Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Duhovnost

Stradanje hrišćana i Aleksandar Solženjicin – zašto hrišćani stradaju za veru

 

 

Stradanje hrišćana i Aleksandar Solženjicin – zašto hrišćani stradaju za veru

Veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin i esej o njemu Blaženog Serafima Rouza. Stradanje hrišćana za veru i šta svako nosi u svom srcu

 

 

Stradanje hrišćana i Aleksandar Solženjicin

 

Stradanje hrišćana i Aleksandar Solženjicin - zašto hrišćani stradaju za veruProšle godine sam vodio dug razgovor sa slučajnim saputnikom u vozu (u stvarnosti, ništa se slučajno ne dešava), koji mi je rekao da on izučava ruski jezik. Taj američki mladić je u svojim religioznim potragama prošao ceo niz grupa i sekti, koje su sebe nazivale hrišćanskim i nije otkrio ništa, osim laži i licemerja.

Potpuno se razočaravši u religiju, on je iznenada saznao da u Rusiji ljudi stradaju za veru. „Gde su stradanja“, odlučio je, „tamo je sigurno i prisutna religija, a na laž kao kod nas u Americi.“ I eto, počeo je da izučava ruski, da bi otputovao u Rusiju i našao sadašnje hrišćane.

Možete predstaviti sebi, kako su mene, sveštenika Ruske zagranične Crkve, porazile njegove reči! Zaista on nije imao nikakvih pojmova o Pravoslavlju, ni jednom nije video Pravoslavnu službu, nije slušao Pravoslavne propovedi. Dugo smo govorili sa njim o religiji i ubedio sam se, da je on bio u pravu: ništa drugo kao stradanje nije sposobno da pruži početak prave vere, dok u to vreme naš progres stvara laži.

Jedan od velikih Pravoslavnih bogoslova četvrtog veka, Sveti Grigorije Nazijanzin (Grigorije Bogoslov) je našu veru nazvao „Stradajućim Pravoslavljem“. I u stvarnosti, takvo je ono bilo od samog početka i do dan danas. Prvi sledbenici Raspetog Boga su bili podvrgnuti gonjenjima i mučenjima. Skoro svi Apostoli su primili mučeničku smrt: Petra su raspeli naopako, Andreja na kosom krstu. Hrišćani prva tri veka krili su se u katakombama i trpeli nemilosrdna stradanja. Pravoslavne službe, koje mi i danas služimo skoro iste, stvorene su zaista tada, u katakombama, u amtosferi neprestanog očekivanja smrti.

Zatim je nastupila borba za čistotu vere, kada su mnogi jeretici svojim autoritetnim imenom pokušali da zamene, otkriveno sviše, učenje Gospoda Isusa Hrista. Zatim su pravoslavne zemlje bile podvrgnute napadu Arabljana, Turaka i drugih nehrišćanskih plemena i na kraju, u naše dane – komunizma. Komunizam, dižući besprimerno žestoko gonjenje na religiju i pre svega je progonio Pravoslavne narode Istočne Evrope. Kao što vidite, naša vera je – istinski stradajuća vera; i u samom tom stradanju, sadrži se nešto, što otkriva srca ljudi za Boga.

O čemu nam govori sada stradajuće rusko Pravoslavlje, ta najstradalnija vera, koju je tražio moj mladi saputnik? Da li tamo ima srca koja ljube, kojima se otkriva istina? Po logici stvari – nema.

Komunizam zaista drži Rusiju, mrtvim hvatom već 60 godina, od samoga početka postavivši cilj sebi da „iskoreni“ religiju. I pri kraju 30-ih godina, kada su skoro sve crkve u zemlji bile zatvorene, posao kao da je bio završen. Da se zbog upada Hitlera, od ruskog naroda umesto komunističke ideologije nije tražio patrotizam i borbeni duh, Crkvu bi u potpunosti oterali u katakombe. I da je položaj sada i unekoliko lakši, život verujućih je kao i ranije, krajnje težak.

Gonjenja su se obnovila u 60-im, za vreme Hruščova, kada su ponovo bile zatvorene tri od svake četiri aktivne crkve. U datom tenutku, ako ne računamo centre međunarodnog turizma (u Moskvi ili Lenjingradu, da kažemo, otvoreno je bilo nekoliko desetina hramova) krupni oblasni centri skoro da nemaju crkvi. Da bi krstili dete, trebalo je ponekad putovati stotinama milja.

Govoriću vam o tome, kako Gospod danas otkriva stradajuće hrišćane Rusije. Vi ste svi naravno čuli o Aleksandru Solženjicinu, najvećem ruskom piscu i misliocu: 1975. godine su ga prognali iz njegove zemlje, jer je govorio istinu o njoj.

Njegova biografija ničim ne odskače. Savremenik revolucije, on iz detinjstva nije poneo nikakve „ostatke prošlosti“. Rastao je bez oca, ubijenog još u Prvom Svetskom Ratu; studirao je matematiku na univerzitetu; služio je u armiji u Drugom Svetskom Ratu i stigao sa sovjetskim vojskama u Nemačku. Godine 1945 je bio uhapšen za nebitne primedbe o „brkatom“ (to jest, o Staljinu) u privatnim pismima, i osuđen je na osam godina logora.

Na kraju kazne, 1953. godine, Aleksandar Solženjicin je bio poslan u vezu (više ne u zatvor, ali ne ni na slobodu) u južni Kazahstan, gde se stvorila pustinja. Tamo su mu otkrili rak; on je ležao u bolnici skoro bez šansi da preživi, ali je ozdravio (kasnije je to opisao u svom romanu „Kancer korpus“). Tu je Aleksandar Solženjicin predavao matematiku i fiziku, a u tajnosti od svih, pisao romane i priče.

Kada je Staljin umro i nastalo kratkotrajno „otopljavanje“, Aleksandar Solženjicin je bio oslobođen, i 1961. godine je izašla njegova prva knjiga. Komunisti su brzo shvatili da njegovo disidenstvo prevazilazi dopuštene norme i prestali su da ga objavljuju. Ali je on počeo da se štampa, van granica, samim tim pričinjavajući masu neprijatnosti za vlasti, posebno posle dodele Nobelove nagrade 1970. godine Aleksandru Solženjicinu, za čije uručenje mu nije bilo dozvoljeno da putuje. Na kraju krajeva, njega su nasilno prognali u Zapadnu Nemačku.

Sada Aleksandar Solženjicin živi u Vermontu i nastavlja da piše. (Ovaj tekste je pisan pre nekoliko decenija). Opet i opet on se obraća Zapadu sa veoma važnim pitanjem: o smislu atestičkog eksperimenta u Rusiji. Na taj eksperiment on gleda ne toliko pod političkim, koliko pod praktičnim i duhovnim uglom gledanja.

Moglo bi se reći, da Aleksandar Solženjicin olicetvorava rusku pravoslavnu obnovu naših dana: 60 godina, kao i sva Rusija, on je trpeo stradanja, i izdržao je, iznoseći iz njih tvrdu veru i za ceo svet, najvrednije iskustvo. To monumetalno delo Arhipelag Gulag neophodno je da pročita svako, ko želi da shvati, kako se širilo bezbožje u Rusiji, kako ono deluje na čovekovu dušu.

Bez gorčine, Aleksandar Solženjicin piše o svojoj prošlosti u logoru i o ostalim iskušenjima: on je iz njih izašao kao pobednik, jer je u njemu iznikla vera. On se ubedio, da bezbožje uopšte nije nekakva isključivo ruska odlika; naprotiv, to je zajedničko stanje duše kao takve. Samo ako dođe misao da je ateizam istina, da Boga nema, tog trenutka – po Dostojevskom – sve postaje dozvoljeno: bilo koji eksperiment sa bilo čime, bilo koji novi posao, novi pogled, novi društveni sistem.

Aleksandar Solženjicin nam pokazuje, da bi se utvrdilo bezbožje i podigla ideja o iskorenjivanju svake religije (na čemu se i drži ideologija komunizma) da je to stanje društva bez konc-logora neostvarivo. Ako je vera pod pretnjom, a ljudi i dalje produžavaju da je traže, onda zaista treba nekako da se izbavi od narušitelja. Ako je bezbožje zasnovano na zlom načelu u ljudskoj prirodi, onda i ateistički eksperiment na prirodan način dobija formu GULAG-a.

Ali glavno – nije u tome. Glavno je, moram vam reći o tome, šta se desilo sa Solženjicinom na kraju: zaista, upravo ovde mu se otkrio Bog. GULAG, otkrivajući u ljudima zlo, zajedno sa tim daje početak duhovnog rađanja čoveka. Zato je sadašnja duhovna obnova Rusije nesravnjeno dublja po svojoj prirodi, od svemogućih „obnova“ na Zapadu. Sam Aleksandar Solženjicin opisuje svoj prilazak veri, na sledeći način:

Sagnutim, umalo polomljenim leđima, dano mi je bilo da iznesem iz zatvorskih godina taj opit: kako čovek postaje zao, i kako postaje dobar. U zanosu mladim uspesima, osećao sam sebe nepogrešivim i od toga bio surov (služio je kao oficir – S.R.), u suvišku vlasti bio sam ubica i nasilnik. U trenucima najvećeg zla, bio sam uveren da činim dobro, bio sam zauzet najdoslednijim razlozima. Na zatvorskoj dasci koja je trulila, osetio sam u sebi prvu pojavu dobra.

Tako se njegovo srce smekšava, postaje osetljivo, sposobnim da primi otkrovenje istine:

Postepeno mi se otkrilo, da linija, koja deli dobro i zlo, prolazi ne među državama, ne među klasama, ne među partijama – ona prolazi kroz svako ljudsko srce – i kroz sva ljudska srca… čak u srcu, obuzetom zlom, ona zadržava mali kutak dobra. Čak je i u najboljem srcu – neiskorenjeni ugao zla.“ (Aleksandar Solženjicin „Arhipelag Gulag“ t.2. str. 602-603).

Kako je ovo zapažanje dublje od svega onog što možemo izvući iz sopstvenog životnog iskustva u zapadnom svetu! Dublje, jer je u njegovoj osnovi – stradanje, sastavni deo zemnog života i početak duhovnog života: zaista se i Sam Hristos javio kroz stradanja i smrt na krstu. Ozbiljno shvatiti to, bilo je dano onome, ko je stradao i trpeo zajedno sa Rusijom.

To i jeste koren ruskog hrišćanskog ponovnog obnavljanja.

Blaženi Serafim Rouz

Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).

Biografija

Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja“.

Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva vek zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“.

Delo

Aleksandar Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka “ (1963.), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete.

Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968.), i „Prvi krug“ (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu.

Po sveukupnom delu Aleksandar Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam.

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Proktomed Dr Milena Šćepanović oglas sideba baner
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter