Bosiljak u narodnoj tradiciji i medicini
Najvažnija biljka u životu našeg čoveka, Bosiljak ga prati ceo život kroz glavne dogadjaje, od rodjenja, svadbe, rada pa sve do smrti
BOSILjAK
Bosiljak igra izvanredno važnu ulogu u magiji, religiji i kultu, u medicini, u poeziji srpskog naroda. »Ova je biljka našem narodu osim mnogih drugih, koje su rasta viđenijeg, cveta i mirisa lepšeg, najmilija, čemu je zar uzrok taj što Bosiljak prati Srbina kroz sve ozbiljnije prilike u životu, od rođenja, gde se mladencu kita Bosiljka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka struk Bosiljka na grob posadi« (Josif Pančić, Botanika, Beograd, 1868, 251). U jednoj Vukovoj pesmi (5. 708) kaže se: »U ruku joj mača od Bosiljka, od Bosiljka, od srpskoga cveća«.
U popularnom srpskom romanu »Rajko od Rasine«, od Č. Mijatovića, stara Srpkinja, koja živi u najvećoj bedi i pere tuđe rublje da bi zaradila za hleb, neće ni za kakav novac da dâ svoju saksiju sa Bosiljkom, ali kad je saznala da je Bosiljak potreban da bi se metnuo pored jednog poginulog Srbina, dala ga je drage volje besplatno. Bosiljak je božji cvet; prvo se u bašti poseje on, pa tek onda drugo cveće. U registru uz jedan od najboljih zbornika naših običaja (Običaji srpskog naroda iz sreza homoljskog, 19. knj. SEZ) najčešće puta od svih stvari uopšte (55 puta) spominje se Bosiljak.
Bosiljak dejstvuje kao siguran apotropajon. Garom od Bosiljka pravi se novorođenčetu krst na čelu, kao utuk od babica ili mu se Bosiljak meće oko glave (»da bi spavalo«). Tkanice kojima svekrva opasuje novu mladu, na tri mesta zakićene su Bosiljkom; Bosiljak u velikoj kapi, smiljevcu, koji mlada nosi kroz 40 dana posle venčanja, takođe je apotropajon (upor. Nikola Zega, Izobičajene mladine kape u Srbiji, GEM, 1, 1926, 74, i TRĐ, NNŽ, 3, 1931, 54; Prilozi proučavanju narodne poezije, 2, 1935, 215).
Bosiljkom se baje oko bolesnog mesta; čisti se prilikom vračanja, voda; prilikom setve meće se u seme. Živina se inače na Badnji dan sklanja u staju: ako se iz kakvih razloga ne može skloniti, nakade je Bosiljkom »da je lisice i tvorovi ne satiru«.
Kad se javi kuga, onda se u Župi, pored drugih apotropajskih predmeta (čanak vode, češalj), ostavlja uveče na sofri i struk Bosiljka. U istočnoj Srbiji, za vreme dok vračara, vršeći »crne« vradžbine, »izvodi đavole«, mnogi ne smeju ni da se maknu iz kuće bez Bosiljka i bela luka. Kićenje bosiljkom u vrlo mnogo slučajeva ima apotropajski cilj. Na Novu godinu žene meću Bosiljak za desno uvo, a muški za kapu s desne strane; isto tako Bosiljak za uvo meće žena koja mesi kolač na Veliku subotu. Bosiljkom se kiti domaćin kad uđe u kuću i čestita Božić; polaženik; o svadbi dever; na Todorovu subotu (konjski praznik!) konj koji je ritualno projahan; prilikom prvog oranja volovi i jaram; pri svršetku žetve »Božja brada«; pri svršetku vršaja stožer. Smatra se, međutim, da je grehota kititi se (svežim) bosiljkom pre Krstova dana.
Apotropajski cilj svakako ima i običaj da se kladenac kiti Bosiljkom o Božiću i o slavi; isto tako i sud sa vodicom za znamenje i sa bogojavljenskom vodicom; njime se kite i domaće i crkvene ikone. Ovde možda treba spomenuti i običaj da se detinja kosa, pošto je kum ritualno odseče, čuva posle u Bosiljku.
Kao jak apotropajon, Bosiljak je neizostavan pri različitim lustracijama, koje se izvode preko kađenja Bosiljka, ili preko pijenja vode u kojoj je Bosiljak potopljen, ili kupanjem u takvoj vodi, ili prskanjem njome. Mesto u koje je udario grom vala okaditi Bosiljkom. Pred kraj svadbe, kad svatovi treba da se razilaze, bivaju oni nakađeni Bosiljkom: to se danas smatra kao šala, ali je prvobitno bilo možda lustracija posle trodnevnog boravljenja u sredini duša predaka, koje o svadbi nevidljivo uzimaju učešća u svim žrtvama i obredima, i u zajedničkoj obrednoj gozbi (upor. o svemu uopšte Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, Leіpzіg, 1911). U svakom slučaju, propis da se žar iza kađenja mora prosuti uz kakvo rodno drvo, dokaz je da je ceo obred imao ritualan karakter.
Na Bogojavljenje u vodu koja se ujutru donosi sa izvora, metne se Bosiljak, pa se posle njome svi u kući zapoje. U vodi u kojoj je potopljen Bosiljak kupa se porodila posle porođaja, i novorođenče za vreme prvih 40 dana; na Uskrs se u takvoj vodi kupaju sva deca uopšte.
Bosiljkom škropi tašta zeta kad joj kao mladoženja prvi put dođe u kuću; preperuga čeljad u kući: čobanin na Đurđevdan ovce; bajalica mesto na kome je bolesnik »ograjisao«; u vodu u kojoj se gasi ugljevlje meće bajalica Bosiljak i tri zrna crna pasulja; lovcu, pred polazak u lov, trljaju ruke Bosiljkom. Možda ovde treba računati i propis da u žitu kojim će početi setva treba da prenoći Bosiljak. Škropljenje Bosiljkom prihvatila je i crkva, i osvećene vode bez Bosiljka ne može se ni izvršiti.
Kao apotropajon Bosiljak ima značajnu ulogu u teurgičnim radnjama pri žrtvi i molitivi. Bosiljkom se kiti glava uskršnje pečenice i ovna koji se kolje prilikom izmirenja momkove i devojačke kuće (kada se desila otmica, іb., 139); takođe i bardak vruće zamedljane rakije (žrtva precima! Uporediti takvu rakiju o zadušnicama!) o svadbi. Isto tako, Bosiljkom se kite ili bodu žrtveni kolači o svadbi, zadušnicama, slavi, Novoj godini, Mladencima, Đurđevu danu. Svi ovi kolači jesu žrtve precima, ili htoničnim demonima uopšte: Mladenci su dan zmija [= duša], i ima ih četrdeset, a to je mrtvački broj kod nas; đurđevski kolač mesi se ćuteći; za ostale kolače stvar je jasna s obzirom na dan o kome se prinose. U Sarajevu su nekad na božićnim kolačima bile izrađivane tice od testa sa granom od Bosiljka. Stari Srbi i Srpkinje, kad idu u crkvu, i danas nose kitu Bosiljka (»stegla kao strina bosiljak.«), što je svakako staroverski običaj.
Bosiljak ima ugledno mesto i u mrtvačkom kultu, možda i tu kao apotropajon. Kad čovek izdahne, meće mu se u ruke Bosiljak. U cveću koje žene donose na mrtvački odar, mora biti »na prvom mestu« i Bosiljak. Njime se kiti sofra o zadušnoj suboti; kadi se mrtvačka žrtva prilikom »puštanja vode« o Velikom četvrtku; o Duhovima kite se krstovi po grobovima; i inače njime se kite grobovi. O zadušnicama meće se u reku, za mrtvoga (uporediti i bosiljak koji se o svadbi baca u reku). U okolini Đevđelije mrtvacu ispod glave meću jastuk pun suva Bosiljka; kao što su stari Atinjani stavljali orіganon, ili kao što su čerkeski doseljenici kod nas metali oko mrtvaca nekakvu jako aromatičnu travu koju su u džakovima doneli iz svoje domovine). U okolini Debra, prilikom drugog (ponovnog) pogreba, pored pokojnikove glave meće se Bosiljak. Najzad, žene o Otvornim zadušnicama sade Bosiljak po grobovima. Možda ovde treba računati i običaj da se Bosiljak zamešuje u takozvanu »šarenu proju«, koja se mesi o svadbi: ostali sastojci koji se u proju mešaju, mogli bi imati htonični značaj, i to su, pored ostaloga, orasi, rečni kamenčići, trn (za orahe i trn v. docnije ѕ. v. Orah i Trn, da su rečni kamenčići senoviti po prevashodstvu).
Po Bosiljku vrše se i gatanja o udaji. Devojka, ako želi da zna za koga će se udati, uzme uveče uoči Bogojavljenja dva-tri struka Bosiljka, ode na reku, nameni svaki struk ponekom momku, i pobode strukove pored reke. Na kojem struku sutra bude inja, za toga će se momka udati; ako se ne uhvati ni na jednom, neće se udati za te momke, a ako se uhvati na sva tri, moći će da bira.
Bosiljak je takođe cvet koji izaziva ili održava ljubav i to je jedan od razloga što se devojke i mlade žene njime kite i nose ga uza se (upor. bosansku pesmu u Danicu, 9, 1868, 65), a neveste ga u jelu »začaravaju« svojim muževima (narodna pesma, Vrčević, Pomanje, 32). Ovakvo shvatanje, po svoj prilici, dalo je povoda za izvesne svadbene običaje u kojima je bitno gledanje kroz Bosiljak ili venac od bosiljka. U Prizrenu kad prstendžije ulaze u vereničinu kuću, ona treba da ih krišom pogleda kroz Bosiljak.
Na Kosovu, kad svatovi ulaze u mladino dvorište, treba da mlada pogleda mladoženju kroz Bosiljak i da rekne: »Ja te gledam jednim okom i nagledah te se, a ti mene sa oba ne možeš«. »U Temniću uoči svadbe mlada isplete venac od Bosiljka i u njega metne dva parčeta šećera, namenjujući jedno sebi a jedno mladoženji, pa kad ujutru ugleda svatove, treba mladoženju i njih da pogleda kroz taj venac«. Ponekad se prilikom takvog gledanja iskazuje želja za dobijanjem poroda. Isprošena devojka šalje momku struk Bosiljka.
Bosiljak ima široku upotrebu u vradžbinama i narodnoj medicini. Ko se okupa u vodi u kojoj je prenoćila strelica od groma, crnokorasta britvica, napravljena u Međudnevice, nokat od orla krstaša i kita Bosiljka, izlečiće se ma kako da je i ma koliko da je dugo bolestan. Bosiljak se vrlo rado upotrebljuje pri magičnom »otvaranju« bolesnika. Semenom od Bosiljka leči se vrućica i kijavica. U vodi u kojoj je Bosiljak potopljen kupaju se bolesnici od »velike bolesti« (ovde: tifus). Njegov sok upotrebljuje se protiv zmijskog ujeda; isto tako, Bosiljak se privija kad ujede čela ili zolja. Bosiljak u sirćetu izgoni zmiju ako bi (po narodnom verovanju) ušla čoveku u želudac; Bosiljak koji je devet dana i devet noći bio u zejtinu, valja namazati dete koje ima gliste; takav je zejtin balsam za svaku ranu. Mirisanje suvog Bosiljka pomaže očnom vidu. Vodom kojom je gašeno ugljevlje i u kojoj je strljan Bosiljak zapaja se urečeno dete. Bosiljak se meće na pupak detetu koje ima »dlake« (nekakvi stomačni grčevi), da bi se one izgonile. U vračanju protiv groznice Bosiljak se mešaju lekovi. Naročito je popularno sredstvo kađenje Bosiljkom: njime se kade bolesnici uopšte, da bi se »rasturila bolest kao ovaj dim«; pa onda oni koji su dobili grčeve u stomaku i koje je obuzelo ludilo (za taj cilj uzima se Bosiljak koji je uzabran na Svetog Makiveja i osušen pod strejom). Bosiljkom se nakađuju i sipljivi konji. Najzad, Bosiljak rado upotrebljuju porodilje. Da bi se žena lakše porodila, treba da pije vodu sa krstovdanskim Bosiljkom, naročito još ako je na Krstovdan ukraden sa ikone. Ako porodilju savladaju babice, treba je nakaditi noktom od crnog pileta koje je na raskrsnici zaklao udovac, i Bosiljak; ili je treba okupati u vodi u koju je metnut Bosiljak iz devet bašta.
U narodnim lirskim pesmama spominje se Bosiljak izvanredno često, i to obično sa animističkim shvatanjima. Mlad momak i devojka upoređuju se i identifikuju sa Bosiljkom; devojačka duša, ili duša pobožnog starog vlastelina, miriše na Bosiljak. Bosiljak koji je devojka »namenila na vojnovu sreću« za noć je nikao, izrastao, i u zoru razdeljen je svatovima (Vuk, Pjesme, 1, 36). U pripovetki »Sunčareva majka« (Vuk, № 66) devojka se rodila iz Bosiljka.
Pošto Bosiljak na ovaj način može biti senovita biljka, razumljivo je što je našao primenu i u vračanjima za dočaravanje ljudske plodnosti. Ako mlada želi da ima dece, treba, kad ide na venčanje, da u nedrima ponese kitu Bosiljka; Bosiljak koji je sa mladencima bio na venčanju, ušiva se posle u jastuk. Da mlada nosi na venčanju Bosiljak u nedrima to je raširen običaj ali razlog nije uvek jasan. S druge strane, Bosiljak se često identifikuje s čovekom. U spomenutoj priči »Sunčareva majka« (Vuk, № 66) Bosiljak se pretvori u devojku sa zlatnom kosom.
Ima dva dana u godini koja su posvećena Bosiljku: to je Sveti Makivej (1. avgust st.), i jeseni Krstovdan (29. avgust). Tih dana Bosiljak se u crkvi osvećuje, i posle čuva za religijske potrebe i za lek.
U mitologiji i legendama spominje se Bosiljak vrlo često. U raju ima najviše Bosiljka i ruže (Vuk Pjesme). Bogorodica najradije miriše Bosiljak, i to joj je najmiliji cvet; »ovca razbludnica« bila je jednom kod Boga na večeri, i tu joj je Bog dao zlatnu jabuku, a Bogorodica kitu Bosiljka. Sveti Aranđeo vadi duše pravednika Bosiljkom (upor. i poslovicu: »Duša mu na Bosiljak miriše. Kažu za dobrog čoveka«,), onako isto kao što u pesmi aginica budi svoga agu bosiljkom. O bosiljku se pričaju i razne etinološke skaske i legende. Novi Bosiljak osvećuje se na dan Svetog Makiveja — osvećuje se zato što je ovoga dana nađen samonikao na grobu Hristovom. Po drugoj legendi, Bosiljak je prvo ponikao na Golgoti, na mestu gde je Hristos razapet. U pesmi »Bog nikom dužan ne ostaje« rastrgnuta je konjima nevina, lažno optužena Jelica: gde je od nje kapala krv, tu je raslo smilje i bosilje. U planini, na mestu gde je kralj Vukašin ubio cara Uroša, nikao je usred zime i leda Bosiljak, i vrlo jako mirisao (Nar. pesme, zbirka N. Kašikovića, rkp. SKA, kut. II).
Izvor: Rečnik Srpskih narodnih verovanja o biljkama – Veselin Čajkanović