Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Веселинка Стојковић

 

Ветрови исти не обзнањују пролеће

 

 

Антонина моја,

golub-mira-Ветрови исти не обзнањују пролећеЗбогом, Антонина моја, и нека Те чува сваки час овога радоснога земаљскога живота, Тебе, и Твога Антонија, и вашу децу. О Светом Антонију Богдан и ја смо имали госте, Валерију и Сашењку, Антонина моја, и лепо смо се изнаразговарали о минулим данима. И гитаре су се вратиле у то неко време. Песма. Сетна, не онаква – млада, а опет – била је полетна. Имате и њихове и наше поздраве осунчане врањанским небом и бојама пролећнога цвећа на које већ миришу вртови и балкони и брда околна и месец ноћни и звезде. Ове године нешто раније.

Твоја вечна другарица

PS: Има нечега што је остало да се каже; кад се нађе, рећи ће се.

Све је, Антонина моја, само круг. Круг из кругова и круг у круговима и све у једномe кругу – без свршетка – у бескрајној вечности. И све се само једном деси. Немоћно се мисао наша разастире светом да у понечем нађе супротстављеност вечној истини: коначности свега – у бесконачности свега. А ипак, ко зна! Путеви Господњи су недохватни.

Sa MiroslavomВетрови исти не обзнањују пролеће,

нити светлости исти сјај,

нити воде исте теку;

лишће се гори исто не враћа,

ни цвет се исти не буди,

ни птицâ исти је лет;

и небо с вечери исто није,

нити месец вечни, звезде вечне,

ни поноћни исти је глас  –

један, нити један исти је час,

а исто све је,

а пролеће је,

а пролеће је. 

И ове ћeмо године, Антонина, о Ђурђевдану, песникиња Љиљана Милосављевић из Смедеревске Паланке и ја, брати цвеће крај Мораве и Дунава. По Сунцу ћемо Ти послати венчиће.

А ја ћу и за Тебе нашој Професорки за рођендан понети маргарете.

Из овог времена – далеки Охрид, Преспанско језео, Свети Наум...

Из овог времена – далеки Охрид, Преспанско језео, Свети Наум…

   А дуваре, и кућу, и башту, и оборе још, и дрвљанике и воћњаке, све, моје све, и потоке и реку и тополе и врбе и брдашца околна с њима, и капије и игре у њима и на ширинама, све из детињства још носим, и с рођењем понех, не загубише се никада, и све топло, топло, топло – из дома мојега – још је са мном…

   И добро памтим мека овална лица, и миле и крупне плаве очи, и руке које воле, седељки иза разбубњалог шпорета из зимских далеких дана се сећам – две сестре у разговору тихом и сад видим – баба-Олгу моју, нашу баба-Олгу, и баба-Дену, Младену нашу из Дубнице, и њен је живот дужи био од века – и чврст глас им и данас чујем, драг глас, и као топли загрљај глас њихов и очи њихове памтим.

   Mајку у разбоју видим.

   Ујаке на путу.

   Деда седи уз шпорет, да се ватра не загаси. Изађе да обиђе стоку, да није гладна и жедна, донесе дрва, погледа по нама, деци, по свима, помилује нас топлим очима, и опет седне уз шпорет.

   Ја сада седим уз шпорет, после пола века, и отпремам Ти писмо, Антонина моја.

   И сећам се како сам дугих месеци стајала пред вратима благајне Техничке школе, не верујући да сам за месец дана професоровања толике паре зарадила – колико сељак, и за многих година аргатлука, тешко види.

   Збогом, Антонина моја…

   Врање, 3. фебруар 2008. Недеља. Подневни зимски час.

(„Драга моја Антонина“, 2011)

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: