Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Uspon Japana i pad Srbije imaju isti uzrok – nacionalna elita i ljudski faktor

Kako su nacionalna elita i ljudski faktor bili presudni za uspon Japana ali i za pad Srbije. Priča o poslednjem šogunu Japana koju niste znali

 

Uspon Japana i pad Srbije imaju isti uzrok – nacionalna elita i ljudski faktor japanska podmornicaNe poznajem dovoljno dobro istoriju Japana da bih mogao da procenim šta je bio presudan faktor za uspon Japana, ali mi je očigledno šta je uzrok za pad Srbije, a to je nacionalna elita koja vodi državu. Ili, bolje rečeno ljudski faktor u vlasti. Na toj osnovi smo prijatelj Lale i ja počeli razgovor, sa studijom slučaja Srbija anastavili sa Jpanom. Jer, možda niste primetili, ali u srpskoj političkoj i državnoj eliti su potpuno marginalizovani stručni kadrovi, odnosno nema ih. Nauka i struka, naučnici, akademici, specijalisti, više se ne pojavljuju u vlasti, a obaška što ih niko ni za šta i ne pita, čak i kada su oni nadležni za svoje stvari.

Šta se to desilo, pa je od 2000 godine struka potpuno istisnuta iz politike, ostavljam političkim analitičarima i istoričarima da proučavaju i analiziraju. Čak i za vreme Miloševića i SPS-a, postojala je nekakva akademska elita u vlasti, dok je zadnjih 10 godina ta elita potpuno nestala. Akademska politička elita danas u Srbiji je došla do nivoa kursadžija, gde novopečeni stručnjaci sa položenim ispitima i diplomama sa privatnih fakulteta, dobijenih volšebno i brzo, kroje sudbinu Srbije. To je ljudski faktor koji odlučuje o boljoj ili lošijoj sudbini zemlje, kao na primer, kada je estradni menadžer na funkciji pomoćnika ministra, onda je za očekivati da cela država bude jedna vesela estrada.

To je očigledno, ne treba sad nad time lamentirati, već treba gledati jedan drugi primer, uspon Japana. Moj prijatelj Lale je proveo neko vreme u Japanu, malo ih bolje poznaje od proseka, a posebno ga je intrigirala novija japanska istorija, i on mi je ispričao jednu zanimljivu istorijsku priču kako se desio uspon Japana. Poželeo sam da je podelim sa publikom. Moj prijatelj Lale je svoje pripovedanje otpočeo sledećim rečima:

„Znaš li ti priču o zadnjem japanskom šogunu? Ne? Nisam ti je pominjao? Dobro, sad ćeš da je čuješ. Polovinom 19 veka Japan je bio zaostala feudalna zemlja kojom je vladao šogun i gomila plemićkih i samurajskih porodica. Bili su slepo crevo civilizacije. Posedovali su specifičnu kulturu, ali industriju nisu imali nikakvu. Imali su samo jednu pristojnu luku preko koje su trgovali sa svetom. Zatvoreno društvo, bez univerziteta, bez parlamenta, bez industrije, skroz autistični. Medjutim, imali su jednu veliku prednost, narod je bio pismen, većina japanaca je znala da piše i čita.

Šogun je u susretu sa zapadnjacima uvideo da je Japan veoma zaostao. Okupio je umne ljude oko sebe i postavio im pitanje:

„Šta mi kao zemlja treba da uradimo da bi postali imperija? Ovakvi kakvi smo sada ne možemo da se suprostavimo belim ljudima i njihovom oružju, a da ne govorim o tome da odemo na kopno. Šta Japan treba da uradi sa sobom da postane velika i moćna zemlja, prava imperija“

Posledica tog sastanka japanske nacionalne elite je bilo da je Japan poslao svoje emisare širom sveta, posebno u Nemačku, kao tada najrazvijeniju industrijsku zemlju, da prouče sve razvijene zemlje i njihove modele funkcionisanja, ne bi li najbolju praksu prekopirali i primenili u Japanu. Jer, problem Japana je bio u tome što su bili seljačka zemlja koja je imala potpuno nerazvijen industrijski sektor. Imali su puno vrhunskih zanatlija ali ne i fabrike, mašine, opremu. Stoga im je trebao know how sa Zapada.

Emisari su proveli nekoliko godina po svetu, vratili se i podneli izveštaj velikom šogunu i japanskom caru.

Japanska elita je donela zaključke iz tog istraživanja i rešila da ih primeni. Pre svega, cilj je bio da se unapredi industrija, posebno vojna, da se izgrade luke, stvori moderan mornarički univerzitet i niz brodogradilišta za proizvodnju trgovačkih i ratnih brodova, jer oni ne mogu biti imperija ako ne vladaju morem. Prosto, ostrvska su zemlja i do tog vremena Japan nije imao skoro nikakvu ratnu flotu.

Sledeće mere koje su preduzeli su promena društvenog sistema, pre svega uklanjanje samuraja i šoguna, jer su oni bili prepreka za razvoj malih i srednjih preduzeća i srednje društvene klase koja nosi progres. Zatim je sledilo uvodjenje parlamentarne demokratije, razvoj visokog obrazovanja uz pomoć stranih profesora i naučnika koje su dovodili, jer je to bio jedini način da se stvori gradjanska klasa iz koje trebaju da se iznedre inžinjeri, stručnjaci, visokokvalifikovana radna snaga i obrazovan vojni kadar. Svet se promenio i savremena vojska se nije više mogla bazirati na samurajskim veštinama nindža ratnika već na znanju iz artiljerije, navigacije, ratne taktike upotrebe tenkova i ratnih brodova.  

Jedna od korisnih stvari u celom tom nacionalnom projektu uspona Japana je bila u tome što je narod bio pismen, pa su lako uvodili nove veštine i tehnologije. Radnici su mogli da pročitaju uputstva i da se po njima vladaju, mogli su da usvajaju nova znanja. S obzirom da su japanci disciplinovani, uspon Japana je bio osiguran.

Takodje, fokus razvoja je stavljen na vojnu industriju, jer je ona zamajac i svih ostalih industrija.  

Kao primer uspešnosti toga naveo je da je samo nakon 60-ak godina od te odluke japanska flota u velikoj bitci pobedila veliku rusku flotu, koja je iza sebe imala viševekovno iskustvo. Nakon 60 godina od te odluke Japan se i iskrcao na kopno u Mandžuriju, i počeo da osvaja Kinu. Naravno, moralni aspekt te invazije na Kinu je za svaku osudu, posebno ono što se dešavalo svuda gde su japanci bili, ali cilj ovog teksta je da pokaže kako je japanska nacionalna elita odredila i definisala uspon Japana, kao što i srpska elita vodi narodnjački pad Srbije.

I do dana današnjeg japanska elita smišljeno i planski vodi Japan i unapredjuje ga, radi u interesu naroda, onako kako ga oni sagledavaju. Nekadašnje šogunske i samurajske porodice su i dalje na vlasti, ali sada kao uvaženi profesori, naučnici, industrijalci, umetnici. Ko je iole upoznao Japan, zna da postoji monolitna i jaka japanska elita, svojevrsna aristokratija, kojoj je Japan na prvom mestu, i koja samo gleda kako da se što bolje ostvari uspon Japana na unutrašnjem i spoljašnjem planu. Rezultati koji govore o visokom standardu japanaca, visokoj industrijalizaciji i moći japanske industrije i države, tome idu u prilog. Opet, imperijalne težnje Japana, nacionalna slavoljuboivost i vojni uspon Japana su tema druge priče.“

Tako je govorio Lale. Uspon Japana je zanimljiva priča koja kao u ogledalu priča priču o tome kako se desio pad Srbije. Pad Srbije nije slučajan, naš pad je delo naše političke i nacionalne elite, baš kao što je i uspon Japana delo japanske nacionalne elite. Sve je to ljudski faktor. Japanci su svesno radili na svom usponu, mi nesvesno radimo na našem padu, odnosno naša politička elita svesno radi na svom ličnom boljitku a nauštrb naroda.

Zašto su naši ljudi u vlasti, tako sebični i pohlepni, nekom drugom prilikom.   

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: