Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Zemlju i ljude obuzima hladna ravnodušnost – sve je svejedno svima

Gde god da pogledate vidite opštu ravnodušnost i svima je svejedno. Ljudi su se zagrejali za sebe i ohladili za druge

 

 

Zemlju obuzima hladna ravnodušnost – sve je svejednoZemlju i ljude obuzima hladna ravnodušnost prema svemu i prema svima i vrela strast samo prema sebi samome. Ljudi su se ohladili jedni za druge, da jedni drugima pomognu, da se brinu o drugima, da im budu podrška. Svi su se okrenuli samo sebi i svojim strastima, željama i navijačkim ciljevima. Tako je na svim nivoima, od vrha države do onog zadnjeg koji prosi na ulici. Srca su ohladnela, milosrdje je nestalo, samoživost caruje.

To vam je i odgovor zašto nama kao društvu ne može biti bolje. Nema ko da nam pomogne, kada mi ne pomažemo drugima, ne pomažemo bližnjima, kada ne pomažemo sebi samima, ko će onda nama da pomogne? Niko neće.

Zato je iz ravnodušnosti i samoživosti naš narod počeo da divlja, misli da je najbolje živeti dok nešto traje, od danas do sutra, živeti stalno na ivici, bez perspektive i bez planiranja budućnosti. Zato nama ništa nije sveto, ni zakon, ni vera, ni moral, ni ljudi, ni kultura, ni istorija, ni uspesi, ni znanje, ni autoriteti, ni nauka, ni zabava. Zbog toga što smo ravnodušni prema svemu, sve smo strpali u isti koš, sve nam je postalo svejedno.

Ne, nemojte misliti da je ovo melanholičan tekst o patetici postojanja. Ne, daleko od toga, ovo je promišljanje svakodnevnice i savremenog doba. Jer, ono što susrećem u radu sa ljudima je potpuna ravnodušnost prema svemu, osim prema sebi i svojim ciljevima. Deca se ne brinu o starim roditeljima, samo jure novac, karijeru, letovanja, brandiranu garderobu, jure izlazak iz svih mogućih kriza. Ostavljaju bolesne roditelje po bolnicama moleći bolničare i doktore da im roditelje ne vraćaju kući, ne znaju šta će sa njima, smetaju im. A kada ostave tako roditelje u bolnici, zaborave na njih, neće ni da ih posete a kamoli da se brinu o njima. Malo im je njihovih svakodnevnih briga, još i o starom i bolesnom roditelju da brinu. Dotle je ta ravnodušnost došla, pretvorila se u bezdušnost.

Stari roditelji takodje ne brinu o svojoj odrasloj deci. Ne brinu ni o unucima. Žive od penzije do penzije i od TV Dnevnika do Tv Dnevnika, navijajući i gneveći se na političke partije i stranke, jer je u njihovo doba kada su bili mladi sve naizgled bilo bolje. A sada je sve loše, pa se pitaju šta će da ostane iza njih, ne pitajući se da žive sada, i ne od TV Dnevnika, nego od ljubavi i pažnje izmedju roditelja i dece, da njihova dece i njihovi unuci žele pažnju baka i deka a ne njihove političke govore i razmišljanja. Ali, stari ljudi su kod nas postali ravnodušni, razočarani i gnevni što im penzionerski dani nisu zlatni i blaženi, a ceo život su se borili za to. Zato su postali ravnodušni prema onom osnovnom, prema ljudima, gledaju samo sebe i svoje bolesti, muke, nepokretnost, male penzije i gledaju TV dnevnik i čitaju novine, koje samo raspiruju tu istu ravnodušnost proisteklu iz ozlojedjenosti. Draže su im postale mačke i psi od ljudi i njihovih najbližih.

Opet, deca i tinejdžeri su postali razmaženi i ravnodušni prema svojim roditeljima, jer gledajući reklame na TV-u vide da su im roditelji gubitnici, da ne mogu da im obezbede život kao na televiziji. A televizija ih nemoralno huška da budu grubi i uspešni, usamljeni super heroji koji sve sami postižu. Ili su svi oni, i mladi i stari, pak bahati dobitnici tranzicije, pa su se svi izgubili u samoživosti i samozadovoljstvu što su u luksuzu koji imaju, dok oko njih beda vrišti, nesvesni da tebi može da bude prijatno i bezbedno samo ako si i sam u takvom bogatom okruženju prijatelja i komšija, a ono se stvara radom svih nas da takvo okruženje i bude.

Mladi su na žalost nahuškani od malih nogu da navijaju i da otimaju, jer plemenitost, lepa reč, fini maniri, podrška i solidarnost, samo znače da si slabić i da nikada nećeš ostvariti svoje snove u društvu ravnodušnih, koji tako dobri da budu niti umeju, niti hoće da cene, niti im treba. Kada roditelji svojim ćerkama ugradjuju silikone da bi lepše izgledale i dobro se udale, kada očevi uče sinove da budu mangupi i prevaranti, jer je to tajna uspeha u Srbiji, kada te partije teraju da se učlaniš u stranku da bi samo imao šansu da konkurišeš za posao, kada se laže i krade a nema zakonskih posledica, kada se kriminalci i starlete promovišu kao poželjni idoli, onda je sasvim logično da su nam uzori na koje se deca ugledaju,  ostvarili stanje nacije u kojem se nalazimo.

Političari su postali odavno, pre svih nas, ravnodušni. Videli su da je narod ravnodušan, radili oni dobro ili loše, pošteno ili nepošteno, krali i otimali ili davali, pa pošto je narod takav, ravnodušan, postadoše i oni takvi, sve im je svejedno kada je nama svejedno. Kada te ta svejednost obuzme, onda je lakše ukrasti nego sagraditi, lakše je prevariti nego se potruditi, lakše je pričati a ne raditi.Tako je i lako postalo pocepati zemlju i prodati je strancima, odreći se dela države, ljubiti se sa sa onima koji su ti decu ubijali. To se zove prodati veru za večeru i od takvog političara ti sreće nema, jer njega niti interesuje budućnost nacije, niti on zna šta je to. On gleda samo svoju budućnost i kupuje te sitnim obećanjima da ćeš svoju samoživost realizovati.

I sada su svi u istom košu, svima je sve svejedno, i svi su ravnodušni. I sve što nam se dogadja je prosek opšte ravnodušnosti, jer se niko nije potrudio da pomogne onome koji je nešto hteo da izmeni, da promeni, da se bori za bolje i čestitije, svima je bilo svejedno. Svi su se zatvorili u samoživost i sebičluk. Čovek čoveku postaje vuk, kako je tvrdio sociolog Tomas Hobs. Svako je u ratu protiv svakoga, sebično zadovoljavajući samo sebe, a u takvom društvu nema stvaranja. Samo solidarna društva stvaraju, samoživa društva se razaraju, jer su bazirana na pljački To se kod nas u društvu oseća zadnjjih decenija, pa je i reakcija svih prema tom modelu ponašanja slična: Ako si ti sebičnjak, biću i ja prema tebi.

Tako smo stvorili svet u kome živimo. Njega je mogla da stvori samo većina, ne manjina dobrih i plemenitih, nego većina sebičnih i samoživih.

Nemamo mostove u Beogradu, nemamo puteve, nemamo jeftinu hranu, nemamo industriju, nemamo dobre bolnice, škole, fakultete, nemamo dobru i vaspitanu decu, pristojnu omladinu, kulturnu gradjansku klasu, mudre i smirene starce. Pa mi smo ih takvima stvorili, odnosno nismo ih boljima sagradili, jer nam je svejedno. Nekima nije bilo svejedno, hteli su bolje ali nismo svi hteli da se borimo. Bilo je uvek pojedinaca koje čast i pravda vode, čojstvo i junaštvo, ali je to nedovoljno, ako ga okolina ignoriše, izda ili se jednostavno ne interesuje, ravnodušna je, i smatra da to nije njen problem. Taj problem koji danas ne rešimo, ostaje sutra nekome, neće nestati. Kada se problemi nagomilavaju a ne rešavaju, budućnost je izvesna. Ravnodušnost je osnovni problem naše nacije. Moralna ravnodušnost i svaka druga.

Ali, mi nemamo probleme u stvari. Sve je to tudji problem. I stvarno mi nije jasno kako sam upao u ovakav svet i medju ovakve ljude, e baš me briga za njih!

Tako samoživo razmišljajući, jedan po jedan od nas postaje nezainteresovan za sve i svakoga i zemlju obuzima hladna ravnodušnost. I niko nam nikada neće pomoći, jer oni koji se ispomažu medjusobno, znaju jedno zasigurno, a to je da ravnodušnima nema pomoći.

 

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: