Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Isihazam u Srbiji – Sveti Sava kao monah isihasta i kako je pokret dospeo u Srbiju

 

 

Isihazam u Srbiji. Sveti Sava kao monah isihasta

Šta je isihazam i po čemu se razlikuje monah isihasta. Kako je isihastički pokret došao u Srbiju. Monasi sinaiti

 

 

UVOD

Isihazam u Srbiji - Sveti Sava kao monah isihasta i kako je pokret dospeo u Srbiju crveni krst u poljuVremenski okviri. Naša interesovanja u ovom izlaganju usmerićemo na period koji započinje stvaranjem srednjevekovne srpske države pod dinastijom Nemanjića i dobijanjem autokefalnosti za Srpsku Pravoslavnu Crkvu (kraj XII – početak XIII veka), a završava se gubitkom državne samostalnosti i turskom okupacijom (u drugoj polovini XV veka). To je ujedno period procvata isihazma na Svetoj Gori i širom Balkana, period pojave isihastičkog spora i konačnog utvrđivanja ishihastičkog učenja u Pravoslavnoj Crkvi.

Prostorni okviri. Srednjevekovna Srbija je u razdoblju o kome govorimo zauzimala središnji prostor Balkanskog poluostrva. Njene centralne oblasti bile su Raška i Kosovo. Severnu granicu činila je reka Dunav, na jugu je izlazila na Jadransko more (južna Dalmacija) i prostirala se do Vardarske Makedonije, na zapadu je obuhvatala delove Bosne uz reku Drinu, a na istoku delove današnje Bugarske (poput grada Velbužda).

Takođe, u vreme cara Dušana – čija je vladavina kao što ćemo pokazati posebno značajna za širenje isihastičkog pokreta u Srbiji (uostalom, bio je savremenik Grigorija Palame) – u sastavu Srbije nalazila se i Sveta Gora, grčke oblasti sve do Peloponeza (izuzev Soluna, Atinskog vojvodstva i grčkih ostrva), kao i čitava Albanija, pa je Srbija izlazila ne samo na Jadransko, nego i na Jonsko i Egejsko more.

Pojam isihazma. U užem smislu reči pod isihazmom se podrazumeva „religiozno-duhovni i bogoslovsko-filosofski pokret na pravoslavnom Istoku u XIV veku, naročito u Svetoj Gori i na Balkanu, pa dakle i kod Srba u to vreme“. Bogoslovski spor oko isihastičkog učenja nastao je 1331. godine u vidu polemike između Varlaama Kalabrijskog, grčkog monaha racionalističko-humanističkog obrazovanja koji je bio protivnik isihazma, i Grigorije Palame, svetogorskog monaha-isihaste i kasnije arhiepiskopa Solunskog. Odlukom Carigradskog sabora iz 1352. godine spor je rešen u korist svetog Grigorija Palame i monaha isihasta. No, ovde treba imati u vidu da je isihastički pokret koji je u XIV veku bio raširen na Balkanu i u Srbiji predstavljao samo produžetak, i ujedno novi procvat, drevne podvižničke prakse i klasične svetootačke misli utemeljene na božanskim istinama Svetoga Pisma. Zapravo, ono novo što je XIV vek dao isihazmu – pre svega kroz delatnost svetog Grigorija Palame i crkvenih sabora onoga vremena – to je bogoslovsko i dogmatsko obrazlaganje ovog drevnog iskustva Crkve.

RECEPCIJA ISIHAZMA U SREDNjEVEKOVNOJ SRBIJI

Izvori isihazma. Začetke isihazma kao prakse molitvenog tihovanja tj. umnog delanja kojim se traži živo opštenje sa Bogom i stvarna mogućnost poznanja Boga, ne po Njegovoj suštini koja je nespoznatiljiva, nego preko večnih i nestvorenih božanskih energija (poput božanske svetlosti), uočavamo u ranom monaštvu u Egiptu, Siriji, Palestini i na Sinaju, kasnije u Maloj Aziji i Konstantinopolju, sve do Svete Gore i Balkana gde su podvižnici-isihaste bili poznati bar od XI veka , a najbrojniji i najaktivniji u vreme kada se u XIV veku rasplamsao bogoslovsko-filosofski isihastički spor.

Takođe, elementi isihastičkog učenja prisutni su već kod svetog Dionisija Areopagita, Makarija Egipatskog, Evagrija, velikih kapadokijskih otaca , Marka Pustinjaka, Jovana Lestvičnika, Maksima Ispovednika , Isaka Sirina, Jovana Damaskina, Simeona Novog Bogoslova , dakle onih pisaca čija su dela u srednjovekovnoj Srbiji ponajviše prevođena i čitana, i koji se s pravom nazivaju „pretečama isihazma“.

Stari i novi uticaji. „Lestvica“ svetog Jovana, na primer, veoma rano je prevedena na slovenski jezik, već u X ili XI veku, i ostvarila je značajan uticaj na staru srpsku književnost. Podsetimo se da sveti Jovan Lestvičnik, kao pravi isihasta, u 27. Slovu „Lestvice“ govori „o svetom bezmolviju tela i duše“, i „o različitim oblicima molitvenog tihovanja“. On veli: „Neprestano pominjanje i misao na Isusa nek se sjedini sa tvojim disanjem i tek onda ćeš osetiti korist od molitvenog tihovanja“. Svetitelj poučava o neprestanom opštenju sa Hristom koje za cilj ima sjedinjenje sa Bogom i Njegovim „svetim, nadnebesnim ognjem“ koji neočišćene žeže, a druge osvetljuje „po meri savršenstva“. Sveti Jovan Lestvičnik je uticao na srpske isihastičke pisce, na svetog Savu, Domentijana, Teodosija i arhiepiskopa Danila II. „Nije li zato potrebno – pita Dimitrije Bogdanović – obratiti pažnju i na uticaj ostalih preteča isihazma, jednoga Talasija, ili Maksima (Ispovednika), Isaka Sirina ili Simeona Novog Bogoslova?“ Zatim zaključuje da to do sada još niko nije istraživao i da bi to bilo „i neophodno i zahvalno“. Vladika Atanasije (Jevtić) ističe da je poznat i priznat uticaj i Jovana Damaskina i Maksima Ispovednika „na teologiju i filosofiju isihazma, na duhovnost, umetnost i poeziju kod svih pravoslavnih naroda, pa i kod Srba u Srednjem veku“. Sveti Jovan Damaskin je, za vladiku Atanasija, jedan od preteča srpskih isihastičkih pisaca.

Srednjovekovna srpska biblioteka sadržala je dela pomenutih pisaca bilo kao samostalne knjige (npr. Pouke Jefrema Sirina, Besede Jovana Zlatousta), bilo u obliku zbornika, tzv. „Otačnika“ (ili „Paterika“). Dimitrije Bogdanović kaže da je isihastički pokret obnove monaške duhovnosti počev od sredine XIV veka doprineo tome da se mnogobrojni zbornici sa delima asketskog i mističkog karaktera rašire po Balkanu, Srbiji, čak i po Rusiji. „Tek sada – veli on – postaje stara srpska književnost donekle ‘aktuelna’ i ‘savremena’ u odnosu na vizantijsku, tj. u odnosu na određeni deo vizantijske književnosti. Isihazam je stavljao naglasak na kontemplativnu, umnu stranu duhovnog života monaha, i vrlo mnogo mesta, stoga, davao čitanju literature koja je posvećena upravo toj problematici… Zato je u doba isihazma načinjena čitava jedna biblioteka: ispravljane su stare knjige, prevođene nove. Prevođena su, odmah po svom izlasku na svetlost dana, savremena grčka dela isihastičke polemike sa Latinima, kao npr. dela Grigorija Palame, ili Kavasile, ili Kalista Ksantopula. Ali su se zajedno sa ‘novim’, ‘modernim’ delima prepisivala, ispravljena u novoj redakciji, i stara, poznata i klasična dela vizantijskog monaštva“. Posebno je značajan prevod Palamine „Poslanice protiv Akindina“ nastao oko 1371. godine. U tim novim zbornicima pored Palame, Kavasile, Ksantopula i Grigorija Sinaita (XIV vek), naći će se i Jovan Lestvičnik, Isihije, Filotej Sinajski, Isak Sirin, Anastasije Sinajski, Maksim Ispovednik, Nikita Stitat ili Simeon Novi Bogoslov (XI vek), za koga Georgije Ostrogorski veli da je bio „pravi duhovni rodonačelnik svetogorskih isihasta, kako u svome učenju tako i u svome životnom putu“.

SRPSKI ISIHASTI

Uticaj pomenutih dela, kao i živi veze Srbije sa centrima pravoslavne duhovnosti u Vizantiji i na Istoku, o kojima ćemo kasnije reći nešto više, pripremili su povoljno tlo za brzo širenje isihastičkog pokreta u srednjovekovnoj Srbiji. „Duh isihastičke atmosfere – po rečima mitropolita Amfilohija (Radovića) – prožima mnoge službe i žitija srpskih svetitelja prije XIV veka. Tako čitavih sto godina pre izbijanja isihastičkog spora u Svetoj Gori pjesnik pjeva u službi Svetom Savi u duhu čistog isihazma: ‘Uspavao si strasti i mnogolike valove / božanskim ushođenjima i neoslabnim čistotama / te na nevečernju svetlost usnućem zasjao jesi'“.

Sveti Sava kao isihasta. Kao duhovni vaspitanik Svete Gore i baštinik njenih najboljih monaških tradicija, sveti Sava (1174-1236) za potrebe manastira Hilandara, a docnije i manastira Studenice, najpre prevodi Tipik Evergetidskog manastira u Carigradu, što je predstavljalo velik podsticaj za razvoj srpskog monaštva. No, sveti Sava je dao znatan doprinos i samom svetogorskom isihazmu: u centru Svete Gore, u Kareji, osnovao isihastirion (molčalnicu, isposnicu), gde se i sam podvizavao najstrožim podvigom molitvenog tihovanja, i za to mesto je sopstvenom rukom na pergamentu napisao Pravila, tzv. Karejski tipik, kojim je dotadašnju svetogorsku isihastičku duhovnost obogatio iskustvom jerusalimsko-palestinske tradicije.

Prepodobni Petar Koriški (XIII vek), isposnik i otšelnik, podvizavao se u Koriškoj pustinji pokraj Prizrena. Udostojio se da ga Gospod, posle sjajne pobede nad svim demonskim iskušenjima, ukrepi i ispuni neiskazanom radošću „javljanjima božanske svetlosti u pećini njegovoj danju i noću“. Žitije prepodobnoga napisao je hilandarski monah Teodosije (autor i žitija svetog Save). Spomen ovog velikog isihastičkog podvižnika je 5. juna po pravoslavnom kalendaru.

Starac Isaija Svetogorac (oko 1300 – kraj XIV veka), srpski pisac, prevodilac i diplomata rodom sa Kosova, u mladosti je napustio dvorsku službu, zamonašio se u manastiru prepodobnog Joakima Osogovskog, još jedoga od preteča srpskog isihazma (XI vek) , a zatim otišao na Svetu Goru gde će provesti najveći deo života kao „neposredni sledbenik palamitskog isihazma“ . Najpre je bio hilandarski monah, potom iguman ruskog manastira Pantelejmon. Godine 1371. na srpskoslovenski je prevo dela svetog Dionisija Areopagita. Ovaj će prevod svojim sadržajem dalje doprineti širenju isihastičke misli u Srbiji. Budući da je uživao poverenje srpskih vladara, godine 1375. imao je važnu diplomatsku ulogu u pomirenju Srpske Crkve i Carigradske patrijaršije.

Među isihaste spadju i srpski svetogorski monasi bliski starcu Isaiji: Teofan, Nikodim Grčić, Nikandar i Silvestar, koji su takođe učestvovali u posredničkoj misiji u vezi sa pomirenjem Srpske i Carigradske patrijaršije (1375).

Prepodobni Joasaf Meteorski (1350-1422), sinovac Cara Dušana, takođe se može ubrojati među srpske isihaste. Po rođenju Jovan Uroš Nemanjić-Paleolog, Car Epira od 1371. do 1372. godine, napustio je svoj presto i otišao na Meteore u Tesaliju, kod svog učitelja i duhovnika Atanasija Meteorskog koji ga je rukovodio u monaškom podvigu i koga je kasnije nasledio na mestu igumana. „Meteorski su manastiri – po rečima prep. Justina Popovića – u vreme svetog Joasafa procvetali većma nego ikad“.

Prepodobni Joanikije Devički Čudotvorac (druga polovina XIV veka – 1430) rođen je u srpskom primorju, živeo strogim isposničkim životom u jednoj pećini u Crnorečkoj pustinji na reci Ibar. Kada se oko njega okupilo monaško bratstvo podigao je na tom mestu i crkvu. Tražeći usamljenost odatle se povukao na Kosovo, u Drenicu, u pustu Devičku šumu, gde je nastavio sa podvigom molitvenog tihovanja. Iz zahvalnosti zbog isceljenje teško bolesne ćerke srpski despot Đurađ Branković (1427-1456) je na tom mestu podigao najpre crkvu Vavedenja Presvete Bogorodica, a potom i manastir do danas poznat kao Devič. Služba prepodobnom Joanikiju sa sinaksarom, koju je verovatno napisao neki sabrat manastira Devič, „sva je u isihastičkoj tradiciji“.

Budući da među srpskim isihastama posebno mesto zauzimaju monasi „sinaiti“, pre nego što ih predstavimo pojedinačno, trebalo bi da damo nekoliko opštih informacija o njima.

ISIHASTI „SINAITI“ U SRBIJI

Svi savremeni autori ukazuju na poseban značaj monaha-sinaita za širenje isihastičkog pokreta u Srbiji, i uopšte za kulturu Srbije u vreme posle Nemanjića (tj. u Srbiji Lazarevića i potom Brankovića).

Postoji dosta svedočanstava o čvrstim vezama Srbije sa Sinajem i Palestinom za vladavine Nemanjića i posle njih. Monasi su iz Palestine i sa Sinaja počeli su da se doseljavaju na Svetu Goru, i na Balkan uopšte, tokom XIV veka, zbog ratova koji su u to doba vođeni u Siriji i Palestini, kao i zbog provale Mongola krajem XIV veka. Ali, ko su bili „sinaiti“ u Srbiji? To su bili srpski isihasti, neposredni ili posredni učenici sinajskih monaha, pre svih znamenitog svetogorskog isihaste svetog Grigorija Sinaita. Ovaj svetitelj je preko svojih učenika snažno uticao na širenje isihazma u Srbiji, i uopšte na srpsku kulturu XIV i XV veka, pa ćemo najpre reći nešto o njemu.

Sveti Grigorije Sinait (1255-1346), rođen blizu Smirne u Maloj Aziji, zamonašen je na gori Sinaju gde se dugo podvizavao. Na Svetu Goru je stigao preko Krita 1326. godine. Žitije prepodobnog Grigorija, koje je napisao sveti patrijarh Carigradski Kalist, saopštava nam o njegovom svetogorskom podvigu sledeće: „Sabirajući unutar sebe sva čuvstva, sjedinivši um sa duhom i prikovavši ga za krst Hristov, on je često ponavljao: ‘Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!’ Molio se sa umilenjem i skrušenim srcem, sa uzdisanjem iz dubine duše, i orošavao zemlju toplim suzama, koje su potocima tekle iz njegovih očiju. I Gospod nije prezreo takvo moljenje njegovo… Razgorevši se dušom i srcem, i po dejstvu Duha Svetoga izmenivši se blagom i preslavnom promenom, on, obasjavan božanskom blagodaću, ugleda da je dom njegov pun svetlosti… I pošto prepodobni beše iznad tela i sveta, on se sav prože božanskom ljubavlju. I od toga vremena ta svetlost nije prestajala da ga obasjava“. Na Svetoj Gori prepodobni Grigorije Sinait je upoznao isihaste iz kruga svetog Grigorija Palame. „Taj susret između drevnih egipatsko-palestinskih, sinajskih, sirijskih, maloazijskih isihastičkih duhovnih predanja (oživljenih i olicetvorenih u izuzetnoj ličnosti Grigorija Sinaita i njegovih brojnih učenika) i svetogorskog isihazma (koji je dobio svog glavnog nosioca i ‘teoretičara’ u licu Grigorija Palame) – predstavlja, bez ikakve sumnje, najznačajniji događaj za celokupnu romejsko(vizantijsko)-slovensku kulturu XIV i XV veka“. Posle Svete Gore prepodobni Grigorije je „po raznim mestima bio učitelj i nastavnik istinskog monaškog duhovnog života i isihastičkog podvižništva. Mnogi srpski monasi tog vremena bili su njegovi učenici“. Na kraju se nastanio u Paroriji u Trakiji gde je osnovao veliki manastir u kome je dovršio svoje zemno stranstvovanje.

Veze Srbije sa Svetom Gorom bile su veoma razvijene. Srpski vladari su ktitori i dobrotvori mnogih svetogorskih manastira. Sam Sveti Sava, otac Srpske Crkve, bio je svetogorski monah. Svetogorci su u Srbiji postavljani na visoke crkvene dužnosti. Takođe, srpski monasi punili su svetogorske manastire i neretko se nalazili u manastirskim upravama. Za vreme cara Dušana Sveta Gora je postala deo srpske države. „Isihasti sinaitsko-svetogorskog tipa – po rečima mitropolita Amfilohija – javljaju se u Srbiji već u vreme cara Dušana, i to direkstno preko Svete Gore i Makedonije“.

Ali posebno važan period u srpsko-svetogorskim odnosima nastupa nakon Maričke bitke (1371) kada zbog nesigurne situacije na Balkanu dolazi do masovnog preseljavanja svetogorskih i drugih monaha u Srbiju. O ovome jedan od velikih srpskih isihasta, prepodobni Grigorije Gornjački piše: „Ne prođe zatim mnogo vremena a Agarjani ubiše onog najhrišćanskijeg vladara despota Uglješu, što izazva veliki metež i strahom ispuni sve monahe u Svetoj Gori, osobito one usamljene i one koji na pustim mestima življahu. Zbog toga su mnogi otšelnici tada napustili Svetu Goru“. Tako u vreme svetog kosovskog mučenika kneza Lazara (1371-1389) manastiri Moravske Srbije polako postaju istinska središta isihazma, što će još jasnije doći do izražaja za vladavine Lazarevog sina i naslednika sv. Stefana Visokog Lazarevića (1389-1427), i kasnije za vladavine Đurđa Brankovića (1427-1456) i njegovih naslednika. Za kneza Lazara se, na primer, u Danilovom pohvalnom slovu kaže: „Gori i holmi ispolnil beše inočaskih sastavljenih žilišt, iže ujedinjenijem i vsakim bezmolvijem sebe Bogu prisvoješe“.

Središta isihastičke duhovnosti u Srbiji. Iako stare kraljevske i carske lavre iz doba Nemanjića, poput Žiče, Studenice, Pećke patrijaršije, Dečana ili Svetih Arhangela ne gube na svome značaju, duhovnost isihazma svoje blagotvorno dejstvo širiće prvenstveno iz manjih manastira i skitova oko kojih često niču pustinožiteljske naseobine po uzoru na Svetu Goru. U periodu posle 1371. godine posebno se ističu manastiri Ravanica, Ljubostinja, Gornjak, Manasija, Kalenić, Lipovca, Jošanica, Koporin, Petkovica, Poganovo i drugi. Pune se i isposnice u okolini Peći, Dečana i Prizrena. Slično je i u Zeti kojom vladaju Balšići, gde se zahvaljujući sinaitima i svetogorcima podižu manastiri na Skadarskom jezeru, poput Starčeve Gorice. U pomenutim manastirima i pustinjama i danas se čuvaju mošti ovih svetih podvižnika i narodna predanja o njima. „Te naseobine skitskog tipa su se formirale spontano ne samo oko opštežiteljnih manastira, nego i oko pojedinih ličnosti posebne duhovne snage i privlačnosti. Formirali su ih uglavnom pustinjaci, molitveni tihovatelji, koji su dolaskom u Srbiju produžavali tako i dalje svoj započeti, u Svetoj Gori ili na drugom mestu, usamljenički molitveni način života“.

Isihaste i izmirenje Crkava 1375. godine. Monasi isihaste pomogli su da dođe do izmirenja Konstantinopoljske i Srpske patrijaršije nakon prekida opštenja 1350. godine. „Doprinos koji je isihazam, kao izrazito spiritualni pokret u vekovnom pravoslavnom monaštvu, dao izmirenju Carigradske i Srpske crkve, ogledao se u obnovljenim eklisiološkim shvatanjima vizantijskog bogoslovlja. Ova shvatanja isticala su u prvi plan opštepravoslavnu svest koja je bila u suprotnosti sa preteranim naglašavanjem autokefalnosti i etničkih posebnosti“. Dogovor je postignut u Carigradu, u vreme patrijarha Filoteja Kokinosa, isihaste i učenika sv. Grigorija Palame, uz posredovanje, kao što smo već spomenuli, svetogorske delegacije na čelu sa starcem Isaijom, a objavljen je 1375. godine u Prizrenu. Odmah potom novi srpski patrijarh postao je Jefrem Isihasta.

Širenje isihastičkog pokreta u Srbiji. U žitiju despota Stefana Lazarevića Konstantin Filosof daje sledeće svedočanstvo o srpskim isihastama s početka XV veka: „Oni, koji su sve lepote sveta znali zameniti jedino lepim i prekrasnim Hristom, žive u divnim pustinjama i obiteljima, tako da i one koji su veoma lenjivi pobuđuju da k njima dolaze. Među njima se nalaze mnogi izabrani koji čuvaju svete vrline usred ovih obitelji. Imaju mnoge molčalnice (isihastirije) po velikom Jefremu (Sirinu), i razgovaraju sa lahorenjem lišća i pticama i vodom. Među njima ima mnogo monaha koji neprestano delom opevaju i slave Boga u Trojici, kao što ga slave anđeli neprestanim glasovima, te se za njih može zapevati: Radošću se humke opasaše i pustinje prekrasno procvetaše (Ps. 64,12)“.

U Srbiji Nemanjića monasi su uglavnom živeli u velikim i bogatim opštežićima. Monaha-pustinjaka bilo je i tada, ali nikada kao u vreme Lazarevića i Brankovića (kraj XIV i prva polovina XV veka), pa i u doba turskog ropstva sve do XVII veka. Postoji objašnjenje da se ovakav tip monaha – koji živi u siromaštvu, od ličnog rada, odričući se svega svetskog i posvećujući se isključivo molitvenom tihovanju i duhovnom usavršavanju, i kome razbojnici nisu mogli da mu oduzmu ništa osim života – raširio zato što je mogao da opstane i u najnepovoljnijim okolnostima. Takva konstatacija je svakako tačna, ali glavno je da su ovakav tip monaštva u Srbiji širili su upravo monasi-isihaste, „sinaiti“, sa Svete Gore i iz drugih krajeva, te je on stoga neodvojiv od isihastičkog pogleda na svet.

Pokušaćemo da u kratkim crtama predstavimo monahe-isihaste koji su se podvizavali u Srbiji a poznati su kao „sinaiti“. Krenućemo od dvojice najistaknutijih, Romila Ravaničkog i Grigorija Gornjačkog.

Prepodobni Romilo Ravanički (XIV vek) rođen je u Vidinu do oca Grka i majke Bugarke. Zamonašio se u Zagori, u manastiru Bogorodice Odigitrije kod Trnova. Odatle odlazi u Paroriju, u jugoistočnoj Bugarskoj, na granici sa Vizantijom, gde je tada živeo prepodobni Grigorije Sinait i postaje njegov učenik. Tu prihvata sinaitska i svetogorska isihastička predanja. Posle smrti prep. Grigorija (1346) nekoliko puta odlazi u Zagoru i na Svetu Goru tragajući za molitvenim tihovanjem u samoći. Još u Paroriji i Zagori, a pogotovo na Svetoj Gori oko njega počinju da se okupljaju učenici i poslušnici (da napomenemo da se kod isihasta odnos učenika prema njihovom duhovnom starcu uspostavlja po uzoru na odnos apostola prema Hristu). Posle 1371. godine starac Romilo sa Svete Gore odlazi u Avalonu, a potom nakon 1375. sa svojim učenicima prelazi u Srbiju, gde se nastanjuje u blizini manastira Ravanica, koji je tih godina kao svoju zadužbinu podizao budući sveti mučenik knez Lazar Srpski. Učenici prepodobnog Romila su oko Ravanice napravili skitsku monašku naseobinu. U Ravanici se prepodobni Romilo i upokojio, a tu se i danas nalaze njegove mošti. Praznuje se 16. januara.

Prepodobni Grigorije Gornjački poznat je još i kao Grigorije Ćutljivi ili Grigorije Mlađi Sinait (XIV vek). Po svetogorskom predanju, a i po mnogim slovenskim i srpskim Sinaksarima, poreklom je bio Srbin. Podvizavao se u Paroriji a zatim na Svetoj Gori gde mu je duhovni otac i učitelj bio prep. Romilo Ravanički. Prema svetogorskom predanju, nakon Romilovog odlaska sa Svete Gore, Grigorije je ostao u jednoj usamljenoj keliji gde se podvizavao u molitvenom tihovanju i bogougodnom ćutanju, zbog čega je i dobio nadimak ćutljivi. U blizini te svoje kelije osnovao je i manastir koji je po njemu dobio naziv Grigorijat. Kasnije, usled turskih napada napušta Svetu Goru i sa učenicima prelazi u Srbiju kneza Lazara, gde osniva manastir Gornjak (1380) u kome je za vreme despota Stefana Lazarevića živelo 300-400 monaha. Napisao je Žitije svog duhovnog oca, prepodobnog Romila Ravaničkog, koje ima sve osobine isihastičke hagiografije. Tu on između ostalog kaže: „Ako molitveno tihovanje (isihija) u samoći donosi pokajnički plač, kao što nas uče božanski Oci, plač sa svoje strane krštava čoveka i čini ga bezgrešnim“. Na drugom pak mestu on se svom učitelju prep. Romilu obraća sledećim rečima: „O, vrhunče molitvenog samovanja i veliki podvižniče plača, vidioče božanskih stvari i veliki čudotvorče…“ Mošti prepodobnog Grigorija Ćutljivog nalaze se u manastiru Gornjak, a jedan njihov deo i u manastiru Grigorijat. Naime, godine 1977. iguman svetogorskog manastira Grigorijat obratio se pismom episkopu Braničevskom i manastiru Gornjak sa molbom da grigorijatskom bratstvu podare deo moštiju njihovog svetog osnivača. Deo moštiju prepodobnog tada je poslat u Hilandar, s molbom da o prazniku Vavedenja svečano budu predate monasima iz Grigorijata, što je i učinjeno. Prepodobni Grigorije praznuje se 7. decembra.

Svetogorski monasi-isihasti, koji su između 1375. i 1379. godine sa prepodobnim Romilom Ravaničkim i Grigorijem Gornjačkim stigli su Srbiju, poznati kao Sinaiti, nastanili su se i po drugim krajevima države svetog kneza Lazara, a nakon njegove mučeničke pogibije na Kosovu i širom države njegovog sina despota Stefana Lazarevića. „U Srbiji su do danas poznati mnogi manastiri koje su oni osnovali, jer su mnogi od tih sinaita bili potom proslavljeni od Boga svetošću života i darom čudotvorstva i netruležnosti“. Ovde ćemo pokušati ukratko da spomenemo samo najpoznatije među njima.

Prepodobni Sisoje Sinait (XIV vek), jedan od učenika prep. Romila Ravaničkog, iguman hilandarski, živeo je u selu udaljenom 12 kilometara od manastira Ravanice. Bio je blizak sv. knezu Lazaru, neki čak smatraju da mu je bio duhovnik. Podigao je Preobraženjski manastir koji je, baš kao i samo selo, po njemu dobio ime Sisojevac. Narod ga poštuje kao prepodobnog i čudotvorca.

Prepodobni Martirije Sinait vezuje se za manastir Rukumiju, još jednu zadužbinu sv. kneza Lazara. Narod je i ovog sinaita, čiji se grob nalazi u Rukumiji, vekovima poštovao kao svetitelja. O njemu nemamo drugih podataka.

Prepodobni Zosima Sinait iz manastir Tuman, po predanju živeo je u pećini nedaleko od manastira u kome se danas nalaze njegove mošti.
Prepodobni Grigorije Vojlovički takođe se naziva Sinaitom. O njemu ima veoma malo podataka. Sam manastir Vojlovicu podigao je sv. knez Lazar po zauzimanju zemalja oko Dunava (1383), dok se mošti ovog Grigorija, koje su čuvane u manastiru, pominju u izveštajima iz XVIII i XIX veka. Po mišljenju mitropolita Amfilohija to bi mogao biti jedan od monaha sinaita iz kruga učenika prepodobnih Romila Ravaničkog i Grigorija.

Prepodobni Danilo Sinait (XIV vek) iz manastira Blagoveštenje u blizini grada Ždrela (Gornjačka klisura), po svemu sudeći bio je učenik prep. Grigorija Gornjačkog.

Prepodobni Andrej Sinait živeo je pustinjačkim životom u isposnici blizu manastira Ravanice.

Prepodobni Roman Sinait u narodu je poznat kao veliki čudotvorac. Njegove svete moštu počivaju u manastiru Sv. Romana kod Đunisa koji je podigao sv. knez Lazar. Na moptima prepodobnoga i danas isceljuju teški bolesnici, posebno umobolnici i besomučnici. Praznuje se 16. avgusta.

Prepodobni Nestor Sinait bio je prema narodnom predanju rođeni brat prepodobnog Romana. Podigao je crkvu iznad sela Vitkovice na Moravi i posvetio je Sv. Nestoru. „Izgleda da je to upravo onaj Nestor koji se ubraja u značajne duhovne ličnosti u vreme kneza Lazara“.
Sveti mučenik Jovan Stjenički takođe spada među Sinaite ili njihove učenike. Po predanju podvizavao se neko vreme na Svetoj Gori. Zabeleženo je da je 1412. po želji despota Stefana u Leštijanskoj pustinji prepisivao jedan Panegirik (koji je 1901. godine izgoreo u požaru u svetogorskom manastiru Sv. Pavla). U manastiru Stjenik na planini Jelici podvizavao se u molitvenom tihovanju i postu u jednoj pećini iznad manastira do koje se dolazilo pomoću konopaca i klinova ukopanih i stenu, a nedeljom i praznicima je silazio u manastir na Liturgiju. Za vreme dok je bio iguman Stjenika u manastiru je živelo „stotinu kaluđera i sedam pisara“. Mučenički je postradao „od bezbožne ruke ismailske“ na Duhove 1462. godine.

Među drugim srpskim Sinaitima čija su nam imena ostala sačuvana mogli bismo još da spomenemo prepodobnog Vavila Sinaita, isposnika koji se podvizavao u klisuri Ravaničke rečice nedaleko od manastira Ravanica, prepodobnog Jova Sinaita čiji se grob nalazi u manastiru Prekopeči gde se i podvizavao, a mošti nedaleko odatle, u manastiru Drači kod Kragujevca. „Stanovnici okolnih sela još i danas traže isceljenje na grobu prepodobnog Jova“. Prepodobni Još Sinait živeo je u pećini ispod brda Šarenika kod Jošanice. Njegov grob, kome narod i danas pribegava radi isceljenja, nalazi se u manastiru Jošanica koji je podigao sv. knez Lazar. Prepodobni Nikolaj Sinait živeo je u manastiru Nimnik, blizu Tumana i Gornjaka, i moguće je da je bio jedan od učenika prepodobnog Grigorija Gornjačkog. Mitropolit Amfilohije u svojoj studiji „Sinaiti i njihov značaj u životu Srbije XIV i XV veka“, govoreći o srpskim Sinaitima, navodi još i imena inoka Germana, starca Grigorija, isposnika Stevana, kao i nekih anonimnih Sinaita.

Od polovine XV veka, povlačeći se pred Turcima koji su zauzimali Moravsku Srbiju, monasi vapitani na sinaitsko-svetogorskim duhovnim predanjima sve češće se kao izbeglice sele severno od reka Save i Dunava, podižući nove manastire poput Bođana u Bačkoj, ili Preobraženjskog manastira u Bazjašu u Banatu, gde se nalazi grob jednog nepoznatog Sinaita.

GLAVNI SRPSKI ISIHASTIČKI PISCI

Dimitrije Bogdanović je primetio da je isihazam „uticao na staru srpsku književnost već od početka u XIII veku“.

Sveti Sava (1174-1236). Već smo pomenuli doprinos koji je „Karejski tipik“ svetog Save dao svetogorskoj isihastičkoj duhovnosti. No, i u drugim delima svetog Save prisutni su elementi karakteristični za isihastičko bogoslovlje, poput hristocentričnosti (npr. „Studenička“ ili „Žička beseda“ svetog Save). Tu je zatim ljubav kao bitna gnoseološka kategorija kod isihasta, kao put i metod saznanja (ljubav između poznavaoca i Poznavanoga). Sveti Sava će reći: „Ništa nije veće od ljubavi. Ona je glava i savršenstvo svih vrlina. Sve ostale vrline su kao udovi duhovnog čoveka, a ljubav je glava i sjedinjenje celokupnog tela. Sa ljubavlju je spojeno i visokotvorno smirenje, i milostivost, i čovekoljublje, radi kojeg je Bog i postao čovek“. Komentarišući poslednje reči sv. Save, vladika Atanasije veli da one govore „o ovaploćenju Hristovom, to jest o sjedinjenju Boga i čoveka u Hristu, po ljubavi i čovekoljublju, što i jeste osnova isihastičke gnoseologije“. Zato vl. Atanasije i govori o „agapijskom karakteru isihastičke gnoseologije“ baš kao i gnoseologije apostola Pavla. U Žitiju svoga oca, svetog Simeona, sveti Sava u duhu isihazma pripoveda o „neiskazanim Božijim silaženjima“ i poziva da „um naš bude na nebesima“. Za srpski kao i za vizantijski isihazam osnovni blagodatni doživljaj je doživljaj večne, nestvorene tavorske svetlosti kao božanske energije (trisvetli svetloizliv sv. Grigorija Palame) koja je izvor pravog i spasonosnog znanja. Tako sveti Sava u službi svom svetom ocu peva: „Božanstvenom svetlošću ispunjen biv oče, božanstvene slave javi se pokojište, iz kojeg svetlosti božanstvene munje luče podaješ, vernima lice prosvetljavajući…“, i malo dalje: „Prosvetli, bogonošče, od Trojice svetlošću duhovnom, blisatnje srca vernih…“ A u „Besedi o pravoj veri“ sveti Sava poput svih isihasta insistira na iskrenoj, čistoj molitvi, jer ona očišćuje ljudski um i srce koji postaju prozračni za pravo poznanje, tj. „za puno sagledavanje (sazercanje) Istine“. Još nekoliko reči o „Karejskom tipiku“ svetog Save: kazali smo nešto o njegovom doprinosu svetogorskoj isihastičkoj duhovnosti. Ali Milorad Lazić ističe njegov uticaj na srpsku književnost: „Svetogorska književna delatnost sv. Save je imala velikog uticaja na razvijanje isihastičke tradicije u srpskoj srednjovekovnoj književnosti. U njegovom ‘Karejskom tipiku’ stoji da se obaveza žitelja karejske isihastirije sastojala i u književnom radu. Od sastavljanja ovog tipika (1199) i od početka delatnosti karejski isihastirije pa sve do druge polovine XIV veka, kontinuitet isihastičkog književnog stvaralaštva trajao je bez prekida“.

Isihazam je, po mišljenju Dimitrija Bogdanovića, uticao na staru srpsku književnost od XIII veka i taj je uticaj bio primetan već kod Domentijana (1210-1264), hilandarskog monaha, autora „Žitija svetog Save“ (oko 1250) i „Žitija svetog Simeona“ (1263/64) i kod Teodosija (1246-1328), takođe Hilandarca, autora „Žitija svetog Save“ (oko 1291), „Žitija svetog Petra Koriškog“ i drugih dela.

Mitropolit Jakov Serski (XIV vek) prvo je bio svetogorski monah (moguće da je neko vreme živeo i na Sinaju), a spadao je i u grupu najbližih učenika prep. Grigorija Sinaita. Kao lični prijatelj cara Dušana, pre izbora za episkopa grada Seresa u Makedoniji, bio je iguman Dušanove zadužbine, manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena. Svoju brigu za Sinajski manastir i za njegove monahe srpskog i slovenskog porekla posvedočio je slanjem slovenskih knjiga. Neke od njih i danas se čuvaju u manastiru Svete Katarine (koji je nekada bio posvećen Presvetoj Bogorodici). Na jednoj od knjiga ostala je njegova posveta: „O Sinaju, o svetlosti moje sijanje! O Sinaju, o silno moje k tebi želanije! Ti koja si se u ognju neopalima sačuvala, sačuvaj me od ognja večnoga!.. I molim svu braću, Srbe i s njima Grke, da ove knjige neotuđive budu od doma Prečiste Djeve, do veka“.

Arhiepiskop Danilo II (1270-1337), vlastelin po rođenju i stariji savremenik svetog Grigorija Palame, od 1305. godine bio je iguman manastira Hilandara, da bi se 1311. povukao u Karejski isihastirion. Iste godine vratio se na zahtev kralja Milutina u Srbiju na mesto episkopa Banjskog kako bi nadgledao podizanje Milutinove zadužbine, manastira Banjska. Ponovo se povukao na Hilandar od 1314. do 1316. godine. Upravo u tom peridu, na Hilandaru, ponajviše se bavio književnim radom, sastavljajući žitija svetih kraljeva i arhiepiskopa srpskih , kao i službe tim svetiteljima. Isihazam je bio njegov „glavni ideološki i poetski znak“. Za episkopa Humskog izabran je 1317. godine. Još jednom odlazi na Hilandar od 1322. do 1324, da bi onda bio izabran za arhiepiskopa Srpskog, desetog posle sv. Save. Važio je za strogog podvižnika i imao blagodatni „dar suza“. „Danilo je pravi Svetogorac – veli D. Bogdanović. – U njegovom književnom delu, hagiografskom i himnografskom, dolaze do izražaja preokupacije svetogorskog učenog monaštva koje su u to vreme i nešto kasnije postale osnov palamitske isihastičke teologije, i koje su, sa svoje strane, uslovile dalji razvoj književnog izraza ka snažnijoj ekspresivnosti“.

Sa arhiepiskopom Danilom Pećkim svetogorski isihazam ostvaruje u punoj meri i sasvim jasno svoj uticaj na srpsku književnost. No, „pedesetih i šezdesetih godina XIV prisustvo svetogorskih isihasta oseća se u srpskoj književnosti još neposrednije. Dvojica monaha isihastičke orijentacije, Jefrem i Siluan, stvaraju u novim književnim žanrovima, a treći, Isaija, završava ovaj kulturni krug i period, prevođenjem spisa Pseudo-Dionisija Areopagita, jednog od glavnih izvora isihastičkog učenja. Ova tri pisca žive na razmeđi epoha, ali svoja književna dela i prevode stvaraju pre 1371“.

Patrijarh Jefrem Isihasta (1311-1400), bugarskog porekla, bio je sabrat manastira Hilandara i kao ugledan duhovnik stigao 1347. godine u Srbiju gde se nastanio se u jednoj isposnici blizu Dečana. Oko 1356. godine prešao je u isposnici Ždrelo Kod Peći, gde je do 1371. napisao svoje književne sastave – tri kanona: Hristu, Bogorodici i Za cara, kao i sto sedamdeset osmoglasnih stihira. Godine 1375. prvi put je izabran za srpskog patrijarha, da bi se 1379. povukao u pustinju. Upravo u njegovo vreme srpski, grčki i bugarski monasi-isihaste masovno se doseljavaju na teritoriju srpske patrijaršije, pa je to ujedno doba najsnažnijeg uticaja svetogorskog monaštva na Srbiju. Drugi put Jefrem je došao na patrijaršijski presto na molbu sv. kneza Lazara 1389. godine i na tom položaju je ostao do 1392. kada se povukao u pustinju blizu Peći gde je ostao do upokojenja. Mošti mu počivaju u Pećkoj patrijaršiji. Među njegovim delima posebno je interesantan Molebni kanon za cara“, koji ima akrostih: „O caru moljenije Caru Hristu prinosit Jefrem“. Sve Jefremove pesme prožete su isihastičkim motivima, rečnik je preuzet iz monaške, podvižničke literature, a njegova poezija usmerena ka preobraženju i prosvetljenju duše.

Starac Isaija. Još jednog velikog srpskog isihastu, starca Isaiju, spomenuli smo kao prevodioca i diplomatu. Ali on je bio i darovit pisac o čemu sveodoči u svome zapisu i Maričkoj bici (1371) o kome D. Bogdanović veli da je to „književni sastav neobičnih kvaliteta, na granici dveju epoha srpske istorije, odraz visokih dometa jedne sjajne književne kulture i nagoveštaj, u isti mah, onoga sumraka u kome će duhovni život srpskog naroda morati da se bori za opstanak nekoliko stotina godina“.

Monah Siluan, srpski književnik-isihasta, došao je sa Svete Gore i nastanio se u Zeti. Autor je stihova za prološka žitija sv. Save i sv. Simeona, kao i jedne zbirke pisame – „Epistolija kir Siluanovih“ – sačuvane u rukopisu iz manastira Savine (1418). Pisma su nastala u periodu između 1363. i 1371. godine i upućena iz Zete na Svetu Goru. U njima se pominju starac Isaija, Romil Ravanički i po semu sudeći Grigorije Sinait Mlađi. U njima se rasuđuje o prolaznosti ljudskog života, o večnoj vrednosti božanske ljubavi i svetosti. Prožeta duhom isihazma, ova pisma su pisana „sa očiglednim poznavanjem vizantijske epistolarne teorije“.

Episkop Marko Pećki (1359 – posle 1411) i po svome književnom stvaralaštvu i po monaškim idealima bio je predstavnik isihazma. Iako je napisao nekoliko značajnih dela, za srpski isihazam najvažnije je žitije njegovog duhovnog oca, patrijarha Jefrema Isihaste.
Mogli bismo još da govorimo o srpskim srednjevekovnim piscima u čijim je delima očigledan uticaj isihazma, poput despota Stefana Lazarevića, no priču nećemo više da širimo, nego ćemo se ovde zaustaviti, a čitaoca koji bi želeo da sazna više, uputićemo na literaturu koja je navedena u fusnotama uz ovo poglavlje.

UTICAJ ISIHAZMA NA SRPSKU KULTURU:

Prevod dela svetog Dionisija Areopagita koji je dao jedan od znamenitih srpskih isihasta starac Isaija 1371. godine bio je veoma značajan za za dalji razvoj srpske književnosti, a imao je uticaja i na srpsku umetnost. Rekli smo da su na starosrpski jezik prevođena i rado čitana dela drevnih podvižnika poput „Lestvice“ svetog Jovana, zatim dela velikih isihasta poput Nila Kavasile, naslednika Grigorija Palame na katedri solunske arhiepiskopije. I sam Grigorije Palama „prevođen je u srednjevekovnoj Srbiji vrlo rano i mnogo“. Isihazam u srpskoj srednjovekovnoj književnosti „vodi stilu ‘uravnoteženog psihologizma’ koliko god i ‘pleteniju sloves'“. Poseban uticaj isihazam je ostvario na formiranje „poslekosovske istorijske svesti“ srpskog naroda, pa Dimitrije Bogdanović zaključuje da se „može se govoriti i o dubljem uticaju isihazma na samu ideologiju kosovske književnosti, kosovskih spisa: isihasti su iz Vizantije nosili sa sobom zastavu borbe, revniteljskog otpora svemu što nije pravoslavlje… Upravo su ti duhovni i politički ideali vizantijskog isihazma došli tako snažno do izražaja u srpskoj književnosti Kosova“.

Srpska umetnost i kultura upravo su pod uticajem svetogorskog isihazma doživele naročit procvat u vreme despota Stefana Lazarevića (početkom XV veka). Pa i u samom „Slovu o ljubavi“ despota Stefana, jednom od najlepših originalnih dela srpske srednjevekovne književnosti, jasno se uočava to isihastičko raspoloženje. Ono što je za srpsku srednjovekovnu književnost novo u „Slovu o ljubavi“ jeste doživljaj prirode, „u kojem kao da se sluti renesansa“. Ali tu se jasno uočava i isihastička koncepcija ljubavi kao osnovne gnoseološke kategorije, kao „puta ka Bogu“. Isihazam je doprineo preporodu srpske umetnosti krajem XIV i početkom XV veka, o čemu svedoči takozvani „moravski stil“ u srpskoj arhitekturi onoga vremena, kao i freske iz manastira Manasija (Resava).

Bog je nesvodiv na kategorije razumskog mišljenja, ali On ljubi svet i stoga izlazi iz svoje nepristupnosti javljajući se čoveku. Čovek se odaziva, on takođe izlazi iz sebe, pronalazeći u Hristu oboženje, pobedu nad smrću i spasenje. To je učenje koje su štitili monasi-isihaste, to je učenje o kome svedoči celokupno stvaralaštvo epohe procvata isihazma u Srbiji. Plodovi isihastičke monaške duhovnosti u Srbiji nisu nestali sa despotovinom Đurđa Brankovića, nego su opstajali na ovaj ili onaj način sve do XVII veka.

UMESTO ZAKLjUČKA

Budući da „Isihazam u Srbiji“ predstavlja veoma široku temu, mi smo se trudili da je samo skiciramo u najkraćim crtama, bez pretenzija da naše izlaganje bude sveobuhvatno ili da donosimo nekakve opšte zaključke. Prikazali smo isihastičke tradicije u Srbiji pre XIV veka, zatim širenje isihazma tokom samog XIV veka i njegovu potonju sudbinu. Predstavili smo glavne isihastičke podvižnike u srednjevekovnoj Srbiji, kao i i isihastičke pisce i dela koja su čitana u Srbiji u to doba. Takođe, pokušali smo da kroz komentare prikažemo makar i najosnovniju literaturu nastalu od polovine XX veka do danas na temu isihazma u Srbiji. Iako postoje odlične studije, isihazam u srednjevekovnoj Srbiji – to je oblast koja ni izbliza još nije u potpunosti istražena i obrađena.

 

Mladen Stanković

Preuzeto sa sajta Predanje.com  http://predanje-ms.blogspot.com

5 komentara

  • Slava Bogu za one koji su se potrudili da ova , po meni najznacajnija tema bez koje ne bi ni bilo Pravoslavlja, dodje do nas obicnih smrtnika. Moilitvama Presvete Bogorodice i svetih otaca nasih isihasta, Gospode Isuse Hriste pomiluj i spasi nas!

  • Слава Богу!
    Битно је да се православни хришћани у Србији утврде у познавању историје исихаизма и саме суштине његове….. на овм покрету почива наша историја од Косовског боја…. наш крстоносно бивствовање….. Православна исихаистичка свест Спц ,као челична нит њеног опстанка,је нападнута, у жељи да је се одрекнемо и попримимо либерални дух у љуштури привидног хрићанства

Ostavite komentar