Vinston Čerčil

Vojnik, novinar, istoričar, slikar, pisac i dobitnik Nobelove nagrade, političar, ser Vinston Čerčil (1874. – 1965) poigravao se sudbinom i vodio Britaniju kroz najmračnije dane II svetskog rata do konačne pobede nad nacističkom Nemačkom.

Rođen u Belnampalasu, sedištu svog pretka vojvode Marlboroa, Vinston Čerčil je bio sin istaknutog konzervativnog političara i američke naslednice. Obrazovanje je stekao u Harou, a kao vojni oficir, obučavan je u Sandherstu. Učestvovao je u borbi u dva kolonijalna okršaja – na severozapadnoj granici i u Sudanu, i počeo da piše o svojim podvizima. Priča o pešadiji “Malakanda” mu je prva od 15 knjiga. Pošto je napustio vojsku, postao je dopisnik iz Burskog rata za Morning post, kada mu je ugled porastao pošto je zarobljen i potom pobegao.

Izabran je 1900. godine za konzervantivnog parlamentarnog poslanika iz Oldama, ali je izgubio veru u konzevrantivce u pogledu slobodne trgovine, pa se priključio liberalima. Preciznom pripremom i neprestanom vežbom, Vinston Čerčil je savladao govornu manu i postao vešt i uspešan govornik.

U vladu je ušao 1908. godine, kao ministar trgovine, što je bio prvi od nekoliko ministarskih položaja koje je zauzimao pre početka prvog svetkog rata i dok je on trajao. Kao ministar ratne mornarice od 1911. godine, izvršio je pritisak da se izgrade novi ratni brodovi kako bi parirao Nemcima. Godine 1915. snosio je odgovornost za neuspeli pomorski napad na Dardanele i pogrešno iskrcavanje na Galipolju. Podneo je ostavku i otišao u Francusku da se bori u rovovima. Lojd Džordž ga je 1917. godine pozvao u vladinu službu kao ministar naoružanja. Na tom položaju je poletno u oružanu silu uveo novi borbeni tenk. Od 1919. – 1920. godine je, kao ministar rata, savezničkim snagama u Rusiji pružio podršku protiv boljševika. Kao ministar kolonija od 1921 – 1922. godine, naredio je masovno bombardovanje pobunjenih Iračana i čak predložio upotrebu hemijskog oružja protiv njih. Vinston Čerčil je postao ministar finansija 1924. godine u konzervantivnoj vladi i narušio ionako loše odnose sa sindikatima trgovine doprinevši slomu generalnog štrajka 1926. godine.

Veći deo sledeće decenije Vinston Čerčil je proveo u političkoj džungli – jedan od retkih koji je dizao usamljeni glas kako bi upozorio na sve veću pretnju pred nacističkom Nemačkom. Malo ljudi ga je slušalo. Ljudi su se isto tako od njega otuđili kada je podržao kralja za vreme krize izazvane abdikacijom i kad se suprotstavio indijskim nacionalistima. Međutim, njegov čas je kucnuo kada je izbio rat. Vraćen na mesto vrhovnog zapovednika Admiraliteta, gde je uspeo da izbegne optužbe za neuspeh u Norveškoj, u maju 1940. godine pozvan je da je zameni diskreditovanog Nevila Čemberlena na mestu premijera. “Osetio sam se kao da hodam sa sudbinom”, rekao je, “I da je sav moj protekli život bio najobičnija priprema za ovaj časi i ovo iskušenje”.

Ustvari, on se kockao sa sudbinom. Dok je evropski kontinent bio u Hitlerovom stisku, Vinston Čerčil se upuštao u ogroman rizik i 1940. godine odabrao da se bori sam, neznajući da će već sledeće godine Japan napasti Perl Harbur i da će Nemačka objaviti rat Sjedinjenim Američkim Državama, što su bili događaji koji su omogućili da Amerika još jednom pritekne u pomoć.

Njegova nepokolebljiva rešenost da se suprotstavi Silama osovine za vreme “blickriga”, munjevitog nemačkog napada i bitke za Britaniju, naišla je na masovnu podršku. Obećao je samo “krv, muku, suze i znoj”, ali je govorima u parlamentu, emisijama na radiju i javnim prikazivanjem prkosa – probijajući se posle bombardovanja kroz ruševine, odeven u radnički kombinezon i pozdravljajući prstima ispravljenim u obliku slova “V” (V od Victory – pobeda) – pokrenuo i nadahnuo čitavu naciju. Kada je napokon Amerika stupila u rat, i predsednik Ruzvelt postao centralna figura koja je uz Staljina iz Rusije omogućila da se nazre konačna pobeda i posleratni svet, Vinston Čerčil je počeo da gubi značaj. Bio je učesnik poslednjeg susreta na vrhu “velike trojke” u Potsdamu kada mu je izglasano nepoverenje.

Vinston Čerčil je ostao izazovan, čak i dosadan protivnik opozicije, ali je u govoru o “gvozdenoj zavesi” održanom u Fultonu u Misuriju 1946. iskoristio položaj svetskog državnika da izazove izvanredan efekat upozoravajući na sve veću sovjetsku pretnju. Poslednji put je obavljao dužnost premijera 1951. godine, ali su ga bolest i moždani udar koji su usledili, primorali da 1955. godine podnese ostavku.

Vinston Čerčil se penzionisao i preselio u Čartvel, u svoju seosku kuću u Kentu. Poslednje godine je proveo pišući, slikajući i odmarajući se. Za života je smatran najvećim živim Englezom, što predstavlja ugled koji je malo ko dostigao od njegove smrti 1965. godine.

Ukoliko vam je potreban maturski rad o nekoj istorijskoj ličnosti ili maturski rad iz neke druge oblasti, javite nam se putem maila.

Vlada Ilić