Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Teorije elita u društvu – ko vlada društvom, manjina izabranih ili većina?

Da li je demokratija pokriće za vladavinu elite? Kakve sve teorije elita u društvu imamo u klasičnoj sociologiji. Primer dva društvena mislioca – Gaetano Moske i Vilfred Pareto

 

Dr Vukašin Pavlović

 

TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE

 

Teorije elita u društvu - ko vlada društvom, manjina ili većinaElitistički pristup u političkoj sociologiji nastao je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u delima Gaetana Moske i Vilfreda Pareta. Njima će se nešto kasnije pridružiti i Robert Mihels. Kako su teorije elita nastale u Italiji i Nemačkoj uobičajeno se i sa dosta osnova smatra da je ovaj teorijski pristup bio karakterističan za zemlje sa mnogo feudalnih ostataka, u kojima je demokratija bila u povoju. U slučaju Italije i Nemačke to je donekle i razumljivo jer su obe zemlje doživele ujedinjenje izrazito kasno u odnosu na druge evropske države (tek 1871. godine).

U središtu ovog toka u političkoj sociologiji je stanovište da je osnovna karakteristika svakog društva kao političke zajednice podela na one koji vladaju (elita) i one kojima se vlada (masa). Zbog toga se s pravom smatra da su ovom pristupu komplementarne teorije koje pripadaju takozvanoj psihologiji ili sociologiji masa, čiji su osnivači Gistav le Bon, Gabrijel Tard i Zigmund Frojd.

Ideja da odabrani treba da vladaju nije tako nova, kao što je nov termin elita, kojom se ona izražava. Tako smo još kod Platona imali ideju da filozofi, to jest oni koji su superiorni jer su najmudriji, treba da vladaju društvenom zajednicom.

U drevnoj Kini postojala je 1300 godina duga ključna uloga jednog posebnog društvenog sloja, mandarina (ili literata), koji su predstavljali birokratski aparat na osnovu koga su vladale carske dinastije.

Elitističke koncepcije o vladavini „božjih izabranika“ često su prisutne i u religijskim koncepcijama. Najpoznatiji takav primer je bramanska religija u starom indijskom društvu, čijim su kastinskim doktrinama bile uspostavljene oštre i nepremostive podele koje su regulisale sve ključne odnose među različitim delovima društva. Kasta bramana je bila najviša kasta, sa neupitnim duhovnim statusom i svetovnim obrazovnim funkcijama, ali i privilegijama, a tragovi ublaženih kastinkih podela su se održali do naših dana.

Ideje da društvom treba da vladaju odabrani imamo ne samo u klasičnim aristokratijama, već ih nalazimo i u modernom vremenu. Tako se od utopiste Sen Simona u prvoj polovini devetnaestog veka, pa do ekonomiste Džona Keneta Galbrajta u drugoj polovini dvadesetog veka, srećemo sa shvatanjima da društvom treba da vladaju industrijalci i menadžeri ili naučnici i eksperti.

No sam termin elita, prema navodima Toma Botomora, potiče iz šesnaestog veka kada se u Francuskoj upotrebljavao u dvostrukom smislu kao oznaka za izbor i kao opis robe izuzetne finoće, da bi se kasnije njena upotreba proširila na primenu za označavanje viših socijalnih grupa i udarnih vojnih jedinica.

KLASIČNI ELITIZAM

Moska i Pareto – Borba za primat oko teorijskog očinstva

Opravdano se smatra da su za zasnivanje teorije elite najzaslužnija dva autora – Gaetano Moska i Vilfredo Pareto. Kao što će se kasnije videti, Pareto je prvi upotrebio termin elita, ali je Moska prvi u moderno vreme formulisao osnovni princip elitističke teorije o podeli društva na političku ili vladajuću klasu i na klasu onih kojima se vlada. Ova dva Italijana spadaju u najznačajnija imena političke sociologije u vreme njenog formiranja kao naučne discipline, dakle krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.

Obojica su rođena sredinom devetnaestog veka. Vilfredo Pareto je rođen u Parizu revolucionarne 1848. godine i živeo je do 1923. godine, do početka vladavine Benita Musolinija. Potiče iz dobrostojeće porodice viših klasa, a po obrazovanju i jezicima kojima se služio podjednako je bio Italijan i Francuz. Rano je napustio inžinjersku karijeru u Italiji i prešao u Švajcarsku, gde je postao ugledni profesor ekonomije na Univerzitetu u Lozanu.

Za razliku od njega, deset godina mlađi Gaetano Moska bio je Italijan do srži. Rođen je 1858. godine na Siciliji, u srednje-buržoaskoj porodici nadahnutoj liberalnim idejama. Nakon završetka studija prava odlazi na godinu dana u Rim, pa se vraća u Palermo gde piše i objavljuje svoje prvo delo „Teorija vlasti i parlamentarna vladavina“. U potrazi za univerzitetskom profesurom ponovo odlazi u Rim, gde je najpre radio kao urednik Kongresnog biltena, a započeo je akademsku karijeru kao specijalista za ustavno pravo. Zbog oštrog kritičkog stava prema režimu koji nije ispunio obećanja nakon ujedinjenja Italije (Risorgimento) s puno teškoća je, posle mnogo godina, dobio profesuru na Univerzitetu u Torinu. Koliko je, ipak, bio uvažavan govori i činjenica da je bio biran za senatora. Umro je 1941. godine.

Postoje, istina retki, autori koji smatraju da između teorije političke (vladajuće) klase Gaetana Moske i teorije elita Vilfreda Parete nema nikakve povezanosti. Jedan od njih je Artur Livingston (Arthur Livingston) koji upravo izričito kaže da nema nikakve dijalektičke ili istorijske veze između Paretove teorije elita i Moskine teorije vladajuće klase. Većina, međutim, deli mišljenje Karla Fridriha da je Paretova „vladajuća elita“ u velikoj meri identična sa Moskinom „političkom klasom“.

Oba autora imaju mnogo toga zajedničkog u intelektualnom smislu, a i razlika u bitnim tačkama. To je, možda, jedan od razloga što se međusobno nisu voleli, a njihova dugogodišnja konfrontacija oko primata za otkriće savremene elitističke teorije, po mnogima je imala karakteristike italijanske porodične svađe.

Šta je to što im je zajedničko?

Moska i Pareto su bili nezadovoljni onim što su tada u teorijskom i praktičnom političkom smislu nudile dve najvažnije idejne opcije toga doba: demokratsko-liberalna i marksističko-revolucionarna. Kriza mlade parlamentarne demokratije na zalasku viktorijanske epohe, kao i neuspesi i stagnacija radničkog pokreta inspirisanog marksizmom, stvorili su kod obojice istovremeno odbojan stav kako prema liberalnoj demokratiji tako i prema socijalizmu.

Njihova startna teorijska pozicija je u osnovi bila ista: staromodni laissezfaire liberalizam i čvrsto verovanje u slobodnu međuigru društvenih, a pre svega ekonomskih sila.

Pareto i Moska dele zajedničku negativnu reakciju prema modernosti, a pre svega prema opštim posledicama industrijske revolucije. To se svakako može objasniti specifičnošću italijanskog konteksta, to jest činjenicom da je italijansko društvo znatno zaostajalo za tada najrazvijenijim kapitalističkim zemljama sveta. Takvo negativno stanovište ih je dovelo do u osnovi konzervativne, a neki misle čak i kontrarevolucionarne pozicije.

Otuda ne čudi što će se obojici, a naročito Paretu, pripisati teorijska i intelektualna odgovornost za pojavu fašizma i totalitarizma u Italiji. Poznati francuski politički sociolog Rejmon Aron (Raymond Aron) će Paretovu teoriju (ne ulazeći u njegove lične afinitete) protumačiti kao fašističku: „Nema sumnje da ono što imamo ovde je jedan tip fašizma: intelektualnog ili poluintelektualnog“ (Aron, 1937). Nešto će slično, u delu napisanom godinu dana ranije, dakle 1936., reći Franc Borkenau: „U Paretovom delu po prvi put će naći jasan izraz snažna tendencija ka promenama političke mašinerije i društvene organizacije koja je otelotvorena u boljševizmu, fašizmu, nacionalnom socijalizmu i zbiru sličnih pokreta; čak jasnije nego u delu Žorža Sorela, koji bi zajedno sa Paretom, mogao da bude rangiran kao preteča i glasnik političkih i društvenih promena koje vidimo ovih dana“.

Zbog toga će oba autora, Pareto i Moska, dobiti oznaku „novog makijavelizma“, pod kojom su dugo ostali. Kolaps demokratije, pre svega u Italiji i Nemačkoj, u periodu nakon 1922. godine oživeo je staru dilemu, prisutnu još od Aristotelovog vremena: šta biva kada demokratija svojevoljno abdicira i relativno slobodno izabere put u tiraniju?

Odgovor elitista na ovo pitanje bio je aristokratski konzervativan i krajnje neefektivan. Njihova teorija elite samo je predstavljala još jednu potvrdu stare opasnosti da se demokratija degeneriše u despotizam. Zbog toga su obojica, a naročito nakon pojave njihovih glavnih dela na engleskom (Pareto 1935, a zatim Moska 1939) bila izložena oštroj, možda i preoštroj kritici od strane demokratski usmerene političke teorije. To je naročito došlo do izražaja u širokoj teorijskoj i idejnoj konfrontaciji protiv fašizma i nacizma u predvečerje, tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Moska je razvio model strukture moći koji je doveo u pitanje tradicionalnu Aristotelovu klasifikaciju oblika vladavine. Smatrao je da bez obzira šta ustav kaže, manjina uvek vlada većinom.

Pareto je takođe imao za cilj da razvije sistem kojim se mogu predvideti zakoni promene i stabilnosti, a njegov zakon cirkulacije elita je upravo garantovao stabilnost političkih promena.

Bez obzira na sve primedbe, kao i na ono što ih objektivno spaja i razdvaja, Moska i Pareto dele pionirsku slavu novog pristupa političkim naukama i političkoj sociologiji. U knjizi Moska i teorija elitizma (1985) Etore Albertoni (Ettore Albertoni) ocenjuje da se s razlogom može govoriti o novoj „paradigmi Moska-Pareto“. Moska i Pareto, kao i Mihels nakon njih, ponudiće jednu vrstu filozofije političke moći. Kao i kod većine doktrina koje su privlačne na lak način, osnovna ideja je jednostavna i preporučuje se visokom početnom verovatnoćom svakome ko ima bilo kakvo političko iskustvo. Evo kako to izgleda u formulaciji samog Moske: „Politička moć je uvek bila, i uvek će biti, vršena od organizovane manjine, koja je imala i imaće sredstva, različita u različita vremena, da uspostavi svoju moć nad većinom“.

 

Izvor:  FPN | GODIŠNJAK BR. 10 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: