Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Pali duhovi, demoni i duhovno vidjenje

Duhovni svet i duhovno vidjenje srcem u kome se vide pali duhovi i demoni. Kako demoni utiču na nas, naše mišljenje i dela. Šta je cilj demona

 

 

DEMONI ‐ Duhovno viđenje demona

Pali duhovi, demoni i duhovno vidjenje. Kako demoni utiču na nas - freska manastir RilaPrilikom istinskog duhovnog podviga blagodat Božija, koja je u nas posađena svetim Krštenjem, počinje da nas posredstvom umilenja malo pomalo isceljuje od slepila duha. Nasuprot (dotadašnjem) stanju slepila, počinjemo da hodimo u stanju (duhovnog) viđenja. Pošto je tu posmatrač um, Sveti Oci su ovo viđenje nazvali umnim. A pošto stanje viđenja pruža Duh Sveti, i viđenje je nazvano duhovnim, kao plod Duha Svetoga.

… Prvo duhovno viđenje jeste viđenje sopstvenih sagrešenja, dotle prikrivenih zaboravom i neznanjem. Videvši ih posredstvom umilenja, podvižnik odmah dobija opitno poznanje dotadašnjeg slepila svoga duha, u kome mu se i ono što jeste i ono što je bilo činilo kao da uopšte nije postojalo i ne postoji. Prilikom odstupanja umilenja to što postoji opet se skriva u nebiće i opet izgleda kao nepostojeće. A kada dođe do umilenja, ono se ponovo javlja. Podvižnik opitno prelazi od svesti o sopstvenim gresima ka poznanju svojih strasti ili različitih prirodnih slabosti. Od viđenja svoga pada on prelazi na viđenje pada kome je podvrgnut čitav ljudski rod. Zatim mu se postepeno otkriva svet palih duhova; on ih izučava u svojim strastima, u borbi protiv njih, u pomislima, maštanjima i osećanjima koje mu duhovi donose. Oduzima mu se zavodljivi i varljivi pogled na zemaljski život ‐ život koji mu se dotle činio beskonačnim: on počinje da uviđa njegovu granicu ‐ smrt, i počinje da se divi smrti, to jest da se duhom i osećanjima prenosi u sam čas smrti, u čas nelicemernog Suda Božijeg. Iz stanja svoga pada on sagledava neophodnost Iskupitelja, a prilažući zapovesti Gospodnje svojim slabostima, i uviđajući isceljujuće i životvorno dejstvo tih zapovesti na ljudske slabosti i stradalnu dušu, on zadobija živu veru u Jevanđelje, koje svojim životom počinje da ispoveda. U Jevanđelju kao u ogledalu on još jasnije vidi svoju palu prirodu, pad ljudskog roda i lukavih duhova.

…Pali duhovi deluju na nas različitim pomislima, maštanjima i dodirima. Upravo kroz njihova dela, moguće ih je uočiti i izučiti. Sva ta dela spominje Sveto Pismo. Sveto Jevanđelje opisuje kako je đavo najpre u srce Jude Iskariotskog stavio pomisao o izdavanju Bogočoveka (Jn. 13,2), a potom je i ušao u Judu (Jn. 13,27).

… Da đavo maštanjima iskušava čoveka, vidi se iz toga kako je iskušavao Bogočoveka: on je Gospodu sva zemaljska carstva i njihovu slavu pokazao u tren oka (Lk. 4,5), to jest u mašti. Naš um ima sposobnost mišljenja i sposobnost zamišljanja. Prvom sposobnošću on usvaja pojmove o predmetima. dok drugom usvaja slike predmeta. Polazeći od prve sposobnosti đavo se trudi da nam saopšti grehovne pomisli, a polazeći od druge, trudi se da uobliči sablažnjive slike. ʺKao što se malo i nezlobivo dete ‐ kaže sveti Isihije ‐ kad vidi nekog mađioničara, raduje i prati ga po svojoj nezlobivosti, tako se i naša duša, prosta i dobra, kakvu ju je takvu stvorio Sveblagi Vladika, raduje varljivim nagovorima đavola i, prevarena, priljubljuje se uz zlo kao uz dobro, sjedinjujući svoje pomisli sa fantazijom đavoljeg nagovoraʺ.

Demonsko maštanje na dušu deluje vrlo štetno, podstičući u njoj naročitu sklonost ka grehu. Ako se javlja često, ono može da proizvede nepopravljive i najpogubnije posledice.

O tome kako đavo deluje na čoveka kroz dodir, čitamo u knjizi o Jovu (JOB. gl. 1 i 2) i u jevanđelskoj povesti o ženi koju je satana svezao posebnom i čudnom bolešću (Lk. 13,10 16). Od demonskog dodira bude se telesne strasti i pojavljuju bolesti, na koje obični ljudski lekovi ne deluju.

… Duhovno viđenje duhova obavlja se umom i srcem. Lukave duhove razotkriva srce; um za to nije dovoljan; samo sopstvenom snagom on ne može da razlikuje istinska viđenja od lažnih onih koja se skrivaju iza maske istine. Duhovno rasuđivanje zasnovano je na duhovnom osećaju, kako je rekao i sveti Isak Sirijski: ʺDuhovno poznanje je osećaj večnog životaʺ (Beseda 38); ili, kako su posvedočila dvojica učenika Gospodnjih o svome osećaju i značaju osećaja prili kom susreta sa Gospodom, Koga nisu prepoznali na čulni način, niti umnim rasuđivanjem: ne goraše li srce naše u nama dok nam (Gospod) govoraše putem i dok nam objašnjavaše Pisma? (Lk. 24,32). Isto to srce, koje je pouzdano svedočilo o Gospodu, pouzdano svedoči i o duhovima, i ispituje jesu li od Boga (1.Jn. 4,1) ili iz carstva tame i neprijateljstva. Za takvo svedočanstvo sposobno je srce koje je očišćeno pokajanjem i obnovljeno Duhom Svetim; a srce koje se nalazi u ropstvu strasti i demona, može da primi samo lažna i pogrešna svedočenja. Iz tog razloga prepodobni Varsanufije Veliki je monahu koji ga je pitao kako da razlikuje pomisli ‐ da li dola ze od Boga, ili od prirode, ili od demona ‐ odgovorio sledeće: ʺTo što ti pitaš, svojstveno je ljudima koji su dostigli veliku meru duhovnog rasta. Ako duhovno oko ne bude očišćeno mnogim lekovima, ono ne može da se izbavi od trnja i čička, i da sabira grožđe koje jača i veseli srce. Ako čovek ne dostigne pomenutu meru, on ne može da razlikuje ove pomisli, nego će ga demoni posramiti i on će pasti u zabludu jer će im poverovati; jer oni menjaju stvari kako hoće, naročito za one koji ne poznaju njihove podvaleʺ.

Dalje u ovoj poslanici veliki otac kaže: ʺPomisli koje potiču od demona bivaju ispunjene pre svega nemirom i tugom, i uvlače se skriveno i lukavo, pošto se neprijatelji oblače u ovčije kože, to jest podmeću misli naoko ispravne, a iznutra su vuci grabljivi (Mt. 7,15), tj. zavode i varaju srca nezlobivih (Rim. 16,18) onim što izgleda dobro, a ustvari je štetno. Svetlost koja potiče od demona kasnije se pretvara u tamu. Što god da čuješ, ili pomisliš, ili vidiš, i pri tome se tvoje srce makar za dlaku uznemiri ‐ sve to nije od Bogaʺ. U drugoj poslanici Varsanufije Veliki je rekao: ʺZnaj brate da svaka pomisao kojoj ne prethodi tišina smirenja ne potiče od Boga, nego očigledno dolazi sa leve strane. Naš Gospod dolazi u tišini; sve neprijateljsko biva sa uznemirenjem i pometnjom. Mada se (demoni) javljaju obučeni u odelo ovčije, pošto su iznutra vuci grabljivi, otkriva ih uznemirenje koje donose; jer je rečeno: po plodovima njihovim poznaćete ih (Mt. 7,15 16). Neka nas Gospod sve urazumi kako se ne bismo povodili za njihovom (umišljenom) pravdomʺ. Zaključimo naše izlaganje poukom prepodobnog Makarija Velikog: ʺLjubitelj dobrodetelji treba veoma da se trudi oko zadobijanja rasuđivanja, kako bi u potpunosti mogao da razlikuje dobro od zla, i da istražuje i prepoznaje različite demonske podvale kojima đavo ima običaj da u vidu dobrih predloga razvraća um.

Korisno je uvek biti na oprezu kako bi opasne posledice bile izbegnute. Nemoj da lako misleno i brzo popustiš pred nagovorima duhova, makar to bili i Anđeli nebeski, nego ostani nepokolebiv, podvrgavajući sve brižljivom istraživanju, i tada, kad vidiš da je nešto zaista dobro, primi, a što se pokaže kao zlo, to odbaci. Dela blagodati Božije, koja greh nikako ne može da pruži, makar uzeo na sebe privid dobra ‐ nisu neprimetna. I mada se, prema apostolu, satana pretvara u anđela svetlosti (2. Kor. 11,14) kako bi prevario čoveka, čak i kada bi pružio svetla viđenja, on, kao što smo rekli, nikako ne može da pruži dobro dejstvo, što i služi da ga jasno pokaže. On ne može da pruži ni ljubav prema Bogu i bližnjem, ni krotost, ni smirenje, ni radost, ni mir, ni obuzdavanje pomisli, ni mržnju prema svetu, ni duhovno spokojstvo, ni želju za nebeskim darovima, niti može da ukroti strasti i pohote, što predstavlja očigledno dejstvo blagodati, jer je rečeno: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir i dpygo (Gal. 5,22). Naprotiv, demon čoveku lako može da preda gordost i umišljenost, jer je za to izuzetno sposoban. Dakle, kada je reč o umnoj svetlosti koja je zasijala u tvojoj duši, prema njenom dejstvu možeš da prepoznaš da li je od Boga ili od satane. Uostalom, i samoj duši, ako ima zdravo rasuđivanje i može da razlikuje dobro od zla, odmah postaje jasno i jedno i drugo, prema njenom razumnom osećanju (to jest duhovnom osećaju). Kao što su sirće i vino po njihovom spoljašnjem izgledu jednaki, ali po ukusu jezik odmah prepoznaje razliku između njih, pokazujući šta je sirće a šta vino, tako i duša svojom sopstvenom snagom, svojim duhovnim osećajem, može da razlikuje darove Dobrog Duha od đavoljih iluzijaʺ.

Srce osenjeno Božanskom blagodaću vaskrsava u duhovni život i zadobija duhovni osećaj koji mu nije poznat u palom stanju, u kome su slovesni osećaji ljudskog srca umrtvljeni i pomešani sa skoto podobnim… Dakle, duhovno rasuđivanje je svojstveno savršenim hrišćanima; u tom dobru učestvuju oni koji su značajno uznapredovali u podvigu pobožnosti; ono je strano početnicima i neiskusnima, čak i kada su starci po telesnom uzrastu.

 

Izvor: Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života – Sveti Ignjatije Brjančaninov

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: