Pravoslavlje i protestantizam – zašto pravoslavni ne priznaju protestante

Iako hrišćanske crkve Pravoslavlje i Protestantizam dele velike razlike. Zašto pravoslavni ne priznaju protestante kao istinske hrišćane. Zablude protestanata

PRAVOSLAVNI ODGOVOR NA OSNOVNE ZABLUDE PROTESTANATA

OTUĐENI HRIŠĆANI

Pravoslavlje i protestantizam - zašto pravoslavni ne priznaju protestante žena sveštenik kod protestanataPrema najnovijoj statistici danas u svetu ima oko 1,95 milijardi hrišćana. Ali više od polovine njih otuđeni su od Hrista Bogočoveka. Krajnji domet u tome dostigli su protestanti raznih denominacija i sektaši koji su se iz njih izrodili. Zbog otuđenosti od Hrista u životu i učenju, njihove verske organizacije treba smatrati potpuno novim religijama u odnosu na izvorno, pravoslavno hrišćanstvo, za koje bi se moglo reći da im je ono samo daleko istorijsko polazište.

Punoća Božijeg otkrovenja i saznanja o Bogu data je ljudskom rodu u Ličnosti Bogočoveka Hrista. Doživljaj te punoće trajno je iskustvo Pravoslavne Crkve, koju, po obećanju Hristovom, Duh Sveti uvodi “u svaku istinu” (Jn. 16,13). A sadržaj toga iskustva, “jednom za svagda predatog svetima” (Poslanica Judina, 3), sačinjava sve ono što su Apostoli, Hristovi svedoci, propovedali, i vidljivo se izražava u celokupnom životu i ustrojstvu Pravoslavne Crkve: u Svetom Pismu, simvolima vere, bogonadahnutim dogmatskim formulacijama Vaseljenskih Sabora, crkvenim kanonima, spisima Svetih Otaca, liturgijskoj praksi Crkve i molitvama vernika, – u svemu onome što Crkva uči i čini, sve do malog osvećenja vode, prelivanja grobova vernika i rezanja slavskog kolača. U punoći bogočovečanskog života i znanja može da učestvuje svaki čovek ako stupi u bogočovečansko iskustvo Pravoslavne Crkve. Sveti hrišćani, koje Crkva proslavlja, najpotpunije su doživeli i posvedočili takvu mogućnost, a i obični pravoslavni vernici, makar delimično, makar s vremena na vreme, isto to doživljavaju.

Ali nije baš lako opstajavati u Hristu i održavati se u iskustvu Crkve, jer sav život u Crkvi zahteva saradnju čoveka sa Bogom. Za očuvanje zajednice s Njim i prave vere u Njega neophodan je ljudski podvig: “Da se borite za veru“, savetuje Apostol Juda (Poslanica, 3). A Apostol Pavle gromoglasno zapoveda: “Bdite, stojte u vjeri, muški se držite, snažite se!” (1. Kor. 16,13). Radi večnog prebivanja u Hristu Sveti Arhiđakon Stefan je morao i život svoj da položi. To su učinili kasnije i milioni pravoslavnih hrišćana Vizantije, Sirije, Jermenije, Persije, Egipta, slovenskih i drugih naroda.

Da bi se održao u Hristu, a time i u pravoj veri, čovek mora svoju volju i svoj život da usaglašava sa voljom Božjom. Vrhunac toga jeste punoća znanja i lično oboženje.

To se, na žalost, već odavno ne događa među “zapadnim hrišćanima. Tamo je tokom vekova postepeno preovladao ljudski činilac, i umesto da se čovek saobražava Bogu, on je Boga usaglašavao sa sobom. Veliki Inkvizitor latinskog hrišćanstva tvrdi da je morao da koriguje Hristovu nauku, jer bi, da je ostala pravoslavna, po njegovom mišljenju morala da propadne. Najpre su se papistički hrišćani umorili od Hrista, pa su njegovu vlast ograničili samo na nebo, a zemaljsku jurisdikciju nad hrišćanima stavili su u ruke rimskog pape. U tome crkvenom deizmu je koren svih kasnijih padova zapadnog čoveka. Protestanti su samo nastavili da razgrađuju hrišćanstvo sa tih papističkih osnova. Oni su najpre odbacili Sveto Predanje, to bogočovečansko iskustvo Crkve, da bi kasnije ostvarili svoju krajnju nameru, izraženu kroz usta Lesinga (18. vek), koji kaže: “Luter nas je oslobodio ropstva predanju; ali ko će nas osloboditi još težeg ropstva Svetom Pismu!” Kada protestanti danas kažu da oni veruju “samo” Svetom Pismu, biće velika greška ako im poverujemo da oni zaista veruju i u Sveto Pismo, jer ga oni ne tumače apostolski, iz vekovnog iskustva Crkve, nego svaki od njih na svoj lični autoritet stavlja iznad Apostola, iznad Crkve i iznad istorije! Protestantizam je rashrišćanjeno i rascrkvljeno hrišćanstvo.

Opasnost otuđivanja od Hrista preti i pravoslavnim hrišćanima ako se ne sačuvaju u iskustvu Pravoslavne Crkve.

Pred nama je knjiga protojereja Pavla Okalahana, pravoslavnog bogoslova iz Amerike, koja jezgrovito, u vidu dijaloga uporedo iznosi pravoslavno i protestantsko-sektaško, rashrišćanjeno viđenje nekih ključnih pitanja hrišćanskog učenja i života. Ona može da pomogne otuđenim hrišćanima da stupe u iskustvo i život Pravoslavne Crkve, a i pravoslavnima da se sačuvaju od protestantskih iskušenja. Pored oca Pavla Okalahana, veliku zaslugu za pojavu ove knjige, svakako, ima i njen prevodilac Aleksandra Jurišić, student Bogoslovskog fakulteta Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu i Njegovo Preosveštenstvo Episkop dalmatinski G. Longin, koji je pomogao njeno štampanje.

Protosinđel Atanasije Rakita

PRAVOSLAVNI ODGOVOR NA PROTESTANTSKE ZABLUDE

1. PREDANjA ILI SVETO PISMO?

Protestant: Pravoslavna Crkva sledi mnoga predanja koja se ne nalaze u Svetom Pismu.

Pravoslavac: Među predanjima koja Pravoslavna Crkva čuva, neka od njih zaista su manje naglašena ili nisu eksplicitno izražena u Svetom Pismu. Sveti Apostol Pavle piše: “Držite predanja kojima ste naučeni od nas bilo rečju bilo pismom (II Sol. 2,15)”. Pravoslavna Crkva drži celokupno apostolsko učenje, kako ono koje je sadržano u Svetom Pismu tako i ono koje je do nas došlo usmenim predanjem i životnim iskustvom Crkve. Zato treba zapaziti da apostol Pavle nije kazao: Nemojte držati nikakva predanja ako se ona ne nalaze u Svetom Pismu.

2. LjUDSKA PREDANjA ILI REČ BOŽJA?

Protestant: Hristos je osudio fariseje zato što su sledili ljudska predanja umesto reči Božije (Mk. 7,13). Ne čini li i Pravoslavna Crkva to što su činili fariseji?

Pravoslavac: Hristos nije osudio fariseje samo zato što su se oni držali predanja; On je odbacio pogrešna predanja po kojima su se fariseji upravljali (sr. Mk. 7,9,13) i osudio ih je što su smatrali da je važnije upražnjavati izvesna, dozvoljena predanja, negoli živeti po reči Božijoj (sr. Mt. 23,23). Fariseji su bili opsednuti ispunjavanjem vidljivih i površnih običaja do najmanjih detalja, a u isto vreme su zapostavljali Božije zapovesti. Hristos je učio svoje učenike da drža predanja koja su opravdana, ali da ne budu licemeri kao fariseji (sr. Mt. 23,1-3). Upravo takav i jeste stav Pravoslavne Crkve.

3. POŠTOVANjE BOGORODICE

Protestant: Nisu li neka predanja u Pravoslavnoj Crkvi neznabožačka, kao npr. obožavanje Djeve Marije kao “Majke Božije”?

Pravoslavac: Pre svega, moramo reći da pravoslavni hrišćani ne obožavaju Djevu Mariju. Oni samo Boga obožavaju i Njemu služe. Međutim, Presvetoj Djevi Mariji daje se veliko poštovanje i čast, kao onoj koju je Bog izabrao, da donese na svet Njegovog Jedinorodnog Sina. Zato je ona najslavnija među svim stvorenjima Božijim. Ona je sama proročki kazala: “Sva pokoljenja zvaće me blaženom” (Lk. 1,48).

Gospod Isus Hristos je večna, božanska Ličnost koja je od Djeve Marije primila celokupnu ljudsku prirodu (sr. Jn. 1,1 i 14). U Svetome Pismu On se jasno zove “Bog” (sr. Jn. 20,28). Pošto je Djeva Marija rodila i dojila božansku Ličnost, ona se s pravom zove “Majka Božija”. To, svakako ne znači da je ona majka Boga Oca. Oni koji ne prihvataju izraz “Majka Božija” sumnjaju i u božanstvo Gospoda Isusa Hrista. Nema ničega paganskoga i mnogobožačkoga u tome što Crkva poštuje Majku našega Spasitelja.

4. MOLITVENO OBRAĆANjE BOGORODICI I DRUGIM SVETITELjIMA

Protestant: Pravoslavni se mole Djevi Mariji i drugim svetiteljima. Ne znači li to da ih na taj način obogotvoravaju?

Pravoslavac: Pravoslavni hrišćani u svojoj molitvi traže od Djeve Marije i drugih svetitelja da se zauzmu za njih pred Bogom. Oni veruju da Crkva sobom obuhvata njene žive članove kao i one koji su se upokojili i sada se nalaze “sa Hristom” (Fil. 1,23). Upokojeni u Hristu ne pokazuju sada manje svoje pažnje prema nama živima nego što su to činili onda kada su bili sa nama, niti su zbog toga što su prešli u večni život prestali da se mole za nas. Kada tražimo molitve svetitelja, mi im prilazimo sa poštovanjem. To ni na koji način ne može da se poredi sa služenjem, koje priliči samo Trojičnom Bogu.

5. MOGU LI SVETITELjI DA ČUJU NAŠE MOLITVE?

Protestant: Kako vi pravoslavni znate da vas svetitelji uopšte čuju?

Pravoslavac: Iskustvo Crkve potvrđuje da nas čuju. Bog je blagoizvoleo da nam podari veliki broj čudesa i blagoslova na zauzimanje svetitelja. Molitve pravednika delotvorne su posle njegove smrti isto kao i pre nje, ako ne čak i više. Bog proslavlja svoje svete Duhom Svetim (sr. Jn. 17,22). To je sveti ruski monah Siluan ovako objasnio: “Jedno vreme ja nisam shvatao kako sveti žitelji neba mogu da vide naše živote, ali kasnije mi je postalo jasno da nas oni vide kroz Duha Svetoga i pomoću Njega poznaju ceo naš život… U Carstvu Nebeskom svetitelji gledaju slavu Gospoda našega Isusa Hrista; ali kroz Duha Svetoga oni takođe vide ljudska stradanja na zemlji”.

Zbog bliske zajednice i opštenja sa Bogom svetitelji nas zaista vide, čuju i poznaju nas. Hristos je pokazao da upokojeni mogu da budu svesni onoga što se događa na zemlji kada je kazao: “Avram, otac vaš, bio je rad da vidi dan Moj; i vidje ga, i obradova se” (Jn. 8,56).

6. SVETO PISMO O MOLITVI SVETITELjIMA

Protestant: Da li Sveto Pismo i rana Crkva znaju za običaj obraćanja svetiteljima i neki primer njihovog zauzimanja za molioca?

Pravoslavac: Sveto Pismo jasno svedoči da su izvesni ljudi bili veoma moćni zastupnici pred Bogom (Jov. 42,8; Jak. 5,16-18). To nije ograničeno samo na ovaj život. U drugoj knjizi Makaveja, koju su protestanti izbacili iz Biblije, predstavljen je prorok Jeremija kako se neprekidno moli Bogu za narod izrailjski (II Mak. 15,14). Ovo je učenje takođe bilo poznato i prihvaćeno u ranoj Crkvi. U natpisima nad grobovima ranih hrišćana traže se od upokojenih njihove molitve, a to isto posvedočavaju i književni dokumenti, poput “Mučeništva Polikarpa”. Čak i oni Oci Crkve koje i protestanti često poštuju, kao što su Blaženi Avgustin, Sveti Atanasije Veliki i Sveti Jovan Zlatousti ubedljivo zastupaju ovo pravoslavno učenje.

7. ISUS HRISTOS – JEDINI POSREDNIK

Protestant: Ako smo spaseni Hristovom krvlju, zašto onda treba još da se molimo svetiteljima? Isus Hristos je jedini posrednik između Boga i čoveka.

Pravoslavac: Isus Hristos jeste jedini Spasitelj roda ljudskoga i posrednik između Boga i čoveka pa ipak, može li se reći da zbog toga što nas je Hristos spasao ne treba više da se molimo jedan za drugoga? Sveto Pismo i Predanje Crkve svedoče o neophodnosti naše molitve (sr. II Kor. 1,11). Upokojeni svetitelji su naši zastupnici pred Bogom, a ne posrednici. Njihove molitve imaju najveću moć pred prestolom Božijim.

8. KANONIZACIJA SVETITELjA

Protestant: Sveto Pismo kaže da su svi hrišćani “sveti”. Nije li, prema tome, pogrešno da kanonizujete samo neke od njih?

Pravoslavac: Novozavetne poslanice obraćaju se svim vernim hrišćanima kao “svetima”. Pravoslavna Crkva, pored toga što ovo zna i prihvata, takođe upotrebljava naziv “sveti” i u jednom posebnom smislu kada se obraća izvesnim licima koja su do najveće mere pokazala hrišćansku vrlinu u svome životu. Kada kanonizuje “svetitelje”, Crkva time ne govori da oni koji nisu kanonizovani nisu zbog toga ni sveti u biblijskom smislu reči. Crkva kanonizuje svetitelje da bi pojedine hrišćane isticala kao vidljivu sliku dejstva Duha Svetoga i pokazala ih primerom celosnog života u Hristu. Iako su svi hrišćani svetitelji u novozavetnom biblijskom smislu, ipak nisu svi svetitelji u ovom drugom, posebnom smislu. Crkva nas poziva da podražavamo u vrlinama one koje je ona kanonizovala kao svetitelje.

9. DA LI SAMO BIBLIJA?

Protestant: Protestanti svoju veru zasnivaju samo na Bibliji. Nije li to ispravno?

Pravoslavac: Biblija (Sveto Pismo) nikada nije bila niti će ikada moći da bude “sama”. Pravoslavna Crkva je ta koja je konačno ocenila i potvrdila koje knjige pripadaju Bibliji a koje joj ne pripadaju. Neposredno posle upokojenja svetih Apostola, postojale su mnoge knjige koje su pretendovale na autoritet “Apostolskih spisa”. Crkva je prepoznala i utvrdila koje su knjige autentične a koje nisu na osnovu toga što su neke bila u saglasnosti sa usmenim predanjem koje je ona primila od Apostola, a neke nisu. Ako ne bi postojala Crkva, ne bi postojala ni Biblija. Jeresi i kvarenja raznih vrsta javljali su se uvek kao rezultat otkidanja Biblije od Crkve i njenog privatnog, samovoljnog tumačenja van pravoslavnog Predanja Crkve (sr. II Pt. 3,16). Crkva je primila obećanje od Gospoda da će poslati istoga Duha Svetoga koji je nadahnuo Sveto Pismo, da i sada nju uvodi u svaku istinu i da je čuva od pogrešaka (sr. Jn. 16,13). Biblija, dakle, nije “sama” – ona pripada Crkvi.

10. CRKVA I VERSKE INSTITUCIJE

Protestant: Crkva Hristova je nevidljiva. Zato ne mogu da verujem u Pravoslavnu Crkvu, niti u bilo koju drugu institucionalizovanu hrišćansku denominaciju.

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva nije samo jedna od hrišćanskih “denominacija”, kakvih danas imamo mnogo u svetu. Pravoslavna Crkva je i danas identična sa Crkvom Apostola Hristovih, koja je uništila stare jeresi, kao što su gnosticizam i arijanstvo, objavila kanon Svetog Pisma, definisala velike istine hrišćanskog učenja o Svetoj Trojici i o božanskoj i ljudskoj prirodi Gospoda Isusa Hrista. Istorijska linija Crkve jasno i bez prekida se proteže od ličnosti Gospoda Isusa Hrista direktno do našeg vremena. Bez osnova je svaka tvrdnja da je Crkva nevidljiva. Zar su pomesne Crkve koje su Apostoli osnovali bile nevidljive? Je li Biblija nastala van istorije? Nisu li velike jeresi poražene u istoriji, od strane istorijske Crkve? Dakle, istina je u tome da je Crkva vidljiva i da ima svoju istoriju, i ona je istovetna sa današnjom Pravoslavnom Crkvom.

11. BIBLIJA I PREDANjE

Protestant: Pravoslavlje ne ističe Bibliju, a naglašava značaj Predanja.

Pravoslavac: Nije tačno da Pravoslavlje nedovoljno ističe značaj Biblije. Za Pravoslavnu Crkvu Biblija je bogonadahnuta, nepogrešiva Reč Božija. Zato u pitanjima vere i života Biblija za Crkvu ima najveći vrednost. Ali Pravoslavna Crkva zahteva da se Sveto Pismo tumači u saglasnosti sa originalnim, pravoslavnim Predanjem Crkve. Ovo “katoličansko Predanje” zasnovano je na usmenoj propovedi Apostola, koja je predata Crkvi (sr. II Sol. 2,15). Ono je rezultat činjenice da Sveti Duh živi u Crkvi (sr. Jn. 14,26). Uskladišteno je u odlukama Vaseljenskih Sabora Crkve, učenju njenih svetitelja i Otaca. Oni koji žive punoćom Svetoga Duha jesu za nas najbolji tumači Svetoga Pisma, oni su ti koji svedoče o nerazdvojnom zajedništvu između Svetoga Pisma i Svetoga Predanja Crkve.

12. IKONE U CRKVI

Protestant: Sveto Pismo zabranjuje upotrebu likova. Pa ipak se to praktikuje u Pravoslavnom Predanju.

Pravoslavac: Starozavetni zakon zabranjuje upotrebu pravljenih likova. Ali to nije bila apsolutna zabrana. Sam Bog je zapovedio da se naprave dva lika heruvima i da se postave na Kovčeg Zaveta (sr. II Moj. 20,4). Ono što Sveto Pismo zabranjuje jeste klanjanje pred njima i služenje njima. Bog je zabranio idolopoklonstvo, a ne pravljenje likova uopšte.

Na prvi pogled izgleda da SvetoPismo zabranjuje bilo kakvo pravljenje likova: “Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu i dole na zemlji…” (II Moj. 20,4). Međutim, već u sledećem stihu jasno se vidi da je reč o zabrani idolopoklonstva (sr. II Moj. 20,5). Kad ne bi bilo tako, onda Bog ne bi ranije zapovedio da se prave likovi.

Ovde se radi o jednom dubljem principu. Mi “više nismo pod zakonom, nego pod blagodaću” (Rim. 6,14); “ako tražimo da se opravdamo zakonom, onda smo otpali od blagodati” (Gal. 5,4). Činjenica da je u Isusu Hristu Bog postao čovek izmenila je Božiji odnos sa čovekom. Zakoni Staroga Zaveta svakako to nemaju u vidu. Sveti Jovan Damaskin, jedan od velikih Otaca Crkve, izrazio je tačno učenje Crkve rekavši da Bog, koji je nevidljiv, nedostižan i bezgraničan ne može biti vizuelno predstavljen, ali u isto vreme Sveti Jovan je zastupao stav da zbog toga što je Bog u Gospodu Isusu Hristu uzeo ljudsku prirodu, to Bogočoveka Isusa Hrista opravdano možemo da vizuelno predstavljamo u njegovom ljudskom obliku. Cela Crkva je prihvatila ovo učenje na VII Vaseljenskom Saboru 787. godine.

Očigledno je da, ako tekst iz II Moj. 20,4 izvučemo iz konteksta i bukvalno ga protumačimo, u tom slučaju ne bi bilo moguće praviti sliku od bilo čega, čak ni fotografisati! Ali Bog nije to zabranio. Zabranjeno je samo idolopoklonstvo, služenje lažnim bogovima. A bilo bi glupo i bogohulno lik Gospoda Isusa Hrista i svetitelja zvati “idolima”.

13. MOLjENjE PRED IKONAMA

Protestant: Video sam jednog pravoslavca kako se moli ikoni. Takav obicaj direktno se suprotstavlja Svetom Pismu.

Pravoslavac: Pravoslavni hrišćani se ne mole ikonama. Mogao si da vidiš pravoslavnog hrišćanina da se moli PRED ikonom, ali nisi mogao da ga vidiš da se moli ikoni. Molitva se upućuje Hristu, ili se traži zauzimanje svetitelja koji su predstavljeni na ikonama. Moljenje ikoni bio bi težak greh, koji Crkva osuđuje.

14. POŠTOVANjE IKONA

Protestant: Pravoslavni se takođe klanjaju ikonama i ljube ih. Nije li to otvoreno idolopoklonstvo i uvredljivo pred Bogom?

Pravoslavac: Ako čovek poljubi sliku svoje majke, da li on time odaje čast parčetu papira, ili je to izraz njegove ljubavi prema majci? Idolopoklonstvo se javlja kada čovek služi samoj tvari kao Bogu. To se događalo kod drevnih, primitivnih naroda i nekih današnjih hinduista.

Hrišćani pokazuju čin poštovanja pred ikonom jer je ona simvol ličnosti koju vizuelno predstavlja. Ljubav i odanost koji se tada iskazuju upućeni su Hristu ili svetiteljima, a ne drvetu, papiru ili bojama. Sveti Jovan Damaskin je napisao: “Ja ne služim tvari, nego Onome koji se obukao u tvar radi moga spasenja.” Tako, po shvatanju Pravoslavne Crkve poštovanje koje izražavamo pred ikonom odnosi se na ličnost koja je na njoj predstavljena. Protestantski prigovor protiv dolične upotrebe ikona u Crkvi pojavio se sa osam vekova zakašnjenja, jer godine 787. Crkva Hristova je definisala istinsko učenje o upotrebi ikona, a to je bilo protiv jeresi ikonoborstva. Dakle, ista Crkva koja je odredila kanon novozavetnih knjiga Svetog Pisma, formulisala učenje o Svetoj Trojici i o Ličnosti Gospoda Isusa Hrista, takođe je donela i konačnu odluku u pogledu dostojnog poštovanja ikona. Ono njeno učenje prihvaćeno je u celom hrišćanskom svetu, kako na Istoku tako i na Zapadu. Odbacujući ovo učenje protestanti zastranjuju od hrišćanske istine.

15. SVETO PISMO I CRKVA

Protestant: Na osnovu Svetog Pisma, ne bih mogao da prihvatim takvu odluku Crkve.

Pravoslavac: Ako ne prihvataš autoritet i nepogrešivost Crkve, kako ćeš onda moći da prihvatiš autoritet i nepogrešivost Svetoga Pisma? Jer Pravoslavna Crkva je ta koja je odlučila koje knjige Novoga Zaveta mogu ući u sastav Svetog Pisma. U vreme kada su sastavljane knjige Novoga Zaveta, postojala su mnoga “Jevanđelja” i druge knjige koje su se predstavljale kao Apostolska pisma. Crkva je neke od njih odbacila kao neautentične, a druge je prihvatila kao istinski apostolske i bogonadahnute. Ako bi Crkva mogla da pogreši u pogledu ikona, onda bi mogla pogrešiti i u odnosu prema Svetom Pismu. Tako si ti ostao i bez Svetog Pisma i bez Crkve.

Istina je u tome da je Hristos obećao da će voditi Crkvu u svaku Istinu, i da je vrata ada neće nadvladati (sr. Jn. 16,13; Mt. 16,18). Odluke Vaseljenske Crkve koje je ona formulisala na svojim Svetim Saborima moraju biti prihvaćene od svih hrišćana. Bez Crkve, ne bi postojalo Sveto Pismo.

16. POŠTOVANjE ČASNOG KRSTA

Protestant: Uvek vidim pravoslavne da ljube krst. Zašto to oni čine?

Pravoslavac: Pravoslavni hrišćani poštuju Krst Časni kao simvol onoga na čemu je izvršeno naše spasenje. Apostol Pavle je napisao: “A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našega Isusa Hrista…” (Gal. 6,14)

17. OSLOVLjAVANjE SVEŠTENIKA SA “OČE”

Protestant: Pravoslavni se obraćaju svojim sveštenicima sa “oče”! Isus Hristos to zabranjuje (Mt. 23,9).

Pravoslavac: Hristos je uvek učio smirenju, pa i ovom prilikom kada nas je podsetio da je naš jedini pravi Otac na nebu. Ali danas čak i ekstremni evangelistički fundamentalisti (krajnji protestanti) ne ustežu se da se svojim zemaljskim ocima obraćaju sa “oče”. Isus Hristos očigledno nije govorio o sadašnjoj rimokatoličkoj i pravoslavnoj praksi, jer reč “otac” u njegovo vreme nije bila crkvena titula.

Apostol Pavle, koga je Isus Hristos lično izabrao da objavi Njegovo Jevanđelje, nije se stideo da sebi pripiše titulu “otac”. On kaže: “Jer ako imate i hiljadu učitelja u Hristu, nemate mnogo otaca; jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem” (I Kor. 4,15). Pravoslavna Crkva je zadržala ovaj običaj u pogledu onih koji su naši “duhovni oci”, kao što je Apostol Pavle bio za Korinćane.

Apostol Pavle se takođe nije ustezao da muške roditelje u Efesu oslovljava rečju “ocevi” (Ef. 6,4). Tako i Sveto Pismo i hrišćansko Predanje svedoče da reči Isusove u pomenutom slučaju nemaju bukvalno značenje. A ako bi imale, onda takođe i titule “prečasni”, “pastor”, “doktor”, koje koriste protestanti jednako bi bile neprihvatljive za hrišćane na osnovu iste Hristove izjave. Međutim, ako Hristove reči razmotrimo u njihovom kontekstu, videćemo da je Hristos ovde učio ljude da izbegavaju razmetljivost i da teže smirenju (sr. Mt. 23, 5-7 i 11-12).

18. SVI HRIŠĆANI SU SVEŠTENICI

Protestant: Biblija kaže da su svi hrišćani sveštenici. Zašto Pravoslavna Crkva za svoje pastore koristi reč “sveštenici”?

Pravoslavac: Kada su već svi hrišćani sveštenici, onda nije pogrešno i da hrišćanske pastire zovemo sveštenicima. Zvanična titula pravoslavnoh sveštenika na grčkom jeziku jeste “prezviter”, što bi na srpskom jeziku značilo “starešina”. Međutim, reč SVEŠTENIK je u opštoj upotrebi. Pravoslavna Crkva uči o “carskom sveštenstvu” svih verujućih (sr. I Pet. 2,9), ali to ne znači da svaki verujući može da vrši funkciju rukopoloženog sveštenika. Iz Svetog Pisma jasno se vidi da je Gospod Isus Hristos dao Apostolima posebnu vlast i posebne službe koje nisu bile date svim njegovim sledbenicima (sr. Mt. 16,19 i 18; Jn. 20,22-23). Ova apostolska služba prenosi se u Crkvi polaganjem ruku (sr. Dap. 14,23; I Tim. 4,13), i danas se produžava u sveštenstvu Pravoslavne Crkve.

19. DA LI JE LITURGIJA ŽRTVA?

Protestant: Isus Hristos je jedini svetštenik, jer je On jednom za svagda sebe prineo na žrtvu za naše grehe. Zašto onda pravoslavni veruju da je Liturgija žrtva koju prinosi sveštenik?

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva zna i propoveda da je Hristovo prinošenje sebe savršena i dovoljna žrtva za grehe, i da se njoj ne može ništa dodati. Zato Pravoslavna Crkva nikada nije prihvatila učenje o “žrtvenoj misi” srednjevekovnog rimokatolicizma.

Pa ipak, od najranijih hrišćanskih vremena Božanstvena Liturgija uvek je opisivana kao žrtva. U književnim spomenicima kao što je “Didahi” (nastao 50-100), opisuje se kao žrtva o kojoj je prorokovao prorok Malahija (sr. Mal. 1,11). Tako su o tome veoma dosledno učili i Sveti Oci. U Prvoj Poslanici Korinćanima (gl.10) Apostol Pavle govori o Evharistiji sa žrtvenim značenjem. Žrtveni karakter Liturgije sastoji se u tome što je ona naša žrtva veličanja i hvale (sr. Jevr. 13,5). U njoj prinosimo Bogu materijalne darove (sr. Filib. 4,18), kao i dar “samih sebe, drugih i svega života svoga” (sr. Rim. 12,1). Ali još potpunije, Liturgija je žrtva zbog toga što se u njoj svetotajinski oprisutnjuje u oltaru golgotska žrtva koja je prinesena radi našega spasenja. Hristova žrtva se ne ponavlja, ali mi prinosimo Bogu Hristovu Golgotsku Žrtvu sjedinjenu sa našim molitvama. To je najveći stepen “pouzdanja u krv Isusovu”. Ovaj izraz upotrebljavaju protestanti, ali bez ovog pravilnog razumevanja. U Liturgiji Crkva, kao Telo Hristovo, ulazi u večni Hristov prvosveštenički čin propovedanja svoje jedinstvene zastupničke žrtve pred Ocem (sravni Jevr. 7,24-25; 8,1-13). Tako dakle, Liturgija je žrtva po tome što Crkva u njoj prinosi svoje bogosluženje i molitve sjedinjene sa jedinstvenom žrtvom Hristovom: sa Telom koje je lomljeno za nas i Krvlju prolivenom za naše spasenje.

20. PRAVOSLAVNI “RITUALIZAM”

Protestant: Zašto je pravoslavno bogosluženje tako svečano, ceremonijalno? U novozavetnoj Crkvi bogosluženje je bilo jednostavno.

Pravoslavac: Bog nema ništa protiv obreda ili ceremonijala. On je u Starom Zavetu zapovedio specijalne i veoma razrađene bogoslužbene obrede, a knjiga “Otkrivenja” pokazuje nam da se u Nebeskom Carstvu odvija i fizičko bogosluženje (sr. Otk. 5,1-4; 8,1-4 itd.). Po saznanju Pravoslavne Crkve, Crkva je prisustvo Carstva Božijeg na zemlji, a njeno bogosluženje odslikava slavu toga Carstva.

Znamo, međutim, da je pravoslavna Liturgija u svojoj suštini ista ona koja je služena u ranoj Crkvu. Tokom vekova više je razrađena, ali to je rezultat prirodnog, istorijskog razvoja. Međutim, na osnovu ranih književnih svedočanstava, koja daju na primer apologije Svetog Justina Mučenika i Filosofa u II veku (“Apologija” 1,67), saznajemo da su osnovni elementi ostali isti.

Nažalost, to ne bi moglo da se kaže za protestantsko bogosluženje. Rani Hrišćani su se sastajali prvoga dana u sedmici da bi slušali čitanje Reči Božije i učestvovali za Gospodnjom Trpezom. Verovali su i znali su da su hleb i vino u osvećenju postajali Telo i Krv Hristova. Odbacujući to, u teoriji i u praksi, protestanti su otpali od Predanja novozavetne Crkve.

21. RITUALIZAM ILI JEVANĐELIZAM?

Protestant: Pravoslavlje više naglašava ritualizam nego privođenje duše Hristu.

Pravoslavac: Pravoslavno bogosluženje jeste bogosluženje hrišćanske zajednice, zato je ono usmereno na one koji već veruju i poznaju Hrista. U ranoj Crkvi nevernicima nije bilo čak ni dozvoljeno da prisustvuju hrišćanskom bogosluženju. Moderna protestantska (“jevanđelistička”) praksa da se jutarnja nedeljna služba usmerava na jevanđelizaciju i na one koji ne poznaju Hrista odstupila je od ispravne hrišćanske prakse. Pravoslavna Crkva, međutim, ne zapostavlja ni veoma potrebnu misionarsku delatnost. Ako su u nekim vremenima pravoslavne misije donekle bile neaktivne, razloga za to nalazi se u robovanju pravoslavnih naroda pod muslimanima i komunistima. U poslednje vreme u toku su pravoslavne misije čak i u tradicionalno nepravoslavnim zemljama kao što su Japan, Kina, Koreja i nekoliko savremenih afričkih zemalja, kao i u državama Aljaske. Istinska pravoslavna Crkva traži da svi pravoslavni hrišćani budu misionari i svedoci Hristovi.

22. JESU LI PRAVOSLAVNI “PONOVO ROĐENI” VERNICI?

Protestant: Isus Hristos je rekao: “Valja vam se ponovo roditi”. Ali i pored toga pravoslavni hrišćani nisu “ponovo-rođeni” vernici.

Pravoslavac: Novi Zavet uči da u Svetoj Tajni Krštenja oni koji veruju u Isusa Hrista primaju “novo rođenje” od Duha Svetoga. “Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije” (Jn. 3,5). Sveti Apostol Pavle daje nam isto učenje kada govori o Krštenju kao “Banji novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim” (Tit. 3,5). Čovek koji je ranije bio duhovno mrtav sada u Krštenju prima od Boga dar večnoga života. Ovo duhovno rođenje ima suštinski značaj za spasenje. To je učenje Pravoslavne Crkve pa prema tome Pravoslavni hrišćani su zaista oni koji su “ponovo rođeni”.

Međutim, protestanti pogrešno tumače ovo “ponovo rođenje”. Tako se izraz “ponovo-rođeni hrišćani” danas najčešće odnosi na nekoga ko je doživeo neku vrstu plitkog emocionalnog obraćanja. To se svakako ne slaže sa biblijskim učenjem. Istinski novo rođenje, koje se događa u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, jeste duhovni događaj koji može, ali i ne mora, da ima emocionalne posledice.

23. JESU LI VERNICI “SPASENI”?

Protestant: Zašto Pravoslavna Crkva odbacuje tvrdnju da su svi vernici spaseni?

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva ne poriče da se vernik “spasava”. Ona samo odbacuje tvrdnju da neko može sa sigurnošću znati za sebe da ide u Carstvo Nebesko. Po Novom Zavetu, kada se čovek krštava u Hristu, on se spasava od sile greha i smrti i prelazi iz carstva tame u Carstvo Hristovo (sr. Kol. 1,13). Ali i posle toga može se otpasti od Hrista putem greha (sr. Jev. 6,4-6). Hrišćani nisu potpuno i zasigurno spaseni sve dotle dok ne uđu u Carstvo Nebesko (sr. I Pet. 1,5).

24. UČENjE O SIGURNOM SPASENjU

Protestant: Zahvaljujemo Bogu što kod nas postoji učenje o sigurnom spasenju. Ja znam da sam spasen i da idem na nebo.

Pravoslavac: Ti možeš da zahvaljuješ Bogu za takvo učenje, ali je nepobitna činjenica da ono nema nikakvih osnova u Svetom Pismu. Sveto Pismo jasno uči da i vernik može da padne u greh ili neverje i da tako upropasti svoje spasenje. To je razlog što Sveti Apostol Pavle upozorava: “Koji misli da stoji neka pazi da ne padne” (I Kor. 10,12). On zatim, kao upozorenje hrišćanima navodi primer Izrailjćana koji su sa Mojsejem prošli kroz Crveno more pa su kasnije opet otpali od Boga i bili kažnjeni. U Poslanici Jevrejima stoji kao primer i upozorenje: “Pazite, braćo, da ne bude u nekome od vas zlo srce nevjerovanja, odstupanja od Boga živoga” (Jev. 3,12). Naše vječno spasenje zavisi od našega opstojavanja u Hristu: “Jer smo postali zajedničari Hristovi, samo ako prvobitnu vjeru do kraja čvrsto održimo” (Jev. 3,14).

Ni Apostol Pavle nije za sebe smatrao da je postigao “večnu sigurnost” Carstva Nebeskog, nego je smatrao da mu je neophodno stremljenje ka cilju vaskrsenja (sr. Fil. 3,9-14). On je ukroćivao svoje telo da ne bi posle propovedanja drugima on sam bio izbačen napolje (sr. I Kor. 9,27). Za hrišćansko spasenje nije dovoljan samo jedan trenutak vere; ono zahteva svakodnevni proces pokajanja i kontinuirano poverenje u Hrista. U suprotnom, sa nama bi se dogodilo kao sa onima za koje Apostol Petar veli: “Ako oni koji pobjegnu od nečistote svijeta poznanjem Gospoda i Spasa Isusa Hrista, opet se u njih zapletu i budu nadvladani, biva im potonje gore od prvoga. Jer bolje im bilo da ne poznaše Put pravde, nego li kad ga poznaše što se vratiše od predate im svete zapovijesti” (II Pet. 2,20-21).

Očigledno je, dakle, da je moguće poznavati Hrista pa opet otpasti od Njega. A ako je tako, kako onda ti možeš znati da si spasen!? Svakome od nas može se dogoditi, ne daj Bože, da otpadnemo od Hrista. Jedina zaštita od toga jeste trajno, svakodnevno poverenje u Hrista i borba protiv greha. Zapamtimo reči Hristove “Neće svaki koji govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko, no koji tvori volju Oca Mojega koji je na nabesima” (Mt. 7,21). Zato se moramo postarati, kao što nam Sveti Apostol Petar savetuje, “da svoje prizvanje i izbor utvrdimo” (II Pet. 1,10).

25. SPASENjE “SAMOM VEROM”

Protestant: Sveto Pismo govori da spasenje dolazi kroz veru, a ne kroz dela (Ef. 2,8-9).

Pravoslavac: Čovek prima spasenje verom i opstaje u tom spasenju životom u veri. Novi Zavet jasno pokazuje da istinska vera koja spasava prirodno proizvodi dobra dela. A “onaj koji govori: poznao sam Ga (Hrista), a zapovijesti Njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema” (I Jov. 2,4; sr. Ef. 2,10). Zato Apostol Jakov kaže da je vera bez dela – svojih prirodnih plodova – mrtva (pogledaj: Jakov 2,17-26).

26. PRIHVATANjE HRISTA ZA LIČNOG GOSPODA I SPASITELjA

Protestant: Zašto Pravoslavna Crkva ne uči vernike da prihvata Isusa za svoga ličnog Gospoda i Spasitelja?

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva ne upotrebljava ove posebne reči, a ne čini to ni Novi Zavet. Ali Pravoslavna Crkva uči o neophodnosti lične vere u Hrista. Na Svetoj Tajni Krštenja, onome koji se krštava Crkva upućuje pitanje: “Sjedinjuješ li se sa Hristom? Jesi li se sjedinio sa Hristom?” Na to on odgovara potvrdno, ispovedajući veru u Hrista “kao Cara i Boga”. I u Svetoj Tajni Evharistije sveštenik više puta podstiče vernike ovim rečima: “Sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajemo“. Pravoslavna Crkva uči da je vera u Hrista osnova našega spasenja.

27. SVETE TAJNE I SPASENjE

Protestant: Primanje Svete Tajne Krštenja i Pričešća nikoga ne spasava.

Pravoslavac: Spasavajuća sila Hristova dolazi kroz Svete Tajne ako se one prihvataju onako kako Crkva uči. Obično mehanički ili formalističko primanje Svetih Tajni ne spasava. U stvari, ako u njima učestvujemo nedostojno, onda ćemo primiti osudu, a ne spasenje (sr. I Kor. 11,29). Međutim, blagodat Božija uvek je dostupna u Svetim Tajnama za one koji im pristupaju sa živom verom u Hrista.

28. KRŠTENjE NOVOROĐENČADI

Protestant: Zašto Pravoslavna Crkva praktikuje krštavanje novorođenčadi? Novorođenče ne može da ima veru u Hrista.

Pravoslavac: Ne samo pravoslavni, nego i velika većina nepravoslavnih hrišćana u svetu praktikuje krštenje novorođenčadi. Rimokatolici, anglikanci, luterani, baptisti i drugi “evangelisti” su protiv ove prakse, i oni su svakako inovatori u tome. Deca pravoslavnih hrišćana krštavaju se, ne posle ispovedanja vere, nego u isčekivanju i predokušavanju vere. Ako se dete od malena uzgaja u istinski hrišćanskom domu, ono će bez sumnje u vrlo mladom uzrastu poverovati u Hrista. Ko može da tvrdi da vera dvogodišnjeg deteta, npr. nije spasonosna? Hristos je istakao veru dece kao primer za odrasle (sr. Mr. 10,15). Moguće je, naravno, da neko ko je kršten kao odojče kasnije u toku života otpadne od vere, ali to isto može da se dogodi i onima koji su kršteni kao odrasli. Roditelji i kumovi novorođenčadi koja se krštavaju garantuju da će dete “sebe sjediniti sa Hristom”, odgajajući se u hrišćanskom domu i porodici Crkve.

29. ISPOVEST SVEŠTENIKU

Protestant: Zašto pravoslavni hrišćani ispovedaju svoje grehe svešteniku? Samo Bog može da oprosti greh.

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva uči da je Bog zaista jedini taj koji oprašta greh, na osnovu iskupiteljskog podviga Hristovog. Međutim, za vreme svoje zemaljske službe Gospod Isus Hristos je opraštao grehe, i Novi Zavet jasno pokazuje da je On svojim Apostolima dao vlast da otpuštaju ili zadržavaju grehe (sr. Jn. 20,23). Crkva i sad poseduje tu vlast. (U pravoslavnoj Crkvi episkopi i vladike su naslednici prvih apostola u duhovnom smislu)

U ranoj Crkvi tražilo se od onih koji počine ozbiljne grehove da se ispovedaju pred celim crkvenim skupom predvođenim od strane episkopa ili sveštenika. Kasnije se razvila praksa pojedinačnog ispovedanja pred samim sveštenikom. Neophodno je formalno razrešenje kada je u pitanju veliki greh jer on narušava ne samo naš odnos sa Bogom, nego i šire, odnos sa Telom Hristovim, Njegovom Crkvom. Zato se objavljuje oproštenje od strane sveštenika dotične crkvene zajednice, koji je direktni neslednik Svetih Apostola. Međutim, ispovest se ne svodi samo na vršenje Svete TAjne Ispovesti. Pravoslavna Crkva uči da je pokajanje važan aspekt svakodnevnog hrišćanskog života. Hrišćani treba da ispovedaju svoje grehe Bogu bez odlaganja. Teški gresi dovode do isključivanja hrišćanina iz svetotajinskog života Crkvene zajednice (sr. I Kor. 5,1-15), a posle se prisajedinjuje zajednici kroz razrešenje koje sveštenik daje kao rezultat prinesenog pokajanja.

30. JE LI SVETA TAJNA PRIČEŠĆA SAMO SIMVOL?

Protestant: Hleb i vino na Tajnoj Večeri Gospodnjoj ne mogu da budu stvarno Telo i Krv Isusa Hrista. Oni imaju samo simvolično značenje.

Pravoslavac: Ovo protestantsko učenje nije izraz reči Božije, nego ljudsko učenje i mišljenje. Ovako učenje o Svetoj Evharistiji sasvim je protivno Svetome Pismu. Sveto Pismo kaže da je Gospod, kada je na Tajnoj Večeri uzeo hleb i blagoslovio ga rekao: “Ovo je Telo Moje” (sr. Mt. 26,26). Uzevši čašu, izgovorio je ove reči: “Ovo je krv Moja…” (sr. Mr. 26,27). Međutim, mnogi koji sebe smatraju “biblijskim fundamentalistima”, ne mogu da prihvate čistu istinu kako ju je Isus Hristos saopštio. Pa ipak, učenje Gospoda Isusa Hrista je jasno: “Koji jede moje Telo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu” (Jn. 6,56); i “ako ne jedete tijelo Sina Čovečjeg i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi” (Jn. 6,53). Kao što se i danas događa, i tada mnogi od onih koji su čuli ovo učenje Gospoda nisu mogli da ga prihvate. Sveto Pismo nam govori da su takvi učenici radije napuštali Hrista nego li prihvatali Njegovu nauku (vidi Jn. 6,60-66). Oni su u stvari bili prvi protestanti!

Ovo učenje Gospoda Isus Hrista nikada nije bilo sporno u Pravoslavnoj Crkvi, koja ga je uvek dosledno propovedala, od apostolskih vremena, pa kroz period velikih Svetih Otaca i učitelja Crkve do naših vremena. Svi veliki Oci svedoče da ove reči Gospoda Isusa Hrista imaju bukvalno značenje.

31. HLEB I VINO ILI TELO I KRV?

Protestant: Kako mogu hleb i vino u pravom smislu da budu telo i krv Hristova?

Pravoslavac: U Pravoslavnoj Crkvi, za razliku od zapadnih hrišćanskih organizacija, nikada nije bilo žurbe da se objasni “kako”? Crkvi je poznata nauka Gospodnja, i ona je prihvata sa smernošću i verom. Reč je o nadumnoj “Tajni”. Može da nam i ne bude poznato to “kako”, ali znamo da Hristos kroz Duha Svetoga prihvata ove smerne darove i kroz njih nam daje Sebe.

32. HRISTOS I KANIBALIZAM

Protestant: Ali zašto bi Hristos hteo da nas hrani svojim telom i krvlju? To liči na kanibalizam.

Pravoslavac: Ako misliš da je to kanibalizam, onda bi bilo bolje da svoj prigovor uputiš lično Hristu, jer je On učio nas da treba da jedemo Njegovo Telo i pijemo Njegovu Krv. Uzimajući udela u Telu Njegovom, žrtvovanom za nas na krstu, i Krvi Njegovoj, prolivenoj za naše spasenje, mi u potpunosti učestvujemo u našem spasenju. Hristos nas lično hrani svojim vaskrslim Životom, sjedinjujući nas sa Sobom i jedne sa drugima u Njemu.

33. MOLITVE ZA UMRLE

Protestant: Zašto se pravoslavni hrišćani mole za umrle? Nije li kasno da se molimo za nekoga ko je već umro?

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva uči da je svima ljudima, kako živima, tako i mrtvima, potrebna milost Božija. “Na strašnom sudu Hristovom” pojaviće se i hrišćani i nevernici. Po rečima Apostola Pavla, “svačije će se delo ognjem ispitati kakvo je” (sr. I Kor. 3,13). Daćemo odgovor i za “svaku praznu reč” koju izgovorimo (sr. Mt. 12,36). Pred takvim strogim sudom mi upućujemo svoje molitve Bogu za one koji su otišli iz ovoga života.

34. OČIŠĆENjE GREHA KRVLjU HRISTOVOM

Protestant: Ali gresi hrišćana se spiraju krvlju Hristovom.

Pravoslavac: Da, čiste se krvlju Hristovom. I mi se molimo da se na osnovu krvi Hristove koju je On prolio za nas oprosti svaki greh i bezakonje koji kaljaju čoveka. A niko se potpuno i konačno ne spasava dotle dok ne uđe u Carstvo Božije.

35. PRAVOSLAVNE I DRUGE HRIŠĆANSKE KONFESIJE

Protestant: Zašto Pravoslavna Crkva napada verovanja drugih hrišćanskih konfesija?

Pravoslavac: Pravoslavnoj Crkvi nije potrebno da “napada” druge, nepravoslavne hrišćane. Ona je svesna da je samo ona sačuvala punoću hrišćanske vere i života. Pošto su drugi hrišćani odstupili od te punoće, Pravoslavna Crkva nastoji na tome da im pokaže tu punoću i put kojim se neko može opet u nju vratiti. Zbog toga pravoslavni hrišćani uvek vole da vode dijalog istine i ljubavi sa drugim hrišćanima.

36. PRAVOSLAVLjE I CILj LjUDSKOG ŽIVOTA

Protestant: Šta je cilj čovekovog života po učenju Pravoslavne Crkve?

Pravoslavac: Pravoslavna Crkva drži da se smisao i cilj života, za svakog čoveka i ženu, sastoji u postizanju zajednice sa Bogom u ovome životu i za svu večnost. To se ostvaruje “ponovnim duhovnim rođenjem i preobraženjem u podobije Božije silom Duha Svetoga. Svaki čovek lično prima Duha Svetoga kada se krštava u Gospoda Isusa Hrista, u Kome je Bog otkrio Sebe svetu. Celokupno učenje Pravoslavne Crkve zasniva se na ovoj osnovnoj istini.

.   

POUKA PRAVOSLAVNOM HRIŠĆANINU

Rođenje u pravoslavnoj porodici i u pravoslavnom narodu nije dovoljno za tvoje spasenje. Pravoslavni život se ne sastoji samo u spoljašnjem pridržavanju određenih obreda, nego u celosnom posvećenju Bogu. Nećeš moći istinski doživeti punoću i bogatstvo svetog Pravoslavlja ako si neznalica u svojoj veri. Crkva nas poziva u večni život u Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem. Mi smo domaći Bogu, članovi zajednice koja obuhvata nebo i zemlju. Ostvarimo lično u svome životu ovu viziju i istinu Pravoslavlja, tako što ćemo se odazvati na poziv Crkve: da postanemo ličnosti preobražene u podobije Božije blagodaću Duha Svetoga!

.

PORUKA PROTESTANTSKOM HRIŠĆANINU

Pravoslavni hrišćanin može da razume tvoj entuzijazam prema Hristu i prema svemu što ti smatraš da je po Jevanđelju, jer mi u Pravoslavnoj Crkvi najviše volimo Hrista, sa Ocem i Duhom Svetim, i trudimo se da mu u svemu budemo verni. Ali mnoga učenja, koja su zajednička svima protestantima otkrivaju veliku konfuziju u njihovim shvatanjima i pokazuju da protestanti pogrešno razumeju Hrista, Njegovu Crkvu i Jevanđelje. Zato je potrebno da se protestanti temeljno i sa istorijskog aspekta upoznaju sa Pravoslavnom Crkvom, i svoje učenje da ozbiljno preispituju u svetlosti Svetog Pisma i autentičnog hrišćanskog predanja. Pravoslavni hrišćani su svesni da je njihova Crkva istinita Crkva Hristova. I protestanti su pozvani da stupe u punoću Pravoslavne Crkve, a njena punoća sastoji se u punoći života u Gospodu Isusu Hristu.

Protojerej Pavle Okalahan