Božiju, da bi potomstvo tvoje bilo blagosloveno, i tajno si se od sinova Izrailjevih sastao sa Djevom, posvećenom Gospodu na dar, zato ste vi oboje dužni popiti vodu izobličenja, da bi Gospod obelodanio greh vaš pred svima.[11]

– Takav sud Bog je ustanovio preko Mojsija; to je opisano u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj, u petoj glavi: ako bi se u neko lice, bio to muž ili žena, posumnjalo da je učinilo preljubu, a to lice ne kaže istinu o tome, onda se takvome licu davala zakletvena voda uz naročita sveštenodejstva i preko posebnog čina. I po sudu Božjem, posle pijenja te vode, zbivalo se neko izobličiteljno znamenje na licu koje je izvršilo preljubu, po kome se znamenju obelodanjivalo učinjeno bezakonje. Tom dakle vodom, po propisanom činu, prvosveštenik napoji najpre Josifa, pa onda Mariju, i ne dogodi se na njoj nikakvo izobličiteljno znamenje, tako da se narod čuđaše što se greh njihov ne obelodani. Tada im prvosveštenik reče: Kada Gospod Bog ne objavi greh vaš, onda idite s mirom. – I otpusti ih. A Josif, uzevši Djevu Mariju, ode kući svojoj radujući se, i slaveći Boga Izrailjeva.

Posle toga iziđe zapovest od ćesara Avgusta[12] da se popiše sav svet; i svi iđahu da se popišu svaki u svoj grad. Pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zvaše Vitlejem, jer on beše iz doma i plemena Davidova, da se popiše s Marijom, obručenom za njega ženom, koja beše trudna (Lk. 2, 1-5). Vitlejem je maleni grad, nedaleko od Jerusalima na jugu, pored puta što vodi u planinski kraj, ka svešteničkom gradu Hevronu, gde bejaše dom Zaharijin i gde Prečista Djeva, posle Arhangelova blagovešća, poseti i pozdravi Jelisavetu, Pretečinu majku. Vitlejem se dakle nalazi na sredini puta između Jerusalima i Hevrona, a od Nazareta galilejskoga grada do Vitlejema ima tri dana hoda, i nešto više. Vitlejem se naziva gradom Davidovim zato što se u njemu rodio car David i u njemu bio pomazan za cara; tamo i Rahila umre (1 Mojs. 35, 19); tamo se nalazi i grob Davidova oca Jeseja. Vitlejem se najpre nazivao Efrata, ali Jakov, kada pasijaše tamo svoja stada, nazva ga domom hleba (= Vitlejemom), proviđajući duhom i predskazujući da se u tom mestu ima roditi „hleb koji siđe s neba“ – Hristos Gospod (Jn. 6, 51). Blizu pak Vitlejema, na istoku, prema Davidovom studencu, nedaleko od koga David jednom silno ožeDni i reče: Ko bi mi doneo vode da pijem iz studenca Vitlejemskoga što je kod vrata! (2 Car. 23, 15), nalazi se pećina u kamenitoj gori, na kojoj leži grad Vitlejem. Nedaleko od te pećine nalažaše se njiva Salomije, koja življaše u Vitlejemu a beše rođaka i Djevi Mariji i Josifu. I kad se Josif približi gradu, dođe vreme da Čista Nevesta rodi, i on stade tražiti kuću za prenoćište, gde bi Porodilja mogla imati udobno mesto sebi, da bi rodila na svet Blagosloveni plod utrobe Svoje. Ali on ne nađe stana zbog mnoštva naroda koji beše došao da se popiše, i beše zauzeo ne samo opštu gostionicu nego i sav grad. Zbog toga Josif i svrati u spomenutu pećinu, pošto im ne beše mesta u gostionici, a dan je već naginjao k večeru. Ta pak pećina služaše kao sklonište za stoku. U njoj Prečista i Preblagoslovena Djeva toplo se u ponoći moljaše Bogu, i sva bogomislijem nalazeći se u Bogu i goreći čežnjom i ljubavlju k Njemu, ona bez bola rodi Gospoda našega Isusa Hrista, u dvadeset peti dan meseca decembra.

Tako i dolikovaše da rodi bez bola Ona koja zače bez supružanske naslade: „ne poznah naslade, reče Ona, jer nisam u braku.[13] A pošto Ona zače čisto, tako se i porodi Ona bez gubljenja devstva, kao što govori o tome sveti Grigorije Niski: „Djeva zače, Djeva nošaše, Djeva rodi, Djeva ostade; nijedno od dogodivših se na zemlji čuda nije slično ovome“.[14] I sveti Damaskin kaže: O, čuda novijeg od svih drevnih čudesa! jer ko zna majku koja je rodila bez muža?“[15] Presveta Djeva rodi Hrista bez muža, kao što Adam proizvede Evu bez žene. O tome sveti Zlatoust govori ovako: „Kao što Adam bez žene proizvede ženu, tako i ovde Djeva bez muža rodi Muža, odužujući muževima dug za Evu. Adam ostao ceo celcat pošto mu bi izvađeno iz tela rebro, i Djeva ostade čedna ne izgubivši devstvo po Rođenju Mladenca“.[16] I zbi se ono što je praslikovano u nesagorivoj kupini i u Crvenom moru: „jer kao što kupina goreći ne sagorevaše, – peva Crkva -, tako Djeva si rodila, i Djeva si ostala“.[17] I opet: „more po prelasku Izrailja ostade neprohodno; Besprekorna, po Rođenju Emanuila, ostade čedna“.[18]

Tako, Uvekdjeva rodi ovaploćenog Boga ne povredivši Svoje devstvo. Pored toga Ona se porodi bez uobičajene pomoći i prisluživanja babice, kao što svedoči o tome sveti Atanasije Aleksandrijski, objašnjavajući evanđelske reči: „rodi sina svoga prvenca, i povi ga, i metnu ga u jasle“ (Lk. 2, 7). On kaže: „Pogledaj na tajanstveno Rođenje Djeve: Ona sama rodi, i sama povi Mladenca. Kod mirskih žena jedna rađa a druga povija; kod Presvete pak Djeve nije tako. Ona sama rodi, i sama povi; sama bezbolna mati i neučena babica, Ona ne dopusti nikome da se nečistim rukama dotakne Prečistoga Poroda: sama Ona posluži Rođenome od Nje, i povi Ga, i metnu Ga u jasle“. Tako i sveti Kiprijan: „U Rođenju i posle Rođenja Djeva Božanskom silom ostade djeva; Ona koja se porodi bez bola, ne beše Joj potrebna nikakva usluga od strane babice, nego sama bi porodilja i služiteljka Porodu, i Svome milom Čedu ukazuje pobožno staranje: miluje Ga, grli, ljubi, daje Mu sisu; i sve to Ona čini radosno, bez ikakvog bola, bez ikakve nemoći prirode, koji su prirodni pri porođaju“. Tako dakle Ona svome Božanskom Porodu posluži svojim devojačkim rukama, ne čekajući rođaku svoju staricu Salomiju, po koju Josif ode da je pozove da posluži Presvetoj Djevi. Ali Salomija dođe kada već sve beše svršeno, jer Ona koja rodi, Ona i posluži, noseći Mladenca, povijajući Ga, i mećući Ga u jasle.

Sveti sveštenomučenik Zinon episkop[19] saopštava i ovo: kada babica dođe, ona ne verova da je porođaj bio devstven i da nije povredio devstvo Porodiljino, i staraše se da istinitost toga proveri na način svojstven babičkoj veštini. Ali ona odmah iskusi kaznu za drski postupak svoj: jer ruka koja se drznu da to proveri, iznenada bi zahvaćena nekom strahovitom ognjenom bolešću i sasuši se. Kada pak ona svoju sasušenu ruku prisloni na Božanskog Mladenca, ruka se tog časa isceli i postade zdrava kao što je i ranije bila. Tada Salomija poverova da Mati jeste Djeva, a Mladenac – Bog.[20]

Posle toga Devstvena Porodilja i neobična Služiteljka Svome Porodu, povivši Sladčajše čedo Svoje u lanene, bele, čiste, tanane pelene, blagovremeno spremljene i iz Nazareta donesene, i metnuvši Ga u jasle što behu u toj pećini, pokloni Mu se kao Bogu i Stvoritelju. To spominje blaženi Josif, pisac kanona,[21] kada se obraća k Prečistoj Djevi ovakim rečima: Djevice, držeći u rukama Ovaploćenog i Obavijenog čovečjim obličjem, i poklanjajući Mu se i celivajući Ga materinski, Ti Mu govoraše: Čedo preslatko, kako ja ovako držim Tebe koji rukom držiš svu tvar?[22] Nema sumnje da se Bogodjevica pokloni do zemlje Rođenome od Nje koji ležaše u jaslama; i njih sa udivljenjem okružavahu nevidljivo angelski činovi, kao što o tome svedoči Crkva govoreći: Angeli okružavahu jasle kao presto heruvimski, jer pećinu u kojoj leži Gospod gledahu kao nebo.[23] A uz jasla behu privezani vo i magarac, da se ispuni Pismo: Vo poznaje gospodara svoga i magarac jasle gospodara svoga (Is. 1, 3). A taj vo i magarac behu dovedeni Josifom iz Nazareta. Magarac bi doveden zbog bremenite Djeve, da bi je nosio na sebi za vreme puta; a vola dovede Josif da ga proda, i tako isplati dužni danak caru i sebi kupi sve što je potrebno. Stojeći za jaslima, obe te beslovesne životinje svojom parom zagrevahu Mladenca u to zimsko vreme, i na taj način služahu svome Gospodaru i Tvorcu. A i Josif se pokloni i Rođenome i Rodivšej jer tada poznade on da Rođeno od Nje jeste od Duha Svetoga. O tome sveti Atanasije veli ovo: „Zaista Josif ne znađaše Nju dok Ona ne roli Sina svoga prvenca; sve dok Djeva nošaše u utrobi svojoj Začeto, Josif Je ne znađaše, ne znađaše šta je u Njoj, šta se u Njoj zbiva. A kada Ona rodi, tada on poznade: tada poznade Josif Djevu, kakva bejaše sila u Njoj, i šta se Ona udostoji postati;. tada poznade on videvši Djevu gde doji i u isto vreme čuva svoje devstvo neprikosnovenim; tada poznade on kada Djeva rodi, ali ne iskusi ono što je svojstveno porodiljama; tada poznade on da Nesecivi Kamen dade silu Duhovnome Kamenu;[24] tada poznade Josif da se na Nju odnose reči proroka Isaije: „Eto, devojka će zatrudneti“ (Is. 7, 14)“. – Ove reči svetog Atanasija potvrđuju, da je u to vreme Josif poznao silu tajne, i poznavši poklonio se sa strahom i radošću, blagodareći ovaploćenoga Boga što ga udostoji da bude očevidac i služitelj ove tajne.

Što se tiče dana u koji se zbilo Rođenje Hristovo, mnogi pouzdani pisci tvrde da je to bilo u ponoći između subote i nedelje. A to se slaže i sa Šestim Vaseljenskim Saborom, koji objašnjava da se nedelja praznuje i sa tog razloga što se Gospod Hristos rodio u taj dan: „jer u taj dan Gospod stvori svetlost; u taj dan Gospod blagoizvole roditi se; u taj dan On primi krštenje u Jordanu od Jovana; u taj dan sam premilostivi Iskupitelj roda ljudskog vaskrse iz mrtvih radi spasenja našeg; u taj dan On izli Duha Svetoga na učenike Svoje“. Jer kao što se tačno zna: Gospod Hristos se zače u devičanskoj utrobi na Blagovesti u petak, i u petak postrada; tako se On u nedelju rodi, u nedelju i vaskrse. I dolikovaše Hristu da se rodi u nedelju – dan u koji Bog reče: „Neka bude svetlost“, i u koji „bi svetlost“ (1 Mojs. 1, 3) u taj isti dan trebalo je da i On sam, Svetlost Večna, zasija svetu. A da se Hristos imao roditi noću, i u koji čas noći, proročki je predskazano u Knjizi Premudrosti Solomonove, gde se kaže: „Jer kada krotka tišina zali sve, i noć u svome toku dostiže sredinu, siđe s neba od carskih prestola Svemoguća Reč Tvoja, Gospode, kao strašni ratnik na sredinu propale zemlje“ (Prem. Solom. 18, 14-15).

Zbiše se i čudesa velika po vaseljeni u vreme Rođenja Hristova. Jer u onaj sami čas u koji Gospod naš iziđe kroz čistotom zapečaćena devičanska vrata, iznenada u toj pećini poteče iz kamena izvor vode, a u Rimu izbi iz zemlje izvor jeleja i poteče u reku Tibar. Hram idolski, nazivan večnim, sruši se; idoli se isporazbijaše, i na nebu se pokazaše tamo tri sunca. A u Španiji te noći pojavi se oblak svetliji od sunca; u Judejskoj pak zemlji vinogradi engadski procvetaše u zimsko doba. No divnije od svega beše ono što je opisano u Evanđelju, kada angeli s pesmopojem siđoše s neba i jasno se pokazaše ljudima. A dogodi se to ovako. Prema onoj pećini u kojoj se rodi Hristos, po svedočanstvu blaženoga Jeronima, nahođaše se vrlo visoka kula, zvana Ader, u kojoj življahu pastiri stada. Tamo, te noći, trojica njih behu budni i čuvahu svoje stado. I gle, vrhovni među Nebeskim Silama, angeo, za koga sveti Kiprijan misli da je sveti blagovesnik Gavril, javi se njima u velikom sjaju, blistajući nebeskom slavom, kojom i njih obasja. Videvši ga oni se veoma uplašiše. No pojavljeni angeo, naredivši im da strah odbace i da se ne boje, objavi im radost koja je Rođenjem Spasiteljevim došla svemu svetu. Pritom on im ukaza na znak istinitosti svoje blagovesti, rekavši im: naći ćete dete povijeno gde leži u jaslama (Lk. 2, 12). Dok im angeo govoraše to, odjednom se ču u vazduhu pojanje mnoštva nebeskih vojnika koji slavljahu Boga i pevahu: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 13-14). Posle tog javljenja angela i pevanja nebeskih vojnika, pastiri se posavetovaše i hitno odoše do Vitlejema da vide je li istina što im angeo kaza. Kada dođoše, oni nađoše Prečistu Djevu Mariju Bogorodicu, i svetog Josifa njenog obručnika, i Dete povijeno gde leži u jaslama. I poverovavši čvrsto da je to Hristos Gospod, očekivani Mesija, koji je došao da spase rod ljudski, Oni mu se pokloniše, i ispričaše sve što videše i čuše, i što im bi rečeno od angela o ovom Detencetu. I svi koji čuše: Josif, Salomija i oni koji u to vreme behu došli tamo, diviše se tome što im kazaše pastiri; a naročito Prečista Djeva Mati sve reči ove čuvaše i slagaše ih u srcu svome. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga (Lk. 2, 15-20).

Tako se zbi Rođenje Isusa Hrista, Gospoda našeg, kome i od nas grešnih neka bude čast i slava, poklonjenje i blagodarenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i sa Večnim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

POVEST

O POKLONjENjU MUDRACA

KADA se Isus rodi u Vitlejemu Judejskome u dane Iroda cara, gle dođoše mudraci od istoka (Mt. 2, 1), – ne iz jedne određene istočne zemlje nego iz raznih zemalja, kao što se to vidi iz dela svetih Otaca, koji na razne načine govore o tome. Neki od svetih Otaca misle da su mudraci bili iz Persije. Tako misle: sveti Zlatoust, sveti Kiril Aleksandrijski, blaženi Teofilakt i drugi. A tako misle zbog toga što je u to vreme tamo vrlo visoko stajala nauka zvezdočataca,[25] i tamo niko nije mogao postati car dok prethodno ne izuči tu nauku. Drugi pak od Otaca smatraju da su mudraci bili iz Arabije. Tako smatraju sveti mučenik Justin Filosof, sveti Kiprijan, sveti Epifanije. A tako smatraju zbog toga što je ta zemlja bila veoma bogata zlatom, tamjanom i izmirnom. A neki sveti Oci misle da su mudraci došli iz Etiopije, jer je otuda došla nekada carica Savska, tojest etiopska, u Jerusalim, da čuje premudrost Solomonovu (3 Car. 10, 1-13), što je, po tumačenju blaženog Jeronima, bilo praobraz ovog dolaska mudraca k duhovnom Solomonu – Hristu, koji je Božija premudrost.[26] A i David govori: Etiopija će pružiti ruke svoje k Bogu (Psal. 67, 32).

Uostalom, sve spomenute zemlje su na istoku i graniče jedna s drugom; one izobiluju zlatom, tamjanom i mirisima; u svima se njima veoma negovalo čarobnjaštvo i zvezdočatstvo; pritom mudracima u tim zemljama nije bilo nepoznato Valaamovo proroštvo o zvezdi koja je imala zasijati, a koje se proroštvo predavalo iz roda u rod usmeno i pismeno. Može se smatrati kao najverovatnije ovo: jedan je od mudraca bio iz Persije drugi iz Arabije, a treći iz Etiopije. O tome imamo ukazanje u proroštvu Davidovom, gde je rečeno: Carevi Tarsiski i ostrvljani doneće dare, carevi Arabijski i Savski daće danak (Psal. 71, 10). A ovo David predskaza, kako pretpostavljaju tumači Svetoga Pisma, o mudracima koji su imali doći ka Hristu s darovima. Reči Davidove: „carevi Tarsiski“ označavaju „prekomorske“, jer Tarsis označava „more“, te tako pod tim treba razumeti Persiju, zemlju „za morem“. Reči pak: „carevi Arabijski“ jasno ukazuju na Arabiju. A reč „Savski“ ukazuje na Etiopiju, u kojoj je grad Sava prestonica. Tako dakle ova tri mudraca = volha behu iz Persije, Arabije i Etiopije.

Ovi se mudraci nazivaju volsi ne u tom smislu da se oni bave demonskim vradžbinama, mađijama i zlotvornim činima, zaklinjanjima i bajanjima, već zato što je kod Arabljana, Sirijaca, Persijanaca, Etiopljana i drugih istočnih naroda bio običaj svoje mudrace i zvezdočatce nazivati volsima = magima. I ova tri mudraca = volha ne behu dakle iz sredine vračara i čarobnjaka već iz sredine najmudrijih zvezdočataca i filosofa. A nazivaju se oni i carevi, ne u smislu velikih careva koji imaju pod svojom vlašću mnoge zemlje, već kao oni koji su dobili od njih vlast u svome gradu ili u određenoj kneževini. Jer Sveto Pismo naziva poglavare pojedinih gradova carevima, kao što se to vidi iz četrnaeste glave Prve knjige Mojsijeve. Iz kojih pak gradova behu ova tri cara, nema pouzdanih podataka; samo se to zna, da su iz istočnih zemalja, da ih je bilo trojica, prema broju triju donesenih darova: zlata, tamjana i izmirne. Mada je svaki od njih išao iz svoje zemlje, no vođeni jednom zvezdom, oni se, po Božjem promislu, sastadoše putem, pa saznavši nameru jedan drugoga nastaviše put zajedno idući za zvezdom, o kojoj nekada predskaza preslavni zvezdočatac Valaam rekavši: Izaći će zvezda iz Jakova i ustaće čovek iz Izrailja (4 Mojs. 24, 17). A kakva je to zvezda bila? Sveti Zlatoust i Teofilakt tvrde da to nije bila zvezda iz broja nebeskih vidljivih zvezda već neka Božanska i angelska sila koja se javila umesto zvezde. Jer sve zvezde postoje od početka stvaranja sveta, a ova se zvezda pojavila na kraju vekova, pri ovaploćenju Boga Reči. Sve zvezde imaju svoje mesto na nebu, a ova se zvezda videla na vazduhu; sve zvezde obično se kreću od istoka na zapad, a ova se zvezda neobično kretala od istoka na jug u pravcu Jerusalima; sve zvezde sijaju samo noću, a ova zvezda je i danju sijala slično suncu, neuporedivo prevazilazeći nebeske zvezde i sijanjem i veličinom; sve zvezde sa ostalim svetilima stalno su u pokretu i jure, a ova zvezda nekada iđaše a nekada stajaše, kao što blaženi Teofilakt veli: „Kada iđahu mudraci, iđaše i zvezda; a kada se oni odmarahu, i ona stajaše“.

O vremenu pak pojave te zvezde, razni tumači razno misle. Jedni vele da se ona pojavila u samu noć i u sami čas Spasiteljeva Rođenja od Djeve. Ali svakako nije tako. Jer ako se zvezda pojavila u to vreme, kako su onda mudraci iz takve daljine mogli stići do Jerusalima u tako kratkom roku? Josif je, po isteku četrdeset dana posle Rođenja Bogomladenca i po zakonskom očišćenju u hramu, odmah, ne zadržavajući se u svojoj kući u Nazaretu, uzevši samo što je najpotrebnije za put, hitno krenuo u Egipat. Mada neki i govore da su ti mudraci upotrebili brze konje, hitno prevalili svoj put, i u trinaesti dan po Rođenju Hristovom stigli u Vitlejem. Ali to je neverovatno. Jer, pre svega, oni su bili carevi a ne brzohodci, i putovali s darovima i sa mnogim slugama, kao što dolikuje carskom zvanju i časti, a isto tako i sa teglećom marvom i stvarima potrebnim za putovanje. Kako je onda bilo moguće da oni za trinaest dana stignu do Vitlejema iz Persije, Arabije i Etiopije? Pored toga oni su bili zadržani neko vreme u Jerusalimu od Iroda, dok Irod nije sabrao sve glavare svešteničke i književnike i oni razjasnili da se Hristos ima roditi u Vitlejemu Judejskome. Druti tumači, među njima i sveti Epifanije, kažu da se zvezda pojavila u času Rođenja Hristova, ali da su mudraci došli na poklonjenje posle dve godine i zatekli Hrista kao dvogodišnje Dete. Ovo je mišljenje zasnovano na tome što je Irod naredio, da se pobiju sva deca od dve godine i naniže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca. No za ovo mišljenje sveti Teofilakt veli da je očigledno netačno, jer vascela Crkva nasigurno zna da su se ti mudraci poklonili Hristu u Vitlejemu, kada se Hristos nalazio još u pećini. A posle dve godine Hristos se ne samo ne nalažaše u Vitlejemu nego ni u Palestini već u Egiptu. Jer po svedočanstvu svetoga Luke, posle očišćenja u četrdeseti dan u hramu gde je starac Simeon sreo Gospoda i izvršeno sve po zakonu Gospodnjem, sveti Josif i Prečista Djeva sa Detencetom odmah se vratiše u Galileju a ne u Judeju, u svoj grad Nazaret a ne u Vitlejem; i iz Nazareta, po naređenju Angela, otputovaše u Egipat. Kako su onda mudraci mogli, posle dve godine naći Hrista u Vitlejemu?

Drevni pak grčki istoričar Nikifor[27] veli, da se zvezda pojavila na istoku pre Rođenja Hristova na dve godine, i da su mudraci putovali do Jerusalima dve godine, te tako stigli u sami čas Rođenja. Naizgled, i ovaj se istoričar slaže s onim što piše u Evanđelju o pokolju dece od dve godine i naniže. Ali i ovo mišljenje nije verodostojno. Jer kakva bi to nužda naterala te mudrace da dve godine putuju iz istočnih zemalja, kada se otuda može za dva ili tri meseca doći do Jerusalima? Neka su oni, kao carevi, putovali sporo i dugo, no i u tom slučaju oni nisu mogli probaviti na putu više od šest ili sedam meseci, jer istočne zemlje, kao Persija, Arabija i Etiopija, nisu toliko daleko od Jerusalima, da bi putovanje moglo trajati dve godine.

A koje bi mišljenje o vremenu pojave zvezde bilo najverodostojnije? Smatram, mišljenje svetog Jovana Zlatousta i svetog Teofilakta. Ovi učitelji govore ovako: „Zvezda se javi mudracima pre Rođenja Hristova. Pošto su imali provesti mnogo vremena na putu, zato im se zvezda javi dugo vremena pre Rođenja Spasova, da bi oni mogli blagovremeno stići u Vitlejem i pokloniti se Hristu dok je još bio u povoju“.

Obratimo pažnju na to da ovi sveti Učitelji ne određuju toj zvezdi dvogodišnje vreme, već samo kažu: „dugo vremena pre“, kao govoreći: „nekoliko meseci pre“. Na osnovu takvog tumačenja ovih svetih Učitelja, možemo izvesti ovakav pobožan zaključak: zvezda se pojavila na istoku u onaj sami dan i čas, u koji blagovešću Arhangela i silaskom Svetoga Duha Bog Logos postade telo, začevši se u prečistoj utrobi devičanskoj. Tako dakle, na devet meseci pre Rođenja Hristova, na sam dan Blagovesti mudraci su ugledali zvezdu na istoku, i spočetka se u nedoumici čudili i razmišljali kakva li je to zvezda. Nije li ona neki meteor koji blesne u vazduhu, i predskazuje neku nesreću, kao što je to slučaj s kometama? – Da, u samoj stvari ta zvezda je predskazivala u tim zemljama nesreću za dušeubicu vraga, naime: slom idola, izgnanje demona, a granuće svetlosti svete vere. Potom shvativši da to nije neka slučajna zvezda nego ima neku Božansku silu, mudraci se opomenuše drevnog proroštva Valaamovog, i predskazanja Eritrejske sibile[28] da će se u Izrailju roditi Gospod i Car vaseljene. I oni zaključiše da ovo i jeste Njegova zvezda, odavna predskazana.

Poverovavši čvrsto da je to nesumnjivo tako, mudraci se potpuno spremiše za put, pa krenuše iz svojih zemalja. I putem se, kao što je rečeno, sretoše i zajedno produžiše put jednodušno. Međutim stade isticati devetomesečni rok od pojave zvezde, i približavaše se čas Rođenja Hristova. A n oni se približiše k predelima Palestinskim, i najzad stigoše u prestonicu Judeje Jerusalim, i to na sam dan Rođenja Hristova. A kada se primicahu k Jerusalimu, zvezda koja ih vođaše, odjednom se sakri iz očiju. Jer da je ta zvezda zasijala i u Jerusalimu, narod bi je nema sumnje ugledao, i pošao za njom zajedno sa mudracima ka Hristu. Tada bi i Irod i zavidljive jevrejske starešine sinagoge doznali gde se nalazi rođeni Hristos, i prevremeno bi Ga ubili iz zavisti. No Božji promisao, koji na najbolji način ustrojava naše spasenje, naredi zvezdi da se sakrije, jedno stoga da oni koji traže dušu Detinju ne bi doznali gde se nalazi pećina, a drugo stoga što su oči zloćudnog Jevrejskog naroda bile nedostojne videti čudesnu zvezdu onu; i treće, da ispita veru njihovu, da li će poverovati rečima tih mudraca koji blagoveste dolazak Mesijin, i da li će zaželeti da poznadu Hrista, Spasitelja sveta; a ne zažele li, onda neka im to bude na veću osudu. O tome blaženi Teofilakt rasuđuje ovako: Radi čega dođoše mudraci? Na osudu Jevrejima, jer kada volsi, budući neznabošci, poverovaše, kakav onda izgovor mogu dati Jevreji? Volsi dođoše iz tako dalekih zemalja da se poklone Hristu, a Jevreji, imajući Ga u svojoj sredini, gonjahu Ga“.

Kada mudraci uđoše u prestoni grad Jerusalim, oni pitahu o novorođenom Caru: Gde je car Judejski što se rodi? Jer videsmo zvezdu njegovu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo (Mt. 2, 2). I ova nova vest odmah udivi narod, a smuti cara Iroda i sve starešine jerusalimske. Car sabravši sve glavare svešteničke i književnike narodne, pitaše ih: gde će se roditi Hristos? (Mt. 2, 4). Jer on se uplaši da mu se ne oduzme carstvo, i razmišljaše kako bi ubio novorođenog Cara. Doznavši da se Hristos ima roditi u Vitlejemu, on dozva mudrace i izvesti se od njih o vremenu kad se pojavila zvezda. Zatim prikrivši prevaru, a imajući misao nepravednu i nameru zlu, reče mudracima lukavo: Idite i ispitajte tačno o detetu, pa ;kada ga nađete, javite mi, da i ja dođem da mu se poklonim (Mt. 2, 8).

Kada mudraci otidoše iz Jerusalima, odmah se pojavi zvezda, koja ih je vodila i pođe pred njima, a oni se veoma obradovaše njenom ponovnom pojavljenju. I iđaše pred njima dok ih ne dovede u Viltejem do pećine i stade odozgo gde beše Detence. Nad tim obitalištem gde se nalažaše Dete, zaustavi se zvezda, tojest ona siđe s visine dole i približi se zemlji. Jer bi inače nemoguće bilo raspoznati nad kojim to mestancetom ona stoji, da se nije spustila niže. Tako rasuđuje i blaženi Teofilakt, sledeći svetom Zlatoustu: „To beše neobično znamenje, jer zvezda siđe s visine, i spustivši se k zemlji pokaza mudracima mesto. Jer da je ona ostala na visini, kako bi onda oni mogli doznati ono posebno mesto gde se nalazio Hristos? Jer svaka zvezda ima pod svojom svetlošću mnoga mesta. I kao što ti često vidiš mesec iznad svoje kuće, tako i meni izgleda da se on nalazi i sija iznad moje kuće; i svima se tako čini kao da samo iznad njih stoji mesec, ili kakva bilo zvezda. Tako i ova zvezda ne bi mogla jasno pokazati Hrista da se nije spustila i stala iznad glave Detenceta“.

Po ovome čudu se vidi da ta zvezda ne bejaše od onih što su na svodu nebeskom, nego predstavljaše posebnu silu Božju. Tako dakle, mudraci ušavši u kuću nađoše Onoga koga su tražili, kao što kaže Evanđelje (Mt. 2, 11). Na osnovu toga neki misle da su mudraci našli Hrista ne u pećini nego u nekoj kući u gradu, pošto Evanđelje spominje ne pećinu nego kuću. Po mišljenju takvih, Evanđelje kao da veli: „Kada se mnoštvo naroda, koji beše došao radi popisa, raziđe, onda se isprazni i opšta gostionica i druge kuće vitlejemskih žitelja, te Mater sa Detetom bi prevedena iz pećine u neku kuću. No sveti mučenik Justin, Zlatoust, Grigorije Niski i Jeronim kažu da je Gospod ostao u pećini gde se rodio sve do vremena očišćenja koje je bivalo u četrdeseti dan, i da su Ga i mudraci našli tamo. I to se tako dogodilo zato, da bi carevi zemaljski doznali da je carstvo novorođenoga Cara u siromaštvu, u smirenju, i u preziranju slave ovoga sveta, a ne u bogatstvima, oholosti i palatama. Sve se to tako dogodilo još i zato, da bi se što jače mogla projaviti njihova velika vera, koja je učinila te se oni nisu pokajali i uzroptali kada su Onoga, radi koga su prevalili tako dugačak i težak put i nadali se naći Ga u carskim palatama, našli u takvom siromaštvu.

Našavši Gospoda u pećini, mudraci padoše i pokloniše Mu se, tojest ne prostim poklonom nego poklonom doličnim Bogu, pokloniše Mu se ne samo kao čoveku nego i kao Bogu. Jer, kao što kažu sveti Irinej i papa Lav: „ti mudraci, tajanstveno prosvećeni blagodaću Gospodnjom, ugledavši Mladenca, poznaše i poverovaše da je On – Bog, i zato Mu se pokloniše, ne samo kao Caru nego i kao Bogu, poklonjenjem koje priliči Bogu. Zbog toga je i napisano: padoše, pa otvoriše riznice svoje i prinesoše mu dare (Mt. 2, 11), ispunjujući naređenje: Nemoj izaći pred Gospoda prazan (2 Mojs. 23, 15). A kakve to dare? Zlato, tamjan i izmirnu: zlato kao Caru, tamjan kao Bogu, izmirnu kao smrtnome čoveku. Jer Jevreji izmirnom pomazivahu telo umrloga, želeći ga sačuvati celo. Na taj način tri cara počavstvovaše darima Jednoga od Trojice, i tim darima ispovediše da su u Njemu dve prirode. O tome sveti Lav govori ovako: „Oni prinose tamjan Bogu, izmirnu čoveku, zlato Caru, pravilno počitujući Božansku i čovečansku prirodu u jedinstvu; u to oni srcem veruju a darima ispovedaju“.

Primivši u snu vest od javivšeg im se Angela da se ne vraćaju k zlokovarnom Irodu koji je imao nameru ubiti novorođenog Cara, mudraci drugim putem otidoše svaki u svoju zemlju, i tamo postadoše učitelji i propovednici Hristovi, po verodostojnom svedočanstvu Nikifora. Jer propovedajući dolazak u svet Hrista, Sina Božija, oni učahu ljude da veruju u Njega, kao što i sami verovahu. I nema sumnje da se oni posle smrti udostojiše biti uvršćeni u lik svetih. A imena su njihova ova: prvi – Melhior, star i sed, sa dugom kosom i bradom; on donese zlato Caru i Gospodaru. Drugi – Gospar, mlad i bez brade, lica rumena; on donese tamjan očovečivšem se Bogu. Treći – Valtasar, crnpurast u licu i vrlo bradat; on donese izmirnu smrtnom Sinu Čovečijem.

Tela njihova, posle mnogih godina, beše preneta najpre u Carigrad, zatim u Mediolan,[29] pa onda u Keln,[30] u čast ovaploćenog Hrista Boga, kome sa Onom koja Ga je rodila, neka je i od nas slava vavek. Amin.

SPOMEN VITLEJEMSKIH PASTIRA

koji prvi videše novorođenog Gospoda

.

Božić Božić blagi dan

httpv://www.youtube.com/watch?v=RvkwsNHlzgA

.

NAPOMENE:

1. U ovoj „povesti“ iznete su razne pojedinosti o Rođenju Gospoda Hrista, kojih nema u Evanđelskoj blagovesti o tome. Skoro ove te pojedinosti pozajmljene su iz takozvanih apokrifnih evanđelja. Pod tim nazivom poznata su kazivanja o raznim okolnostima iz Spasiteljevog zemaljskog života, naročito iz doba Njegovog detinjstva i dečaštva, koja su se pojavila u prvim vekovima hrišćanske Crkve. Neka od tih kazivanja predstavljaju ne što drugo do pismene zabeleške onih okolnosti iz zemaljskog života Spasiteljevog, koje nisu ušle u Evanđelje, ali su putem usmenog pričanja sačuvane među pobožnim hrišćanima, koji su veoma voleli i cenili sve što se odnosi na Spasiteljev život. Mnoga od tih kazivanja su opisi takvih događaja, koje je Crkva prigrlila kao odjeke istinskog predanja o Ličnosti Gospoda Hrista, Bogomatere, Josifa i drugih evanđelskih svetih ljudi i žena. U tu vrstu kazivanja spada na prvom mestu „Prvoevanđelje Jakovljevo“, koje je nesumnjivo najstariji spomenik apokrifne književnosti iz oblasti evanđelske istorije koji je došao do nas. Mnoga svetootačka svedočanstva, koja sv. Dimitrije Rostovski navodi u svojoj „Povesti o Rođenju Gospoda Hrista“, Sveti Oci su uzeli upravo iz tog najstarijeg „apokrifnog evanđelja“. No uporedo sa spisima, u kojima je veći deo kazivanja bio zasnovan na drevnom crkvenom predanju, pojaviše se u prvim vekovima hrišćanske Crkve i takvi apokrifni zbornici o zemaljskom životu Gospoda Hrista, u kojima se jasno primećuje da su mnoge stvari u njima pisane rukom raznih jeretika, kao na primer – gnostika, evionita i drugih. U takve zbornike spada takozvano „Evanđelje Tomino“, „Evanđelje detinjstva Spasiteljevog“ i neka druga. Takvu vrstu apokrifnih spisa Crkva je uvek odbacivala i strogo osuđivala.
2. Sveti Grigorije, brat svetog Vasilija Velikog, praznuje se 10.januara.
3. Sveti Epifanije Kiparski praznuje se 12. maja.
4. Poznato je da je kod Jevreja, do dolaska Mesije, devstvenost bila skoro nešto sramno, i samo se brak smatrao kao neko potpuno blagosloveno stanje.
5. Reč na Roždestvo Hristovo.
6. Reč na Roždestvo Hristovo.
7. Lk. 1, 56.
8. Spomen njegov Crkva praznuje 11. marta.
9. Iz službe predprazništva Rođenja Hristova, tropar na prvom Carskom času.
10. Ovo se nalazi u apokrifnom evanđelju Jakovljevom (= „Prvoevanđelje Jakovljevo“) u glavi petnaestoj i šestnaestoj; i u mnogim drugim apokrifnim spisima.
11. Ovde je reč o poznatom obredu, koji se po Mojsijevom zakonu (1 Mojs, 5, 11-31) vršio u slučaju kada muž podozreva svoju ženu da je izvršila preljubu. Takvu ženu muž je dovodio k svešteniku. Pošto bi prineo žrtvu, sveštenik je uzimao svete vode u sud zemljani, stavljao u nju prah s poda skinije ili hrama (kada je hram zamenio skiniju), otkrivao glavu ženinu, polagao joj u ruke hlebni prinos, i zaklinjao je ovako: „Ako nije niko spavao s tobom, i ako nisi zastranila od muža svoga, na nečistotu, neka ti ne bude ništa od ove vode gorke, koja nosi prokletstvo. Ako li si zastranila od muža svoga i oskvrnila se, i ko god drugi osim muža spavao s tobom, neka te Gospod postavi za uklin i za kletvu u narodu tvom učinivši da ti bedro spadne a trbuh oteče. I neka ti ova voda prokleta uđe u creva da ti oteče trbuh i da ti bedro spadne“. – Posle toga sveštenik je davao dotičnoj ženi da pije od te vode. – Pada u oči da je po kazivanju apokrifnog evanđelja sam prvosveštenik (a ne sveštenik) izvršio ovaj obred, i to ne samo nad Djevom Marijom već i nad Josifom.
12. Avgust, prvi rimski car (15 god. pre Hrista do 14 god. posle Hrista). Potpuno ime njegovo glasilo je: Kaj – Julije – Cezar – Oktavijan – Avgust. On je bio sin Oktavija i Akcije, ćerke Julija, sestre Julija – Cezara. Posle bitke kod Akciuma, u kojoj je pobedio Marka Antonija, on postaje jedini vladar ogromne rimske carevine. Za vreme njegova carovanja izvršen je u celoj carevini popis stanovništva, o kome se govori u Evanđelju (Lk. 2, 1-5), i koji je pobudio svetog Josifa i Presvetu Djevu Mariju da idu u Vitlejem.
13. Stihira 2, na „Gospodi vozvah“, Blagovesti Presvete Bogorodice.
14. Reč na Rođenje Hristovo.
15. Stihira na stihovnje, Glas 2.
16. Reč na Hristovo Roždestvo.
17. Dogmatik drugoga glasa.
18. Dogmatik petoga glasa.
19. Spomen njegov praznuje se 12. aprila.
20. Ovo je uzeto iz „Prvoevanđelja Jakovljevog“.
21. Prepodobni Josif Pesmopisac praznuje se 4. aprila.
22. Služba predprazništva Roždestva Hristova, 33. decembar, Kanon: pesma 8.
23. Tamo, Tripjesnec na povečerju, pesma 9.
24. Sravni: Dan. 2, 34; 1 Kor. 10, 4.
25. Zvezdočatci – astronomi – astrolozi: po kretanju zvezda i drugih nebeskih tela i po njihovom ovakom ili onakom položaju predskazivali buduće događaje i učili da od toga zavise sudbine ljudi.
26. Tumačenje na proroka Isaiju.
27. Nikifor Kalist, grčki istoričar četrnaestog veka, napisao je „Istoriju Crkve“.
28. Sibile su bile proricateljke od neznabožaca. Nekima su od njih, kao sibili Kumejskoj, sibili Eritrejskoj, i još nekima, drevni hrišćanski pisci pripisivali predskazanja o Spasitelju, i uopšte o vremenima Novoga Zaveta.
29. Mediolan, današnji Milano, veliki grad u severnoj Italiji; prestonica drevne Ligurije.
30. Keln (u starini: Kolonija Agripina), drevni grad na Rajni, u Germaniji, u kome, po pobožnom verovanju tamošnjih hrišćana, počivaju delovi česnih moštiju svetih tri mudraca.

Izvor: Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280