KAROLINA BETER, flautistkinja
UMETNIK MORA DA SLUŽI UMETNOSTI
(Revija „Muzika Klasika“ br.14, januar 2014)
Karolina Beter je umetnica koja je rođena u Nemačkoj. Pokojni Otac joj je bio Nemac, a majka je Srpkinja. Tragom svojih korena je pre pet godina došla u Beograd, tragajući i ovde za umetničkim prostorom u kome će zvuk instrumenata prethodnih epoha pronaći svoju publiku. Čini se da je u tome i uspela. Iako flautistkinja, ona je javnosti poznata kao umetnica koja svira blok i traverzo falutu.
Domaćoj publici ste predstavili različite oblike flaute, pre svega istorijske instrumente, koje nemamo često prilike da slušamo. Kako bi ste opisali traverzo flautu?
Traverzo flauta je preteča moderne flaute, koja je bila u izvođačkoj praksi od 17. veka nadalje. Ona je drvena, ima jednu klapnu. Kasnije, kroz istoriju, dodato je još klapni, četiri, šest i osam u klasici, posle deset i više u romantici, kako bi se ispunili tehički zahtevi muzike tih vremena. Barokna flauta sa jednom klapnom ima koničnu cev i njene tehničke mogućnosti, na primer dinamika i opseg, jesu ograničene. Sa druge strane, ona ima specifičan zvuk i time šarm koji moderna flauta nema. Barokni instrumetni nisu lišeni šuma koji nastaje kad se zvuk proizvodi, deluju manje brljantni i perfektni nego moderni instrumenti, jer se ne čuje samo osnovni ton sa njegovim alikvotima, nego, istovremeno, i mehanika instrumenta i njegova priroda.
Odakle ljubav prema istorijskim instrumentima? Neko može pomisliti da ste sviranjem ovih instrumenata ograničili sebe, a sa druge strane čini se da ste otvorili čitav jedan svet koji drugima nije dostupan.
Rekla bih da ograničenje i stvara slobodu. Ograničenja su potrebna kako bi i sam umetnik shvatio svoje granice, i tragao za odgovorima i putevima. Volim autentičnost, približava me istini. Blok flautu sam počela da sviram kada sam imala četiri godine, u obdaništu. Trideset godina kasnije radim jedno te isto, odnosno to je postala moja profesija. Nikada nisam imala dilemu šta ću da radim, jer mi je od početka bilo jasno da je flauta moj izbor, moj izbor i moje sredstvo da se izrazim.
Da li je bilo obavezno da deca u obdaništu nešto sviraju, ili je to bio put umetničkog oživljavanja u njima?
Ne sećam se da je postojala neka presija da se svira. Rekla bih da je to bilo samo na infantilnom nivou, bez pretenzija da pređe u neko školovanje. Čak i u muzičkoj školi, koju sam upisala sa šest godina, sve je delovalo dosta neobavezno, kao hobi. Mislim da sam tek na studijama shvatila da je to nešto čemu čovek treba mnogo da se posveti. I mislim da je to dobar put za učenje. Mnogi odustanu u pubertetu, jer su deca tada u godinama kada ne žele da rade ono što moraju, uglavnom još i istražuju šta ih sve zanima. Interesovanja su u glavnom široka, ne žele da se fokusiraju na jednu stvar, to se tek kasnije iskrstališe. A i kada je umetnost u pitanju njome niko ne može ni da se bavi sa spoljašnim pritiskom. Sve dođe samo od sebe, i ambicija je dar koji ne može da se nauči, već je svako razvija po svojoj meri.
Koliko je zvuk rane muzike za Vas bio interesantan još u tom najmlađem uzrastu?
O tome nikada nisam razmišljala, jer sam ja tim zvukom oduvek bila okružena. U kulturi u kojoj sam odrastala rana muzika je nešto što je deo svakodnevnog kulturnog života, a toga sam svesna tek sada, kada sam se susretala sa sredinama gde se autentičan zvuk ne neguje tako intenzivno. Muzička estetika koja ovde dominira je zasnovana na romantičnim idealima, mada po mom mišljenju, ta estetika se već preobrazila u nešto drugo. Na primer, kao posledica izvođačke tradicije u glavnom čujemo interpretaciju, a ne suštinsko traganje ka poreklom muzike i njenog konteksta. Tu muzičari rane muzike, sad takozvane istorijsko informisane izvođacke prakse možda imaju neku prednost. Ja sam uvek slušala muziku Baha i Vivaldija, i sama sam tu muziku svirala, i nisam o njoj razmišljala kao o nečemu što nije uobičajeno. Ali, sigurna sam da je to uticalo na moju estetiku, koju sa, naravno, prenela ne samo na muziku, već na moj svakodnevni život i odnos prema umetnosti.
U kom smeru se odvijala Vaša umetnička karijera pre dolaska u Beograd?
Pre Beograda deset godina sam živela u Amsterdamu gde sam se intenzivno bavila i ranom i savremenom kamernom muzikom. Imala sam veliku sreću da budem u klasama profesora koji su vrhunski pedagozi i muzičari, a ostvarila sam i brojna poznanstva sa umetnicima sa kojim sam tamo već svirala i sa kojima i dalje održavam kontakt.