Kako treba živeti hrišćanski – mati Mihaila iz manastira Vavedenje Presvete Bogorodice

Mnogi sebi postavljaju pitanje kako treba živeti hrišćanski i šta to znači. Mati Mihaila iz beogradskog manastira Vavedenje Presvete Bogorodice nam pruža dragocene pouke

 

 

RAZGOVOR SA MATI MIHAILOM, MONAHINjOM MANASTIRA VAVEDENjE U BEOGRADU

SA GOSPODOM U RADOSTI

Kako treba živeti - mati Mihaila iz manastira Vavedenje Presvete BogorodiceManastir Vavedenje nalazi se na jednom od najlepših uzvišenja u Beogradu, Topčiderskom Brdu. Smešten u tihoj oazi duhovnog života, između Topčiderske šume i Senjačke padine, oivičen bogatom zelenom ogradom od šimšira brižljivo negovanom uz mnoštvo ruža i obilje neke čudesne ljubavi, koja oplemeni svakoga ko u ovu svetinju iole dobronamerno dođe.

Crkva je sagrađena 1936. godine. Ktitor je Persa Milenković, pobožna žena koja požele da u slavu Gospoda, u čast Vavedenja Presvete Bogorodice, a za zdravlje svoje i svojih najmilijih, sagradi hram koji će vekovima svedočiti milost i čuda Božija.

Pošla sam u ovu svetinju sa velikom željom da obavim razgovor sa mati Mihailom, koja je u manastiru od 1948. godine, znači, najstarijom monahinjom ovog manastira, riznicom duhovnih pouka, velikom molitvenicom; a ljubav koja izbija iz njenog blagog pogleda i jedva izmamljenog nežnog osmeha ničim se ne može opisati.

. . . . .

– Mati, mnogi prilaze svetoj pravoslavnoj Crkvi. Mnogima još nije sasvim jasno koliko je spasonosno živeti po Božijim zakonima. Šta možemo da im savetujemo? Šta je zapravo post, pokajanje, ispovest, Sveta Tajna Pričešća?

– Duša je naša strašno uprljana i obremenjena gresima. Mi svaki dan peremo telo da bi bilo čisto, a da li svaki dan peremo dušu? I dušu treba prati svaki dan. Kako? E, pa vidite, duša se pere postom, ispovedanjem greha (sa suzama i pokajanjem), a sve to treba činiti da bismo se pripremili za Sveto Pričešće. A da bismo primili Sveto Pričešće, koliko treba da budemo čisti! Ne sme se stati pred Svetu Čašu nečiste duše, nečistog srca, znači – moramo postiti, moramo se ispovedati i iskreno pokajati.

Post je utemeljio Gospod nas Isus Hristos da bi ukrepio svoje snage za svoje stradanje. „Držite se čvrsta mosta i postite četri posta!” – kažu Sveti Oci. Tako i mi treba da postimo da bismo umrtvili svoje telesne strasti, a kad čovek pobedi strasti, onda telo postaje prijatelj i pomoćnik duše. Ali i kod posta treba biti oprezan. Ne sme se postiti tako što ćemo iscrpljivati telo. Tako može duša da zanemoća. I ne posti se samo telesno, već i duhovno. A to znači pojačanje molitava, milosrđe, oprostiti svima i tražiti oproštaj od svih, ne huliti, ne psovati…

Pokajanje počinje od straha Božijeg. Mi celog života gresima svojim žalostimo Gospoda, zato i moramo da tražimo oproštaj. A Gospod će, ako se iskreno pokajemo, oprostiti sve, pa i najteže grehe, jer Ga raduje naše pokajanje. Pokajati se ne znači samo ispovediti, već je važno grehe više ne ponavljati.

Pre pričešćivanja Svetim Tajnama neophodno je otići na ispovest kod svog duhovnika. Treba ispovediti svaki, i najveći i najmanji greh, i ništa na zatajiti od duhovnika. Treba da znamo da se mi to ispovedamo samom Gospodu koji i bez toga zna sve o našim gresima. Svaki namerno neispoveđen greh se udvostručava. Ne treba da se stidiš da ispovediš svoje grehe. Samo se za njih treba pokajati od srca.

Primiti Sveto Pričešće, Svete Hristove Tajne, najviše je što čovek može da primi od Gospoda. Sveto Pričešće oživotvorava. U toku liturgije hleb i vino se bukvalno pretvaraju u Isusovo telo i Isusovu krv. Ne daj, Bože, da neko u to ne veruje! Neka ne prilazi Svetoj čaši! Pričešćivanje je važno i neophodno za spasenje svakog hrišćanina. Pričešćivati se treba što češće. Spasiće se samo onaj koji se pričešćuje, dok onaj koji se ne pričešćuje… nisam sigurna. Sveti Serafim Sarovski je rekao: „I kada bih na kolenima morao da se vučem do crkve, ja bih to činio – samo da ne ostanem bez Svetog Pričešća”. Mladima a i odraslima treba reći da znaju da nikada sami ne odlučuju da li će se pričestiti ili ne. Neki se pripremaju za Sveto Pričešće i desi im se neko iskušenje u toku posta, i šta urade? Sami odluče da se ne pričeste. To ne treba činiti. To je već gordost. Neka se povere svome duhovniku, pa neka ih duhovnik blagoslovi ili ne blagoslovi za pričest. Opet ponavljam – koliko god je važan telesni, toliko je važan i duhovni post. Naprimer, ako ideš, ideš, i zapneš za kamen, pa padneš. Nećeš sigurno ostati tu da ležiš. Ustaješ i ideš dalje. Tako isto i kod posta. Važna je iskrena želja i iskrena priprema za Sveto Pričešće. Pa iskušenja mora biti, onaj nepomjanik nikada ne miruje.

– Mati, kako pomoći mladima? Izgleda da će nas mladi spasiti. U svakoj crkvi je 70% mladih. Pa ipak ima i mladih dosta posrnulih. Mediji, droga, razvrat na sve strane…

– Mi se stalno molimo za naš narod. Mnogi mladi nam se obraćaju za pomoć. Nevolja je u tome što se njihovi roditelji ne mole za njih. Na koja vrata onda da zakuca mladi čovek kad ima izazova na sve strane? Zlo je veliko zavladalo svetom. Jednom nam je u crkvu došao mladić. Kaže da je hteo da se ubije. Razišao se sa devojkom jer su njeni roditelji branili da se uda za njega. I, naravno, potražio „spas” u porocima. Kad je odlučio da se ubije, sve je dobro isplanirao, trebalo je da sačeka da se svi u kući smire; posle dužeg čekanja na pogodan trenutak, izmoren mislima i tako teškom odlukom on za kratko zaspi. I šta mislite, šta mu se dogodilo? U snu mu se javi Presveta Bogorodica. Kad se probudio, on skoči i tako uznemiren od sna krene u šetnju, ali mu je san više okupirao misli nego dotadašnja njegova odluka o samoubistvu. U jednom trenutku on čuje crkvena zvona i krene za zvukom. Tako po zvuku nađe kapiju našeg manastira. Kako je Gospod veliki! Kad je već ušao u crkvu, uzeo je sveće da upali i kad je hteo da se pomoli pred ikonom, odjednom shvati da stoji pred ikonom Bogorodice koju je video u svom snu. Naravno da je tek tada shvatio da ga je samo Presveta Bogorodica spasila od najstrašnijeg greha, greha samoubistva. Treba da znamo da ništa što je prljavo i grešno neće ući u Carstvo Nebesko. Pokajanje Gospod prima samo u ovom, grešnom, zemnom životu. A svi smo grešni, samo je Gospod bezgrešan. Posle smrti nema pokajanja. Ovaj mladić ne samo da je odustao od samoubistava, već je redovno počeo da dolazi u crkvu i postao pravi vernik, oženio se i decu dobio, Bogu hvala.

Eto šta mladima treba savetovati. Neka priđu svetoj pravoslavnoj Crkvi. Neka u Crkvi potraže spasenje. Tu će sigurno naučiti kako da steknu čvrstu veru, ljubav i nadu u Gospoda. Kad nema vere, ljubavi i nade, srce nigde nema mira i spokoja. Samo istinska ljubav – prvo prema Bogu, pa onda prema bližnjem svom, umiruje srce i uliva u njega svetlost i radost. Tek će tada da shvati taj mladi čovek kako mu je, u stvari, sve što je zemaljsko, a što mu je potrebno u ovom prolaznom životu, samo darovano. Ali, Gospod je veliki. On sa velikim strpljenjem čeka da se pokajemo. Treba mladima reći da ne čekaju predugo, da bi im se duša što pre ispunila ljubavlju Božijom. Srce moramo očistiti od njegovih pomisli, sujetnih, nepravednih i nečistih i želja pohotnih. Sve je to, ustvari, od zlih duhova, koji caruju kad ljubavi Božije nema. Moramo uvek da stražimo od napada demonskih. Zar možemo da pomislimo da će nas demon ostaviti na miru? Pa on je iskušavao i Gospoda Isusa Hrista! Zato moramo stalno da se molimo Gospodu: – „…i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od lukavoga, jer je Tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek u vekove vekova. Amin”.

Mati Mihaila i duhovna deca - Promocija knjige Srpske svetinje manastir Vavedenje Presvete Bogorodice na Dedinju u Beogradu
Mati Mihaila na promociji knjige „Susreti sa svetim mestima“ u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Beogradu.
Desno na slici gdja Tankosava Damjanović autor ovog intervjua i gdin Nenad Badovinac autor promovisane knjige.

– Mnogi zbog svoje slabe vere ne mogu da poveruju u čuda Božija, koja se u poslednje vreme, po promislu Božijem, događaju dosta često. Evo, videli smo kako je ovog mladića spasila Presveta Bogorodica javivši mu se u snu. Zar to nije čudo Božije?

– Gospod je milostiv, jer upravo čudima Svojim učvršćuje ljude u veri. On je rekao: „Bog hoće da se svi spasu i da dođu do poznanja istine”. Još kao iskušenica bila sam svedok čuda Božijeg i isceljenja jednog deteta ispred ikone Presvete Bogorodice i ikone Svete Petke. Devojčica je bila bez dara govora. Potražili su pomoć u našem manastiru. Mati igumanija je čitala molitve ispred ikona, dala je detetu svete vodice i pomazala svetim uljem. Dete je na naše oči progovorilo. Da li možete da zamislite sreću tih roditelja? Ali, važno je napomenuti da je dete ozdravilo zbog jake vere svojih roditelja. Znači, roditelji su verovali da samo Gospod može da isceli njihovo dete po molitvama Prečiste Matere Svoje, Koja je najveća molitvenica pred Gospodom. Bez njihove vere nikakve i ničije molitve ne bi pomogle. To je najvažnije da se zna.

Danas mnoge ikone mirotoče, mnoge plaču, a na mnogima se i krv pojavljuje – prava krv. To se Gospod nama javlja. Ikone koje mirotoče projavljuju blagodat Božiju, ikone koje plaču i krvotoče pozivaju ljude na pokajanje i napominju neko stradanje zbog naših greha.

U našem manastiru postoje tri čudotvorne ikone. Ikona čudotvorna Presvete Bogorodice, zatim čudotvorna ikona Svetog Nikolaja čudotvorca. Ovu ikonu je otac Justin Popović dao mati Angelini kao prilog za manastir. Ikona je bila cela crna, jedva se lik Svetitelja nazirao. Majka Angelina je stavila ikonu kod pevnice da bi je sestre, kad idu da pevaju za pevnicom, celivale. Naravno, svaki put smo ikonu celivale pre liturgije, i, odjednom smo svi bili svedoci čuda Božijeg. Ikona kao da se očistila od naših molitava. Lik Svetitelja je postao potpuno svetao, a čak se i na staklu ocrtao sasvim jasno, jer kad je jedna sestra skinula staklo da bi ikonu fotografisali, lik Svetog Nikolaja je bio ocrtan čak i na staklu. Ikona je odista čudotvorna.

Mi imamo i čudotvornu ikonu svetog oca Nektarija Eginskog. Dolazili su kod nas bolesnici i od najtežih bolesti, raka. Davali smo im ulja da stave u jelo i da namazu bolesna mesta. I ljudi su ozdravljali. Jednom advokatu iz Peći razbolela se supruga i bila je smeštena na Onkološki institut. Odsekli su joj obe dojke i prognoza je bila jako loša. Ja sam je našla gde sedi u parku, zamišljenu i bez nade. Skoro da sam je ukrala iz bolnice. Rekla sam joj da pođe sa mnom u manastir da joj se pročitaju molitve i da čvrsto veruje da će joj Gospod pomoći. Otac joj je pročitao molitve i namazao sve te oziljke koje je ona, sirota, imala. Inače, svi smo je bili oplakali. Zaista smo mislili da joj nema spasa. Međutim, hvala Bogu, ona je i dan-danas živa i zdrava, izrodila je četvoro dece i već gaji unučiće. Eto, to je istina. „Blago onom ko poveruje”, kaže Gospod. Pa, eto, ovde se nalazi brat Radovan. On je ozdravio samo po veri svojoj. Njemu je palac leve noge bio potpuno smrskan. Krv je isticala u velikoj meri. Lekari su ga pripremali na operaciju i amputaciju prsta. On je odlučio da dođe u naš manastir, gde se poklonio i pomolio pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice. U manastir je jedva došao. Posle molitava i mazanja svetim uljem, prst ne samo da više nije bio smrskan, već je dobio potpuno prirodnu boju.

Brat Radovan je zaista došao da odveze mati Mihailu jednom bolesniku i potvrdio je sve što je mati rekla:

– Lekari su se čudom čudili, ali ja sam potpuno ozdravio. Zaista sam u manastir došao sa velikom verom i nadom da me samo Gospod može spasiti, a ako me Gospod ne spasi, znao sam, ne mogu ni lekari. Ja sam čvrsto verovao da je to samo volja Božija, da li ću ozdraviti ili ne. Spasile su me molitve Majčice Bogorodice, Njenu ikonu nosim stalno sa sobom i u kolima. Spasilo me ulje iz kandila iznad moštiju svetog Jovana Šangajskog čudotvorca, slava Mu i milost!

Zamolih mati Mihailu da nešto više kaže o čudu koje se dogodilo na grobu vladike Danila:

– Vladika Danilo je bio veliki molitvenik i podvižnik. Mnogo se molio, postio i sirotinji pomagao. Jednoj sirotici, beskućnici, koja je živela u nekom skloništu na Kalemegdanu, svaki dan je nosio ručak. Naravno, svoj ručak. Bio je veoma obrazovan, ali i veoma skroman. Stalno se zahvaljivao, molio se i ugađao Gospodu. I, eto, vidite, kada se jedna naša iskušenica sa bratom fotografisala pored groba vladike Danila, na slici se pojavio stub svetlosti pored njegove glave, kod krsta. Naravno, mi to nismo videli. Stub se video samo na fotografiji. Dolaze mnogi na grob vladike Danila, i odrasli i deca, pale sveće, mole se Bogu.

Vidite, isceljenja se događaju samo po veri jakoj. Kako Jevanđelje kaže: „Verujem, Gospode, pomozi mom neverju”. To znači da se molimo da Gospod umnoži našu veru, inače, bez vere nema ni isceljenja, ni ljubavi – ničega.

– Bili ste u Jerusalimu na Grobu Gospodnjem. Prisustvovali ste silasku Svetog Ognja. Ko je to dostojan takve blagodati Božije?

– I mene grešnu Gospod je udostojio da posetim to sveto mesto, Isusov Grob. Bilo je to na Veliku Subotu pred Vaskrs 1962. godine. Imala sam veliku želju da otputujem u Jerusalim, ali nisam znala ni kako novac da obezbedim, a ni odeću nisam imala za tako dalek put. Šta sam drugo mogla? Molila sam se stalno Gospodu i Majčici Bogorodici. Iako sam bila baš sirota, nadu nisam gubila. Prevelika je bila moja želja da posetim Grob Gospodnji. I jedne noći – u snu vidim moju pokojnu igumaniju Petroniju kako se pojavljuje iz oblaka, a u ruci drži novac, namenjen meni za put u Jerusalim. I, stvarno, ne prođe dugo vremena, nađe se i novac, neko mi dade cipele, neko kaputić, neko tašnu… Nekako mi je i drago što sam išla kao sirota. Nije tamo potrebna raskoš. Potrebna je samo ljubav prema Gospodu. Treba stalno čitati Jevanđelje. Tamo je Gospod sve rekao: „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lupeži potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gdje ni moljac ni rđa ne kvari, i gdje lupeži ne potkopavaju i ne kradu”. Sabirati blago na nebu znači moliti se, širiti ljubav, davati milostinju, čistiti dušu… Ništa što je nečisto neće ući u Carstvo Nebesko.

Pitaš me za Večni Oganj? Mnogi ne znaju da se na Grobu Gospodnjem tačno na Veliku Subotu pre pravoslavnog Vaskrsa, posle liturgije i vaskršnjih molitava, pojavljuje Večni Oganj. To je blagodatni Oganj koji silazi sa Nebesa i pali snop od 33 sveće, koje kod Isusovog Groba u rukama drži jerusalimski pravoslavni patrijarh. Treba napomenuti da patrijarh u tom trenutku ništa sem sveća ne drži u rukama, čak strogo bude prekontrolisan i po nekoliko puta. To se pretvara u pravu buktinju. Patrijarh daje svima da zapale svoje sveće, pale se kandila, Oganj nas miluje po licu i nikoga nikada ne opeče. Nastaje takva radost koja se rečima ne može iskazati, može se samo dušom doživeti. Od te blagodati sve odjednom plamti, gori, peva se, raduje se. Ja sam zaista želela odmah tu da umrem… da se ničim ne „poništi” ta radost. Posle su mi u šali govorili: „Ma nemoj, sestro Mihaila, ti bi odmah kod Gospoda! Moraš još dosta da poslužiš Gospodu i ljudima”. Vidim, tako i jeste. Već sam u 70. godini, i naravno, stalno se molim za naš narod, pomažem što god mogu, i Bogu sam dragom zahvalna.

Jedan hodža je sa džamije posmatrao kako su posetioci nekih drugih vera jedne godine u Veliku Subotu pred pravoslavni Vaskrs prosto isterali pravoslavnog patrijarha sa Groba Gospodnjeg da bi oni ušli u Grob i čekali Večni Oganj. Patrijarh je stao pored Isusovog Groba i počeo da služi liturgiju. Po završetku uobičajenih molitava hodža ugleda da se ponovo dogodi čudo. Upališe se sveće samo pravoslavnom patrijarhu. Hodža od ushićenja neoprezno i nelicemerno uzviknu: „Prava je vera – vera pravoslavna!” I, šta se desi? Muslimani ga baciše sa džamije, i ništa mu se ne dogodi. Čudo Božije i njegova vera ga spasi. Odmah zatim i hodža i svi njegovi pređoše u pravoslavnu veru. To su velike tajne Božije, – zatreperi ponovo glas mati Mihaile.

– Mati, stalno molite naš narod da priđe svojoj pravoslavnoj veri. Šta to onda očekuje ljude neverujuće, zar je to toliko strašno biti ateista?

– Sveti Oci su rekli: „Onaj ko istinski veruje, kamen je Hrama Božijeg”. Bog nagrađuje one koji Ga traže. On je krotak, blag, sažaljiv, milosrdan, dugotrpeljiv, i svaki put nam oprašta naše grehe, samo ako to želimo i ako Mu se pomolimo. Ali, vera bez dela je mrtva. A šta su to dela? Pa, vidite – to su ljubav, smirenost, trpljenje, milosrđe, revnost, molitva… Prave vere nema bez ljubavi, dugotrpljenja…, kao što je i delo bez vere mrtvo! Šta vredi molitva ako je srce hladno? Gospod takvu molitvu ne čuje. Ako se čovek Bogu moli samo onda kada ga snalaze razne nedaće i iskušenja, ta molitva je lažna i licemerna. Gospod o svemu brine, a mi treba samo da imamo veru i ljubavi prema Gospodu. Istinska ljubav unosi radost u naše srce. „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti”, kaže Gospod.

Šta da očekuju neverujući? Čovek bez vere je sličan suvoj grani na vetru. On je bez zaštite Božije, bez nade, dovoljan je sam sebi, gordost ga uništava, čamotinja vlada njegovom dušom, a demoni se nesmetano useljavaju u njegov um i čine ga beskorisnim i besplodnim. Kao što Gospod brine o našem spasenju, tako i demon sve čini da dovede čoveka do očajanja. U takvom srcu su samo ružne pomisli, nepravedne, nečiste. Razvrat i pohota su njihove vrline, u suštini – oni su duhovni mrtvaci. Pogledajte samo da li bi ikada žena vernica ubila dete u utrobi svojoj? Nikada to ne bi učinila, jer i sama zna koji je to greh. To je strašno, strašno… Sveti Oci kažu da je to mnogo veći greh nego ubiti odraslog čoveka. Moja mama mi je još kao maloj pričala kako ju je sveštenik uvek kad bi se pričešćivala pri ispovesti pitao da li je imala abortus? „Hvala Bogu, koliko god mi je Gospod dao, toliko sam dece rodila”, govorila bi stalno, a ja sam znala da to ona samo zbog nas ponavlja. Međutim, neverujućim ženama ili devojkama to je normalno, samo ako se začedilo bez njihove volje, ubijaju ga bez milosti i bez imalo straha Božijeg. Zatim supružnici, ako su neverujući, niti osećaju Svetu Tajnu braka, niti im je važno da je njihov brak blagosloven. A kad tako razmišljaju, zar je teško napustiti muža ili ženu svoju, naći drugu, trčati iz greha u greh, a dušu prljati sve više i više. Verujte, ni jedan vernik neće ostaviti supružnika svoga i otići za telesnim strastima i pohotama demonskim. Zato treba da se pokajemo, pokajemo što pre. Neće nas Gospod toliko dugo čekati. Dosta nas je i trpeo, – uzdahnu mati Mihaila i videlo se koliko želi da zavapi Gospodu i da prizove sve nas grešne na pravo pokajanje.

– Mati, hvala Vam za Vašu dobru volju, za Vaše vreme, za Vaše neprocenjive pouke i savete! Šta reći na kraju?

– Molite se za Carstvo Božije, a sve ostalo će vam se dati. Gospod zna šta nama treba i pre nego što počnemo da Mu se molimo. Molimo se sa smirenjem, kažimo Gospodu šta nam treba, molimo se neprekidno – prvo za Carstvo Božije i za spasenje duše, pa tek onda za sve ostalo. Moramo čitati Jevanđelje, Poslanice, Psalme… Ako nešto ne razumemo, ne smemo prestati da čitamo, pomolimo se Gospodu da nam da razum, da bismo shvatili šta čitamo. Često čovek krene u veru, pa oslabi odjednom. Moramo se za njega moliti, ne smemo ga ostaviti da se sam bori. Jevanđelje kaže: „Molite se jedan za drugoga i snosite teškoće jedan za drugoga…” Zato se moramo moliti, ispovedati, čistiti dušu, ići na jeleosvećenje. Tada su jake molitve, čita se sedam Jevanđelja sa sedam Apostola.

Sveštenici prizivaju u pomoć sve svetitelje. Nije lako, ali bez podviga, molitava, posta – nema ništa. Nemojte nikuda da idete bez krsta na grudima! Onom nepomjaniku smeta časni krst: – „Samo ti skini krst sa grudi, pa ću ja lako s tobom!” – javio se nekom čoveku. Krst je naša odbrana. Ono što je vojniku puška, to je nama krst časni. Kad nas neko nešto pita, treba uvek izgovoriti: „Gospode pomiluj”, pa tek onda odgovoriti na njegovo pitanje, kako bi nam Gospod dao misao dobru da ne pogrešimo. Onaj kušač napada svakoga. Čeka na svakom koraku. To je neizbežno. Zato se moramo čuvati od loših misli. Sveti Vasilije Veliki kaže: „Misli su kao ptice. Lete i ne možeš im zabraniti, ali ne smeš se sa njima saglašavati”. Ako nas obuzmu loše misli, dobro je izgovarati neprestano Isusovu molitvu, kao i 150 puta „Bogorodice Djevo…”. Te molitve odmah pomažu. Nema ništa bez iskrene molitve! Nemojte pusiti! To je đavolji kad! O, Bože, sačuvaj! Setite se samo koliko je gladne dece, a koliko se novaca potroši na cigarete. Kako da onda Gospod ne kažnjava? Vidite koliko ljudi danas umire od raka pluća, tuberkuloze. I da ne zaboravim, svi treba da imaju duhovnika, i, kao što mi u manastiru imamo igumaniju od koje za sve tražimo blagoslov, tako i vi treba za sve da tražite blagoslov od vašeg duhovnog oca. Onda se ne plašite da ćete pogrešiti. Treba uzeti blagoslov i za molitvu, i za post, čitanje akatista, pričešće, putovanje, krštenje, venčanje… Zamislite da naše vođe državne blagoslovi i kruniše patrijarh, pa da oni tako, kao miropomazanici Božiji, vode narod? Gospod je rekao: „Ne dirajte mi u moje pomazanike!” Car David je bio miropomazanik. Sam Gospod štiti Svoje pomazanike.

Bog traži srce ispunjeno ljubavlju prema Bogu i bližnjima i šalje nam odozgo blagodat Duha Svetoga. Postarajmo se da nikada ne ostanemo bez te radosti! – završi mati Mihaila ove divne redove i, verujte, bez trunke umora nastavi da plete brojanice.

Ja pokupih svoje „pinkle” i kao omamljena izađoh iz kelije ove divne, tople starice. Obuze me neka neobjašnjiva radost, čini mi se – baš ona radost o kojoj je pričala mati Mihaila. Bože, koliko li će ljudi pročitati ove redove, koliko li će ljudi srce zagrejati svoje? Amin, Bože, daj!

Razgovarala: Tankosava Damjanović

Celokupan intervju je dostupan na sajtu manastira Vavedenje ovde.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: