Zaslužni umovi savremene Srbije
Vladeta Jerotić prvi dobitnik nagrade Dositej Obradović
Prvom dobitniku nagrade Dositej Obradović Vladeti Jerotiću – članak s ljubavlju pisan. Ko je Vladeta Jerotić, proslavljeni mislilac, duhovnik i psihoterapeut
Velibor Mihić
Vladeta Jerotić
Znam ga, odavno, ali, nažalost, ne lično, mada smo se, jednom, kratko i ćutke rukovali, u Domu kulture „Studentski grad“, na Novome Beogradu, već s predavanja i susreta, javnih, kojih je bilo na desetine… a kojima sam, ponosno se hvalim, gotovo, svima prisustvovao. I uvek ono što svako oseti kad je u „dometu“ njegove reči, bilo da je u knjizi, novinama, predavanju, televiziji… veliko zadovoljstvo od one mudrosti i dobrote što ih dr Jerotić pokloni, bogato, razbokoreno, slikovito, skromno, poučno, vaspitno, činjenično, blagim glasom… kako, to, samo, on ume!… A velik znalac da mu nema premca!…
Kad napisah „poučno“, pa i Dositej čiju je novoustanovljenu nagradu za životno delo dobio Vladeta Jerotić, bio je, i te kakav, prosvetitelj!… Ovih naših dana, samo ju je on, u Srbiji, i mogao dobiti, bez prave konkurencije!… „U trnić“ s onima koji „trčeći“ kroz kulturu pokušavaju da se istaknu ne pravim vrednostima i zaslugama nego, tek, „na mišiće“ (a, često, uspeva im!… pa, doguraju, bre!… i do… STOP!; a, osim „mišića“, imaju i dobre „laktove“!; i neće me začuditi ako se, upravo, takvi, jave i „pobune se“ u komentarima!; ako-ako!… zato sam vas i „nagazio“!)…
A, nažalost, ne shvataju ga, baš, uvek, i svi, onako kako dolikuje ovom našem vrlom savremeniku, neumornom pregaocu na širenju znanja, duhovnosti i, uopšte, kulture…
Nekulturno na kulturu…
Ne znam za ostale – ako ih je bilo – ali jednom takvom „nerazumevanju“, a, u stvari, nekulturnom činu, lično sam prisustvovao. Da li je tu „sitnicu“, tad, još neko primetio, ne znam, ali ja iznosim svoje viđenje i dižem svoj glas protiv onih koji su „zalutali“ u kulturu i javno delovanje. Desilo se, to… u Domu kulture „Studentski grad“, na Novome Beogradu. Gostovao je dr Vladeta Jerotić. Po običaju, došao sam mnogo ranije plašeći se da ću ostati bez mesta (i ostao sam: „presedeo“ sam naslonjen na radijator!) pa sam svratio u kafić, kod ulaza i… seo „na pogrešno mesto“ ne znajući da je, po običaju, određeno za goste-učesnike i organizatore… Sedam za prazan sto, kafić poluprazan, ima, još, mnogo do početka večeri i Jerotićevog nastupa. Pijem kafu… kad…
Ulazi g. Jerotić, seda do mene i pruža mi ruku…
Zatim dolaze organizatori među njima i „glavni“, uskoro je sto s Jerotićem popunjen, teče lep kulturan razgovor, pri ruci su neka izdanja, knjige, časopisi… sve je u najboljem redu, izuzev što ja sedim i propuštam dragoceno vreme da zauzmem mesto u sali…
Posle Jerotića i organizatora, krećem i ja i… zapanjio sam se… sala je bila toliko puna da sam jedva ušao i pronašao prazno mesto kraj prozora, da, bar, stojim!… I sad „dolazi“ ono zbog čeg i pišem o svom nezadovljstvu… čak, besu što je, to, tako a ne drukčije, bolje!
Organizator se s gostom Vladetom Jerotićem penje na binu na kojoj je, samo, jedna „bedna“ stolica, i ništa više!… Organizator uzima reč i otvara „veče“… Kaže da je veoma zadovoljan što može da pozdravi dragog gosta profesora doktora pisca akademika psihijatra terapeuta osnivača Katedre za pastirsku psihologiju… pa, na kraju, da, valjda, zadivi skup, dodaje:
– A znate li, vi, profesore Jerotiću, da ste ovde, na Tribini Doma kulture „Studentski grad“, dosad, gostovali, ravno, 78 puta?!…
Jerotić se smeška, šta će, drago mu je što su ga toliko puta pozivali, i on se, uvek, odazivao…
Jerotić je seo na stolicu, spustio svoju torbu na patos… a organizator – onaj koji ga je onako lepo i nadahnuto pohvalio – sišao je s bine i – izašao iz sale!!!…
Znam da nećete verovati, ali, ja nikad ne lažem!… Volim svoj jastuk i miran san…
Ko je Vladeta Jerotić…
Evo nekoliko citata iz novina:
Nagradu poklonio oboleloj deci!…
„Ima li nezahvalnijeg zadatka nego sa svima manama površnog novinarskog posla i pripadajućeg mu prostora, pokušati da osenčiš čoveka takvog kalibra kao što je akademik Vladeta Jerotić koji je ovih dana postao prvi laureat Nagrade „Dositej Obradović“ za životno delo – čiji je novčan deo odmah poklonio oboleloj deci!“ – piše Ranko Pivljanin…
„Govoreći za Trpezom ljubavi na gradskoj televiziji Studio B, ovaj psihijatar, mudrac, tumač religije i pedagog, godinama uspeva da mirnim staloženim glasom, bar, na onaj sat koliko traje emisija Agape, utiša buku i bes televizijskog i opšteg tabloidnog sunovrata i pomame za spektaklom svake vrste, a, najčešće, one najgore i najprimitivnije“…
„Kao mladić, bavio se lakom atletikom i fudbalom“ {I Miloš Crnjanski se bavio fudbalom i mačevanjem!}…
„I sad kao 90-godišnjaka, nije {ga} lako pratiti u šetnji… iza, naizgled, nejakog tela, krije se pravi vulkan sazdan od mudrosti, iskustva i neupitne erudicije… s tim što se ta lava izliva polako, ne zatrpava nego otkriva i na duše i umove onih koji ga godinama prate ima terapeutsko dejstvo!“…
„On vapi za kritikom a ne za pohvalama!“…
„Na skupu u Srpskoj akadeniji nauka i umetnosti gde su promovisali prikaz njegovih sabranih dela, a posle govora kolega iz Akademije i drugih urednika, profesor Jerotić je kratko rekao: „Nije mi bilo teško da napišem sve ove knjige, koliko mi je bilo teško da (sa)slušam sve ove hvale!“…
„Dr Jerotić nikad nije imao privatnu praksu i nije radio u psihološko-psihijatrijskim savetovalištima, ali nije izgubio vezu s ljudima kojima je njegova pomoć trebala“…
Bežao iz škole, trojka iz vladanja…
„Po sopstvenom priznanju, posle završenog časa na Teološkom fakultetu {iako teologiju nikad nije studirao!} znao je da, satima, ostane u svom kabinetu i razgovara s ljudima koji su od njega tražili savet i pomoć… Inače, završio je medicinu, a simpatično zvuče njegovi motivi da se, upravo, upiše na te studije. Prvi je: mladalačka ljjubav prema doktorki oftalmologije koja mu je izlečila ozbiljnu povredu oka, a, drugi: psihički problemi njegovog dobrog druga“…
„I ko bi rekao da je ovaj vrstan erudit bio nestašan đak koji je znao da beži iz škole, ima trojku iz vladanja… ali je, već kao gimnazijalac, obilato i studiozno nadokađivao propušteno ostavljajući zapisano u višegodišnjem dnevniku, a… na jednom mestu, čak, zapisuje: kako je, u vrtlogu Drugog svetskog rata, vreme provodio u nekoj vrsti „nebeskog izolacionizma“ sa svojim beogradskim drugovima čitajući ruske klasike, grčke i nemačke filozofe i otvarajući „prokleta pitanja“ iz ruskih romana“…
Akademik dr Vladeta Jerotić je rođen 1924. u Beogradu gde je završio Medicinski fakultet i specijalizovao neuropsihijatriju, dok se u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj usavršavao kao psihoterapeut. Više decenija je radio kao šef Psihoterapeutskog odeljenja „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu i autor je velikog broja knjiga iz oblasti psihijatrije, religije, psihoterapije i filozofije.
Dvaput…
Dvaput sam bio iznenađen velikom popularnošću dr Vladete Jerotića. Oba puta sam imao nameru da čujem njegovu mudru reč i da, ako je moguće, i kupim knjige koje je izdala Zadužbina koja, upravo, nosi njegovo ime. Prvi put se, to, desilo u „Madlenijanumu“, u Zemunu, a drugi put na Šumarskom fakultetu, na Banovom brdu, u Beogradu. Oba puta, posle veoma uspelog predavanja, stajao sam u redu da kupim Jerotićevu knjigu, u Zemunu sat i po, a na Banovom brdu više od dva sata! Da li možete, to, da zamislite u vreme kad su u prvom planu pevačice (ko će joj snimiti album ili na kom ostrvu će zimovati!), starlete (promenila frizuru ili ostala u drugom stanju!), glumice (tema novog romana!), voditeljke (teškoće u ostvarivanju prava na alimentaciju!)… i, sve, to, najčešće na prvim stranama veoma tiražnih novina, a, često, i iznad same glave lista!!!… kao i razni rijaliti programi (umesto „programi“, mogao bih da upotrebim drugu reč ali mi pristojnost ne dozvoljava)?!… S jednim takvim „laktarošem“, „sirovinom“, nedoučenim i nekulturnim „tipom“, imao sam, sticajem okolnosti, i ovakav razgovor… naime… Pripremao je magistraturu, zatražio je moju pomoć, potrudio sam se i dao mu spisak šta treba da pronađe i prouči. Na vrhu stranice, napisao sam Literatura, a ispod, redom, naslov po naslov, ime autora, naziv izdavača, godinu izdanja i sl. Javio mi se posle nekoliko sedmica i upitao me:
– Hvala ti, sve sam pronašao po spisku koji si mi dao, ali nikako ne mogu da pronađem ono na početku…
– Koje na početku?!
– Pa ono, Literatura… Gde, tu knjigu da pronađem?…
E, da ste mi živi i zdravi, taj što nije mogao da pronađe ni u biblioteci ni u knjižari delo Literatura… dogurao je, vama na zdravlje… do gradskog sekretara za… (uzdržavam se, volim Beograd!)…
Privlačnost Jerotićeve reči…
E, ali nikakvo čudo što za našeg dobitnika ovako vredne nagrade vlada ovakvo interesovanje: od Jerotića se ima šta čuti, naučiti i poneti za budućnost! Uostalom, u ovom prilogu, imaćete, putem linkova, što video što audio, „nekoliko“ priloga da ga slušate ili, čak, vidite… i sami se uverite…
Ko je najpametniji narod na svetu?
Na jednom javnom skupu, ne sećam se ni kad, ni gde, najverovatnije da je, to, bilo na Kolarčevom narodnom univerzizetu, u Beogradu, posle završenog predavanja, Jerotić je dao priliku publici da postavlja usmena pitanja. I ja sam imao dva-tri, ali, kako da dođem na red kad su stotine ruku „vapile“ da profesor odgovori baš na njihova pitanja…
Mala digresija: ja, lično, više volim kad se pitanja postavljaju „na papirićima“, pa se, na kraju, daju odgovori a „autor pitanja“ ne mora da se izlaže „javnoj proceni“, to jest, ostaje anoniman, odgovara se, samo, na njegovo pitanje. Nažalost, nikad nisam prisustvovao takvom skupu gde su se profesoru Jerotiću postavljala pitanja „na papirićima“… A zašto udaljavanje od teme? Pa, odnosi se na jednog drugog psihijatra, na dr Ljubomira Erića, i na jedan javni skup na kom je, na kraju predavanja, odgovarao na pitanja s „papirića“. I ja sam poslao tri „papirića“ i dobio zadoviljavjuće odgovore koji su ovde nevažni jer nešto drugo hoću da navedem kao zanimljovost. Na jednom „papiriću“, neko je, g. Eriću, postavio pitanje „kako ste, doktore Eriću, u praksi, rešavali teške a iznenadne situacije“… kad je dr Erić ispričao sledeći „slučaj“. Elem, jednom je, nenajavljen, mimo ustaljenog protokola, pored njegeve sekretarice, „banuo“ u njegovu ordinaciju uspaničen sav pomodreo i izbezumljen od straha neki čovek i – sakrio se ispod njegovog stola!… Šta biste, vi, publiko, uradili u takvoj situaciji? – pitao je dr Erić…
Bilo je raznih odgovora. I pametnih, i onih „drugih“, i studiozno smišljenih, i onih nabrzinu, ali… svi su bili netačni!…
– Ja sam se – rekao je dr Erić – nagnuo i, čoveku koji je drhtao od straha ispod mog stola, gotovo na uvo, tiho rekao: KO VAS JURI?…
Kad je saznao o kom se radi, dr Erić mu je rekao:
– Ništa ne brinite, sačekajte me, brzo se vraćam, ja idem da s njim porazgovaram – rekao je dr Erić…
Izašao je iz ordinacije, seo kod sekretarice, poslužio se bombonom, ostao nekoliko minuta… i vratio se…
– Slobodno izađite, oterao sam ga – rekao je dr Erić.
Uplašen čovek se tog trena preporodio, mirno izašao, zahvalio doktoru, pozdravio se sa sekretaricom uz dužno izvinjenje… i mirno otišao!…
Svi smo bili zapanjeni „običnošću“ odgovora…
Pitanje iz publike…
A sad da se vratim na dr Jerotića i na međunaslov „Ko je najpametniji narod na svetu?“…
Upravo takvo pitanje, postavio je neko iz publike. Bogami, svi smo zanemeli u prepunoj sali: retko, čudno, „opterećujuće“ pitanje, to se ne mora znati, ali, lepo je kad se i to sazna, itd. A ja znam i onu „potajnu misao“ nekih „običnih“ ljudi ali i univerzitetskih profesora i, čak, doktora nauka: nadaju se da su Srbi najstariji na svetu a, ovde, verovatno, nadali su se da su Srbi i najpametniji!… nek Jerotić odgovori, prilika je koju ne treba propustiti, itd.
Bože, vi ne možete zamisliti kako je i koliko – to se videlo – neprijatno bilo dr Jerotiću. Takvo pitanje! Koji je narod najpametniji na svetu?!
– Molim vas, nemojte, to, od mene zahtevati…
Ali, publika, ne odustaje! Ko, pa ko?! Pored „pitaoca“, i drugi hoće da saznaju odgovor… a meni smešno (jer znam odgovor, ma koliko, to, nekom, izgledalo besmisleno i „iz malog mozga“!)…
– Molim vas, nije uputno da ja odgovaram na takvo pitanje, s kojim pravom, ispašće da sve, druge, dezavuišem kad im „vagam pamet“… Pobogu, radi se o narodima!…
Nije vredelo. Prosto je cela sala (osim mene!) saterala dr Jerotića „uza zid“… i on, bogami, reče (očekivao sam da će odoleti!):
– Pa… Englezi!
Vladeta Jerotić u medijima…
U emisijama RTS-a urednice i voditeljke Tanje Peternek Aleksić „Tv lica… kao sav normalan svet“, dr Vladeta Jerotić se predstavio na najlepši mogući način.
Prilozi…
Tv lica – Vladeta Jerotić (I deo), trajanje: 44:53 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=J6eUMgmyz3Q
.
TV lica – Vladeta Jerotić (II deo), trajanje: 44:04 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=2ms3lYo4kzE
.
TV lica – Vladeta Jerotić (III deo), trajanje: 45:03 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=FlkFmvZQdcc
.
A ima i drugih veoma lepih priloga o njemu. Sledi…
Sreća i radost života, Snežana Milenković i Vladeta Jerotić, trajanje: 54:19 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=8NWXDmAwA8o
.
„Док анђели спавају “ – гост: проф. др Владета Јеротић, trajanje: 52:30 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=bc-FAINwLRk
.
Признавање своје грешке – академик Владета Јеротић 1, trajanje: 27:44 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=RWhzw9uUFdU
.
Признавање своје грешке – академик Владета Јеротић 2, trajanje: 30:16 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=xhr24vGwBnI
.
Признавање своје грешке – академик Владета Јеротић 3, trajanje: 30:41 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=ujaSXoLv_OY
.
Признавање своје грешке – академик Владета Јеротић 4, trajanje: 20:08 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=1pK0jLk2ei4
.
Академик Владета Јеротић о пореклу зла, trajanje: 54:59 minuta Radio-link:
httpv://www.youtube.com/watch?v=PqW5tf95IfM
.
Poslednja dva priloga traju preko 2 sata… uzmite hleb i vodu…
Владета Јеротић – Човек Путник 25. 2. 2013, Панчево, trajanje: 2:11:19 minuta
httpv://www.youtube.com/watch?v=NHwt_k_zEsc
.
Vladeta Jerotić: Kad religioznost postaje zabrinjavajući problem?, trajanje: 2:00:05 sati
httpv://www.youtube.com/watch?v=y-NHA_2Emm0
Izvor: youtube.com
Priredio: V. V. M.
oOOo
Vladeta Jerotić je bez sumnje čovek koji je mnogo vremena posvetio knjizi i proučavanju života onih ljudi koji su proživeli u krugu religije(a). I ne samo njihovih života već pre svega onoga što su govorili i iznosili za istinu.
Vladeta Jerotić je takodje izuzetan narator. Ume povezivati priče, primere, prelivati svoje kazivanje i voditi slušaoca tamo i ovamo a da ovom ne bude dosadno. Naprotiv, umeo je držati pažnju slušaoca.
Kažem ovo jer sam jednom otišao da vidim ko je taj što toliko privlači pažnju ljudi i nadahnjuje ih Pravoslavljem.
Da, voleo bih imati njegovo umeće prijatne besede.
Očigledano je da je umeo da primeti oko sebe i druge kojima je život bio manje naklonjen i koji su bili u potrebi da im se pomogne.
Medjutim, sem toga, ne budite začudjeni, neophodnio je istaknuti, on nije dao nikakav doprinos da istina o životu zakorači u okrilje njegovih slušaoca. Nije pomogao svojim slušaocima i svom narodu da se okrenu prema istini i da je prigrle te za sebe same učine mnogo više još u ovom životu. Nije jer nije ni mogao. I ne samo da nije mogao već je svojim slušaocima, a sasvim sigurno i čitaocima svojih knjiga, učinio medvedju uslugu. Prvo ih je zainteresovao, poveo a onda im rekao; „To je vrh, nema drugog puta koji je ispravan i ne tragajte dalje…“
Svakako, moramo poštovati slobodu svake osobe da sama bira svoj put. Ukoliko tako ne učinimo naneli smo joj veliku štetu, povredu i osujećenje ili zavodjenje. Ako je nešto pomoć onda je to ako osobi pomognemo da prihvati ono što je za nju lično najbolje a ne ono što mi mislimo da jeste. Pa ipak, to nesme nikoga da sputava da iznosi istinu o životu a da istinu prihvata onaj ko može, ko želi i ko je voljan ulagati odgovarajuće napore.
Da, Jerotićeva beseda je vodila ka tome da je poverovao u reinkarnaciju ali da je ubrzo otkrio svoju zabludu i onda iznosi svoju nemogućnost da zakorači na vrh brda. Predstavio sebe kao Sizif koji se survao nazad sa svojom stenom u samo podnožje brda. Predstavio se kao što je to učinio Napoleon po povratku iz Rusije, ostavivši na Ruskim poljima skoro svu vojsku pomrlu od zime ili poubijanu. Vratio se sa šakom ostatka vojske rekavši da je pobedio i tako bio slavljen. Slavljen jer je obmanuo svoj narod u Francuskoj.
Ova priča o Vladeti Jerotiću i njegovoj nagradi, koja je verovatno za njegovo naratorstvo ali sigurno ne i za doprinos njegovom narodu da se duhovno uzdigne. Jer, ako nemamo Istinu kako je drugima možemo dati.
„Evo ga sektaš,“ povikaće mnogi ovde na blogu pošto pročitaju ovaj komentar. Hoće, jer ni sami ne vape za istinom a onaj ko za njome ne vapi njome biva uznemiravan.
Nadam se da su ljudi već shvatili da najmasovnije i trenutne popularnosti na svim poljima života uvek bljesnu samo ako nemaju dubinu, ako ne nose u sebi istinu. To su one stvari i učenja ili dogadjanja koja nude površnost za čime teži najveći broj ljudi… Pozorišna predstava se pamti dok traje.
Istinu niko ne može dati čoveku. Niko mu je ne može izreći niti pokoloniti. Niko je neće niti može napisati jer istinu svako mora otkriti sam. A povrh toga drugome možemo pokazati sdamo put i način kako da dodje do istine i kako da je otkrije u sebi samom, u svom srcu.
Naravno, Vladeta Jerotić je dobar čovek, nema mu se šta prigovoriti ili zameriti. Nema se šta negativno reći. Ali, ono najvažnije, on svom narodu nije dao istinu niti obelodanio put ka istini. Istinu daje onaj ko je ima. A onaj ko je ima ne uskraćuje je nijednom narodi ili čoveku…
Danas čovečanstvo ima porodjajne muke baš zato što ne otvara oči ka višem stupnju istine o sebi i o životu u celini…