Obnova pravoslavlja u Rusiji – jedna priča o preobraćenju iz ateizma u veru

Kako se kroz patnje odigrala obnova pravoslavlja u Rusiji. Priča o stradanju i sagledavanju života, o preobraćenju ateiste u pravoslavnog vernika

 

Obnova

 

Obnova pravoslavlja u Rusiji - jedna priča o preobraćenju iz ateizma u veru fotografija Aleksej KolosovSada ću vam govoriti o manje poznatom ruskom čoveku, po imenu Jurij Maškov, koji takođe piše o svom obraćenju Bogu, o tome, kako mu se Bog otkrio kroz stradanje.

Pre tri godine bio je poslan iz Rusije, i stigavši u Ameriku, prošle godine, sa malo preko četrdeset godina, umro je od raka. Nakon svega, nakon tri meseca po dolasku, 1978. godine, pozvali su ga da nastupi na konferenciji u Nju Džerziju. Obraćajući se slušaocima, priznao je, da do poslednjeg trenutka nije znao o čemu će govoriti:

„Izgubio sam se; činilo mi se da nemam šta da kažem. Prvu polovinu svog života sam učio, a drugu sedeo po tamnicama i političkim konc logorima GULAG-a. U stvarnosti, šta ja mogu reći ljudima koji su više obrazovani, stručniji, pa čak i bolje informisani o situaciji u Sovjetskom Savezu od mene?“

Već ovde mi vidimo razliku između dva sveta. Iako se mnogi na Zapadu obraćaju u Pravoslavlje i imaju bogate teoretsku pripremu ali nisu iskusili stradanja, ne znaju koliko je funta zla. A Juri zna, i to ne iz knjiga, ne po prepričavanju.

„Zato sam rešio da ne priprema nastup ranije, već da prosto kažem što Bog bude stavio u dušu. I evo, dok je naša odlična mašina stigla iz Bridžporta, po izvanrednom autoputu, kroz prelepu prirodu, ja sam shvatio: moj duhovno-mučenički život u komunističkom „raju“, moj put od ateizma i marksizma do Pravoslavne Vere… i jeste ta jedinstveno vredna informacija, koja vam može biti interesantna. Moj život je interesantan samo toliko, koliko je on – kap u moru ruske religiozne i nacionalne obnove.

Rodio sam se krvave 1937. godine u selu Kliševa, 45 kilometara od Moskve… Otac, kovač po profesiji, poginuo je u ratu i ja ga se ne sećam; majka, koja je radila mnoštvo poslova, odnosila se prema religiji, po meni, sa ravnodušnošću. Baka je, istina, bila verujuća (kod većine Rusa postoji takva verujuća baka ili majka, koja ponekad okreće čitavu porodicu Bogu – S.R.), ali ona nije imala u mojim očima nikakav autoritet, jer je bila potpuno nepismena. Mene su naravno, krstili u detinjstvu, ali u školskim godinama sam skinuo krst oko vrata, i do 25 godine bio ubeđeni ateista. Nakon okončanja sedmogodišnje škole mene su počastvovali da stupim u Moskovski Umetničko-industrijski fakultet i tamo sam završio pet godina od sedam. Na taj način, moj spoljašnji život je započeo veoma uspešno… Vremenom sam morao dobiti diplomu umetnika i raditi u oblasti koju bih izabrao.“

Ovo je tipična sovjetska školska biografija. Prema učenju se u Sovjetskom Savezu odnose veoma ozbiljno: upisao se, dao ispite – zadobio „početak za život“ i pristup mnogim materijalnim dobrima; prošao je – ostavivši ulicu.

„Ali dosadni sovjetski život i duhovna nezadovoljnost nisu mi davali pokoja, i krajem 1955. godine, kada sam ušao u 19-tu, desio se događaj, spolja neprimetan, koji je opet, prevrnuo moj život i doveo me ovde. Taj događaj se odigrao u mojoj duši: shvatio sam u kakvom društvu ja živim. Nasuprot svoj divljoj sovjetskoj propagandi, shvatio sam, da živim u režimu potpunog bezakonja i apsolutne surovosti. Tom zaključku su u to vreme počeli da dolaze mnogobrojni studenti i vremenom sam imao istomišljenike, koji su, kao i ja, smatrali za svoj dug, da narodu saopšte o svom otkriću i da se nekako suprotstave zlu koje je pobeđivalo. (U tome se naravno, projavio talas mladalačkog idealizma, koji je kasnije dopro i do Zapada – S.R.)

Ali KGB je veoma pažljivo pratio sve građane SSSR-a i kada smo se 7. novembra 1958. godine sakupili na organizacionom skupu za rešavanje pitanja o ilegalnom samozdatu, uhapsili su nas šestoro i svim neraskajanim su dali najvišu kaznu za antisovjetsku propagandu – po sedam godina konc-logora. Tako je počeo novi put u mom životu.“

Primetimo, da do sada nikakva reč ne ide o bilo kakvom religioznom obraćenju. Juri je prosto bio mladi idealista, kada su ga iznenada uhvatili i odveli u GULAG.

„Svi smo mi tada bili ateisti i marksisti „evro-komunističkog“ kova, to jest, verovali smo, da je marksizam sam po sebi istinsko učenje, koje vodi narod ka svetloj budućnosti, u carstvo slobode i pravde, a moskovski zločinci zbog nečega nisu hteli da ostvare to učenje u životu. I evo, u konc logoru, ta ideja je kod svih nas potpuno i zauvek umrla.“

Neću ulaziti u komunističku filosofiju; primetiću samo, da je izgubivši svoja pređašnja uverenja, Juri dospeo do očajanja. Ako mu je nekada bilo ubacivano da je komunizam – altruističko učenje, koje brine o sreći i miru svih, to se sada u praksi ubedio da je to laž. I tada se u njegovoj duši dogodila određena promena.

Ja želim da malo otkrijem proces duhovne obnove, rađanja, da bi vi videli, sa kojom neizbežnošću se on događa kod ruskog naroda. Zaista, nismo samo ja i moji istomišljenici prošli put od ruskog marksizma do religiozne vere… To je tipična pojava za sovjetske političke logore.

Šta se to događa sa ruskim ljudima? Proces duhovne obnove ima dve etape. U početku mi raspoznajemo suštinu marksizma i oslobađamo se od svake iluzije od njemu. U dubokoj i promišljenoj analizi mi spoznajemo, da je marksizam po svojoj suštini završno učenje totalitarizma, to jest, apsolutnog komunističkog ropstva, i bilo koja komunistička partija u bilo kojoj zemlji, krenuvši da ostvaruje marksistički program, biće prinuđena da ponovi sve to, što su činili i čine moskovski komunisti, ili mora da se odrekne marksizma i da se samolikvidira.

Shvativši tu, generalno jednostavnu istinu, mi gubimo ideološko tle, na kome smo se suprotstavljali marksističkom ropstvu. Upadamo u duhovni vakuum, koji za sobom vuče još veću krizu… A nakon oslobođenja iz logora (to jest, po okončanju sedmogodišnje kazne – S.R.) perspektiva za nas je takva, da Bog to ne da ni neprijatelju: ili opet završiti u logoru i sedeti tamo do kraja života, ili poginuti u mentalnoj bolnici, ili biti ubijen od čekista bez suda i istrage.

I u toj situaciji duhovne krize i bezizlaznosti, pred ruskim čovekom neizbežno isplivava glavno pitanje pogleda na svet: a zbog čega, strogo govoreći, živeti, ako nema nikakvog spasenja? I kada nastupi taj strašni momenat, svaki od nas oseća, da ga je smrt zaista uhvatila za grlo; ako ne nastupi nekakav duhovni uzlet, onda je životu kraj, jer je bez Boga „sve dozvoljeno“, i život, kao takav, nema nikakvu vrednost i nikakvog smisla.

Gledao sam u logoru, kako su ljudi silazili sa uma i završavali samoubistvom. I sam sam jasno osećao, da ako, na kraju krajeva, ja priđem čvrstom i konačnom ubeđenju da nema Boga, onda sam prosto obavezan da život završim samoubistvom, jer je razumnoj prirodi stidno i ponižavajuće da truli u besmislenoj i mučećoj kazni. Na taj način, u drugoj etapi, saznajemo da je ateizam, koji je doveden do svog logičnog zaključka, neizbežno dovodi čoveka do propasti, jer je on – završno učenje nemorala, zla i smrti.

I meni se takođe pripremao tragičan ishod (samoubistvo ili silaženje sa uma), da se, na moju sreću, 1. septembra 1962. godine u mom životu nije desilo najveće čudo. Nikakvih događaja toga dana nije bilo, nikakvih uticaja sa strane nije bilo – u usamljenosti sam razmišljao nad svojim problemom: „biti ili ne biti?“ Do tog vremena sam već na kraju shvatio spasiteljnost vere u Boga, i veoma sam hteo da verujem u Njega – ali nisam se mogao obmanjivati: vere nije bilo.

I iznenada je nastupila sekunda, kada kao da sam isprva video (kao kada bi se otvorila vrata iz tamne sobe na sunčanu ulicu) – i sledeće sekunde, već sam tačno znao, da Boga ima, i da je Bog – Isus Hristos Pravoslavlja, a ne neki indijski, budistički ili drugi bog. Nazivam taj trenutak najvećim čudom u mom životu jer je to tačno znanje prišlo meni ne kroz razum (ja to tačno znam) već nekim drugim putem, i ja racionalno da objasnim taj trenutak ne mogu…

Evo takvim čudom je počeo moj novi duhovni život, koji mi je pomogao da izdržim još 13 godina logorskog i tamničkog života, prisilnu emigraciju i nadam se, pomoći će da izdržim sve teškoće emigrantskog života.

I taj „trenutak vere“, to najveće čudo sada preživljavaju u Rusiji, na hiljade ljudi, i ne samo u koncentracionim logorima i tamnicama. Zaista, Igor Ogurcov, tvorac socijalno-hrišćanskog Saveza, poverovao je, ne u logoru, već na univerzitetu. Religiozna obnova – tipična pojava za sadašnju Rusiju.

Svi duhovno živi, neizbežno se vraćaju Bogu.

I savršeno je očigledno, da takvo spasavajuće čudo, nasuprot svim mogućim komunističkim politikama, može da izvrši samo Svemogući Bog, ne ostavivši narod naš u strašnim stradanjima i u punoj, reklo bi se, nezaštićenosti od mnogobrojnih neprijatelja.“

(„Russkoe Vozroždenie”, 1978, vыp.4, s.12-17“).

 

Izvor: Kada se Bog otkriva ljudskom srcu? – Blaženi Serafim Rouz

Fotografija Aleksej Kolosov, preuzeto sa pravoslavie.ru