Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Društvo

Vladimir Putin i Boris Jelcin – Ponoćni dnevnici ruskog predsednika

.

Vladimir Putin i Boris Jelcin – Ponoćni dnevnici ruskog predsednika

Putinov život i rad u Rusiji nakon Perestrojke. Jelcin i Putin saradjuju. Šta piše bivši ruski predsednik o Putinu u knjizi Ponoćni dnevnici

.

 

Vladimir Putin i Boris Jelcin - Ponoćni dnevnici ruskog predsednikaSEPTEMBRA 1996. godine Boris Jeljcin je odobrio drugu seriju aukcija za 12 državnih preduzeća, koja su oligarsima bila ponuđena kao jemstvo za kredite. Ta pljačkaška shema je značila da su „reformatori“, u pokušaju da izgrade kapitalizam zapadnog stila, završili tako što su prodavali porodično srebro maloj grupi pokvarenjaka, za sitan ćar.

Anatolij Čubajs priznaje da je njegova privatizaciona shema bila nepromišljena. Za četiri godine on je predao desetke hiljada preduzeća oligarsima i njima sličnima, a više od polovine ruske radne snage preveo u privatni sektor. „

U JESEN 1996. godine, kada je Vladimir Putin počeo da radi u administraciji predsednika, na adresi Stari trg 4, „vrli novi svet“ Moskve bio je bojno polje zaraćenih političara, gangstera, crnoberzijanaca i novog soja izuzetno bogatih magnata, oligarha, koji su se, kao što smo videli, podigli do zvezdanih visina u periodu perestrojke i siromaštva države kojom je upravljao Boris Jeljcin.

Putin je rukovodio pravnim odsekom Uprave poslova predsednika. Zadatak mu je bio zaštita vlasništva Kremlja nad važnim građevinama od lepljivih prstiju drugih ministarstava, kao i upravljanje velikim portfoliom Rusije u inostranstvu, koji čini 715 nekretnina u 78 zemalja. Uprava nije pisala izveštaje i nije imala odgovornost pred parlamentom, uprkos činjenici da je vrednost njene imovine procenjivana na milijarde dolara, a godišnji prihodi od hotela, aviolinija i automobilskog parka u to vreme iznosili 2,5 milijarde dolara.

Putinov uspon do vrha vlasti odredili su kako uporan rad, tako i sticaj okolnosti. Popularna legenda glasi da je bio anonimus, koji je izašao iz senke i postao premijer; u stvari, bio je pravnik, koji je mnogo putovao, govorio tri jezika i naviknut na saradnju s političarima u svojstvu starijeg činovnika birokratske strukture. 26. Marta 1997, godine unapređen je na dužnost šefa Glavne uprave kontrole (GKU), sa zadatkom revizije državnih službi u kojima je korupcija bila normalna pojava.

Putin je posao neizbežno doveo u vezu sa Borisom Jeljcinom i članovima porodice. Skoro da mu nije ni trebalo pravno obrazovanje da prepozna vladajući duh korupcije koji je carevao u Kremlju, ili da uoči da su među onima koji se su koristili blagonaklonošću predsednika bili Boris Berezovski i njegov bliski drug Roman Abramovič. Berezovski je čak zamenio Aleksandra Koržakova na mestu glavne Jeljcinove ulizice. No, najveći uticaj na Jeljcina, bez ikakve sumnje, imala je njegova kćerka Tatjana. „Izraz netrpeljivosti na njenom licu bio je dovoljan da bilo ko dobije otkaz“, pisala je Lilija Ševcova u Putinovoj Rusiji, „dok je smešak odobravanja mogao drugoga odvesti na vrh lestvice uspeha“.

Izgledalo je da će predsednik u celosti završiti drugi mandat. Zdravlje mu se primetno popravljalo, posle višestrukih bajpasova izvedenih u Moskovskom kardiološkom centru novembra prethodne godine, kako bi se premostilo pet začepljenih arterija koje dostavljaju krv u srce. Za vreme sedmočasovne operacije Jeljcin je prenao svoja zvanična ovlašćenja, uključujući crni kofer sa kodovima aktivacije nuklearnog oružja, premijeru Viktoru Černomirdinu. Odmah posle prestanka dejstva narkoze uzeo ih je nazad. Berezovski i Abramovič su znali da Jeljcin, pre odlaska s položaja 2000. godine, mora da nađe naslednika, koji bi bio prihvatljiv za Parlament, ali ne i pretnja njemu. U njihovom dugoročnom interesu bilo je da predlože uspešnog kandidata.

Na svom novom poslu u GKU, Putin je organizovao analitičku grupu, koja je otkrila prekršaje mnogih državnih činovnika. Putin je pripremio i izveštaj o zloupotrebama u Borodinovoj upravi, koji umalo nije izazvao Jeljcinov novi srčani udar. Izveštaj je tiho prepušten zaboravu. Jeljcin nije voleo da iznosi prljav veš u javnost.

Sa nenameravanom ironijom, Jeljcin je kasnije komentarisao da su Putinovi izveštaji iz vremena rada u GKU bili „etalon jasnosti“. Bio je zadivljen i Putinovim poslovnim ponašanjem i „munjevitim reakcijama“ na primedbe. „Putin se trudio da u našem kontaktu izbegne sve lične elemente“, pisao je Jeljcin u Ponoćnim dnevnicima, (zapažanjima sastavljenim tokom drugog mandata, kada je patio od nesanice). „Upravo zbog toga želeo sam više da razgovaram s njim.“

Putinova veština da bude uzdržan bila je vrlo korisna u poslu. Kod kuće je slobodnije izražavao osećanja, ne skrivajući ponos zbog dve prekrasne kćerke. Odnosi sa suprugom bili su ponekad burni, a Ljudmila se nije ustručavala da otvoreno govori o njihovim razlikama. U jednom od retkih poriva za nezavisnošću, provela je četiri dana u Hamburgu sa prijateljicom Irenom Pič, sa kojom se zbližila 1995. godine, dok je Putin bio u službenoj poseti gradu pobratimu Sankt Peterburga. Po sećanjima Irene Pič, Ljudmila se ljutila na muža zbog zabrane korišćenja kreditne kartice. „To je glupo. Ja nikada neću biti takva kao Raisa Gorbačova“, izjavila je buduća prva dama.

Njih dve su postale prijateljice, a Ljudmila joj je poveravala svoje tajne, u nizu ličnih imejlova i pisama. Nije ni sanjala da će Pičova, zbog zarade, jednom objaviti ova pisma. Kako priča Pičova, Ljudmila je rekla da je Vladimir pravi čovek za nju zbog toga što nije pio i nikada je nije tukao. Jedino, Ljudmila je istakla, samo citira rusku izreku o tome da dobar čovek tako ne postupa, ali da uopšte nije imala u vidu tako uzak kriterij u svom izboru supruga. Pičova je istakla i Ljudmilin očigledan interes za astrologiju, ispričavši da ga je Putin smatrao okultizmom i paganstvom, i da ju je „ućutkivao čim bi počinjala priču o horoskopskim znacima“. To je stvorilo iskrivljenu sliku o veoma umerenom zanimanju gospođe Putin, strogo pravoslavne hrišćanke, koja je samo pregledala horoskope u dnevnim novinama.

OSIM TOGA, Pičova je rekla kako je u prepisci Ljudmila priznala da je nerviraju neke muževljeve navike. „Uveče previše vremena provodi s prijateljima“, pisala je, prema rečima Pičove, „a kad ih dovodi kući, ja moram da im serviram piće, krastavčiće i ribu“. Osim toga, ona je ispričala da njen muž „uvek putuje u Finsku kad treba nešto važno da ispriča, pošto misli da u Rusiji nema mesta gde se može razgovarati bez straha od prisluškivanja“.

Pičova je iznela u javnost još nešto što joj je Ljudmila poverila: „Ponekad se dešava da se veoma trudim da nešto uradim naročito dobro, i Volođa me hvali zbog toga. Ali, posle nekog vremena, kad napravim neki propust, prethodni uspesi se ne računaju, a ja se mogu rehabilitovati samo posle ispravljanja greške. To me vređa.“

Pičova takođe tvrdi da je 1997. godine nedelju dana provela u gostima kod porodice Putin u njihovoj vikendici u Arhangeljskom; Ljudmila je igrala ulogu dobre domaćice, spremajući u kuhinji domaću supu a Vladimir je, odeven u pantalone i džemper, bio šarmantni domaćin; Ljudmila je tada u šali rekla gošći: „Na žalost, on je vampir.“

„Dve gladne, vrebajuće grabljivice“, tako Pičova javno opisuje plavo-zelene oči premijera, očigledno bez namere da ponovo bude gost u njihovom domu. Mada je verovatno prezirao svoju indiskretnu gošću, Putin je prihvatio Pičovu kao ženinu prijateljicu, i zavitlavao ju je da zaslužuje spomenik ukoliko izdrži tri nedelje s njegovom ženom.

Indiskrecija Pičove donela je neželjeno zanimanje medija gospođi Putin. Kada ga je jedan novinar kasnije upitao o indiskretnosti supruge, Putin je odgovorio: „Građani Rusije izabrali su mene za predsednika, a ne moju suprugu. Ja sam joj vrlo zahvalan; ona nosi sasvim drugačiji krst.“

Vladimir Putin i Boris Jelcin - Ponoćni dnevnici ruskog predsednika sa srnom

U SANKT PETERBURGU zahuktavala se kampanja protiv Putinovog prijatelja i političkog mentora Anatolija Sopčaka. „Do svoje smrti, 2007. godine, Jeljcin je tvrdio da je Putin pomogao bekstvo svog velikog prijatelja i mentora, koje je koštalo oko 10.000 dolara. „Kada sam saznao šta je Putin uradio, osećao sam prema njemu duboko uvažavanje i zahvalnost“, pisao je Jeljcin. Putin je uvek poricao bilo kakvu vezu sa Sopčakovim bekstvom, i tvrdi da je bivši gradonačelnik prošao redovnu carinsku i pasošku kontrolu na granici, kao i svaki drugi građanin koji poštuje zakon.

25. maja 1998. godine, Putin je postao prvi zamenik šefa administracije predsednika, odgovornog za saradnju sa regionima. Prelazak na novu dužnost je došao tačno na vreme. Priznajući svu važnost rada u GKU, Putin ga je smatrao neinteresantnim, i poigravao se idejom da se povuče i otvori privatnu advokatsku kancelariju. Njegov novi rukovodilac bio je Jeljcinov omiljeni zet Valentin Jumašev, šef administracije predsednika.

Na novom mestu Putin je rukovodio komisijom koja je razrađivala sporazume o podeli odgovornosti između centralne vlade i osamdeset devet konstitutivnih delova federacije. U razgovorima sa guvernerima regiona razvio je sopstvenu ideju o formiranju „novog federalizma“, kada je shvatio da je vertikala vlasti razrušena u vreme raspada Sovjetskog Saveza, i da ju je neophodno nekako obnoviti kako bi se efikasno upravljalo državom.

Putin je bio na svojoj „najinteresantnijoj“ dužnosti samo tri meseca kada se desio najšokantniji događaj u njegovom životu. 25. Jula 1998. godine, zamoljen je da dočeka na aerodromu novog premijera Sergeja Kirijenka. Kirijenko, koji je u martu zamenio Černomirdina, vraćao se iz posete Jeljcinu, koji se odmarao na obali finskog zaliva u Kareliji.

Na aerodromu, trideset sedmogodišnji samouvereni Kirijenko pozdravio ga je rečima: „Zdravo, Volođa! Moje čestitke!“ „Za šta?“ Putin je zbunjeno upitao. „Imenovan si za direktora FSB.“

Putinu čak nisu rekli da se razmatra njegova kandidatura na taj neprivlačan položaj. „Predsednik je jednostavno potpisao ukaz“, priča on. „Ne mogu reći da sam bio oduševljen. Nisam hteo da ulazim dva puta u istu reku.“ Tada je Putinu bilo 46 godina i trudio se da pravi karijeru na regionalnim reformama. Pozvao je Ljudmilu, koja je provodila odmor na Baltičkom moru. Znajući da se slični pozivi prisluškuju i mogu biti presretnuti, saopštio joj je: „vratio sam se na mesto sa kog sam pošao“. Ljudmila je pomislila da je bio degradiran, da ponovo bude Borodinov zamenik. Kada je shvatila šta je imao u vidu, bila je očajna.

To je značilo povratak „zatvorenom životu“, čega nije bilo od povratka iz Drezdena u Sankt Peterburg.

Prva stvar koje su se morali rešiti bilo je prijateljstvo s Irenom Pič (na šta je Pičova uzvratila indiskrecijom). Prema Pičovoj, Ljudmila joj se požalila u poslednjem telefonskom pozivu: „To je užasno; nećemo više moći da kontaktiramo. Ta odvratna izolacija – nema više putovanja gde želimo, niti ćemo moći da govorimo šta hoćemo. A tek sam počela da živim.“

U Ponoćnim dnevnicima Jeljcin pominje da je Putinu predložio generalski čin, ali je Putin insistirao da se u službu vrati kao građansko lice, kako je učinio i njegov idol Jurij Andropov kada je preuzeo KGB 1967. godine. Jeljcin tvrdi da je zapazio Putina 1997. godine i da su njegove oči ostavile snažan utisak. „Putin ima veoma zanimljive oči“, rekao je. „Izgleda da govore više od reči.“ Zatim nastavlja da hvali njegovu inteligenciju i demokratske instikte, blistave ideje i impresivno vojničko držanje. Jeljcin je „imao osećaj da je taj čovek, mlad po mojim standardima, bio spreman apsolutno na sve u životu i da može jasno i odgovorno da odgovori na svaki izazov“.

Veći značaj od Jeljcinovih osećanja imala je činjenica da je njegovu kćerku Tatjanu oduševila smirenost s kojom je Putin radio svoj posao, bez komentara o događajima oko njega. Uticaj „Tanje-Valje“ je postao evidentna činjenica u životu Kremlja, dok je istovremeno njihovo ludovanje van Kremlja izazivalo nacionalni skandal. Vozili su se po Moskvi u blindiranom mercedesu, okruženi telohraniteljima i ulizicama. Staru, vernu Jeljcinovu gardu zamenili su Tatjanini miljenici; ovi momci su uspostavili kontrolu nad vladinim institucijama i dobili značajni deo državnog vlasništva. Svoje oponente su jednostavno ignorisali.

Unutrašnji krug ljudi bliskih vlasti sastojao se od Valentina Jumaševa, Aleksandra Vološina, Borisa Berezovskog, Romana Abramoviča, uz još tri političara – Viktora Aksenjenka, Viktora Kaljužnog i Vladimira Rušajla, koji su sledili za njima po stepenu uticaja. Bilo je uočljivo da je Abramovič postao ključna figura, kao blagajnik porodice predsednika. Čak je zamenio svog mentora Berezovskog u pogledu Tatjanine naklonosti. Berezovski je imao političke ambicije i smatrao je sebe uticajnim čovekom, od koga zavisi imenovanje na visoki položaj. On je mnogo pričao, dok je Abramovič ćutao.

Najviše glavobolje Jeljcinu je uzrokovao finansijski cunami, koji je pogodio rusku ekonomiju posle iznenadnog pada svetskih cene nafte na samo 8,50 dolara za barel. Kriza je počela 27. maja 1998. Godine – na „crni utorak“ – kada su akcija naglo pale za više od 14%, što je izazvalo pad tržišta akcija za 40% od početka meseca. Kamatne stope, koje su od 42% u januaru, pale na 30%, iznenada su skočile do 150%. Državni dug je iznosio više od 140 milijardi dolara u čvrstoj valuti i 60 milijardi dolara u rubaljskom ekvivalentu unutrašnjeg duga zemlje po kratkoročnim državnim obveznicama.

Jeljcin je u Kremlj pozvao Čubajsa (koga je, u jednom od svojih karakterističnih ekscentričnih nastupa, otpustio iz kabineta dva meseca ranije), i poslao ga da ponizno moli za pomoć u Vašingtonu. Čubajs se vratio sa obećanjem predsednika Klintona o finansijskoj pomoći, „koja će omogućiti stabilnost, strukturne reforme i ekonomski rast Rusije“. Međutim, niko nije bio uveren u sposobnosti Kirijenka da izađe na kraj sa situacijom, te su oligarsi nametnuli Čubajsa, protiv Jeljcinove volje, za šefa vladinog tima na odlučujućim razgovorima sa MMF. Deset milijardi dolara koje su nudili međunarodni bankari nije bilo dovoljno. Rusiji je trebalo 35 milijardi dolara.

Tokom sledeće posete SAD, Čubajs je ubedio predstavnike MMF da povećaju kredit na 22,6 milijardi dolara, na dve godine. Avans od 4,8 milijardi dolara dobijen do kraja jula, rešio je probleme najmanje do oktobra. Tako se bar mislilo. Na žalost, strani investitori su ocenili da je pravo vreme za izlazak iz igre, i izvukli su toliko novca, da su se ruske banke krajem avgusta našle ne u teškom položaju, nego na ivici sloma.

Ruska ekonomija je imala isuviše varijabli, a jedna od najnepredvidljivijih bila je zdravlje 65-godišnjeg predsednika. U periodu štrajkova rudara u Moskvi, i gladnih stanovnika, gradonačelnik Luškov je izazovno izjavio: „Ako Jeljcin ne može da radi i ispunjava svoje obaveze, treba da ima volje i smelosti da to javno kaže“. Jeljcin je bio ogorčen tom kritikom, pošto je on lično izabrao Luškova, sa ciljem političke promocije za vreme perestrojke, a nedavno, 1996. godine, sprovodili su zajedničku kampanju.

Putin priča da se osećao kao da je priključen na struju kada je pošao u Lubjanku, zloglasnu zgradu od sivog kamena i žute cigle, u kojoj se nalazila uprava FSB. Jedan od njegovih glavnih prioriteta bilo je sprovođenje mera smanjenja troškova, što je značilo stvaranje neprijatelja. Odlazeći direktor, Nikolaj Kovaljev, otvorio je mu je sef, uz reči: „Ovo je moj tajni notes. A ovde je municija“. Kovaljev je pokušavao da iskoreni korupciju u bankama i kompanijama, ali nije shvatao da je ova korupcija išla do vrhova Kremlja. Možda je Putin smatrao prirodnim da nastavi rad Kovaljeva, ali je znao da je posao dobio (kao i poverenje predsednika) kako bi zaustavio mešanje FSB u poslove porodice. Ako se ičemu naučio u KGB, bilo je to da sluša naređenja.

Putin je ubrzo otkrio da je služba promenila ime, ali je zadržala tradicionalnu paranoju koja se odražavala u takozvanom „stalnom stanju napetosti“. „Oni su vas uvek proveravali“, priča on.

Putina nisu ni primili raširenih ruku: pokazalo se da je previše blizak Sopčaku da bi bio simpatičan kolegama oficirima, a praktično je okrenuo leđa KGB zbog posla u Gradskom veću, i odbio predlog da špijunira gradonačelnika. Putin se odlučio za metod kojeg se i kasnije držao: bez podrške postojeće hijerarhije, doveo je sopstveni tim iz službe bezbednosti Sankt Peterburga, konkretno, svoje prijatelje Viktora Čerkasova, Sergeja Ivanova i Nikolaja Patruševa, sa kojima se znao ili sa studija na Lenjingradskom državnom univerzitetu ili iz prvih godina rada u KGB. Da bi formulisao misiju, vratio je ranije uklonjenu spomen– ploču Jurija Andropova u predvorje.

Pošto se država nalazila na ivici bankrotstva, Kirijenko je morao da najavi devalvaciju ruske valute do 9,1 rublje za dolar, pad veći od 50%, što je drastično smanjilo uvoz i uzdrmalo poverenje javnosti.

Uskoro potom, Jeljcin je otpustio Kirijenka i sve članove kabineta, ali to nije doprinelo rešenju postojećih problema. . Stotine hiljada ljudi gubile su posao, ušteđevine građana su propadale, a prodavnice su praktično bile prazne.

Jeljcin je hteo da zameni Kirijenka svojim starim ratnim konjem, Viktorom Černomirdinom, poznatim po lapsusima u duhu mede Jogija, poput „situacija je bez presedana – opet ista stara priča!“ i „bolje da ne govorim, inače ću reći nešto…“, ali, Duma nije dozvolila njegovo imenovanje. Kao kompromisno rešenje, prihvatljivije za većinu deputata, u septembru je na tu dužnost imenovan Jevgenij Primakov, bivši šef SVR (Služba vanjske špijunaže), koji je od januara 1996. Godine bio ministar inostranih poslova. Primakov je prvo odbio Jeljcinov
predlog, no, kako je kasnije napisao u svojim memoarima Godine u velikoj politici, na izlazu iz Jeljcinovog kabineta se sudario sa „Tanjom-Valjom“, koji su ga ubedili da prihvati tu ponudu. „Na trenutak, razum je popustio pred osećanjima“, piše on. Kao što ćemo videti, Primakov je bio isuviše nezavisan i radoznao nego što je to bilo dobro za njega, i za manje od godine je smenjen.

 

Odlomci iz knige Putin – autori K Hačins i A Korobko

Copyright za teritoriju eks Jugoslavije Milka Kresoя

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280