Rečnik hrišćanskih pojmova – Šta znači u hrišćanstvu Ava, Ama i Andjeo
Iz malog rečnika pravoslavne asketike izdvajamo i objašnjavamo nekoliko hrišćanskih pojmova – Avva, Amma i Andjeo
Sveti Atanasije Veliki ovu reč upotrebljava za „oca monaha, avvu Pimena“ (PG 26, col. 980d). Kao titula starešine monaha ili nastojatelja manastira reč „avva“ se javlja već u IV veku, o čemu svedoči 108. beseda Evagrija Pontijskog (PG 79, col. 1192a). Odatle vodi poreklo i latinska reč „abbas“ (abat – opat). Nešto kasnije reč „avva“ počinje da se koristi i za označavanje sveštenika i episkopa u svojstvu duhovnih otaca (VI v).
Amma – Duhovna mati, po analogiji sa duhovnim ocem, to je žena koja je prošla put podviga i za sobom ima asketsku praksu, tj. delo podvižničkog uzrastanja, sticanja vrlina, pre svega molitvenosti, poslušanja, rasuđivanja i smirenja. Služba duhovnih matera, amma, poznata je još u drevnom podvižništvu.
O tome svedoči, recimo, „Materik“, spis ave Isaije Otšelnika namenjen svečasnoj monahinji Teodori, sa mudrim poukama velikih ugodnica Božijih poput Teodore, Sare, Sinklitikije, Melanije, Pelagije, Matrone, kao i sa uputstvima samoga ave Isaije o unutrašnjem životu koji priliči monahinjama usamljenicama, bezmolvnicama, ali koje mogu da koriste sve monahinje, tj. sve podvižnice koje revnuju za savršenstvo u monaškom životu. Ovaj zbornik po duhovnoj vrednosti ne zaostaje za poznatim patericima (otačnicima) i kao takav predstavlja nezaobilazno asketsko štivo.
Anđeli – Reč Anđeo znači „vesnik„. Taj naziv, kaže sveti Ignjatije Brjančaninov, Anđeli su dobili zbog načina svoga služenja spasenju ljudskog roda. Apostol Pavle je rekao: Nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe onima koji će naslediti spasenje? (Jevr. 1,14). Glavno zanimanje Anđela je neprestano sazercavanje i slavoslovlje Tvorca. Upravo zato anđeoski život predstavlja uzor za monahe, a monaštvo se naziva „anđeoskim obrazom“.
Sveto Pismo nam jasno pokazuje da su anđeli stvoreni pre nama vidljivog sveta i da su prisustvujući njegovom stvaranju proslavljali premudrost i silu Tvorca. Njih je, kao i sav vidljivi svet, stvorio Logos Božiji (Kol. 1,16). Sveta Crkva poznaje tri anđelske jerarhija. Svaka jerarhija sastoji se od tri čina. U prvu spadaju Serafimi, Heruvimi i Prestoli; u drugu – Gospodstva, Sile i Vlasti; u treću Načalstva, Arhanđeli i Anđeli. Učenje o ovoj podeli Anđela izložio je sveti Dionisije Areopagit, učenik svetog apostola Pavla. Anđeli pred Prestolom Božijim stoje sa velikim pobožnim strahom koji im uliva nepojmljiva uzvišenost Božanstva; ne sa strahom koji osećaju grešnici kada se kaju i koji biva zamenjen ljubavlju, nego sa strahom koji je večan i predstavlja jedan od darova Duha Svetoga. Od postojanog sazercavanja bezmerne uzvišenosti Božije oni se nalaze u neprestanom blaženom ushićenju i opijenosti, što izražavaju neprekidnim slavoslovljem.
Javljajući se ljudima, veli sveti Ignjatije, Anđeli su se uvek pokazivali u ljudskom obličju. Mesto prebivanja svetih Anđela je – nebo, a Bog ih šalje na zemlju radi ispunjavanja različitih naredaba. Iz Otačnika vidimo da se Anđeli šalju kako bi pomagali svima koji se spasavaju: oni ih čuvaju, bodre i hrabre, ispituju, svedoče o njihovom životu, isceljuju ih, poučavaju, posreduju između ljudi i Boga, prenoseći im volju Božiju ili saopštavajući krivicu.
Mladen Stanković – MALI REČNIK REČNIK PRAVOSLAVNE ASKETIKE